Dr Borko Mihajlović^*

Stručni članak

UDK: 334,71:347.72

doi: 10.46793/GP.1102.83M

ODRŽIVO KORPORATIVNO UPRAVLJANJE KAO USLOV DUGOROČNOG RAZVOJA PRIVREDNIH DRUŠTAVA[1]

Rad primljen: 10. 12. 2020.

Rad ispravljen: 18. 12. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 22. 12. 2020.

 

Evropska komisija je oktobra 2020. godine u svom programu rada za 2021. godinu predvidela podnošenje niza zakonodavnih predloga u cilju postizanja održivog korporativnog upravljanja, koje predstavlja neophodan uslov održivog poslovanja privrednih društava. Osnovni predmet ovog rada upravo je analiza očekivanih, pretpostavljenih promena u pravnom regulisanju korporativnog upravljanja u EU. Ovu analizu autor je izvršio na osnovu zaključaka iznetih u studiji Evropske komisije o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju, koja će poslužiti kao osnov za sprovođenje najavljene reforme. Autor se u radu najpre, u kratkim crtama, bavi osnovnim osobinama koncepta održivog poslovanja privrednih društava i njegovom povezanošću sa održivim korporativnim upravljanjem. U središnjem delu rada, autor izdvaja promene koje smatra najznačajnijim delom buduće reforme: 1) promene u vezi sa institutom posebnih dužnosti direktora; 2) druge moguće izmene pravnog režima korporativnog upravljanja (izmene Direktive EU o pravima akcionara u cilju promovisanja dugoročnog investiranja i dužeg zadržavanja svojstva akcionara u istom privrednom društvu, promene vezane za sastav odbora direktora i mehanizme utvrđivanja naknada direktorima).

Ključne reči: održivo korporativno upravljanje, održivo poslovanje privrednih društava, posebne dužnosti, direktor, reforma korporativnog upraanja u pravu EU.

 

I  UVOD

Korporativno upravljanje se najčešće definiše kao skup pravila i praksi o najdelotvornijem načinu upravljanja i kontroli poslovanja privrednih društava, ali i kao mehanizam za uređenje odnosa između različitih strana zainteresovanih za poslovanje privrednih društava (stejkholdera).[2] Ono nesporno ima značajan uticaj na globalnu privredu, ukupan ekonomski rast, uslove poslovanja na tržištu, finansijsku stabilnost tržišta, njegov integritet i poverenje građana i šire javnosti u privredu i tržište, nivo investicija, kao i na dugoročni razvoj i uspešno poslovanje privrednih društava.[3] Korporativno upravljanje predmet je različite pravne regulative sadržane u zakonima koji regulišu materiju privrednih društva i u kodeksima korporativnog upravljanja, koji su, iako pravno neobavezujući, veoma prisutno sredstvo za uspostavljanje dobrih praksi upravljanja privrednim društvima. Sadašnja pravna regulativa korporativnog upravljanja nastoji da odgovori na brojna pitanja od značaja za uspešno funkcionisanje i poslovanje privrednih društava. U njenom središtu nalaze se tri agencijska problema korporativnog upravljanja, definisana od strane američke pravne i ekonomske teorije iz druge polovine XX veka, i pronalaženje odgovarajućih mehanizama za njihovo ublažavanje.^[4] Regulativa korporativnog upravljanja traži i odgovore na pitanja vezana za organizaciju i modele upravljanja privrednim društvima, međusobni odnos organa privrednih društava, sastav i strukturu organa društava, pronalaženje odgovarajućih praksi upravljanja u malim i srednjim privrednim društvima, kao i u porodičnim društvima itd.[5] Promenjene društvene okolnosti, pojave i događaji nameću izmene ili dopune sadržine regulative korporativnog upravljanja, a sve u cilju prilagođavanja korporativnog upravljanja novim društvenim problemima i pitanjima. Promene režima korporativnog upravljanja posebno su neophodne u vremenima velikih društvenih i ekonomskih kriza, koje istovremeno najčešće označavaju „novi početak“ u razvoju društva, privrede, tržišta.  

Aktuelni društveni trenutak, obeležen globalnom pandemijom koronavirusa i dalekosežnim posledicama koje će ona nesumnjivo imati na svetsku ekonomiju, čini se pravim trenutkom za postavljanje suštinskih pitanja značajnih za sveukupni budući društveni i ekonomski razvoj. I kao što nam pandemija pokazuje da se upravljanje krizom koju je ona izazvala sve češće svodi na pronalaženje ravnoteže između zdravlja i ekonomije, na sličnoj ravnoteži se već dugi niz godina zasniva čitavo društveno i ekonomsko uređenje zemalja čija privreda počiva na principima kapitalizma. Savremena kapitalistička društva tako pokušavaju da pronađu ravnotežu između životne sredine i ekonomije, tehnološkog napretka i opstanka biljnih i životinjskih vrsta, dobrobiti sadašnjih i perspektive budućih generacija itd. U cilju jednostavnijeg pronalaženja te ravnoteže, odavno je osmišljen koncept održivog razvoja, čija bi prava i suštinska implementacija dovela do promene principa na kojima se zasniva savremeno društvo. Načini pronalaženja te ravnoteže i da li je (samo) ona (ravnoteža) dovoljna ili je krajnje vreme da „neekonomski“ interesi dobiju prvenstvo pitanja su koja svakako prevazilaze predmet ovog rada, pa se zadržavamo na konstataciji da je u aktuelnom trenutku nikad očiglednije da je održivi razvoj neizbežan uslov opstanka planete i naše civilizacije.

Značajnu (moguće i najznačajniju) ulogu u ostvarivanju održivog razvoja nesumnjivo imaju privredna društva, i to ne samo ona koja se smatraju velikim (multinacionalnim) korporacijama, već i ona koja spadaju u grupu malih i srednjih društava (pri čemu ne sporimo da veličina privrednog društva srazmerno utiče na njegov značaj za ostvarivanje održivog razvoja). U tom smislu kreiran je i definisan koncept održivog poslovanja privrednih društava ili korporativne održivosti (engl. corporate sustainability), koji se suštinski bavi doprinosom privrednih društava sveukupnom održivom razvoju. Ovaj koncept do sada uglavnom nije bio predmet pravne regulative korporativnog upravljanja, iako je u pravnoj literaturi decenijama prisutna debata o (promenjenoj) ulozi privrednih društava u savremenom društvu, iz koje se i razvio savremeniji koncept održivog poslovanja društava. Poslednjih godina sve su učestaliji pozivi za promenom cilja poslovanja privrednih društava[6] i osnovnih principa njihovog poslovanja.[7] Ističe se da je krajnje vreme za suštinsku, fundamentalnu promenu jer postepena promena nije više dovoljna za postizanje održivog razvoja planete.[8] Osnovni razlozi za promenu prirode i suštine privrednih društava su rastuća degradacija životne sredine, društvena nejednakost i nepoverenje u savremeno tržište.[9]

Pomenuta akademska debata sve više postaje predmet interesovanja zakonodavaca širom sveta. Osnovni podsticaj za nastanak ovog rada upravo je najavljena zakonodavna intervencija Evropske unije (EU) u oblasti korporativnog upravljanja, a u cilju doprinosa održivom razvoju. Naime, Evropska komisija je oktobra 2020. godine u svom programu rada za 2021. godinu predvidela podnošenje niza zakonodavnih predloga u cilju postizanja održivog korporativnog upravljanja (engl. sustainable corporate governance).[10] Sadržina zakonodavnih predloga može se naslutiti na osnovu skorašnje studije Evropske komisije o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju, objavljene jula 2020. godine,[11] ali i nedavno objavljenog izveštaja Komiteta za pravna pitanja Evropskog parlamenta o održivom korporativnom upravljanju, kojim se (barem u ovoj fazi) potvrđuje volja za sprovođenjem reforme.[12] Osnovni predmet ovog rada upravo je analiza očekivanih, pretpostavljenih promena koje bi mogle da uslede u pravnom regulisanju korporativnog upravljanja u EU.  Tu analizu ćemo izvršiti kroz procenu mogućeg sadržaja budućih zakonodavnih predloga na osnovu zaključaka iznetih u pomenutoj studiji Evropske komisije,[13] koja će poslužiti kao osnov za sprovođenje reforme. Pre nego što pristupimo analizi pitanja koja čine predmet ovog rada, osvrnućemo se ukratko na koncept održivog poslovanja privrednih društava, čija potpuna realizacija predstavlja ujedno i krajnji cilj željenog održivog korporativnog upravljanja.

II  O KONCEPTU ODRŽIVOG POSLOVANJA                            PRIVREDNIH DRUŠTAVA

Koncept održivog poslovanja privrednih društava ili korporativne održivosti jedan je u nizu koncepata čija je svrha promovisanje i ostvarivanje širih društvenih ciljeva kroz poslovanje privrednih društava, kao osnovnih i najznačajnijih organizacionih oblika obavljanja privredne delatnosti. Pored ovog koncepta, neki od koncepata koji se na različite, ali uglavnom slične, načine bave ulogom privrednih društava u savremenom društvu, ili neophodnom povezanošću privrednih subjekata i društva, su društvena odgovornost kompanija ili korporativna društvena odgovornost (koja svakako zauzima najznačajnije mesto među drugim konceptima o kojima govorimo),[14] odgovorno poslovno ponašanje, korporativni održivi razvoj, korporativno građanstvo, ekološki menadžment i dr. Može se reći da su svi ti koncepti rezultat višedecenijske debate o ulozi i doprinosu privrednih društava široj društvenoj zajednici, koja je najčešće vođena unutar dobro poznatog sukoba između pristalica teorije prioriteta članova/akcionara (akcionarska teorija, eng. ) i teorije zastupljenosti različitih nosilaca interesa u privrednom društvu (stejkholderska teorija, eng. ).[15] Koncept održivog poslovanja privrednih društava, kao i drugi njemu slični koncepti, nesumnjivo su proizašli iz stejkholderskog pristupa cilju poslovanja privrednog društva. 

Koncept održivog poslovanja privrednih društava predmet je brojnih, manje ili više različitih definicija, kao i različitih tumačenja njegovih osnovnih elemenata. Ovde ukazujemo samo na osnovne postavke i činjenice koje nisu predmet sporenja. Nespornim izgledaju dve činjenice: 1) održivo poslovanje privrednih društava proizilazi iz šireg koncepta održivog razvoja, pri čemu su ova dva koncepta neraskidivo povezana (koncept održivog razvoja i dalje se najčešće određuje prema definiciji tzv. Bruntlandove komisije iz 1987. godine, prema kojoj ono predstavlja „razvoj koji zadovoljava potrebe današnjice, pri čemu ne ugrožava sposobnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe“)[16]; 2) tri osnovne i podjednako važne komponente održivog poslovanja privrednih društava su ekološka, društvena (socijalna) i ekonomska (na istim komponentama zasnovan je i koncept održivog razvoja).[17] Navedene činjenice prepoznaje i Šjefjel (Beate Sjåfjell) u svojoj često citiranoj definiciji održivog poslovanja privrednih društava, koju iz tog razloga prihvatamo za potrebe ovog rada. Prema Šjefjel, održivo poslovanje privrednih društava (korporativna održivost) podrazumeva stvaranje vrednosti od strane svih ekonomskih aktera na način koji je: 1) ekološki održiv u smislu pružanja dugoročne stabilnosti i otpornosti ekosistema koji podržavaju ljudski život, 2) društveno (socijalno) održiv u smislu olakšavanja i omogućavanja poštovanja i promovisanja ljudskih prava i 3) ekonomski održiv u smislu zadovoljavanja ekonomskih potreba neophodnih za stabilna i otporna društva (u sociološkom smislu).[18] Iz ove definicije proizilazi potpuno drugačija uloga privrednog društva u savremenom svetu i njegova okrenutost ka širim društvenim interesima. I dok nema dileme da  cilj poslovanja privrednog društva obuhvata zadovoljenje interesa društva (u sociološkom smislu), ne sme se, prilikom analize koncepta održivog poslovanja privrednih društava, zanemariti ni činjenica da samo privredno društvo koje je poslovno održivo i stabilno može da doprinese održivosti na globalnom nivou. Ipak, iz koncepta održivog poslovanja proizilazi obaveza za privredna društva da do poslovnog uspeha i stabilnosti dolaze samo uz poštovanje principa ekološke, društvene (socijalne) i ekonomske održivosti.

III  PUT KA ODRŽIVOM POSLOVANJU PRIVREDNIH DRUŠTAVA U EU

Necporno najznačajniji dugoročni strateški cilj EU u ovom trenutku vezuje se za tzv. Evropski zeleni dogovor (eng. European Green Deal),[19] pod kojim se podrazumeva lista pojedinačnih ciljeva, strategija i aktivnosti koje će EU sprovoditi u narednim decenijama sa krajnjim ciljem razvoja evropske ekonomije i društva potpuno zasnovanih na principima održivog razvoja. Održivo poslovanje privrednih društava jedan je od značajnih faktora koji utiče na realizaciju opisanog strateškog cilja EU. Put ka održivom poslovanju vodi preko uspostavljanja mehanizama i praksi održivog korporativnog upravljanja, koje je osnovna pretpostavka održivog poslovanja privrednih društava.

I studija Evropske komisije o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju prepoznaje održivo korporativno upravljanje kao neophodan uslov održivog poslovanja privrednih društava. Empirijska istraživanja čiji su rezultati predstavljeni u studiji pokazuju da je osnovni problem savremenih velikih privrednih društava na putu ka održivom poslovanju davanje prvenstva kratkoročnim interesima (koji se najčešće svode na što brže ostvarivanje dobiti).[20] Uzroci navedenog problema, prema navedenoj studiji, su povezani sa postojećim regulatornim okvirom i praksama korporativnog upravljanja.[21] Zato se predlaže izmena i dopuna regulatornog okvira korporativnog upravljanja u pravu EU, koja bi sledstveno uticala i na promenu praksi korporativnog upravljanja. Istraživanje sprovedeno za račun Evropske komisije pokazuje da buduća zakonodavna intervencija EU u ovoj oblasti treba da obuhvati sedam konkretnih pitanja i problema: 1) dužnosti direktora i pojam interesa privrednog društva tumače se usko i najčešće tako da obuhvate isključivo kratkoročnu maksimizaciju vrednosti za akcionare/članove društva; 2) sve jači pritisak od strane investitora koji imaju kratkoročne ciljeve (i planove) doprinosi sve većoj usmerenosti uprave društva na ostvarivanje kratkoročne finansijske dobiti za akcionare/članove, a na račun dugoročnog stvaranja vrednosti; 3) privredna društva nemaju strateško opredeljenje u vezi sa održivim poslovanjem, a u postojećoj poslovnoj praksi ne postoji mehanizam za efikasno definisanje i upravljanje rizicima i uticajima na održivo poslovanje; 4) mehanizmi utvrđivanja naknada članovima uprave privrednih društava podstiču usredsređenost uprave na kratkoročno stvaranje vrednosti za akcionare/članove društva, umesto na dugoročno stvaranje vrednosti za privredno društvo; 5) sastav odbora direktora ne doprinosi željenoj promeni na putu ka održivom razvoju; 6) postojeći regulatorni okvir i prakse korporativnog upravljanja ne ističu u dovoljno meri značaj dugoročnih interesa različitih zainteresovanih strana (stejkholdera); 7) mogućnost za podnošenje tužbi za povredu dužnosti direktora da deluje u dugoročnom interesu privrednog društva su ograničene.[22]

Iz navedenih pitanja i problema proizilazi da se očekivana, pretpostavljena promena pravne regulative korporativnog upravljanja u pravu EU prvenstveno odnosi na promenu postojećeg pravnog režima posebnih dužnosti direktora i uspostavljanje novih dužnosti odbora direktora vezanih za promovisanje održivog poslovanja. Zato ćemu se u nastavku radu baviti upravo očekivanim promenama u vezi sa tim institutom kompanijskog prava, dok ćemo nakon toga izvršiti analizu drugih mogućih izmena pravnog režima korporativnog upravljanja (izmene Direktive EU o pravima akcionara u cilju promovisanja dugoročnog investiranja i dužeg zadržavanja svojstva akcionara u privrednom društvu, promene vezane za sastav odbora direktora i mehanizme utvrđivanja naknada direktorima).

IV  OČEKIVANE IZMENE PRAVNOG REŽIMA                           POSEBNIH DUŽNOSTI DIREKTORA

Posebne dužnosti direktora prema privrednom društvu[23] nesporno su jedan od najznačajnijih instituta kompanijskog prava i korporativnog upravljanja. Dve osnovne vrste posebnih dužnosti direktora u uporednom kompanijskom pravu, kao i u većini nacionalnih zakonodavstava, su dužnost pažnje i dužnost lojalnosti.[24] Mnoštvo pitanja značajnih za regulisanje, tumačenje i primenu ovih dužnosti bilo je predmet proučavanja u pravnoj literaturi, a opštim, zajedničkim, ali i najvažnijim zaključkom brojnih autora (na koji upućuju i pojedini empirijski pokazatelji) možemo smatrati taj da institut posebnih dužnosti prema privrednom društvu ne pronalazi pravu, adekvatnu i dovoljno često primenu u većini pravnih sistema širom sveta. Navedeni zaključak najviše se odnosi na zemlje kontinentalno-evropske pravne tradicije, ali se u velikoj meri može smatrati primenjivim i na zemlje koje pripadaju anglosaksonskom pravnom krugu (pa čak i na američko pravo, u kojem ovaj institut ima najveću primenu). I pored „opšteg neuspeha“ instituta posebnih dužnosti, barem ako taj uspeh ocenjujemo samo prema broju sudskih postupaka vođenih zbog povrede dužnosti, očekivana reforma kompanijskog prava i korporativnog upravljanja EU stavlja u prvi plan upravo ovaj institut i dodeljuje mu „glavnu ulogu“ u pronalaženju evropskog puta ka održivom korporativnom upravljanju i održivom poslovanju privrednih društava uopšte.

Tri elementa instituta dužnosti direktora prema privrednom društvu od posebnog su značaja za ostvarivanje održivog korporativnog upravljanja i nameću se kao pitanja koja bi trebalo da budu predmet buduće regulative. Reč je o pravilima kojima se reguliše objekat posebnih dužnosti (odnosno prema kome su te dužnosti ustanovljene), zatim o sadržini posebnih dužnosti (naročito sadržini dužnosti pažnje), kao i o pravilima koja regulišu pitanje odgovornosti za povredu dužnosti.

Objekat posebnih dužnosti u svim zemljama EU, kao i u Srbiji, je privredno društvo, kao poseban pravni subjekat, odnosno „interes privrednog društva“, koji bi trebalo razlikovati od interesa članova društva (vlasnika društva u ekonomskom smislu).[25] Drugim rečima, osnovna dužnost direktora se u većini evropskih zemalja svodi na postupanje u (najboljem) interesu privrednog društva. Ne želeći da ulazimo u detalje dobro poznate akademske rasprave o cilju poslovanja privrednog društva, koja je od značaja i za utvrđivanje sadržine pojma interesa društva, ističemo da ovaj pojam još uvek nije jasno i precizno definisan. Analiza pravne literature i pojedina praktična istraživanja o tumačenju i primeni pojma  „interes privrednog društva“ pokazuju da se isti najčešće izjednačava sa interesom članova društva.[26] Naime, usled nedostatka jasno definisanog značenja interesa privrednog društva, u praksi dominira društvena (nepravna) norma o davanju prvenstva interesima akcionara (engl. shareholder primacy norm), odnosno članova društva, koja najčešće podrazumeva vršenje posebnih dužnosti direktora isključivo (ili barem pretežno) u cilju stvaranja vrednosti za akcionare/članove društva (koju oni ostvaruju kroz raspodelu dobiti privrednog društva). U pomenutoj literaturi se navodi da je postojanje društvene norme o davanju prioriteta akcionarima osnovna prepreka za ostvarivanje održivog korporativnog upravljanja i održivog poslovanja privrednih društava, ali i osnovni razlog trenutno preovlađujućeg postupanja direktora, kojim se prvenstveno teži zadovoljenju kratkoročnih interesa akcionara/članova društva kroz što brže sticanje profita.[27]

Opisani problem predmet je i studije Evropske komisije o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju, kojom se kao njegovo najbolje i najdelotvornije rešenje predlaže usvajanje nove direktive EU, kojom bi se objekat posebnih dužnosti i interes privrednog društva suštinski definisali prema postulatima na kojima počiva tzv. stejkholderska teorija. Prema studiji, novom direktivom zahtevalo bi se od direktora privrednog društva da, postupajući u interesu društva, pažljivo balansiraju između interesa akcionara/članova, dugoročnih interesa društva (koji prevazilaze petogodišnji i desetogodišnji period razvoja privrednog društva), zaposlenih, potrošača, lokalne i globalne zajednice, društva (u sociološkom smislu) u celini.[28] Na prvi pogled, predlog donošenja nove direktive, koja bi bila zasnovana na u teoriji odavno poznatom, kao i u pojedinim zakonodavstvima prepoznatom stejkholderskom modelu, ne bi predstavljao veliku novinu, niti bi to bio pogodan mehanizam za ostvarivanje suštinske, radikalne promene poslovanja privrednih društava kojoj se teži. Bilo koje balansiranje interesa podrazumeva nove nejasnoće, neodređenosti, nepreciznosti, dodeljivanje direktorima preširokih diskrecionih ovlašćenja, čiju sadržinu je teško utvrditi ili ograničiti. Ovi dobro poznati argumenti protivnika stejkholderske teorije ne smeju pak biti razlog za odustajanje od sprovođenja reforme i promene definisanja objekta posebnih dužnosti. Naprotiv, eventualnom budućom direktivom treba uzeti u obzir sve navedene argumente i nastojati pronaći rešenje koje u najvećoj mogućoj meri precizira, konkretizuje načine balansiranja interesa i međusobni odnos i hijerarhiju između različitih zainteresovanih strana čije interese direktori treba da dovedu u ravnotežu. Uspeh nove direktive najviše zavisi od mere kojom će se zahtevana jasnoća i preciznost postići, iako dugotrajna iskustva i analize instituta posebnih dužnosti pokazuju da je to veoma teško ostvarivo (možda čak i nemoguće).

Stvaranju jasnih i preciznih pravila ponašanja direktora znatno bi doprinela donekle izmenjena sadržina posebnih dužnosti direktora. Naime, iz analizirane studije Evropske komisije proizilazi mogućnost usvajanja tri posebna pravila koja bi se odnosila na sadržinu posebnih dužnosti, a kojima bi se propisale konkretne obaveze direktora ili odbora direktora u cilju promovisanja održivog poslovanja privrednih društava. Prvo, elemenat dužnosti pažnje postala bi obaveza direktora da, najpre, utvrdi faktore i rizike koji utiču na održivost privrednog društva, a potom da ublaži štetne posledice prethodno definisanih faktora i rizika koji utiču kako na internu tako i na eksternu održivost.^[29] Internu održivost treba shvatiti kao dugoročno i stabilno poslovanje samog privrednog društva i preduslov njegove eksterne održivosti, dok eksterna održivost podrazumeva generalni doprinos društva globalnom održivom razvoju.[30] Drugo, odbor direktora bi bio dužan da u poslovnu strategiju integriše različite aspekte održivosti (rizike, prilike, uticaje), kao i da utvrdi i integriše u tu strategiju merljive, specifične, vremenski ograničene i naučno zasnovane ciljeve u pogledu održivog poslovanja. Navedene obaveze pratila bi obaveza objavljivanja podataka o (ne)ispunjenim ciljevima, što bi bio vid provere postupanja u skladu sa poslovnom strategijom.[31] Treće, nova direktiva mogla bi da predvidi zahtev za uspostavljanje mehanizama za aktivno uključivanje internih i eksternih zainteresovanih strana (stejkholdera) u procese identifikovanja, sprečavanja i ublažavanja rizika i uticaja na održivo poslovanje (a sve to u okviru gore pomenute poslovne strategije privrednog društva).[32] Iako studija o tome ne govori, a polazeći od zacrtanih ciljeva EU, realno je očekivati i ozbiljno razmatranje mogućnosti značajne i suštinske modifikacije sadržine dužnosti pažnje, koja bi podrazumevala ustanovljavanje obaveze direktora da osigura  „održivo stvaranje vrednosti“ (engl. sustainable value creation) od strane privrednog društva. Predlog ove značajne modifikacije potiče od sve uticajnije istraživačke grupe iz Osla, koja je u okviru nedavno okončanog SMART (Sustainable Market Actors for Responsible Trade) projekta predložila suštinske i veoma radikalne reforme kompanijskog prava i korporativnog upravljanja EU u cilju promovisanja održivog poslovanja privrednih društava (očigledan je uticaj predloga ove istraživačke grupe na studiju Evropske komisije na osnovu koje se očekuju njeni zakonodavni predlozi u vezi sa održivim korporativnim upravljanjem).[33]

Neophodnu dopunu propisivanju pravila o objektu i sadržini posebnih dužnosti nesumnjivo predstavljaju pravila o odgovornosti direktora za povredu propisanih dužnosti. Ta pravila se tradicionalno smatraju najslabijom karikom celokupnog instituta, posebno u evropskim zemljama.  Uzrocima te slabosti obično se smatraju poznati nedostaci koji prate podnošenje derivativne tužbe (nepostojanje adekvatne motivacije i podsticaja za pokretanje sudskog postupka usled nepostojanja neposredne ekonomske koristi za derivativne tužioce, rizik snošenja troškova postupka od strane tužilaca u slučaju gubitka spora), kao i činjenica da je ovlašćenje za podnošenje tužbe dodeljeno samo privrednom društvu i članovima društva (u okviru pravila o derivativnoj tužbi). Možemo pretpostaviti da će Evropska komisija u sastavljanju teksta predloga nove direktive o posebnim dužnostima razmotriti dve mogućnosti koje postaju sve veći predmet interesovanja pravnih teoretičara, ali i pojedinih nacionalnih zakonodavaca: 1) dodeljivanje ovlašćenja za podnošenje tužbe pojedinim (eksternim) zainteresovanim stranama; 2) predviđanje izvesnog učešća posebnog regulatornog (javnopravnog) tela koje vrši kontrolu poslovanja privrednih subjekata, a koje bi bilo zaduženo za sprovođenje novih pravila o posebnim dužnostima.[34] Primena obe mogućnosti uslovljena je načinom određivanja objekta posebnih dužnosti, ali i definisanjem cilja poslovanja privrednih društava (ako ono bude bilo predmet buduće regulative). Naime, neposredno, direktno proširenje objekta dužnosti ili cilja poslovanja tako da oni obuhvataju i interese drugih stejkholdera (pored članova društva) značilo bi da postoji opravdanje i za proširenje kruga lica koja imaju pravo na podnošenje (derivativne) tužbe za povredu posebnih dužnosti. Ako bi novi objekat dužnosti ili novi cilj poslovanja obuhvatao i šire društvene interese ili ako se isti u određenoj meri odnose na ciljeve održivog razvoja ili održivog poslovanja, onda bi tako definisani objekat dužnosti i cilj poslovanja otvorili vrata za učešće regulatornih javnih tela zaduženih za nadzor nad radom poslovanja privrednih subjekata u kontroli primene posebnih dužnosti. Najzastupljeniji protivargument za učešće regulatornih tela je taj da nema pravno-političkog opravdanja za mešanje subjekata javnog prava u poslovanje privrednih društava, koje se odnosi prvenstveno na privatne interese lica na koje to poslovanje utiče.[35] Međutim, prihvatanje postojanja i zakonsko regulisanje uloge privrednih društava u ostvarivanju vrste javnog interesa, a to održivi razvoj svakako jeste, umanjilo bi jačinu i smisao iznetog protivargumenta. Na kraju, vredno je pomena novo francusko zakonodavstvo koje zahteva posebne mere predostrožnosti velikih privrednih društava u vezi sa uticajem njihovog poslovanja na ljudska prava i životnu sredinu (fran. loi de vigilance), a čije nepoštovanje daje pravo svakom zainteresovanom licu da pokrene sudski postupak protiv privrednog društva u kojem može zahtevati prestanak nezakonitog ponašanja, dok oštećena lica mogu zahtevati naknadu štete u posebnom postupku.[36] U praksi je zabeleženo nekoliko slučajeva pokretanja postupaka od strane nevladinih organizacija ili pojedinih javnopravnih tela na osnovu novog zakonodavstva, što svakako čini ovaj moderni francuski zakon pozitivnim primerom koji zavređuje pažnju evropskog zakonodavca prilikom odabira pravog mehanizma odgovornosti za povredu pravila o posebnim dužnostima direktora.

V OČEKIVANE DRUGE IZMENE

Druge izmene pravnog režima korporativnog upravljanja predstavljaju dopunu opisanih osnovnih izmena koje dotiču neka pitanja od suštinskog značaja za kompanijsko pravo, definisanje njegovih osnovnih pojmova i uređivanje elementarnih instituta. Druge potencijalne izmene možemo podeliti u tri grupe: 1) izmene u cilju smanjenja pritiska investitora na direktore da teže postizanju isključivo kratkoročnih ekonomskih ciljeva, kao i one kojima se podstiče razvoj dugoročnih odnosa akcionara/članova društva sa društvom u kojem imaju to svojstvo; 2) izmena načina utvrđivanja naknada direktora privrednih društava; 3) izmena sastava odbora direktora.

Prisustvo gotovo isključivo kratkoročnih interesa većine institucionalnih investitora za poslovanje velikih akcionarskih društava u kojima oni imaju svojstvo akcionara, a koje se ogleda u kratkom zadržavanju tog svojstva u jednom društvu i čestim promenama investicionog portfolia, uočeno je kao značajna prepreka za ostvarivanje održivog korporativnog upravljanja još u poslednjem Akcionom planu EU za kompanijsko pravo i korporativno upravljanje iz 2012. godine.[37] Težnja za otklanjanjem navedene prepreke bila je prisutna i prilikom usvajanja izmena Direktive EU o pravima akcionara iz 2017. godine.[38] Izmenama pomenute Direktive učinjen je korak u pravcu promovisanja dugoročnijeg angažovanja institucionalnih investitora, i to prvenstveno kroz propisivanje, na bazi „primeni ili objasni“ mehanizma,[39] njihove obaveze da sastave i objave svoju politiku učešća u privrednim društvima u kojima se pojavljuju kao akcionari/ulagači (koja inter alia sadrži opis načina kontrole privrednih društava u pogledu njihovog uticaja na društvo i životnu sredinu), kao i da objave kako su tu politiku implementirali.[40] Institucionalnim investitorima je u istom cilju propisana i obaveza objavljivanja strategije ulaganja.[41] Međutim, empirijska istraživanja pokazuju da se tržišno ponašanje većine institucionalnih investitora i dalje nije promenilo i da je nova, dodatna zakonodavna reakcija EU neophodna. Studija Evropske komisije o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju ne daje naznake u kom pravcu bi evropski zakonodavac mogao da reaguje, kada su u pitanju izmene Direktive o pravima akcionara. Ostaje nam da pretpostavimo da bi eventualna reakcija mogla da se sastoji u propisivanju pravila koja pored izveštavanja na bazi fleksibilnog „primeni ili objasni“ mehanizma predviđaju i neke konkretnije, primenljivije obaveze institucionalnih investitora, kojima bi oni bili „prinuđeni“ da svoje ciljeve, planove, interese ostvaruju dugoročno.

Dobar pokazatelj kratkoročnih interesa investitora u poslovnoj praksi je njihov sve učestaliji „zahtev“ za što bržim ostvarivanjem rezultata koji su vidljivi u periodičnim ili godišnjim finansijskim izveštajima, izveštajima o poslovanju privrednog društva ili kroz cenu akcija na berzanskom tržištu. U cilju ublažavanja pritiska kojem su direktori često izloženi, a koji proizilazi iz čestog objavljivanja i opisanog značaja koji se pridaje vidljivim, kratkoročnim poslovnim rezultatima, studijom se predviđa mogućnost podnošenja predloga zabrane objavljivanja podataka o očekivanim, predviđenim rezultatima poslovanja privrednog društva i očekivanoj dobiti akcionara na kraju godine.[42]

Konačno, treba imati u vidu da se izmene o kojima je bilo reči u ovom delu rada trenutno ne čine izvesnim, a pre svega zbog činjenice da je Direktiva o pravima akcionara skorije pretrpela značajne izmene upravo u cilju podsticanja dugoročnog učešća akcionara i promovisanja njihovih dugoročnih interesa. Rok za implementaciju izmenjenih odredaba Direktive u nacionalna prava država članica istekao je juna 2019. godine, što ukazuje na to da je još uvek rano vršiti ocenu efekata tih pravila, koja je neophodna kako bi se procenila svrsishodnost propisivanja novih pravila.

Korporativno upravljanje poznaje različita pravila i prakse kojima se kroz primenu različitih mehanizama vezivanja naknade direktora za postignute rezultate teži povećanju njihove motivacije i efikasnosti. Ta pravila i prakse često podrazumevaju isplatu dela naknade ili bonusa za postignute rezultate kroz akcije društva u kojem direktor ima taj status. Međutim, u literaturi se sve češće ističe da ovaj način isplate naknade direktorima ima negativan uticaj na razvoj održivog korporativnog upravljanja. Taj uticaj proizilazi iz nesporne činjenice da isplata naknade u akcijama motiviše direktore da se usredsrede na povećanje tržišne cene akcija, a ne na dugoročno, stabilno i održivo poslovanje privrednog društva. Već pomenutim izmenama Direktive o pravima akcionara učinjeni su značajni koraci ka uspostavljanju mehanizma naknada koji doprinosi održivom korporativnom upravljanju. Tu prvenstveno mislimo na odredbu kojom se propisuje da politika društva o naknadama mora dati doprinos poslovnoj strategiji privrednog društva i njegovim dugoročnim interesima i održivosti, kao i da ona (politika o naknadama) mora sadržati objašnjenje o načinu davanja tog doprinosa.[43] Ipak, čini se da navedena odredba nije dovoljna, pa zato studija o dužnostima direktora i održivom korporativnom upravljanju sadrži dva konkretna predloga koji podrazumevaju nove izmene Direktive o pravima akcionara: 1) regulisanje mogućnosti direktora da proda akcije primljene po osnovu naknade (studija ne govori o načinu regulisanja ove mogućnosti, pa pretpostavljamo da se misli na zabranu prenosa akcija u određenom roku); 2) vezivanje isplate bonusa za rezultate merljive indikatorima koji nemaju finansijsku prirodu, a koji su povezani sa konkretnim rezultatima privrednog društva u vezi sa održivim razvojem i održivim poslovanjem.[44]

Na kraju, možemo očekivati da će reforma korporativnog upravljanja u pravu EU doneti i jednu novinu u pogledu sastava odbora direktora. Čini se da nema dileme da odbor direktora treba da čine lica koja imaju različita znanja i iskustva, koja se međusobno dopunjuju i daju doprinos razvoju privrednog društva kroz pristup problemima i pitanjima iz svoje nadležnosti iz različitih uglova. Iako poslovna praksa pokazuje da bolje rezultate na polju održivog poslovanja imaju upravo one kompanije u kojima su u odboru direktora zastupljena lica koja imaju posebna znanja iz oblasti održivosti, broj kompanija koje slede tu praksu i dalje je zanemarljiv.[45] Zato se može očekivati predlog nove evropske direktive kojom će se od kotiranih akcionarskih društava zahtevati da član odbora direktora bude lice sa posebnim znanjima iz oblasti korporativne održivosti ili (ako ne bude bilo političke volje za usvajanje navedenog predloga) da prilikom imenovanja članova odbora (samo) uzmu u obzir kriterijum posedovanja posebnih, specifičnih znanja o principima održivog poslovanja.[46]

 

 

VI  ZAKLJUČAK

Iako su promene pravne regulative korporativnog upravljanja u pravu EU, a koje su analizirane u ovom radu, još uvek samo na nivou očekivanja, predviđanja, pretpostavki, verujemo da ova analiza nije ni preuranjena ni previše optimistična. Iznetu konstataciju potkrepljuje činjenica da se koncepti održivog poslovanja privrednih društava i održivog korporativnog upravljanja sve više aktuelizuju i dobijaju na značaju u kompanijskoj legislativi (naročito budućoj). Najbolji pokazatelj i potvrda ove činjenice je sve očigledniji preokret u pogledu priznavanja značaja zadovoljavanja širih društvenih interesa poslovanjem privrednih društava, a koji je vidljiv u pravnoj literaturi i zakonodavnim reformama poslednjih godina. Podsećamo da su pre samo dve decenije čuveni američki autori Hansman i Krakman proglasili „kraj istorije korporativnog prava“ i pobedu modela poslovanja privrednih društava koji se svodi na zadovoljavanje ekonomskih interesa članova društva. „Kraj istorije“ nije ipak doveo i do kraja akademske debate, u okviru koje su su nastavili da se razvijaju sve učestaliji predlozi o potrebi korenitih reformi kompanijskog prava. Međutim, do pre samo nekoliko godina izgledalo je da su ti predlozi previše radikalni i da oni neće bitnije uticati na kreiranje politika u zakonodavnim krugovima najrazvijenih zemalja sveta. Potvrda preokreta je najavljeno podnošenje niza zakonodavnih predloga od strane Evropske komisije u oblasti održivog korporativnog upravljanja sredinom 2021. godine.

Analiza očekivanih promena pokazuje nam da centralno mesto na putu ka održivom korporativnom upravljanju ima možda i pomalo zaboravljeni i nedovoljno iskorišćeni institut posebnih dužnosti direktora. Reforma korporativnog upravljanja u pravu EU treba da povrati ulogu i značaj koje ovaj institut tradicionalno ima u kompanijskim pravima širom sveta, ali i da mu dodeli neke nove funkcije, koje odgovaraju potrebama i problemima savremenog društva u kome živimo. Takvu ulogu i značaj posebne dužnosti mogu dobiti jedino kroz definisanje dovoljno preciznih i konkretnih obaveza direktora ustanovljenih u cilju promovisanja dugoročno održivog poslovanja i uspostavljanje efikasnih mehanizama njihove primene. Postojanje indikatora praćenja primene principa održivog poslovanja koji na osnovu novih naučnih rezultata dobijaju na značaju i u poslovanju privrednih društava čini se dobrom polaznom osnovom za definisanje obaveza čija je sadržina unapred utvrđena, a ispunjavanje (relativno) jednostavno proverljivo. 

Na kraju, aktuelni društveni trenutak nas više nego ikada ranije opominje da se savremeno privredno društvo mora promeniti. Ipak, ta promena ne sme da ga (previše) udalji od osnovnog cilja, a to je poslovna stabilnost i obezbeđenje dugoročnog uspešnog poslovanja jer samo takva privredna društva mogu doprineti opštoj dobrobiti, koja se u današnjem vremenu najviše vezuje za primenu i poštovanje principa održivog razvoja.

 

 

 

Borko Mihajlović, LLD*

SUSTAINABLE CORPORATE GOVERNANCE AS A PREREQUISITE FOR THE LONG-TERM DEVELOPMENT OF THE COMPANIES

Summary

In October 2020, the European Commission has foreseen in its Work Programme 2021 submitting a few legislative proposals, aiming to achieve sustainable corporate governance, which represents a necessary condition for corporate sustainability. The main subject of this paper is the analysis of expected, assumed changes in the legal regulation of corporate governance in the EU. The analysis is based on the conclusions presented in the European Commission’s Study on directors’ duties and sustainable corporate governance, which will be the basis for the implementation of the announced reforms. In the first place, the author briefly deals with the basic features of the concept of corporate sustainability, and its connection with sustainable corporate governance. In the central part of the paper, the author singles out the changes that he assesses to be the most important part of the future reform: 1) changes regarding the duties of directors and 2) other possible changes of the legal regime of corporate governance (changes of the Shareholders Rights Directive, with the aim to promote long-term investment and longer retention of shareholder status in the same company, changes related to the composition of the board of directors and mechanisms for determining the remuneration of directors).

Key words: sustainable corporate governance, corporate sustainability, special duties, director, corporate governance reform in EU law.