Dr Aleksandra Pavićević^*

Izvorni naučni članak

UDK: 347.23

doi: 10.46793/GP.1102.03P

FIDUCIJARNI PRENOS SVOJINE KAO PRAVO REALNOG OBEZBEĐENJA POTRAŽIVANJA[1]

Rad primljen: 15. 09. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 22. 12. 2020.

Korišćenjem uporednopravnog metoda autor u radu analizira fiducijarni prenos svojine u svrhu obezbeđenja u pojedinim regulativama evropsko-kontinentalne pravne tradicije, kritički razmatrajući i stavove sudske prakse i doktrine. Cilj rada je formulisanje odgovora na pitanje svrsishodnosti ovog instituta za buduće srpsko pravo, jer u pozitivnom nije regulisan, dok jeste u nekim evropskim regulativama, naročito u zemljama u našem okruženju. Prednacrtom Građanskog zakonika Srbije ovaj institut nije regulisan, ali jeste Nacrtom zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima. U situaciji planiranog reformisanja domaćeg prava realnog obezbeđenja potraživanja, a u kontekstu trajuće harmonizacije zakonskih rešenja na nivou Evropske zajednice, autor zaključuje da je ovaj institut višestruko koristan za srpsko pravo de lege ferenda. Njime bi se proširila paleta prava realnog obezbeđenja, jer on funkcionalno prevazilazi okvire zaloge, zadovoljavajući legitimne interese fiducijara i fiducijanta na specifičan, obostrano željen, a zakoniti način.

Ključne reči: realno obezbeđenje potraživanja; fiducijarni prenos svojine u svrhu obezbeđenja; podeljena svojina.

I  UVOD

Prava realnog obezbeđenja potraživanja su proteklih decenija usled razvoja tržišne privrede u mnogim evropskim regulativama doživela ekspanziju. Osim onih tradicionalnih, koje reguliše i domaće pozitivno pravo, poput zaloge i hipoteke, uporedno pravo poznaje i fiduciju, koju doktrina često označava kao atipično, pa i kontroverzno pravo, neusklađeno sa evropsko-kontinentalnim konceptom (nepodeljene) svojine. Fiducijarni prenos svojine u modalitetu – fiducia cum creditore contracta, datira još iz rimskog prava, kao arhaično pravo realnog obezbeđenja (koje je preteča zaloge), a kojim dužnik zadržavajući stvar u posedu, prenosi svojinu na stvari u svrhu obezbeđenja na svog poverioca, sa idejom povratnog prenosa svojine, po namirenju duga o dospelosti. Međutim, fiducija je neočekivano u 20. i 21. veku doživela reafirmaciju, zahvaljujući svojim specifičnim obeležjima i višefunkcionalnosti, te se u savremenom građanskom pravu aktuelizuje kao modernizovano sredstvo realnog obezbeđenja, koje poveriocu pruža maksimalnu sigurnost[2], a u skladu sa legitimnim interesima dužnika.

 Ovaj institut „živi“ kroz privredu i poslovnu praksu mnogih evropskih razvijenih zemalja, iako nije formalno ozakonjen. Sa druge strane, zakonom je normiran u brojnim evropskim regulativama. Crnogorski zakonodavac je među prvima od zemalja u našem okruženju sveobuhvatno regulisao fiducijarni prenos svojine, zbog čega će nam taj zakonski tekst biti okosnica za analizu različitih segmenata ovog instituta, poput: pojma, predmeta, nastanka, sadržine, dejstva i prestanka. Osim ovih, zakonom uređenih pitanja, u radu ćemo nastojati da odgovorimo i na neka sporna teorijska pitanja u vezi sa ovim pravom obezbeđenja, poput: pravne prirode; domašaja; legitimnosti; kauze i odnosa sa lex commissoria.

Ovu problematiku smatramo vrlo aktuelnom u ovom trenutku, kada je izrađen predlog Prednacrta Građanskog zakonika Srbije[3], koji (uprkos neizvesnoj pravnoj sudbini), oličava potencijalno buduće građansko pravo Srbije, a čiji tekst ne normira fiducijarni prenos svojine. Sa druge strane, ovaj institut je sadržan u ranijem projektu - u tekstu Nacrta zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Srbije,[4] što ukazuje na podeljenost struke i razlog je više za pravnoteorijsku obradu. Pomenuta strana zakonska rešenja, zatim predlozi nacrta, kao i stavovi sudske prakse i doktrine, biće osnova za naše istraživanje, čiji je konačan cilj formulisanje odgovora na pitanje svrsishodnosti uvođenja ovog specifičnog prava realnog obezbeđenja potraživanja u stvarno pravo Srbije de lege ferenda.

II  OSNOVNA OBELEŽJA FIDUCIJE U RIMSKOM PRAVU

Za razliku od anglosaksonskog prava, zasnovanog na ideji podeljene svojine,[5] u evropsko-kontinentalnom pravu svojina je oduvek predstavljala stvarno pravo sa najširom pravnom vlašću na stvari i to sa svojstvom isključivosti, tj. nemogućnosti postojanja svojine drugog titulara na istoj stvari[6]. Ipak, evropska pravna kultura poznaje institut fiducijarnog prenosa svojine (fiducia), koji datira još od rimskog prava, kada su se ovom specifičnom tehnikom postizali različiti ciljevi[7], a među njima i realno obezbeđenje potraživanja.[8] Nakon prvobitnog oblika rimske fiducije „zaključene s prijateljem“ radi upravljanja celokupnom imovinom (fiducia cum amico contracta), koja predstavlja svojevrsni pandan anglosaksonskom trust-u[9], došlo je do pojave fiducijarnog prenosa svojine na određenoj stvari u svrhu realnog obezbeđenja potraživanja (fiducia cum creditore contracta). U ovoj konstrukciji dužnik je prenosio svojinu na stvari na svog poverioca u svrhu obezbeđenja, sa idejom povratnog prenosa svojine, po namirenju duga o dospelosti. U nerazvijenoj fazi rimskog prava fiducija doživljava procvat, da bi kasnije u doba Justinijana bila sasvim potisnuta zalogom, kao nedovoljno razvijeno sredstvo obezbeđenja. Međutim, počev od 19. veka u doba izrade građanskih kodifikacija, fiducija ponovo oživljava zahvaljujući recepciji Gajevih Institucija, gde je ovaj institut bio detaljno regulisan.[10]

III  OBELEŽJA FIDUCIJARNOG PRENOSA SVOJINE U SAVREMENOM PRAVU

Osnov za fiducijarni prenos svojine je i u savremenom pravu fiducijarni pravni posao[11], koji je specifičan jer počiva na poverenju saugovarača. U modalitetu fiducia cum creditore contracta[12], dužnik se obavezuje da svojinu na određenoj stvari prenese na poverioca u svrhu realnog obezbeđenja potraživanja, dok se druga strana obavezuje da fiducijarno prenetu svojinu vrši u interesu fiducijanta i da po namirenju duga o dospelosti svojinu vrati dužniku.

1. Pojam i fizionomija instituta. Mehanizam ovog pravnog odnosa je složen i podrazumeva nepotpunost svojinskih ovlašćenja za svakog od „dva vlasnika“ stvari: 1) dužnika (fiducijanta), kao ekonomskog vlasnika stvari, koji istu zadržava u posedu i ekonomski iskorišćava tokom trajanja fiducijarnog pravnog odnosa; i 2) obezbeđenog poverioca (fiducijara), kao formalnopravnog vlasnika stvari na određeno vreme. Opstanak pravne konstrukcije „sa dva lica“ i njeni stvarnopravni efekti zavise od poštovanja obaveze međusobnog poverenja stranaka i pridržavanja posebnog (fiducijarnog) sporazuma, sa dejstvom inter partes.

Za sticanje fiducijarne svojine potrebno je ispunjenje dva uslova: a) vlasnik stvari date u garanciju može biti dužnik, ali i treće lice; i b) mora postojati punovažan stvarnopravni ugovor upravljen na stvaranje prava obezbeđenja,^[13] uz paralelno postojanje posebnog,  obligacionog ugovora, koji krije kauzu prvog pravnog posla.^[14] Obligacionopravni efekat fiducijarnog prenosa svojine jeste „vezivanje“ stvarnopravnog dejstva za taj poseban obligacioni sporazum, tzv. pactum fiduciae, koji obavezuje saugovarače na uslovni povraćaj svojine.[15] Fiducijarni pravni posao je suštinski akcesoran[16] i zavisi od glavnog pravnog posla čijem obezbeđenju služi (ugovor o kreditu, zajmu itd.), iako je po nekim mišljenjima reč o pravu neakcesornog karaktera.^[17] Neki pravni pisci[18] zaključuju da je fiducijarni pravni posao nedopušten[19] jer nema kauzu, tvrdeći da fiducijarni sporazum kao apstraktan, negira prenos svojine (koji je u domaćem pravu, za razliku od nemačkog, kauzalan). Međutim, većinsko i po našoj oceni opravdano mišljenje je da fiducijarni posao ima kauzu, ali sui generis.[20]

Privremeno dejstvo fiducijarnog pravnog posla je obostrano željeno, jer ideja prenosa svojine je njen uslovni povraćaj dužniku.[21] Tek u slučaju nenamirenja duga o dospelosti poverilac od dužnika može zahtevati predaju stvari (čiji je fiducijarni vlasnik), a u cilju prvenstvene prodaje i namirenja potraživanja. Ako je fiducijar pre dospelosti potraživanja raspolagao svojinom na opterećenoj stvari povredio je fiducijarno poverenje, protivno načelu savesnosti i poštenja i dobrim običajima, te dužniku po tom osnovu duguje nadoknadu štete.[22] Ipak, to je samo obligacionopravni zahtev fiducijanta, dok njegov stvarnopravni zahtev izostaje u slučaju da je poverilac-fiducijar izigrao poverenje svog saugovarača i preneo svojinu na treće savesno lice.[23]

2. Pravna priroda. Složena fizionomija fiducijarne svojine u doktrini se često označava kao kontroverzna[24], a posledica je njene specifične pravne prirode. U doktrini su se tako pojavile različite teorije: 1) o dve paralelno postojeće svojine na stvari, nastale cepanjem jedne svojine, nalik na trust angloameričkog prava;[25]  2)  o „pravoj“ i „nepravoj“ (fiktivnoj) svojini; 3) o dve sukcesivne svojine – „prethodna i potonja“[26] ili pak: „poverena i očekivana svojina“[27]; 4) o „ničijem pravu“ na određeno vreme; o „pauzi u imovini“ (intelide in ownership) ili „zagrađenoj svojini“ (bracketted ownership), kao bessubjektnom subjektivnom građanskom pravu[28] (što je contradictio in adjecto); 5) o „stvarnom pravu na čekanje“[29]; 6) o „pravnoj moći koja se može pretvoriti u „pravu svojinu“,[30] 7) o institutu mešovite pravne prirode na granici materijalnog i procesnog prava;[31] i 8) o svojini sui generis.[32]

Prema poslednjem navedenom shvatanju, koje je po našoj oceni najutemeljenije, fiducijarna svojina nije potpuna i „nevezana“, već: uslovno stečena, vremenski ograničenog trajanja, ali i ograničenog dejstva, jer sadrži samo ovlašćenje unovčenja stvari.[33] Otud, ovo pravo jeste specifičan modalitet svojine, iako najčešće vrši ulogu prava realnog obezbeđenja potraživanja, razlikujući se u dovoljnoj meri od drugih prava iz te grupe (od zaloge - državinske[34] i bezdržavinske; retencije[35] i pactum reservati dominii).

IV  PREGLED STANJA REGULATIVE FIDUCIJARNOG PRENOSA SVOJINE U UPOREDNOM PRAVU

U savremenom građanskom pravu fuducijarni prenos svojine se različito uređuje u pojedinim državama, s obzirom na pravnu tradiciju, stepen razvoja tržišne privrede, pravno-teorijska shvatanja itd. Sve evropske regulative, s obzirom na odnos prema ovom institutu, možemo podeliti na dve grupe: a) one koje fiduciju formalno ne regulišu i b) one koje je uređuju zakonom.

1. Regulative koje fiduciju ne regulišu zakonom. U ovoj grupi regulativa, pozitivan ili negativan odnos prema fiducijarnom prenosu svojine zauzima sudska praksa, uz stavove doktrine. Zbog toga, ovu grupu možemo dalje podeliti na dve podgrupe: 1) one zemlje čija sudska praksa prihvata fiduciju; i 2) one koje fiduciju ne dozvoljavaju ni kroz sudsku praksu.

U prvu podgrupu regulativa spadaju prevashodno nemačka[36] i švajcarska[37], u kojima fiducijarni poslovi realnog obezbeđenja (Sicherungsübereignung) nisu formalno zakonom regulisani, ali ih tamošnja sudska praksa i doktrina bezizuzetno priznaju.[38] Austrijsko pravo takođe spada u ovu grupu, iako sudska praksa i doktrina nemaju jedinstveno shvatanje o dopuštenosti ovog instituta.[39] Češka i Poljska su neke od država u kojima se fiducijarni prenos svojine dozvoljava u praksi.[40] U drugu podgrupu ovih regulativa mogu se uvrstiti one koje fiduciju ne tolerišu čak ni kroz sudsku praksu, poput Bugarske i Mađarske.[41]

2. Regulative koje fiduciju regulišu zakonom. Drugu grupu zakonodavstava čine evropske države koje su ozakonile ovaj institut i to su: Lihtenštajn (1929.); Grčka (2000.); Francuska (reformom Code Civil-a 2007.) i Rumunija (2011.).[42] Naročito značajno mesto u ovoj grupi imaju regulative u našem okruženju, nastale raspadom nekadašnje SFRJ, kao tranzicijske zemlje koje su nastojale da reformišu nacionalna prava realnog obezbeđenja. Prva od tih zemalja je Republika Crna Gora, koja je 1996. god. usvojila Zakon o fiducijarnom prenosu svojine[43], a čije su odredbe potom u potpunosti unete u Zakon o svojinsko-pravnim odnosima iz 2009.[44] Hrvatska je 1996. Zakonom o vlasništvu i drugim stvarnim pravima[45] regulisala „prethodno i potonje vlasništvo“,[46] Slovenija je normirala „fiducijarni prenos vlasničkog prava“ 2002. u Stvarnopravnom zakoniku,[47] a Severna Makedonija u Zakonu o izvršnom postupku,[48] a potom i u Zakonu o obezbeđenju potraživanja (2007.).[49]

A. Fiducijarni prenos svojine u pravu Crne Gore

Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima (ZSPO) iz 2009. Crna Gora je u čl. 353-384. sveobuhvatno normirala ovaj institut precizirajući njegov: pojam, predmet, nastanak, sadržinu i dejstvo, kao i načine prestanka, zbog čega će i biti predmet našeg detaljnijeg razmatranja u ovom delu rada.

1. Pojam. Fiducijarna svojina se u ZSPO[50] određuje kao uslovno stečeno pravo svojine na pokretnoj ili nepokretnoj stvari, koje poverioca ovlašćuje da pre ostalih poverilaca naplati svoje dospelo potraživanje, kod koga god da se stvar nalazi. Iz zakonske definicije saznaje se najpre, viši rodni pojam, a to je pravo svojine (uslovno stečeno). Reč je o modalitetu svojine, kao najširem stvarnom pravu, ali ipak funkcionalno ograničenom – sa ulogom prava realnog obezbeđenja potraživanja, što je njegova vrsna razlika. Pravo namirenja fiducijara iz vrednosti stvari je ključno sadržinsko ograničenje fiducijarne, za razliku od „klasične“ svojine. Ipak, mesto regulisanja ovog instituta u ZSPO ukazuje na nedoslednost zakonodavca, što stvara zabunu oko njegove pravne prirode.[51] Naime, „uslovna svojina“ se određuje kao osobeno stvarno pravo različito od zaloge, ali je locirano u glavi 10, pod nazivom: „Založno pravo“. Ovo je sporno pitanje i u praksi, te ga je zakonom trebalo regulisati u okviru posebne glave, nakon zaloge, kao funkcionalno srodnog, ali različitog instituta.

2. Predmet fiducijarne svojine. Kao predmet fiducijarnog prenosa svojine u ZSPO najpre su određene pokretne stvari, a zatim u sledećem stavu i nepokretne.[52] Šire postavljen predmet fiducijarne svojine smatramo adekvatnim rešenjem[53], ali dve zasebne definicije, gotovo identične sadržine su neobičan izbor ovog zakonodavca, čijim bi se sažimanjem izbeglo ponavljanje u zakonu. Mogući razlog jeste želja zakonodavca da naglasi da su obe vrste stvari dozvoljeni predmet fiducijarne svojine, s obzirom na različita rešenja u uporednom pravu[54].

Stvari koje služe za obezbeđenje potraživanja[55] moraju biti tačno određene (načelo specijalnosti), a predmet prenosa može biti: 1) cela stvar, sa neodvojenim plodovima i drugim sastavnim delovima i pripatcima[56] (načelo nedeljivosti), uz sva naknadna poboljšanja (načelo ekstenzivnosti); 2) zbir stvari (robni lager, uz uslov individualizacije);[57] i 3) buduća stvar (kao i kod zaloge).

3. Nastanak. Ovaj propis zahteva nekoliko uslova za derivativno sticanje ovog prava obezbeđenja: a) obavezna je pisana forma ugovora[58], uz overu suda ili notara, kada su nepokretnosti predmet fiducijarnog prenosa svojine[59]. Kao drugi uslov (i za pokretne i za nepokretne stvari) predviđen je upis ovog ugovora u poseban javni registar (sa konstitutivnim dejstvom), koji vodi organ nadležan za nekretnine i to u roku od 8 dana od dana njegovog zaključenja, pod pretnjom ništavosti.[60] Na ovaj način je fiducijarnom prenosu svojine obezbeđen publicitet, čime je zaštićen interes fiducijara i trećih lica.[61]

Osim iustus titulus-a, za sticanje fiducijarne svojine potreban je i modus acquirendi: na pokretnim stvarima stiče se već momentom zaključenja pravnog posla - fiktivnom predajom stvari u modalitetu constitutum possessorium[62], a na nepokretnim se traži i dodatni uslov, a to je upis u katastar nepokretnosti, uz zabeležbu fiducijarnog prenosa svojine.[63]

4. Sadržina. Sadržinu fiducijarne svojine čine ovlašćenja i korelativne obaveze saugovarača. Prema ZSPO, ovlašćenja fiducijanta su: 1) neposredna državina stvari,[64]  uz pravo na državinsku zaštitu; 2) upotreba; 3) pribiranje plodova (ekonomsko iskorišćavanje stvari radi lakše otplate duga); 4) povraćaj viška vrednosti ostvaren unovčenjem stvari. Obaveze fiducijanta su: 1) čuvanje stvari sa pojačanim stepenom pažnje (pažnja dobrog domaćina ili privrednika);[65] 2) obaveštavanje poverioca o svim promenama na opterećenim stvarima, a naročito o njihovom kvarenju ili gubljenju vrednosti;[66] i 3) predaja stvari ako dug ne izmiri u roku (kada zapada u docnju).[67]

Najvažnije ovlašćenje fiducijara je da ako njegovo potraživanje ne bude namireno po dospelosti, može stvar da unovči (pravo namirenja), postupajući „trgovački razumno“ i to: izlaganjem stvari javnoj prodaji, po ceni utvrđenoj procenom stručnjaka ili može stvar po toj ceni zadržati u svojinu.[68] Ostala ovlašćenja su: 1) pravo prvenstva; 2) pravo sledovanja; 3) pravo na državinsku zaštitu;[69] 4) pravo na sekvestar;[70] 5) prevremena prodaja stvari;[71] 6) pravo na dopunu obezbeđenja;[72] 7) pravo na plodove koje daje opterećena stvar od momenta konačnog sticanja prava svojine na njoj[73] i 8) pravno raspolaganje stvarju.

Prema ZSPO, izričito je zabranjeno u trenutku zaključenja ugovora o fiducijarnom obezbeđenju ugovaranje[74]: 1)  komisorne klauzule i marcijanskog pakta; i 2) prava poverioca da upotrebljava stvar i pribire plodove (antihreza). Ipak, obe klauzule su dozvoljene naknadno, po isteku (kratkog) roka od 8 dana od dana nastanka potraživanja, jer kako doktrina ocenjuje, tada prestaje potreba za dodatnom zaštitom dužnika, kao ekonomski slabije strane ugovornice.[75]

5. Dejstvo. Dejstvo fiducijarne svojine je različito u međusobnom odnosu saugovarača i u njihovom odnosu sa trećim licima. Pravo dejstvo fiducijarnog pravnog odnosa, najvidljivije je u slučaju stečaja nekog od ova dva lica. U varijanti stečaja fiducijara fiducijant ima izlučno pravo na stvari fiducijarno prenetoj u svojinu njegovog poverioca (stvar se izdvaja iz stečajne mase, jer je fiducijant njen pravi, ekonomski vlasnik). Poverioci fiducijanta mogu na toj stvari tražiti izvršenje, ali moraju fiducijaru priznati razlučno pravo (prvenstveno namirenje). Obrnuto, u slučaju stečaja fiducijanta, fiducijar ima samo razlučno pravo,[76] na prvenstveno namirenje, jer je on titular prava realnog obezbeđenja potraživanja na tuđoj stvari, a ne njen vlasnik.[77]

6. Prestanak. Načini prestanka fiducijarne svojine prema ZSPO-u [78] su: 1) prestankom obezbeđenog potraživanja, kao glavnog prava, što je posledica akcesornosti (spornim se smatra[79] propisani „automatski“ prelazak fiducijarne svojine na dužnika); 2) odricanjem fiducijarne svojine od strane poverioca ; i 3) propašću opterećene stvari.

V  FIDUCIJARNI PRENOS SVOJINE U SRPSKOM PRAVU

1. U pozitivnom srpskom pravu. U domaćem pozitivnom pravu[80] fiducijarni prenos svojine opštim propisom nije regulisan.[81] Zanimljivo je to što je od skoro normiran u posebnom propisu - u Zakonu o finansijskom obezbeđenju,[82] kao registrovani fiducijarni prenos svojine na finansijskim instrumentima u svrhe obezbeđenja. U pitanju je poseban modalitet instituta, dozvoljen samo ograničenom broju subjekata na finansijskom tržištu.[83]

Ipak, u domaćoj praksi i doktrini se ocenjuje da ovaj institut treba da uživa opštu pravnu zaštitu, jer predstavlja legalno, a fleksibilno sredstvo dobrovoljnog osiguranja potraživanja, koje pogoduje interesima poslovne prakse, a naročito privlačenju stranih investitora.[84] U prilog toj tvrdnji je argument da je ovaj ugovor odraz slobode ugovaranja i načela autonomije volje stranaka.[85] Dozvoljeno je sve što zakonom nije zabranjeno, a u skladu je sa načelom savesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava. Uslov legalnog konstituisanja je namera stranaka upravljena na razilaženje pravnih i ekonomskih efekata posla i da takvo dejstvo nije ugovoreno radi ostvarivanja nedozvoljenog cilja, izigravanja prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.^[86]

Ipak, domaća sudska praksa se koleba u pogledu pitanja legalnosti i legitimnosti fiducijarnog prenosa svojine. Viši sudovi ovaj ugovor često (neosnovano) kvalifikuju kao vrstu založnog prava sa nedozvoljenom klauzulom – lex commissoria, zbog čega mu se ne pruža sudska zaštita.[87] Ugovor se (pogrešno) određuje[88] kao onaj sa nedopuštenom kauzom[89], a u cilju sprečavanja zloupotrebe podređenog položaja dužnika.[90] Niži sudovi ipak, ocenjuju da je ovakav ugovor dopušten, kao efikasno sredstvo brze, vansudske naplate potraživanja[91].

Kada je u pitanju domaća doktrina, ali i stav pojedinih autora iz zemalja u našem okruženju, mišljenja su podeljena. Pojedini pravni pisci,[92] iz razloga pravne sigurnosti, pozivaju na oprez pri uvođenju ovog prava obezbeđenja u pravne sisteme tranzicijskih zemalja. Kao ključni argumenti protiv njega navode se: suvišnost u situaciji postojanja registrovane zaloge[93] (kao poznatog instituta, bezbednijeg, jednostavnijeg za upotrebu u praksi)[94]; složenost fiducije; nepostojanje domaće pravne tradicije; sporno dejstvo prema trećima i najviše, mogućnost zloupotrebe prava fiducijara nauštrb interesa podređenog dužnika ili opasnost od izigravanja poverenja poverioca, usled moguće zloupotrebe državine od strane fiducijanta.

Drugi deo doktrine[95] u fiduciji prepoznaje pravni fenomen koji odgovara interesima kako poverioca, tako i dužnika; koji je legalan i legitiman; i koji odgovara potrebama savremenog pravnog prometa. Ovi autori ističu da je, za razliku od zaloge, ovaj institut višefunkcionalan, praktičan, iako atipičan, jer je tehnički „nekauzalan i neakcesoran“[96] (a suštinski – kauzalan na osoben način i funkcionalno akcesoran), te da ga treba zakonom izričito dozvoliti.

2. U budućem srpskom pravu. Predlogom Prednacrta GZS ovaj institut nije obuhvaćen, ali jeste Nacrtom iz 2011. Naslovljen je kao: „pravo poverene obezbeđujuće svojine i očekivane obezbeđujuće svojine“[97] i to u dva modaliteta: 1) neregistrovano pravo obezbeđenja (na pokretnim stvarima) i 2) registrovano (na pokretnim i nepokretnim stvarima).[98] Regulativa sadržana u Nacrtu može se oceniti kao sveobuhvatna, što je značajno za institut koji je nov. Terminološki posmatrano, iako jeste pohvalno to što su nazivi iz Nacrta opisni i u duhu srpskog jezika (poveravač, poverenik, poverena i očekivana obezbeđujuća svojina),[99] konstrukcije su glomazne, čak i suvišne, kada već postoji univerzalno prepoznatljiv termin – fiducija, odnosno fiducijarni prenos svojine. Uz to, kao mana ovog predloga u literaturi se ističe predviđanje komisorne klauzule kao pravila[100] (za razliku od ZSPO-a), što šteti interesu dužnika i povređuje načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja.[101]

VI  ZAKLJUČAK

Fiducijarna svojina predstavlja uslovno stečeno pravo svojine na stvari, koje uslovno ovlašćuje poverioca na prvenstveno namirenje dospelog (fiducijarno obezbeđenog) potraživanja, ma kod koga da se stvar nalazi. Iako fiducijarni prenos svojine predstavlja najstarije pravo realnog obezbeđenja, ono danas postoji u poslovnoj praksi mnogih zemalja, a neretko i kao institucinalizovano pravo obezbeđenja, koje uspešno nadomešćuje nedostatke zaloge. Iako može imati i druge funkcije, njegova najčešća svrha je obezbeđujuća; nastaje specifičnim deljenjem svojinskih ovlašćenja između fiducijanta i fiducijara, uz načelnu sposobnost prikrivanja duga (njegova prednost), ali i boniteta dužnika (njegov nedostatak). Iako prkosi strogoj pravnoj logici evropskokontinentalnog prava, ovaj institut je odraz slobode ugovaranja i načela dispozitivnosti, a njegova afirmacija u savremenim uslovima je posledica: osobene pravne prirode (svojina sui generis); svojstava („cepanje“ ekonomskog i pravnog efekta posla); forme konstituisanja (razdvajanje kauze i pravnog osnova sticanja); dejstva (različito obligaciono, odnosno stvarnopravno dejstvo u odnosu inter partes i prema trećima); i zasebne sfere primene u odnosu na druga prava realnog obezbeđenja (višefunkcionalnost).

Faktičko postojanje dva vlasnika - ekonomskog i pravnog, jeste neobična pravna konstrukcija, ali koja daje više prednosti u praksi. Ovaj institut je praktičan, efikasan, odgovara brzini savremenog pravnog prometa, jer omogućava poveriocu-fiducijaru bržu, vansudsku naplatu potraživanja, čak i u odnosu na bezdržavinsku zalogu. Njegova kompleksnost i nepostojanje pravne tradicije mogu se prevazići detaljnom zakonskom regulativom, poput crnogorske, koja ne ostavlja nedoumice. Problem publiciteta, u uporednom pravu se adekvatno rešava predviđanjem obaveznog upisa ovog prava u javni registar, te nema ugrožavanja pravne sigurnosti, ali se time istovremeno gubi nevidljivost obezbeđenja, što je tradicionalna prednost fiducije nemačkog prava.

Konačno, smatramo da budućim stvarnim pravom RS treba proširiti paletu prava realnog obezbeđenja potraživanja, što i jeste predlog Nacrta iz 2011., a praksa će pokazati korisnost svakog pojedinog instituta. Fiducijarni prenos svojine bi, po našoj oceni, bio svrsishodna funkcionalna dopuna registrovanoj zalozi u srpskom stvarnom pravu de lege ferenda, a u skladu sa trajućom harmonizacijom propisa na regionalnom i subregionalnom nivou.

Aleksandra Pavićević, LLD^*

FIDUCIARY TRANSFER OF OWNERSHIP AS SECURITY RIGHT IN REM

Summary

By using comparative method, the author analyzes the fiduciary transfer of ownership with function of security right in rem in regulations of the European-continental legal tradition and critically considers the views of court practice and legal doctrine. The aim of this paper is to answer the question whether fiduciary transfer of property is a purposeful institute for future Serbian law, because it is not regulated in domestic positive law, while it is regulated in some European countries, especially in the legal texts of countries in our neighbourhood. This institute is not regulated by the Preliminary Draft of the Civil Code of Serbia, but it is regulated by the Draft Code of Property and Other Real Rights. In the situation of the planned reform of the domestic law of real security of claims, and in the context of the ongoing harmonization of legal solutions at the level of the European community, the author concludes that this institute is useful for Serbian future law. It functionally exceeds the framework of pledges, thus satisfying the legitimate interests of parties in specific, mutually desired and legal way.

Key words: security right in rem; fiduciary transfer of ownership for security purposes; divided ownership.