Boban Vidojević*
Stručni članak
UDK: 349.2
doi: 10.46793/GP.1201.069V
NAČELO TRIPARTIZMA I NjEGOV NASTANAK
Rad primljen: 14. 08. 2020.
Rad ispravljen: 24. 12. 2020.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 24. 12. 2020.
Primarni cilj ovog rada je da ukaže na dosadašnji razvoj, sadašnje stanje, aktuelne tendencije i perspektive razvoja tripartizma na nacionalnom i međunarodnom planu. Akcenat je stavljen na pojašnjenje pojma, predmeta, subjekata i osnovnih obeležja tripartizma, kao i analizu formalnih i neformalnih oblika tripartitne saradnje, s posebnim osvrtom na ekonomsko-socijalne savete i druge institucionalne forme tripartizma.
Tripartitnim konsulacijama i pregovorima, uređuju se odnosi i usklađuju interesi između: a) države, b) vlasnika kapitala i v) vlasnika radne snage. Osim njih, u procese tripartitne saradnje poslednjih decenija sve više se uključuju i neki drugi subjekti, na primer: predstavnici potrošača, predstavnici ekoloških pokreta, seljaci, penzioneri i dr. Njihova uloga u funkcionisanju tripatitnih odnosa postaje sve značajnija pa se s razlogom može očekivati da će sadržaje tripartitne saradnje u budućnosti sve više ispunjavati i aktivnosti tih subjekata.
Ključne reči: tripartizam, država, organizacija poslodavaca, sindikati, saradnja i dijalog.
I UVOD
Tripartizam je jedno od osnovnih načela kolektivnog radnog prava. Kao što u prirodi sve počiva na zakonima ravnoteže, tako je i u odnosima koji se uspostavljaju u ljudskom društvu poželjna izvesna ravnoteža. Takva ravnoteža je neophodna i u odnosima između države, poslodavaca i sindikata, kao autonomnih i ravnopravnih partnera koji se pojavljuju u ulozi kreatora ekonimske i socijalne politike, na nacionalnom i međunarodnom planu.
Tripartitna saradnja je, zapravo, određen proces u kome učestvuju subjekti koji ulažu napore da zajedničkim snagama stvore što povoljniji ambijent za ostvarivanje ekonomskog progresa. Zato se, s razlogom, ističe da država koja ne počiva na socijalnom miru i socijalnoj pravdi kao trajnim ciljevima, a koji se lakše ostvaruju uz pomoć tripartizma, ne može na duži rok računati na stabilan razvoj. Takvoj državi preti stalna opasnost od socijalnih nemira.
II POJAM I OSNOVNA OBELEŽJA TRIPARTIZMA
A. Pojam tripartizma
Tripartizam se može različito posmatrati i tretirati, u zavisnosti od toga šta se želi najviše potencirati. S obzirom na to da postoji širok spektar oblika i nivoa tripartizma, nije čudno da postoje i različiti pristupi u njegovom definisanju.[1] No ono što je činjenica jeste da je tripartizam „neodvojiv od ekonomskih interesa preduzetnika, specifičnih interesa radnika i socijalnih i ekonomskih interesa države.[2] Ti raznoliki interesi se lakše ostvaruju kada se zajedničkim naporima tripartitnih subjekata deluje u tom pravcu, jer nema saradnje bez kompromisa i odricanja od nekih svojih prava i interesa.
Izraz tripartizam je nastao od reči tripartitan, koja potiče od latinske reči tripartitus, što u prevodu znači podeljen na troje, odnosno na tri dela;trostruk.[3] Tripartizam je, očigledno, zasnovan na različitim oblicima saradnje i dijaloga između tri subjekta: države, u kojoj je koncentrisana vlast; poslodavaca, koji su vlasnici kapitala i radnika (radničkih udruženja), koji raspolažu svojom radnom snagom. Njihova saradnja sastoji se u utvrđivanju i usklađivanju zajedničkih ciljeva i interesa o najznačajnijim pitanjima iz oblasti ekonomske i socijalne politike, radnih odnosa, tržišta rada i drugih područja saradnje.
Pod tripartizmom se, takođe, podrazumeva „svaki sistem radnih odnosa u kome država, poslodavci i radnici, kao samostalni subjekti, ostvaruju određenu saradnju.[4]
Po oceni Međunarodne organizacije rada, tripartizam je „organizovani sistem odnosa u okviru kojeg predstavnici države, poslodavačkih i radnički organizacija zajednički, ali autonomno, odlučuju o najvažnijim ekonomskim i socijalnim pitanjima“.[5]
U teoriji, može se praviti razlika između tripartizma u funkcionalnom i tripartizma u institucionalnom smislu. U funkcionalnom smislu, tripartizam označava formalne i neformalne oblike saradnje između države i socijalnih partnera. U institucionalnom, pak, smislu, tripartizam se često poistovećuje sa tripartitnim institucijama na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i međunarodnom planu.
B. Osnovna obeležja tripartizma
Iz definicije tripartizma mogu se uočiti i njegova osnovna obeležja, po kojima se taj pojam prepoznaje i razlikuje od drugih pojmova. Reč je, dakle, o suštinskim i neodvojivim elementima pojma tripartizma, pod kojima se podrazumevaju: 1) tripartitni subjekti, 2) oblasti tripartitne saradnje i 3) oblici tripartizma. Ova obeležja su kumulativna, što znači da nema tripartizma bez sva tri pomenuta elementa. Dovoljno je da u nekom odnosu samo jedno od navedenih obeležja nedostaje pa da se konstatuje da u njemu nema ni tripartitne saradnje, iako može biti nečeg drugog što je, možda, nalik na tripartizam.
Tripartitne konsultacije i pregovori odvijaju se između tri subjekta: države, sindikalnih organizacija i poslodavačkih udruženja. Tripartitne saradnje nema ukoliko u njoj ne učestvuju sva tri pomenuta subjekta. Saradnja između države i socijalnih partnera ostvaruje se posredstvom različitih institucionalnih i drugih oblika tripartizma. To znači, da su u svim oblicima tripartizma na odgovarajući način zastupljena sva tri subjekta tripartitnih odnosa. Tripartitne konsultacije i pregovori odvijaju se na različitim nivoima. Osim na mađunarodnom i nacionalnom planu, tripartitni aranžmani se uspostavljaju i na granskom nivou.
Pod predmetom tripartitne saradnje u osnovi se podrazumeva uređivanje odnosa, usklađivanje interesa, obezbeđivanje harmoničnog razvoja, a u pojedinim segmentima i sprovođenje dogovorenog, u oblasti ekonomsko-socijalne politike, radnih odnosa, tržišta rada i drugih područja saradnje između tri partnera. Konsultacije i pregovori se, zapravo, i vode radi postizanja saglasja o bitnim pitanjima ekonomske i socijalne politike i drugih područja saradnje.
Postoje razni oblici tripartitne saradnje. Osim institucionalnih i drugih formalnih oblika tripartizma, za ukupne odnose između država, sindikalnih organizacija i poslodavačkih udruženja veliki značaj imaju i neformalni oblici tripartitnog dijaloga.
III ISTORIJA TRIPARTIZMA
Početak tripartitne saradnje vezuje se za kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, tj. za period u kome je proces industrijalizacije bio u punom zamahu. Jačanjem procesa industrijalizacije došlo je i do snaženja uloge i značaja ne samo države i njene vlasti nego i rada i kapitala. I država i radnici i poslodavci, borili su se za što povoljnije mesto pod suncem nasupajuće industrijalizacije, jer je svako želeo da zauzme što bolju i sigurniju poziciju.
Naime, radnici su tražili više propisa, nadzora i reda u drušvu i više prava za sebe, a rastuća snaga sve organizovanijeg i svojim položajem sve nezadovoljnijeg radničkog pokreta vremenom je primoravala poslodavce na određene ustupke, a državu na povoljnije normiranje radnih onosa. Glas radnika postaje probojniji i sve češće dopire do ušiju poslodavaca i države. Iako moćna i bez premca u društvu, država je primorana na veći respekt prema radu i kapitalu. Bilo joj je sasvim jasno da, u slučaju suprotnog ponašanja, radnicima ne bi bilo teško da organizuju masovne i višednevne štrajkove, kojima su i inače zadavali velike glavobolje svojim poslodavcima, a delimično i državi.
Takvo stanje je primoravalo državu da, u postupku uređivanja bilo kog pitanja iz domena radnih odnosa, s većom pažnjom osluškuje i mišljenja predstavnika rada i kapitala. Jer, što je više uvažavala zahteve radnika i poslodavaca, manje je rizikovala da propisi koje je donosila naiđu na njihov otpor i nepoštovanje. To su, u stvari, bili prvi počeci tripartitne saradnje.
Prema Trebilkoku (Trebilcock), embrion tripartitne saradnje je Savetodavna komisija, osnovana početkom 1848 godine u Francukoj. Ovo telo, poznato i pod imenom Luksemburška komisija (svoje sednice je održavala u Luksembugu), imalo je bipartitnu strukturu. Osim predstavnika vlade, u sastav Komisije ulazili su i predstavnici radnika. Time je, po prvi put u istoriji, radnicima bilo omogućeno da učestvuju „ u kreiranju politike vlade“.[6]
Iako je neformalnih kontakata između predstavnika države, rada i kapitala bilo i ranije, s pravom se može smatrati da se prvi formalni oblik tripartitne saradnje dogodio 15.Marta 1890. godine na Konferenciji predstavnika zapadnoevropskih zemalja u Berlinu.[7] Rad Konferencije, na kojoj su učestvovali delegati Nemačke, Engleske, Austrije, Belgije, Danske, Španije, Francuske, Mađarske, Italije, Luksemburga, Norveške, Holandije, Portugala, Švedske i Švajcarske, odužio se i trajao do 29. marta.
Konferencija se bavila raznim pitanjima iz domena radnih odnosa, od kojih posebno treba izdvojiti: regulisanje rada u rudnicima, kućni rad, utvrđivanje minimalnih godina starosti za rad dece i omladine, utvrđivanje uslova za rad žena itd.
Ono što je najznačajnije jeste činjenica da je na Konferenciji po prvi put ozvaničen i demonstriran „sistem koji će trideset godina kasnije prihvatiti Međunarodna organizacija rada“.[8] Reč je, u stvari, o tome da je osim diplomata i tehničkih funkcionera, u sastavu nacionalne delegacije Engleske bio i jedan poslodavac, a u sastavu nacionalne delegacije Francuske i jedan radnik. Zahvaljujući sastavu pomenutih delegacija, u radu Konferencije je, makar i simbolično, bilo obezbeđeno učešće predstavnika ne samo država učesnica nego i poslodavaca i radnika, što se može smatrati prvim formalnim oblikom tripartizma u istoriji industrijskih odnosa.
Prema tome, može se konstatovati da je istorija tripartizma starija od jednog veka, kao i da je u minulom periodu uspešno odolevala iskušenjima i izazovima.
IV SUBJEKTI TRIPARTITNIH ODNOSA
Tripartitnim konsultacijama i pregovorima, kao što je već rečeno, uređuju se odnosi i usklađuju interesi između: a) države, b) vlasnika kapitala i v) vlasnika radne snage. Prema tome, subjekti tripartitnih odnosa jesu država i odgovarajuće poslodavačke i sindikalne organizacije.
A. Država
Pre bilo kakvih opservacija o ulozi države u tripartitnim odnosima, treba odgovoriti na pitanje ko je u tim odnosima predstavlja. Iako nije jednostavno dati precizan odgovor na to pitanje, činjenica je da u tripartitnim odnosima interese države zastupaju i štite vlada i drugi državni organi, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici.
Koji će se državni organ pojaviti u ulozi zastupnika interesa države u tripartitnim konsultacijama i pregovorima, zavisi od brojnih faktora. U tripartitnim aranžmanima na nacionalnom nivou državu, po pravilu, zastupa vlada, a na regionalnom i lokalnom nivou odgovarajući regionalni i lokalni organi vlasti, odnosno organi lokalne samouprave. U institucionalnim i drugim oblicima tripartitne saradnje na međunarodnom planu, interese države zastupa vlada posredstvom svojih legitimnih predstavnika.
S obzirom na to da se tripartitna saradnja odvija i na granskom nivou, treba naglasiti da se u njoj, u ime države i po pravilu, pojavljuju odgovarajuća (resorna) ministarstva.
Uloga države u funkcionisanju tripartitnih odnosa manifestuje se na više načina, od kojih posebno treba apostrofirati: a) normativnu delatnost, b) pospešivanje procesa kolektivnog pregovaranja, v) pružanje pomoći u mirnom rešavanju kolektivnih radnih sporova, g) proširenje dejstva kolektivnih ugovora, d) utvrđivanje minimalnih uslova rada i zaposlenja, đ) aktivnu politiku zapošljavanja, e) ograničenje dohodaka i dr.
Jedna od najznačajnijih funkcija države i njenih organa manifestuje se u vidu normiranja društvenih odnosa. Država odvajkada propisuje određena pravila kojih se moraju pridržavati svi subjekti kojima su namenjena. Bez tih i takvih pravila, umesto pravne države, u kojoj vladaju red i mir, imali bismo državu bezvlašća u kojoj dominiraju haos i nasilje. I tripartitni odnosi moraju počivati na određenim pravilima koja, makar i u najmanjoj meri, unapred propisuje država. Ta pravila se najčešće utvrđuju zakonom koji, u neophodnoj meri, mora da uvažava „interese poslodavaca i radnika“.[9]
Država donosi čitav niz zakona i drugih propisa kojima uređuje najznačajnija pitanja u sferi ekonomsko-socijalne politike, radnih odnosa, zapošljavanja itd. U granicama svoje nadležnosti, ona uspostavlja pravni sistem kojim se obezbeđuje nesmetano funkcionisanje industrijskih odnosa, u okviru kojih se posebna pažnja posvećuje sistemu kolektivnog pregovaranja i metodama za rešavanje kolektivnih radnih sporova. Svojim radnim i socijalnim zakonodavstvom država utvrđuje određene standarde, posredstvom kojih se obezbeđuje ostvarivanje i zaštita osnovnih prava iz radnog odnosa.
Država, dakle, svojim propisima usposavlja izvesna pravila ponašanja i za socijalne partnere, u odnosima između vlasnika kapitala i vlasnika radne snage. Međutim, uloga države nije i ne treba da bude u tome da preteranim normativizmom uguši autonomnost i samostalnost poslodavaca i sindikata. Opšte je pravilo da država ne može intervenisati kad god hoće već samo kad treba i koliko treba. Intervencija treba da bude izuzetak koji se primenjuje u retkim prilikama u skladu sa strogo utvrđenim pravilima. Samo takav intervencionizam može biti dopušten i opravdan.
Za funkcionisanje neformalnih oblika tripartizma nisu neophodna posebna i stroga pravila. Međutim, za „formalne tripartitne odnose koji imaju karakter definisanog mehanizma i odnosa potrebno je propisati i određenu proceduru.[10]
Tripartizam, bez sumnje, zaslužuje potpuniju regulativu. Minimum te regulative treba da obezbedi država, odgovarajućim zakonima, čijem donošenju treba da prethode konsultacije i pregovori s poslodavcima i sindikatima, kako bi se pronašla najpovoljnija rešenja u skladu s pravilima i standardima MOR-a.
Demokratizacija industrijskih odnosa, između ostalog podrazumeva i puno poštovanje principa autonomnosti subjekata kolektivnog pregovaranja. Ti subjekti moraju biti samostalni u zauzimanju stavova i opredeljivanju partnerskih pozicija u postupku pregovaranja i zaključivanja kolektivnih ugovora. Organizacije poslodavaca i radnika su partneri za pregovore i uređivanje međusobnih odnosa, u koje se država ne sme mešati. Naprotiv, ona treba da daje punu podršku dijalogu između socijalnih partnera, da „podstiče privredni i socijalni razvoj i da učvršćuje demokatiju ne samo u teoriji već i u praksi“.[11]
Bio bi pogrešan zaključak da država treba potpuno nezainteresovano da posmatra procese kolektivnog pregovaranja i odnose između socijalnih partnera. Da bi očuvala socijalni mir, državi je u interesu da raznim merama i aktivnostima stalno podstiče organizacije sindikata i poslodavaca na dijalog, saradnju i mirno rešavanje međusobnih sporova.[12] Samo u takvim uslovima mogu se uspešno rešavati složeni problemi s kojima se suočavaju subjekti kolektivnog pregovaranja.
Obaveza države i jeste da na neki način „nadgleda“ sistem kolektivnog pregovaranja, ali ne zato da bi ga kontrolisala nego da bi ga pomagala. Kada socijalne partnere zahvati pregovaračka kriza ili kada nisu u mogućnosti da samostalno reše međusobne sporove, država treba da ponudi svoju pomoć. Strane u sporu samostalno odlučuju da li će prihvatiti takvu ponudu. Međutim, kada sporovi počnu da se rešavaju nedemokratskim sredstvima, odnosno metodama kolektivnog pritiska, država može intervenisati u interesu očuvanja i zaštite javnog reda i mira, lične i imovinske sigurnosti građana i sl. Takav intervencionizam države je opravdan i ne može se tretirati kao povreda principa autonomnosti socijalnog partnerstva.
Poznato je da država učestvuje i u sistemu kolektivnog pregovaranja. Naime, ona se u odnosu na zaposlene u državnim organima i organizacijama, javnim ustanovama i javnim preduzećima pojavljuje kao poslodavac. U tom svojstvu, sa sindikatima zaposlenih u pomenutim sferama rada vodi pregovore radi utvrđivanja međusobnih prava, obaveza i odgovornosti iz rada i po osnovu rada. Odnosi između zaposlenih u javnom sektoru i države-poslodavca, po pravilu, uređuju se zakonskim normama i normama kolektivnih ugovora. U postupku kolektivnog pregovaranja država se ne pojavljuje u svojstvu jačeg subjekta nego u svojstvu partnera ravnopravnog sa sindikatom, što je u duhu sistema kolektivnog pregovaranja i u skladu sa procesom demokratizacije industrijskih odnosa u celini.
Po prirodi stvari, država je uvek zainteresovana za postojanje dobrih odnosa između oganizacija poslodavaca i sindikata, odnosno između socijalnih partnera. U interesu je ne samo države nego i društva u celini da ti odnosi dobro funkcionišu. Tako postavljeni partnerski odnosi predstavljaju značajnu pretpostavku za trajnije očuvanje socijalnog mira, bez koga nema stabilnih uslova privređivanja.
Zbog navedenih razloga, država se na različite načine zalaže za mirno rešavanje svih sporova između subjekata kolektivnog pregovaranja. Najpre, zakonima postavlja vrlo restriktivne uslove za organizovanje štrajkova i drugih oblika kolektivnog pritiska, odnosno podržava mirne i demokratske metode borbe. Drugi vid državne podrške mirnim metodama za rešavanje interesnih i pravnih kolektivnih radnih sporova ogleda se u osnivanju tripartitnih službi ili drugih odgovarajućih tripartitnih tela za mirenje, posredovanje i arbitražu.Međutim, ako strane u sporu ne žele pomoć miritelja, posrednika i arbitra, moraju biti spremne na rizik koji takvim stavom preuzimaju. I na kraju, država potpomaže i pospešuje procese mirnog rešavanja svih spornih pitanja u postupku primene i tumačenja kolektivnih ugovora-osnivanjem radnih sudova često tripartitnog sastava, koji osim individualnih, rešavaju i pravne kolektivne radne sporove.
Poširenje, ekstenzija ili oktroisanje kolektivnog ugovora „postoji onda kada se primena jednog kolektivnog ugovora, koji je stupio na snagu, odlukom nadležnog organa (ministra rada ili drugog organa) proširuje profesionalno i prostorno, tj. na sve radnike i poslodavca u određenoj delatnosti.[13] Koristeći se pravom koje mu je dato, nadležni državni organ može da proširi primenu kolektivnog ugovora na čitavu jednu granu ako je to stvarno potrebno i ako su za to ispunjeni odgovarajući uslovi. Odluka o proširenju mogu doneti vlada, ministarstvo rada i drugi ovlašćeni organi.
Oktroisanjem koletivnog ugovora ostvaruju se sledeći ciljevi: 1) unificiraju se minimalni uslovi rada u određenoj grani ili delatnosti, 2) svima se nameće „profesionalna povelja“ reprezentativnih sindikata, odnosno profesionalnih organizacija poslodavaca i 3) otklanjaju se uzroci sukoba radnika i poslodavaca.[14]
Ekstenzija kolektivnog ugovora je moguća ako su ispunjene sledeće pretpostavke. 1) da je zaključen kolektivni ugovor na nivou privredne grane, odnosno odgovarajuće delatnosti, 2) da je organizovano delovanje sindikata na nivou te privredne grane, odnosno delatnosti i 3) da se kolektivni ugovor ne primenjuje na sve radnike i sve poslodavce koji pripadaju privrednoj grani, odnosno društvenoj delatnosti u kojoj je ugovor zaključen.
Proširenje dejstva kolektivnog ugovora o radu vrši se posebnom odlukom nadležnog dežavnog organa, koja ima karakter upravnog akta. Odluka o proširenju objavljuje se zajedno sa tekstom kolektivnog ugovora koji se oktroiše. Protiv ovog upravnog akta, može se podneti žalba u kojoj se, pored ostalog, može navesti da nisu ispunjene osnovne pretpostavke za oktroisanje kolektivnog ugovora, da je donošenjem akta o proširenju došlo do prekoračenja ovlašćenja i sl.
Proširenje dejstva kolektivnog ugovora očigledan je primer intervencije države u odnose između poslodavaca i sindikata, bez obzira na to što ti odnosi počivaju na principu autonomnosti. Ako je u skladu sa propisanim pravilima, intervencionizam treba tretirati kao nužnu i opravdanu pomoć države radi obezbeđivanja neophodne ravnopravnosti svih radnika i poslodavaca koji rade u istoj privrednoj grani, odnosno društvenoj delatnosti. Zbog navedenih razloga, ovakav vid intervencije države može se, u izvesnom smislu, shvatiti i kao specifičan oblik tripartizma.[15]
B. Poslodavačka udruženja
Osim države i sindikata, subjekti tripartitnih odnosa su i poslodavačka udruženja, koja se istovremeno pojavljuju i u ulozi učesnika kolektivnog pregovaranja. Bez poslodavaca i njihovih udruženja nema ni tripartizma ni kolektivnog pregovaranja.
Organizovanje i u privatnom i u javnom sektoru bazira se na granskom i teritorijalnom principu. Granski princip organizovanja postoji u slučaju kada se poslodavci koji obavljaju delatnost u istoj industrijskoj grani, organizuju u gransko udruženje poslodavaca. Tako, npr. nastaju udruženja poslodavaca u oblasti mašinske, tekstilne, duvanske, industrije obuće i sl. U mnoštvu oblika poslodavačkog organizovanja i delovanja, najznačajnija su: 1) udruženja poslodavaca i 2) privredne komore.[16]
Prvi oblici poslodavačkog udruživanja i organizovanja nastali su krajem 19. i početkom 20. veka kao neka vrsta reakcije na procese sindikalnog organizovanja radnika. Udruženja poslodavaca počivaju na principu dobrovoljnosti. Saglasno ovom principu, koji je sadržan i u Konvenciji MOR-a o slobodi udruživanja, broj 87., poslodavci imaju pravo da po svom izboru osnivaju svoja udruženja, odnosno da sami odlučuju da li će istima pristupati, bez prethodnog odobravanja javnih vlasti.
Organizacije poslodavaca „zastupaju interese svojih članova u društvu i traže od države da stvori povoljne ekonomske uslove za njihovo napredovanje: dobru personalnu kao i materijalnu infrastrukturu, pristup kreditima, smanjenje svakog suvišnog zakonskog uređivanja itd.“.[17] Zato država treba da čini sve što može za uspostavljanje takvih uslova privređivanja u kojima će svi privredni subjekti biti ravnopravno tretirani.
Na drugoj strani, poslodavačke organizacije treba posmatrati i kao svojevrsne „motore privrede zemlje“, tj. kao faktore razvoja, progresa i nacionalnog blagostanja.[18]
Posebno treba naglasiti da MOR ulaže velike napore na kadrovskom jačanju i stručnom osposobljavanju poslodavačkih udruženja u zemljama u razvoju i u zemljama u tranziciji. Radi uspešnije promocije i zaštite svojih interesa na međunarodnom globalnom i regionalnom planu, poslodavci su i na tim nivoima osnovali odgovarajuće asocijacije. Na međunarodnom planu deluje Međunarodna oganizacija poslodavaca (MOP), osnovana 1920 godine, i ona ima veoma značajnu ulogu u aktivnostima MOR-a s obzirom da se zalaže za utvrđivanje međunarodnih radnih standarda. Ova organizacija nastoji da obezbedi i stalne kontakte sa svojim članicama, kao i da podstiče određene vidove njihove međusobne saradnje.[19] Međunarodna organizacija poslodavaca uključena je i u rad Ekonomskog i Socijalnog saveta Ujedinjenih nacija, u kojima uživa specijalni status. Glavni organi ove poslodavačke organizacije su: Generalni savet, Izvršni komitet i Sekretarijat. U Generalnom savetu i Izvršnom komitetu su zastupljene sve zemlje članice, najmanje sa po jednim delegatom, odnosno predstavnikom.
Za razliku od klasičnih poslodavačkih udruženja, čiji je osnovni zadatak da štite interese poslodavaca u privatnom sektoru, privredne komore su, po pravilu, entitet javnog prava. U zemljama evropsko-kontinentalnog prava, komore su obavezan oblik udruživanja privrednih subjekata, i ta se obaveznost propisuje zakonom. Na drugoj strani, u zemljama u kojima se primenjuje anglosaksonsko pravo, privredne komore predstavljaju fakultativni oblik udruživanja privrednih subjekata.
Organi privrednih komora su skupština, kao organ upravljanja, izvršni odbor i nadzorni odbor. Skupštinu čine delegati članica komore, izabrani u skladu sa njenim statutom. Članove izvršnog i nadzornog odbora bira skupština koja je nadležna i za izbor predsednika komore. Komora ima i stručnu službu, čiji radnici obavljaju administrativne, tehničke i druge stručne poslove. Radom stručne službe najčešće rukovodi sekretar komore.
V. Sindikat
Sindikat je trajna i masovna organizacija radnika koja ima karater društveno-ekonomske organizacije. Opšti princip organizovanja sindikata je princip dobrovoljnosti, o čemu svedoči i Konvencija broj 87. o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava.
Međutim, treba razlikovati horizontalni (teritorijalni) način organizovanja od vertikalnog (profesionalnog) načina organizovanja. Lokalne i regionalne sindikalne organizacije obrazuju se na osnovu teritorijalnog, a granske i konfederacijske na osnovu profesionalnog principa organizovanja i delovanja. I strukovni sindikati, koji okupljaju radnike istog zanimanja ili profesije, organizuju se uz punu primenu principa vertikalne sindikalne solidarnosti.
V PREDMET TRIPARTITNE SARADNjE
Pod predmetom tripartitne saradnje podrazumevaju se različiti oblici uređivanja odnosa i usklađivanja interesa između države, poslodavačkih udruženja i sindikalnih organizacija u oblasti ekonomske i socijalne politike, radnih odnosa, zapošljavanja i drugih područja saradnje na nacionalnom i međunarodnom planu.
A. Ekonomska i socijalna politika
Ono što nije sporno jeste da se tripartitni subjekti najvećim delom bave ekonomskim i socijalnim pitanjima. Sporno je, međutim, šta se sve podrazumeva pod tim pitanjima, jer se praksa i iskustva tripartitne saradnje znatno razlikuju od zemlje do zemlje, od regiona do regiona.
Ne postoje nikave pravne, ekonomske niti bilo koje druge smetnje da se tripartitnom saradnjom obuhvate sve oblasti i sva pitanja ekonomske isocijalne politike.[20] Na takav zaključak upućuje i Preporuka broj 113. o konsultacijama na industrijskom i nacionalnom planu Generalne konfederacije MOR-a, iz 1960. godine.
Pod najznačajnijim ekonomsko-socijalnim pitanjima, koja su predmet tripartitne saradnje, podrazumevaju se: nadnice i ostala primanja, politika nacionalnog budžeta, monetarna i poreska politika, socijalna zaštita i drugo.
Nadnice i ostala primanja zaposlenih, po pravilu, uređuju sami socijalni partneri u postupku kolektivnog pregovaranja, a u skladu sa principima autonomnosti. Međutim, to ne znači da država nema nikakve ingerencije u ovoj oblasti. Naprotiv, opravdana je intervencija države u slučaju propisivanja garantovane (minimalne) nadnice. Takav intervencionizam potpuno je legitiman i egzistira u najvećem broju zemalja tržišne privrede. Mešanje države u odnose između socijalnih partnera u ovom slučaju ima i puno moralno pokriće, jer štiti radnike koji nisu sindikalno organizovani, kao i one čiji sindikati nemaju snage da se u pregovorima s poslodavcima izbore za prihvatljive nadnice.
Država može da propiše minimalne uslove pod kojima se vrše isplate i ostala primanja radnika, kao šo su: naknade u slučaju bolovanja, godišnjeg odmora, porodiljskog odsustva i sl. U takvim slučajevima, zakonskim propisima utvrđuju se samo minimalni uslovi, ispod kojih subjekti kolektivnog pregovaranja ne mogu ići.
Pri izradi nacionalnog budžeta može se pribeći različitim formalnim i neformalnim oblicima tripartizma. Najpogodnija institucionalna forma za uspostavljanje saradnje i usklađivanja interesa između tripartitnih subjekata u sferi budžetske politike jeste ekonomsko-socijalni savet, koji se, i inače, najčešće pojavljuje u toj ulozi.
Svakoj zemlji je veoma važno da ima stabilnu monetarnu i umerenu poresku politiku. Da bi se u tome uspelo, neophodni su određeni preduslovi, čije ispunjenje ne zavisi samo od države. Zbog toga je logično da se pri koncipiranju monetarne i poreske politike obezbede stanovišta i onih društvenih subjekata od kojih zavisi sprovođenje u život utvrđenih mera i instrumenata. To znači da su u vođenju i kreiranju monetarne i poreske politike neophodni odgovarajući oblici saradnje između države i socijalnih partnera. Osim toga, treba imati na umu i činjenicu da tripartitna saradnja u ovim oblastima smanjuje opasnost od mogućeg pružanja otpora sprovođenju utvrđenih mera. Ako se zna da su poslodavci, u principu, najznačajniji poreski obveznici, državi ne može da bude svejedno kako će se oni odnositi prema usvojenoj poreskoj politici. Ukoliko je osećaju kao tuđu, nametnutu spolja i pogrešno postavljenu, poslodavci će učiniti sve da izbegnu izvršavanje svojih poreskih obaveza.
Zahtevi za socijalnom pravdom i socijalnom zaštitom materijalno najugroženijeg dela stanovništva oduvek su bili aktuelni. I danas, u 21. veku, ti zahtevi ne jenjavaju, jer su socijalne razlike prisutne u svim delovima sveta. Savremeni svet još uvek luta u traženju pravih odgovora na nekoliko, moglo bi se reći, ključnih pitanja iz domena socijalnog osiguranja i socijaln zaštite. Ta pitanja su: 1) kako finansirati socijalno osiguranje, 2) kako odrediti vrste i obim prava iz socijalnog osiguranja, 3) kako što pravičnije odrediti korisnike i visinu socijalnih davanja i 4) kako koncipirati pojedine segmente socijalnog osiguranja i socijalne zaštite?.[21]
Nagomilani socijalni problemi, ma koliko uspešno rešavani nacionalnim programima, zahtevaju brže reagovanje međunarodne zajednice na utvrđivanju međunarodnih socijalnih standarda, koji bi se morali primenjivati i na nacionalnom i na međunarodnom planu, tim pre što živimo u vremenu u kome je sve intenzivniji proces globalizacije ekonomije.
B. Radni odnosi i tržište rada
Saradnja između tri partnerske strane veoma je intenzivna i u oblasti radnih odnosa i tržišta rada. Gotovo da ne postoji ni jedno značajno pitanje iz ovih oblasti, koje, bar na neki način, ne zadire u interese sva tri partnera.
U zemljama tržišne privrede radni odnosi se tradicionalno i u većoj meri uređuju kolektivnim ugovorima. Međutim, odnosi između poslodavaca i radnika, osim kolektivnim ugovorima, uređuju se i normama radnog zakonodavstva. Postupak kolektivnog pregovaranja je u nadležnosti socijalnih partnera, u čije odnose država sme samo izuzetno da se meša. Nasuprot tome, u procesu stvaranja i projektovanja zakona kojima se utvrđuju minimumi individualnih i kolektivnih prava, obaveza i odgovornost iz radnog odnosa, država treba da ostvaruje tesnu saradnju sa sindikalnim i poslodavačkim asocijacijama.[22]
Prema tome, zakonom treba da se propisuju i garantuju samo minimalna prava iz radnog odnosa zaposlenih, i na radnike treba da se primenjuju oni radnopravni propisi koji su za njih najpovoljniji. Kao jedan od temeljnih principa u radnom pravu, princip povoljnosti za radnike omogućava i takve pravne situacije u kojima je dopušteno da se odredbom kolektivnog ugovora derogira odgovarajuća odredba zakona, pod uslovom da je to povoljnije za radnike i da se takvom derogacijom ne povređuje javni poredak.
Jedan od najsloženijih problema sa kojim se suočava savremeni svet je problem nezaposlenosti. Svetska privreda, ma koliko se brzo i uspešno razvijala, nije u mogućnosti da obezbedi dovoljan broj novih radnih mesta svima koji čekaju posao. Problemi zapošljavanja dodatno se usložnjavaju i time što ljudsko društvo nije u stanju da kontroliše tradicionalno visok priraštaj stanovništva u pojedinim regionima, državama ili narodima, koji su, po pravilu, na veoma niskom stepenu ekonomskog, kulturnog i ukupnog društvenog razvoja. Na drugoj strani, velike neravnomernosti u razvoju pojedinih delova sveta doprinose stalnim migracijama radno sposobnog stanovništva iz nerazvijenih krajeva u razvijen krajeve, često ga primoravajući na prihvatanje krajnje ponižavajućih i nehumanih uslova života i rada.
Da bi se dosegli što racionalniji modeli privređivanja, savremeni svet permanentno uvodi tehnološke, organizacione i druge inovacije u ekonomske odnose. Logično je da se u takvim uslovima događaju krupne promene koje se odražavaju i na radnu snagu. Procesi modernizacije i kompjuterizacije, ma koliko bili značajni za povećanje produktivnosti rada i uspešnosti poslovanja, imaju i svoju drugu stranu koja ih ponekad čini nehumanim po radnike i njihove interese. Tim pre što se dobro zna da svaka velika modernizacija stvara viškove radne snage. Programi za zbrinjavanje tehnoloških viškova mogu neznatno da ublaže situaciju onih koji ostaju bez posla. Te programe donose preduzeća koja prelaze na vlasničku transformaciju ili država. No, bez obzira na to ko ih donosi, u njihovoj izradi treba da učestvuju sva tri subjekta tripartitnih odnosa.
VI OBLICI TRIPARTITNE SARADNjE
A. Formalni oblici tripartitne saradnje
Tripartizam se temelji na formalnim oblicima saradnje između države i socijalnih partnera. „Za formalne tripartitne odnose koji imaju karakter definisanog mehanizma i odnosa potrebno je propisati i određenu proceduru“.[23] To znači da su za uspešno funkcionisanje ovih odnosa potrebna izvesna pravila, kojih bi se morala pridržavati sva tri partnera. Procedura ne treba da bude komplikovana, kruta, nejasna, dvosmislena i sama sebi cilj. Potrebna su jednostavna i fleksibilna pravila. Ne treba sazivati sastanke ako nema značajnih tema za raspravu. Učesnike sastanka treba blagovremeno obavestiti o dnevnom redu, kao i vremenu i mestu njegovog održavanja.
Pod formalnim oblicima tripartizma ne podrazumevaju se samo institucionalni oblici tripartitne saradnje nego i mnogi drugi oblici saradnje između tri partnerske strane.
1. Tripartitne konsultacije i pregovori
Iako je u praksi veoma teško uočiti razliku između konsultacija i pregovora, ona postoji i nije bez značaja. Tipičan primer konsultacija je kada vlada zahteva od socijalnih partnera da daju svoja mišljenja o predlozima pojedinih zakona ili da iznesu svoje stavove o predloženim merama ekonomske i socijalne politike. U pojedinim slučajevima započete „konsultacije mogu da se pretvore u pregovore“,[24] koji treba da dovedu do tripartitnog konsenzusa. Ako su razlike u stavovima velike, konsultacije mogu prerasti u pregovore, čiji je cilj usaglašavanje nastalih razlika i pronalaženje kompromisnih i prihvatljivih rešenja. Za razliku od pregovora, koji su živi i dinamični, konsultacije se obavljaju u opuštenijoj atmosferi, s veoma malo aktivnog dijaloga.
U velikom broju zemalja vlade su dužne da, pre konačnog utvrđivanja predloga zakona iz pomenutih oblasti, o ponuđenim rešenjima pribave mišljenje socijalnih partnera. Ako se data mišljenja ne prihvate, one su, najčešće dužne da sa konačnim verzijama zakonskih i drugih eventualnih projekata parlamentima dostave i pomenuta mišljenja, s navođenjem razloga za njihovo neprihvatanje. Nisu retki slučajevi u kojima se, bez obzira na stavove vlade, daje parlamentarna podrška stavovima socijalnih partnera. U takvim situacijama vladina rešenja moraju da pretrpe određene korekcije. Konsultacije i pregovori mogu se odvijati: a) posredstvom stalnih ili privremenih tripartitnih tela, b) putem prepiske javnih vlasti s organizacijama poslodavaca i radnika, v) organizovanjem formalnih razgovora između javnih vlasti i socijalnih partnera, g) traženjem gledišta javnih vlasti od strane socijalnih partnera, d) podnošenjem stavova sindikalnih i poslodavačkih organizacija javnim vlastima, đ) pretresanjem određenih pitanja na sednicama parlamentarnih organa i njihovih pomoćnih tela s predstavnicima socijalnih partnera, e) organizovanjem razgovora za okruglim stolom i ž) putem ad hoc ispitivanja ili izrade određenih studija.
2. Zaključivanje, odnosno donošenje tripartitnih akata
U većini zemalja tripartitni subjekti često pristupaju zaključivanju sporazuma kojima na kraći ili duži rok uređuju određena pitanja ili utvrđuju odgovarajuća pravila, kojih se moraju pridržavati. Zaključivanje tih akata nije aktuelno samo u zemljama u tranziciji i razvoju nego i u zemljama tržišne privrede. Značaj sporazuma posebno dolazi do izražaja u periodima većih ekonomskih i socijalnih kriza.[25] S tim krizama najčešće se suočavaju postsocijalističke zemlje i zemlje u razvoju. Najveći broj sporazuma, zaključenih u zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, posvećen je: ekonomskim reformama, problemima svojinske transformacije, pitanjima socijalne politike, uslovima zapošljavanja, sistemu kolektivnog pregovaranja, potrebi očuvanja socijalnog mira, minimalnim platama i nadnicama, mirnim metodama za rešavanje kolektivnih radnih sporova i drugim značajnim pitanjima.
Sporazumi se mogu zaključivati na određeno i neodređeno vreme, i najčešće se zaključuju na period od jedne godine. U postupku primene tripartitnih sporazuma uvek se može pristupiti njihovim izmenama i dopunama, ako je to potrebno i ako je to u interesu sva tri partnera. Svaki partner ima pravo da podnese predlog za pokretanje postupka za zaključivanje novog, odnosno izmenu i dopunu postojećeg sporazuma.
Sporazum se ne može zaključiti dok se ne postigne tripartitni konsenzus o minimumu pitanja koja treba urediti. Znači, zaključivanju sporazuma se može pristupiti i kada nema saglasnosti o svim pitanjima koja su predmet pregovora. On se tada zaključuje samo o onim pitanjima o kojima je postignut konsenzus. O ostaalim pitanjima pregovori se mogu nastaviti ili odložiti.
Svako tripartitno telo treba da ima poslovnik o svom radu, a trajnije tripartitne institucije koje imaju svojstvo pravnog lica, treba da imaju i statut, kojim se uređuju najznačajnija statusna, organizaciona, maretijalna i druga pitanja. I MOR ima statut, jer funkcioniše kao samostalna i autonomna tripartitna institucija, sa složenom unutrašnjom organizacijom, većim materijalnim sredstvima, dobro organizovanim sekretarijatom koji objedinjuje rad stručnih službi itd. Posebno treba istaći da je takvim institucijama, ponekad, dopušteno da se bave i dodatnim aktivnostima, kojima se obezbeđuju vanredni prihodi.
Za uspešnu saradnju između države i socijalnih partnera poseban značaj imaju pravilnici, čije se donošenje može zakonom propisati kao obaveza. Istovremeno, zakonom se najčešće određuje i organ koji tu obavezu treba da izvrši. Donošenjem pravilnika obično je u nadležnosti ekonomsko-socijalnog saveta. Ovim aktom često se uređuje i način izbora miritelja, posrednika i arbitara, kao i način rešavanja kolektivnih radnih sporova u postupku mirenja, posredovanja i arbitraže.
Statuti, pravilnici, poslovnici i drugi opšti akti veoma su značajni ne samo za uspešan rad tripartitnih institucija nego i za uspešno funkcionisanje tripartitnih odnosa u celini. Donošenju tih akata prethodi postupak pregovora i konsultacija, u kome se usaglašavaju različiti, pa i međusobno suprotstavljeni stavovi i interesi, kako bi se pronašla rešenja prihvatljiva za sve tri strane.
B. Neformalni oblici tripartitne saradnje
Teško se može zamisliti država u kojoj se, makar i u najmanjoj meri, ne ostvaruju neformalni oblici saradnje između države i socijalnih partnera. Ti oblici saradnje, po pravilu, prethode uspostavljanju institucionalnih i drugih formalnih oblika tripartizma. Međutim, to ne znači da su neformalni oblici saradnje nepotrebni i da ih nema i u zemljama u kojima uspešno funkcionišu formalni oblici tripartizma. Naprotiv, zbog svoje jednostavnosti i elastičnosti, neformalni oblici saradnje će uvek funkcionisati, uspešno odolevajući svim iskušenjima.
S obzirom na to da neformalne oblike tripartizma niko zvanično (formalno) ne uspostavlja, niko ih ne može ni ukidati. Neformalne oblike tripartizma veoma je teško ili gotovo nemoguće kategorisati i upoređivati sa formalnim oblicima. Naime, svaki kontakt pri kojem se vodi razgovor o bilo kom pitanju iz oblasti tripartitnih odnosa može se smatrati nekom vrstom saradnje i tripartitnog dijaloga. Ako su rezultati tih razgovora bilo kakvi dogovori, makar i u najopštijem značenju, postojanje neformalnih oblika tripartizma postaje još očiglednije. I pored toga što se takvi oblici saradnje teško mogu razvrstavati, u uporednom pravu i radnopravnoj nauci se pravi razlika između: 1) neformalnih tripartitnih konsultacija i 2) neformalnih kontakata između socijalnih partnera i vlade, odnosno drugih državnih organa.
VII MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA RADA I TRIPARTIZAM
Nepodeljeno je shvatanje da je osnovna i najvažnija karakteristika MOR-a vezana za njenu strukturu, koja je ustanovljena još Ustavom iz 1919 godine. Ona je organizovana na tripartitnom sastavu članova delegacije, tako da je načelo tripartizma primenjeno ne samo prilikom određivanja sastava najviših organa, već i na celokupan način rada ove organizacije.[26] Tripartizam se može različito posmatrati i tretirati, u zavisnosti od toga šta se želi najviše potencirati. Iako se različito definiše, činjenica je da je tripartizam „neodvojiv od ekonomskih interesa preduzetnika, specifičnih interesa radnika i socijalnih i ekonomskih interesa države“.[27]
Naime, zadaci koji se postavljaju pred Međunarodnu organizaciju rada utiču i na specifičnost njene organizacione strukture. I upravo po toj organizacionoj strukturi Međunarodna organizacija rada se razlikuje od svih ostalih međunarodnih organizacija. Iz Ustava MOR-a proizilazi da u svim forumima i na svim zasedanjima pored predstavnika vlada, moraju biti ravnopravno zastupljeni i predstvnici zaposlenih i poslodavaca. Na osnovu navedene strukture formiraju se i posebne grupe: vladina, radnička[28] i poslodavačka. Da bi se sačuvala ravnoteža, predstavnici vlada su dvostruko brojniji u odnosu na predstavnike radnika i predstavnike poslodavaca, dok vladini predstavnici imaju toliko glasova koliko imaju prestavnici radnika i predstavnici poslodavaca zajedno.
Po oceni Međunarodne organizacije rada, tripartizam je „organizovani sistem odnosa u okviru kojeg predstavnici države, poslodavačkih i radničkih organizacija zajednički, ali autonomno, odlučuju o najvažnijim ekonomskim i socijalnim pitanjima“.[29]
Prisustvo vladinih delegata u svim organima i telima Međunarodne organizacije rada je vrlo važan činilac u „izradi i izjednačenju socijalnih zakonodavstava“. Naime, s jedne strane oni imaju ulogu da ublaže eventualne sukobe koji se na konferenciji mogu pojaviti usled radikalnih shvatanja, jer svojom intervencijom mogu uticati i na radnike i na poslodavce, a pod određenim uslovima mogu „da održavaju ravnotežu“, dok sa druge strane osiguravaju unapred poštovanje izglasanih odluka od strane dotičnih vlada. Predstavnici vlade treba da osiguraju da se tekst usvojene konvencije ratifikacijom inkorporira u nacionalno zakonodavstvo. Međutim, prisustvo vladinih prestavnika u tripartitnoj delegaciji od značaja je i za „zaštitu interesa ostalog stanovništva“, te je zbog toga vrlo važno da vladini predstavnici aktivno učestvuju u utvrđivanju sadržaja konvencija i preporuka.
Predstavnici vlade, radnika i poslodavaca predstavljaju tri faktora, koji zajedno utvrđuju politiku i delatnost Međunarodne organizacije rada. Zajednička aktivnost sva tri faktora se najizraženije sprovodi na redovnim zasedanjima Opšte konferencije MOR-a. Naime, prema Ustavu na Konferencijama učestvuju i delegacije pojedinih zemalja u sastavu: dva vladina predstavnika i po jedan predstavnik radnika i poslodavaca kao i potreban broj zamenika, odnosno, stručnih savetnika. Upravo ovakva organizacija MOR-a, tj. njen tripartitni karakter (koji postoji jedino kod nje) ovu organizaciju razlikuje od svih drugih međunarodnih organizacija. Treba reći i to, da se u procese tripartitne saradnje, poslednjih decenija sve više uključuju i neki drugi subjekti, na primer: predstavnici potrošača, predstavnici ekoloških pokreta, seljaci, penzioneri i dr. Njihova uloga u funkcionisanju tripartitnih odnosa postaje sve značajnija, pa se s razlogom može očekivati da će sadržaje tripartitne saradnje u budućnosti sve više ispunjavati i aktivnosti tih subjekata.[30]
Prilikom donošenja Ustava postojali su brojni problemi, kako u pogledu sastava delegacije, tako i u pogledu broja članova predstavnika grupa unutar delegacije. Donosioci Ustava sa tripartitnom strukturom postigli su da se prilikom uređivanja pitanja rada udruži vlast i element proizvodnje (kapital i rad). Socijalni mir između kapitala i rada treba da se postigne ne samo vladinom aktivnošću, već i aktivnošću radnika i poslodavaca. Ovakvom strukturom delegacije sprečava se tehnokratski stil u donošenju odluka, a osigurava se demokratski nadzor aktivnosti generalne Konferencije.
VIII ZAKLjUČAK
Imajući u vidu da je tripartizam jedan od osnovnih principa na kojima se temelji kolektivno radno pravo, sve se više afirmišući i u zemljama u tranziciji, pa samim tim i u našoj zemlji, pravi je trenutak da se domaća nauka više pozabavi institucionalnim i drugim oblicima tripartitne saradnje i višedecenijskim uporednim i međunarodnim iskustvima u toj oblasti.
Rad je koncipiran tako da obuhvati najveći broj pitanja koja su od značaja za funkcionisanje tripartitnih odnosa. Osim prikaza postojećeg stanja tripartitne saradnje kod nas i u svetu, radom je obuhvaćena i istorija tripartizma, jer poznavanje istorije tripartizma pomaže da se bolje sagleda njegova sadašnjost.
Rad se bavi i uslovima u kojima tripartitni odnosi funkcionišu, odnosno ukazuje na uticaj ekonomskih, političkih, socijalnih i drugih pretpostavki na to funkcionisanje. Saznanja o tome mogu biti dragocena ne samo za subjekte koji utiču na sudbinu društvenih tokova nego i za ostale releventne činioce koji doprinose oblikovanju društvene svesti.
Boban Vidojević *
THE PRINCIPLE OF TRIPARTISM AND ITS ORIGIN
Summary
The primary goal of this paper is to point out the current development, current situation, current tendencies and perspectives of the development of tripartism at the national and international level. Emphasis is placed on clarifying the concept, subject, subjects and basic features of tripartism, as well as the analysis of formal and informal forms of tripartite cooperation, with special reference to economic and social councils and other institutional forms of tripartism.
Tripartite consultations and negotiations regulate the relations and harmonize the interests between: a) the state, b) the owner of the capital and c) the owner of the labor force. Apart from them, the processes of tripartite cooperation in recent decades have increasingly involved some other entities, for example: consumer representatives, representatives of environmental movements, farmers, retirees and others. Their role in the functioning of tripartite relations is becoming increasingly important, so it can be reasonably expected that the contents of tripartite cooperation in the future will increasingly meet the activities of these entities.
Keywords: tripartism, state, employers' organization, trade unions, cooperation and dialogue.
* MUP RS; student Doktorskih akademskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, bobanvidojevic73@gmail.com
[1] Osim termina „tripartizam“, koji se u svakodnevnoj komunikaciji najčešće upotrebljava za saradnju između države, poslodavaca i sindikata, sa istim značenjem koriste se i termini. „tripartitna saradnja“, „tripartitni odnosi“, „tripartitni dijalog“ i sl.
[2] V. Bradajić, Tripartizam u koncepciji i iskustvu MOR-a u SRJ, Bilten Socijalnog saveta Savezne vlade, br. 6/96, 1.
[3] Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1988, 932.
[4] Democratisation and International Labour Organisation, Report of the Director General, Part I, International Labour Conference, 79, Session, Geneva, 1992, 39.
[5] S. Luković, Korak u osvajanju prava (Tripartizam u istočnoj i centralnoj Evropi), Rad, br. 3092/96, 24.
[6] A. Trebilcock et al., Towards social dijaloque: Tripartite cooperation in national economic and social policy-making, International Labour Office, Geneva, 1995, 10.
[7] L. Trokle, Međunarodno socijalno zakonodavstvo, Beograd, 1987, 123.
[8] L. Trokle, op.cit.,123.
[9] Democratisation and International Labour Organisation, Report of the Director General, International Labour Conference, 1992, 49.
[10] V. Brajić, Tripartizam u koncepciji i iskustvu MOR-a i SRJ, Bilten Socijalnog saveta Savezne vlade, 6/96, 8.
[11] Democratisation and International Labour Organisation, 50.
[12] V. Brajić, Odnosi učesnika i ambijent za kolektivno pregovaranje, Kolektivno pregovaranje u sistemskim rešenjima i praksi, Savez samostalnih sindikata Jugoslavije, Donji Milanovac, 1996, 11-19.
[13] Č. Bogićević, Tripartizam: država-poslodavac-sindikat i kolektivno pregovaranje (diskusija na Savetovanju održanom 18. i 19. Oktobra 1994. godine na Cetinju), Savez samostalnih sindikata Jugoslavije, Beograd, 1994, 61.
[14] N.Tintić, Radno i socijalno pravo, knjiga I, Narodne novine, Zagreb, 1969, 284.
[15] B. Lubarda, Tripartizam-ideje i institucije, Tripartizam: država-poslodavac-sindikat i kolektivno pregovaranje, Savez samostalnih sindikata Jugoslavije, Beograd, 1994, 54.
[16] B. Lubarda, op.cit., 52.
[17] Democratisation and International Labour Organisation, Report of the Director General, 43.
[18] Ibid, 44.
[19] B. Lubarda, Leksikon industrijskih odnosa, Radnička štampa, Beograd, 1997, 114-115.
[20] International Labour Conference, Tripartite consultation at the national level on economic and social policy, Geneva, 1996, 7.
[21] M. Vranješ, Finansiranje socijalnog osiguranja, Radno i socijalno pravo, 1-2/98, 64-77.
[22] International Labour Conference, Tripartite consultation at the national level on economic and social policy,Geneva, 1996, 7-8.
[23] V. Brajić, Tripartizam u koncepciji i iskustvu MOR-a i SRJ, 8.
[24] V. Brajić, op.cit., 6.
[25] J. Hausner, The State Enterprise Pact and the Potential for Tripartism in Poland, Tripartism on trial: tripartite consultation and negotiations in Central and Eastern Europe, International Labour Office, Geneva, 1995, 108-109.
[26] R. Pešić, S. Radičanin, Tripartitni karakter Međunarodne organizacije rada, Međunarodni problemi, br. 1/1958.
[27] V. Brajić, Tripartizam u koncepciji i iskustvu MOR-a u SRJ, „Bilten Socijalnog saveta Savezne vlade“, br. 6/96, 1.
[28] R. Pešić, Uticaj radničkih organizacija na stvaranje i aktivnost Međunarodne organizacije rada, Beograd, 1971.
[29] S. Luković, op. cit.,, 24.
[30] Ž. Kulić, Tripartizam na pragu trećeg milenijuma, Beograd, 1999, 8.
* Ministry of the Interior RS; PhD student, Faculty of law, University of Kragujevac.