Nikola Milosavljević*

Pregledni naučni članak

UDK: 347.626.2:347.238

doi: 10.46793/GP.1102.51N

STICANJE KONTROLE NAD PREDUZEĆEM PROMENOM IMOVINSKOG REŽIMA NA AKCIJAMA I UDELIMA PUTEM BRAČNOG UGOVORA

Rad primljen: 19. 09. 2020.

Rad ispravljen: 17. 12. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje:  22. 12. 2020.

 

U radu autor vrši normativnu i komparativnu analizu pozicije koju bračni ugovor zauzima u odnosu na pravila konkurencije. Rad započinje tako što se definiše pojam bračnog  ugovora i obrazlaže mogućnost prenosa prava svojine na osnovu ovog ugovra. Autor se zatim bavi definisanjem pojma koncentracije i postupka njene kontrole. U trećem delu rada autor analizira eventualna ograničenja koja pravo konkurencije nameće u slučaju prenosa udela i akcija putem bračnog ugovora sa domaćeg i uporednopravnog aspekta u odnosu na nemačko, hrvatsko i pravo Evropske unije i iznosi zaključke o ovom pitanju.   

Ključne reči: bračni ugovor, pravo konkurencije, koncentracija, udeli i akcije.

I  UVODNE NAPOMENE

Bračni ugovor predstavlja ugovor porodičnog prava čiji prvenstveni cilj nije promet imovinskih prava. Naš cilj je da u redovima koji slede ispitamo mogućnost izmene imovinskog režima nad imovinskim pravima putem bračnog ugovora, naročito u pogledu svojine nad udelima i akcija. Ukoliko se navedena hipoteza pokaže kao tačna usledila bi analiza prava konkurencije, kao i dejstva koja bi ova pravila imala na bračni ugovor kao ugovor koji ne pripada krugu ugovora privrednog prava. Zapravo, postavlja se pitanje kako se „ponaša“ jedan od ugovora klasičnog građanskog prava kada se nađe u okruženju normi kojima se reguliše privredno pravo.   

II  MOGUĆNOST PRENOSA IMOVINE BRAČNIM UGOVOROM

Priroda ugovora porodičnog prava je različita od klasičnih ugovora obligacionog prava. Razlika postoji pre svega u karakteru odnosa koji se regulišu, a koji su u obligacionom pravu pretežno imovinske prirode. Međutim, i onda kada se porodičnim ugovorima regulišu imovinski odnosi, oni se uspostaljaju između lica kod kojih postoji uspostavljen lični odnos – porodični odnos. Otuda se ovi ugovori razlikuju od klasičnih ugovora – transakcija obligacionog prava. Oni predstavljaju posebnu vrstu ugovora kojim se, kako se u teoriji smatra, ne vrši transakcija, već se uređuju međusobni porodični odnosi učesnika.^[1] Pored toga, prava i obaveze koje se određuju ugovorima u porodičnom pravu se takođe razlikuju po svojoj prirodi. Naime, ove obaveze su uzajamne – terete i ovlašćuju podjednako obe ugovorne strane istovremeno, a ne komutativne, u smislu da obaveza jedne ugovorne strane nema osnov u obavezi druge strane, kao kod klasičnih obligacionih ugovora. S druge strane glavna sličnost imovinskopravnih ugovora porodičnog prava i ugovora obligacionog prava je upravo u sankciji koja je u oba slučaja imovinska.

Kada govorimo o bračnom ugovoru (eng. prenuptial agreement/marital agreement, nem. Der Ehevertrag), kao imovinskom ugovoru porodičnog prava, ovakvo razlikovanje porodičnopravnih i klasičnih obligacionih ugovora bi se moglo prihvatiti jedino sa stanovišta evropsko-kontinentalnog prava. Prema evropsko-kontinentalnoj koncepciji bračnog ugovora, bračnim ugovorom se samo regulišu imovinski režimi supružnika. Ovo lepo ilustruje rešenje koje postoji u Principima evropskog porodičnog prava (CEFL principi)^[2] - princip 4/10 definiše da: „U bračnom ugovoru zaključenom pre braka budući supružnici mogu odabrati bračno-imovinski režim“. S druge strane, rešenje anglosaksonskog pravnog kruga se razlikuje. Ove pravne sisteme nam ilustruje Jednobrazni zakon o predbračnom ugovoru^[3] (u daljem tekstu UPAA), koji u 1. članu usvaja definiciju po kojoj je predbračni ugovor „ugovor koji zaključuju budući supružnici pred zaključenje braka, a koji će proizvoditi dejstvo nakon zaključenja braka“. U nastavku teksta se opredeljuje da stranke u ugovoru mogu predvideti: (1) odredbe o pravima i dužnostima jedne i druge strane, (2) prenos, kupovinu prodaju poklon itd. svojine (3) podelu bračne imovine (4) izmenu ili ukidanje prava izdržavanja između supružnika (5) sastavljanje testmenta, stvaranje trasta (6) podelu prava iz ugovora o osiguranju života nakon smrti (7) izbor merodavnog prava (8) kao i svaku drugu odredbu koja se tiče ličnih i imovinskih odnosa, koje nisu suprotne javnom poretku. Prema tome, u ovim sistemima se bračnim ugovorom može regulisati širi krug odnosa između supružnika, a ne samo imovinskopravni režim.

Dakle, zaključujemo da u pravnim sistemima anglosaksonskog prava ne postoji dilema o mogućnosti prenosa imovinskih dobara putem bračnog ugovora – u ovim sistemima je to očigledno moguće. Međutim, kada je reč o evropsko-kontinentalnim sistemima, kojima pripada i naše pravo (argument za ovo čl. 171. st. 2 Porodičnog zakona[4] - „Supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose“), ostaje diskutabilno da li bi se i ovim ugovorima mogao vršiti prenos prava i obaveza, budući da im je prvenstvena uloga ta da se njima odredi bračno – imovinski režim.

Ipak, mišljenja smo da bi to bilo moguće. Čak i u sistemima u kojima su određeni unapred imovinski režimi koje supružnici mogu odabrati je moguće da izmenom bračnog imovinskog režima dođe do prenosa prava putem bračnog ugovora. Na primer, ukoliko bi se neko imovinsko pravo nalazilo u zajedničkoj svojini supružnika, a bračnim ugovorom se odredi da ono pripadne u isključivu svojinu jednog od njih, time je došlo do prenosa prava iz zajedničke u posebnu imovinu supružnika. Na taj način je došlo do uvećanja imovine jednog od supružnika. Takođe, ako se jedno pravo nalazilo u posebnoj svojini jednog od supružnika, pa se ugovori zajednica svih dobara supružnika, isto pravo je izašlo iz imovine jednog od supružnika i prešlo u zajedničku imovinu, čime opet dolazi do sticanja pojedinih ovlašćenja jednog od supružnika nad do tada posebnom imovinom drugog supružnika.

Stav da je putem bračnog ugovora moguće vršiti prenos je još više opravdan u pravu Republike Srbije i pravima zemalja bivše Jugoslavije. Ovi sistemi sadrže slično rešenje u kome potencijalni bračno-imovinski režimi uopšte nisu definisani. U takvoj situaciji supružnici bi, prema našem mišljenju, imali pravo da vrše promet prava na bilo koji način u granicama javnog poretka putem izmena bračnog imovinskog režima, ali i na drugi način.

III  PRIMENA PRAVA KONKURENCIJE NA BRAČNI UGOVOR

A. Pojam koncentracije kao deo prava konkurencije

Konkurencija kao pojava je stara koliko i samo tržište. Ona predstavlja uslov normalnog odvijanja privredne delatnosti. Poremećaj konkurencije dovodi do privrednih, a samim tim i društvenih kriza i nestabilnosti. Zato su upravo od najranijih vremena postojala pravila kojima je uređivana konkurencija.^[5] Kao deo procesa harmonizacije srpskog prava sa pravom Evropske unije je došlo do šire afirmacije prava konkurencije kroz poseban zakon – Zakon o zaštiti konkurencije (u daljem tekstu ZZK).^[6] Rešenja koja u njemu sadržana su predviđena Ugovorom o osnivanju Evropske unije (tada Evropske ekonomske zajednice), kojima se štiti konkurencija na zajedničkom tržištu Evropske unije i kasnije donetim regulativama. Ovi propisi razlikuju četiri oblika ponašanja učesnika na tržištu kojima se konkurencija ugrožava: restriktivni sporazumi, zloupotreba dominantnog položaja, koncentracija i neopravdana državna pomoć. Budući da u radu analiziramo pitanje prenosa udela i akcija izmenom bračnog imovinskog režima putem bračnog ugovora, za ovu temu su nam od značaja pravila kontrole koncentracija, kojima se definišu uslovi pod kojima se prenos udela i akcija mora obavljati kako bi se zaštitila konkurencija. Iz tog razloga u nastavku rada ćemo se baviti samo ovim delom prava konkurencije.

Koncentracija (eng. Concentration, nem. Zusammenschlusskontrole) kao oblik ponašanja koje ugrožava konkurenciju na tržištu predstavlja povezivanje dva privredna subjekta na tržištu, s tim da se ono ne mora isključivo svoditi na statusnu promenu spajanja privrednih društava već i na druge oblike spajanja privrednih društva putem ugovora.^[7] Naravno spajanje i povezivanje privrednih društava u svojoj suštini nije zabranjeno. Takođe, ni sticanje dominantnog položaja po sebi nije zabranjeno ukoliko je posledica fer tržišne utakmice. Zabranjena je samo zloupotreba dominantnog položaja. Međutim, spajanje i povezivanje privrednih društava koje bi dovodilo do toga da koncentrisani privredni subjekti steknu dominantan položaj na relevantnom tržištu^[8] može pod određenim uslovima biti zabranjeno. Ovo zato što spajanjem samo dolazi do pregrupisavanja već postojećeg kapitala u okviru iste privredne grane.^[9] Problem je u tome što dolazi do vidljivih kvalitativnih promena, koje se očituju u promeni tržišne strukture smanjivanjem broja konkurenata na tržištu.^[10]

Zapravo, postoji potencijalna opasnost po konkurenciju u slučaju povezivanja određenih privrednih subjekata, s obzirom da se oni povezuju na duži period. Reč je o ponašanju koje je potencijalno opasno za utvrđivanje cena, ali i zapošljvanje. Zato se smatra da se ovakvo povezivanje mora podvrgnuti državnoj kontroli (odnosno kontroli organa Evropske unije u odnosu unutrašnje tržište Evropske unije), kako bi se zabranila ili modifikovala povezivanja koja su u suprotnosti sa javnim interesom.^[11]

Kontrola koncentracija se sprovodi na isti način i u unitarnom pravu Evropske unije i u domaćem pravu budući da je naše pravo, kako je napred navedeno, harmonizovano sa pravom Evropske unije.[12] Postupak kontrole, koji se odvija u dve faze, započinje notifikacijom odnosno prijavom koncentracije subjekata koncentracije, koja se mora podneti u odgovarajućem roku Komisji (Evropske unije odnosno Komisiji za zaštitu konkurencije kada je reč o našem pravu). Obaveza podnošenja notifikacije jeste na licu koje stiče kontrolu nad privrednim društvom. Ako se kontrola stiče zajednički onda prijavu podnose svi učesnici koncentracije zajedno. Pravno dejstvo notifikacije jeste suspenzija daljeg procesa koncentracije, odnosno koncentracija ne može biti sprovedena dokle god Komisija ne sprovede postupak i ne odluči da li je ovakva koncentracija dozvoljena.[13] Specifičnost u pravu Evropske unije u odnosu na domaće pravo jeste postojanje tzv. Nemačke klauzule.[14] Ova klauzula podrazumeva da su države članice ovlašćene da u propisanom roku, nakon obaveštenja od Komisije da je dostavljena notifikacija, zatraže Komisiji da njihovi organi sprovedu taj konkretni postupak koncentracije, ukoliko bi prijavljena koncentracija bila od većeg značaja za njihovo posebno tržište, bez obzira što koncentracija ima komunitarnu dimenziju.[15] Ovo je u skladu sa podelom nadležnosti između organa komunitarnog nivoa i organa država članica prema doktrini one stop shop.[16]

Nakon prijema notifikacije u prvoj fazi kontrole zadatak Komisije jeste da najpre oceni da li se koncentracija može podvesti pod pravo kontrole koncentracije, odnosno da li se ista može smatrati koncentracijom u smislu pravila o kontroli koncentracije.[17] Ukoliko to ne bude slučaj, postupak se obustavlja i odluka se dostavlja licu koje je podnelo prijavu. Ukoliko se pak utvrdi da koncentracija ispunjava uslove, Komisija ulazi u drugu fazu postupka kontrole, gde se ispituje da li je takva koncentracija kompatibilna tržištu. Kriterijum za ocenu kompatibilnosti bi bio odgovor na pitanje da li se tom koncentracijom značajno narušava efektivna konkurencija na tržištu, a naročito da li se njome stvara ili pojačava dominantna tržišna pozicija.[18]

Konačna odluka Komisije može biti trojaka. Naime, komisija može doneti odluku da je takva koncentracija dozvoljena i time odobriti koncentraciju i dopustiti povezivanje.[19] Komisija, takođe, može odbiti da odobri koncentraciju i o tome obaveštava podnosioca prijave, u kom slučaju, ukoliko podnosilac to prihvati, koncentracija može biti odobrena uz prihvatanje dodatnih uslova.[20]

Konačno, ukoliko odredbe o zaštiti konkurencije ne budu poštovane, to jest, ukoliko koncentracija ne bude notifikovana ili se ista sprovede bez odobrenja, Komisija može izreći meru dekoncentracije[21] i novčanu kaznu u visini od 1% do 10% od ukupno ostvarnog prihoda privrednog društva u prethodnoj godini zavisno od povrede.[22]

B. Koncentracija nastala zaključenjem bračnog ugovora

Kao što smo napred istakli, koncentracija u svojoj suštini predstavlja povezivanje dva privredna društva koja usled toga zadobijaju dominantan položaj na tržištu. Sada je potrebno da ukažemo kakav karakter tog povezivanja treba da bude i da li bi se putem bračnog ugovora mogla ostvariti takva veza.

Prema Zakonu o zaštiti konkurencije (čl. 17.) koncentracija postoji u slučajevima 1) spajanja i drugih statusnih promena privrednih društava koja u sebe uključuju pripajanje; 2) sticanje od strane jednog ili više učesnika na tržištu neposredne ili posredne kontrole nad drugim učesnikom na tržištu ili više učesnika na tržištu ili delom, odnosno drugim delovima učesnika na tržištu koji mogu predstavljati samostalnu poslovnu celinu; 3) zajedničko ulaganje od strane dva ili više učesnika na tržištu u cilju stvaranje novog učesnika na tržištu ili sticanje zajedničke kontrole nad postojećim učesnikom na tržištu koji posluje na dugoročnoj osnovi i ima sve funkcije nezavisnog učesnika na tržištu. Pojam kontrole je definisan čl. 5. st. 2. ZZK i podrazumeva mogućnost odlučujućeg uticaja na vođenje poslova učesnika na tržištu ili drugog učenika na tržištu i to: 1) ako kontrolni učesnik ima svojstva kontrolnog (matičnog društva), odnosno kontrolnog člana ili akcionara; 2) na osnovu svojine ili drugih imovinskih prava na imovini ili delu imovine učesnika na tržištu; 3) po osnovu ugovora sporazuma ili hartija od vrednosti; 4) po osnovu potraživanja ili sredstava obezbeđenja ili uslova poslovne prakse. Komparativno gledano, slično rešenje, ako ne i potpuno isto, sadrži i hrvatsko pravo[23] i nemačko pravo.[24]

Bračni ugovor bi potencijalno mogao biti okvalifikovan kao pravni osnov za sticanje kontrole nad preduzećem u situaciji kada bi njegov predmet bio promena bračnog imovinskog režima nad udelima ili akcijama privrednih društava koja su učesnici istog relevantnog tržišta. Mogla bi se zamisliti situacija u kojoj oba bračna druga poseduju većinski udeo u osnovnom kapitalu privrednog društva (kontrolni učesnik) kao posebnu imovinu, a zatim zaključe bračni ugovor kojim navedene udele ili akcije proglase za svoju zajedničku imovinu. Shodno Porodičnom zakonu, zajedničkom imovinom supružnici raspolažu zajednički i sporazumo. Za poslove redovnog upravljanja zajedničkom imovinom, smatra se da postoji pretpostavljeni pristanak drugog supružnika na preduzetu radnju. Supružnici mogu zaključiti i posebni sporazum o upravljanju zajedničkom imovinom kojom će odrediti da jedan od njih upravlja celokupnom zajedničkom imovinom.^[25] Otuda zaključujemo da na ovaj način može doći do koncentracije privrednih društava u smislu čl. 17. st. 1 tač. 2. ZZK. Reč je, preciznije, o sticanju kontrole nad učesnikom na tržištu koji se ostvaruje putem ugovora iz čl. 5. st 2. tač. 3. ZZK.

Međutim, u ovoj odredbi postoje izvesne nesavršenosti. Naime u čl. 17. ZZK se navodi samo „učesnik na tržištu“ kao mogući sticalac kontrole. Ovaj pojam učesnika na tržištu je definisan članom 3. ZZK kojim se predviđa da su učesnici na tržištu: „sva pravna i fizička lica koja neposredno ili posredno, stalno, povremeno ili jednokratno učestvuju u prometu robe, odnosno usluga, nezavisno od njihovog pravnog statusa, oblika svojine ili državljanstva, odnosno državne pripadnosti.“ Problem nastaje usled toga što vlasnici kontrolnog udela (udeo koji omogućava donošenje odluka u društvu) pored te svoje osobine, su i očevi, majke, deca i supružnici i sa apekta njihove privatnosti ne moraju nužno biti posmatrani kao lica koja učestvuju u prometu roba odnosno usluga.

Komparativno pravno gledano, ovakav nedostatak se beleži i u hrvatskom pravu, s tim da se u tamošnjem zakonu koristi pojam „poduzetnik“, umesto učesnik na tržištu, čija definicija skoro u potpunosti odgovara našoj definiciji učesnika na tržištu.[26] Nemački Zakon o zaštiti konkurencije, sadrži čak i još uže rešenje. U ovom zakonu se umesto „učesnika na tržištu“ koristi pojam „preduzeće“ (nem. „Unternehmen“). Ipak, treba smatrati da je ovde reč o pravnom standardu, pa ostavljamo mogućnost da termin „preduzeće“ ima u nemačkoj sudskoj praksi šire značenje od onog koji ima u srpskom pravu.

Kada ovakvo pojmovno određenje lica uključenog u sticanje kontrole nad preduzećem dovedemo u vezu sa specifičnim karakterom transfera imovinskih prava putem bračnog ugovora, dolazimo do zaključka da bračni ugovor in abstracto ne bi došao pod udar pravila o kontorli koncentracija, kada je reč o analiziranim zakonima, jer se supružnici sa aspekta porodičnog prava, strogo semantički gledano ne mogu smatrati učesnicim na tržištu u trenutku kada zaključuju bračni ugovor. Takođe, karakter prenosa udela i akcija o kome govorimo ne podrazumeva regularan transfer sa jedno na drugo lice, već promenu bračnog imovinskog režima, samim tim i pravila koja se primenjuju na pojedino imovinsko pravo. Drugim rečima, iako se zaključivanjem bračnog ugovora između supružnika promeću ovlašćenja nad njihovom imovinom time što oni dogovaraju pravila prema kojima će upravljati imovinom koju poseduju, kauza ovakvog ugovora nije u samom transferu ovlašćenja između ugovornih strana, već u uređivanju jednog bitnog aspekta zajedničkog života ugovornih strana – njihove imovine. U tom smislu udeli i akcije nemaju poseban tretman u odnosu na ostalu imovinu kojom supružnici raspolažu, usled čega bi po našoj oceni bilo nepravilno pojmu „učesnik na tržištu“ dati šire jezičko tumačenje. 

Ovakav zaključak se ne bi mogao izvesti kada je reč o evropskom pravu konkurencije iz koga je ovo rešenje preuzeto u sva analizirana prava. Naime, član 3. Uredbe (Regulative) o kontroli spajanja 139/2004 između ostalog definiše koncentraciju i kao: „preuzimanje direktne ili indirektne kontrole nad celinom ili delovima jednog ili preduzeća od strane jednog ili više lica (podvukao autor) koje već kontroliše neko privredno društvo ili od strane jednog ili više privrednih društava, putem kupovine udela ili imovine, ugovorom ili na drugi način.“ Čini se da je pojam „lica“ (person) iz definicije Regulative znatno širi od pojma „učesnik na tržištu“. Pod ovaj pojam bi se mogli podvesti i supružnici koji zaključuju bračni ugovor.^[27] Prema našem mišljenju za tumačenje pojma „učesnik na tržištu“, kao što je napred navedeno nije opredeljujuće samo citirana odredba člana 5 Zakona o zaštitit konkurencije. Naime, iako je tačno da se supružnici mogu podvesti pod pojam „sva pravna i fizička lica koja neposredno ili posredno, stalno, koja povremeno ili jednokratno učestvuju u prometu...“, u konkretnom slučaju je za tumačenje ovog pojma potrebno uzeti u obzir i činjenicu da se bračnim ugovorom uređuje bračnoimovinski odnos supružnika, te se upravo na primeru bračnog ugovora vidi da pojmovi „učesnik na tržištu“ i „lice“ ne mogu smatrati sinonimima. Upravo se u ovoj situaciji vidi da nije opravdano šire tumačiti pojam „učesnik na tržištu“ i upodobiti ga sa pojmom „lice“, jer u osnovi se ugovor ne zaključuje u cilju prenosa korporativne moći, već radi regulisanja odnosa u zajednici „stola i postelje“. Neposredni cilj zaključenja bračnog ugovora nije sama transakcija imovinskih dobara, već uređenje imovinskih odnosa supružnika, dok transakcija ovlašćenja nad udelima i akcijama nastupa kao sekundarna posledica tog uređivanja. Drugim rečima, zaključivanjem bračnog ugovora supružnici ne postaju učesnici u prometu, samim tim što je predmet njihovog ugovora transfer ovlašćenja na kapitalu. Usled tog transfera, iako je on sekundaran sa stanovišta porodičnog prava, može doći do preuzimanja kontrole nad privrednim društvom, ali ne od strane učesnika u prometu nego od strane drugog supružnika. Stoga pojam lice prema našem mišljenju obuhvata i učenika u prometu, kako se definiše čl. 5 ZZK, ali i sva druga lica koja bi mogla preuzeti kontrolu nad preduzećem. Prema evropskom pravu konkurencije, iz navedenih razloga i bračni ugovori nesumnjivo mogu doći pod udar kontrole Komisije Evropske unije, mada o tome nema zabeleženih slučajeva. Ovo je verovatno posledica činjenice da u Evropskoj uniji (kao i drugde) u većini slučajeva fizička lica ne poseduju toliko veliki kapital da bi koncentracija sa komunitarnom dimenzijom mogla nastati putem bračnog ugovora.

Postoje i drugi uslovi koji se moraju steći prilikom preuzimanja kotrole nad preduzećem da bi ono bilo kvalifikovano kao koncentracija. Naime, čl. 61. ZZK koncentracija mora biti prijavljena u slučaju da je: 1) ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj obračunskoj godini veći od 100 miliona evra, s tim što najmanje jedan učesnik u koncentraciji na tržištu Republike Srbije ima prihod veći od deset miliona evra; 2) ukupan godišnji prihod najmanje dva učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Republike Srbije veći od 20 miliona evra u prethodnoj obračunskoj godini, s tim što najmanje dva učesnika u koncentraciji na tržištu Republike Srbije imaju prihod veći od po milion evra u istom periodu.

Ovi uslovi su preuzeti iz ranije pomenute Uredbe u kojoj imaju ulogu da se pomoću njih pravi razlika koncentracija sa komunitarnom dimenzijom od koncentracije za koje su nadležni nacionalni organi. Međutim, u našem pravu oni imaju ulogu uslova za postojanje koncentracije uopšte,^[28] čime se dodatno i smatramo neopravdano, ograničava primena pravila kotrole koncentracije. Zbog postojanja navedenog uslova, veoma mali broj subjekata na tržištu će biti obuhvaćen samim pravilima koncentracije.

Kao što smo videli, usled nedostataka koji postoje u definisanju pojma učesnika na tržištu, strogo jezičkim tumačenjem nacionalnih propisa dolazimo do zaključka da supružnici koji zaključuju bračni ugovor čiji predmet su udeli i akcije ne bi bili obuhvaćeni ovim pojmom. Međutim, ovo ne isključuje mogućnost da se upravo bračnim ugovorom simuluje transfer ovlašćenja nad kotrolnim paketom akcija (ili udela). Drugačije rečeno nije isključena situacija u kojoj bi  bračni ugovor imao skrivenu kauzu preuzimanja kotrole nad preduzećem, sa ciljem da se upravo zaobiđu pravila o kontroli koncentracija.

Smatramo naime da u situacijama kada bi bračni ugovor predstavljao simulovani posao bilo opravdano šire tumačenje pojma „učesnik na tržištu“ u cilju sprečavanja evazije konkurencijskih zakona. Pozivajući se pre svega na istorijsko tumačenje i činjenicu da je Zakon o zaštiti konkurencije donet u cilju harmonizovanja sa rešenjem Evropske unije, smatramo opravdanim jedno šire tumačenje pojma „učesnici na tržištu“ u smislu Zakona o zaštiti konkurencije. Ovakvo jedno šire tumačenje bi upodobilo pojam učesnik na tržištu pojmu lice iz pomenute Uredbe Evropske unije. Ovakvo tumačenje bi  bilo i u skladu sa neposrednom primenom pravila o konkurenciji Evropske unije, koja je predviđena čl. 73. st. 2. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane (SSP),[29] koje se zagovara u teoriji i prema kome bi naši sudski i upravni organi u primeni pravila konkurencije trebalo da koriste kriterijume koji se propisuju evropskim pravom konkurencije, zbog toga što je Republika Srbija zaključivanjem SSP preuzela obavezu harmnizacije u implementaciji, ali i primeni evropskog prava.[30] Pored toga, ukoliko bi išli još dalje sa istorijskim tumačenjem, u cilju argumentovanja šireg tumačenja pojma „učesnik na tržištu“, opravdana bi bila i analiza Klejtonovog zakona,[31] koji je predstavljao model za izradu svih kasnijih rešenja u oblasti prava kotrole koncentracija. Naime članom 7 Klejtonovog akta je definisano da se u tom zakonu pod pojmom lice (eng. person), koji se koristi u čl. (sekciji) 18 koja definiše pojam koncentracije („person engaged in commerce“, srp. učesnik na tržištu), „podrazumeva korporacije (preduzeća) i asocijacije (udruženja) korporacija, postojećih ili osnovanih u skladu sa pravom Sjedinjenih Američkih država i njihovih teritorija ili po zakonu saveznih država ili zakonu strane zemlje“ (prev. autor).[32] Prema tome, iz perspektive istorijskog tumačenja pojamovi „učesnik na tržištu“, „preduzeće“ i „poduzetnik“ i „lice“, bivaju srodniji prema svom značenju.[33] 

Dakle, ukoliko bi bili ispunjeni prethodno navedeni uslovi, kada je reč o udelima i akcijama koji su obuhvaćeni bračnim ugovorom supružnika, neposredno pre ili u roku od 15 dana nakon solemnizacije bračnog ugovora, supružnici bi bili dužni da zajednički ovaj svoj ugovor prijave Komisiji. Prijava se podnosi u pisanom ili elektronskom obliku na srpskom jeziku u jednom primerku.^[34] Smatramo da bi bila obaveza javnog beležnika da ih, u slučaju ispunjenosti uslova, na ovako nešto i upozori i upozorenje unese u solemnizacionu klauzulu. Međutim, javni beležnik nije dužan da Komisiji ugovor prijavi. Nakon prijavljivanja, odredba bračnog ugovora koja se odnosi na udele privrednih društava bi bila suspendovana do donošenja odluke komisije. Sudbina ove odredbe bračnog ugovora bi zavisila nadalje od toga kakva će odluka Komisije biti. Ukoliko bi Komisija dozvolila koncentraciju, ona će ostati na snazi, ukoliko ne, ova odredba bračnog ugovora će biti ništava. Član 66. ZZK daje mogućnost takozvanog uslovnog odobrenja, po kome bi takva odredba  ugovora mogla ostati  na snazi uz propisivanje dodatnih uslova od strane Komisije koji moraju biti ispunjeni u roku koji Komisija odredi. Ako supružnici, pak, ne bi postupili na način koji im odredi Komisija, može biti naložena mera dekoncentracije (razdvajanje društva, raskid ugovora i sl.) ili pak mera zaštite konkurencije koja podrazumeva plaćanje novčane kazne do visine 10% ostvarenih prihoda u Republici Srbiji, kao što smo ranije naveli.

IV  ZAKLJUČAK

Polazeći od toga da je prenos imovinskih prava, samim tim i udela i akcija moguć i putem bračnog ugovora to postoji mogućnost da putem navedenog ugovora dođe do povezivanja privrednih društava u najširem smislu reči. Samim tim, ovakav ugovor bi morao doći pod udar pravila o zaštiti konkurencije na tržištu, konkretnije pravila o kontroli koncentracija. Međutim, u nacionalnim zakonodavstvima srpskog, hrvatskog i nemačkog prava postoji nedostatak u smislu nejasnosti subjektivnog određenja koncentracije. Odnosno prema jezičkom tumačenju rešenja ovih prava ostaje nejasno da li fizička lica koja zaključuju ugovore u kojima se ne pojavljuju kao učesnici u tržištu, već u drugim ulogama. Ovakav nedostatak, međutim, ne pokazuje pravo konkurencije Evropske unije, po ugledu na koje su izrađivana nacionalna rešenja, koje koristi jasniju terminologiju u ovom delu. Iz tog se primenom istorijskog tumačenja dolazi do zaključka da bi pravila o kontroli konkurencije trebalo šire tumačiti, te pojmu „učesnik na tržištu“ dati značenje koje se upodobljava pojmu „lice“ u pravu konkurencije Evropske unije.

De lege ferenda ukazujemo na potrebu da se ova pravila u budućnosti urede kako bi se eventualne evazije prava konkurencije u ovom smislu izbegle.

 

 

 

Nikola Milosavljević*

THE CORPORATION TAKEOVER CONDUCTED BY CHANGE OF MARITAL PROPERTY REGIME OF SHARES CARRIED TROUGH PRENUPTIAL AGREEMENT

Summary

The subject of this paper is analysis of enforcing the competition law on family law contracts, more precisely on prenuptial agreement. Author firstly explains the possibility of transferring of rights and goods by prenuptial agreement, and then focuses on concentration as a part of competition law and its application on prenuptial agreement. This analysis raises the question whether or not is possible to bypass the competition law prohibitions by using the prenuptial agreement. The author uses comparative method in paper, so this analysis is preformed over Serbian, Croatian, German and EU law.           

Key words: prenuptial agreement, competition law, concentration, company shares.