Milica Marinković*

Pregledni naučni članak

UDK: 343.281(73)

doi: 10.46793/GP.1202.003M

POJAVA USLOVNE OSUDE U SJEDINJENIM AMERIČKIM DRŽAVAMA[1]

Rad primljen: 30. 08. 2021.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 29. 12. 2021.

Autor u radu daje pregled nastanka ustanove uslovne osude na tlu Sjedinjenih Američkih Država. Uslovnoj osudi u današnjem obliku prethodilo je više ustanova nastalih u sudskoj praksi, kojima su sudije i porota pokušavali da ublaže objektivnu strogost krivičnog postupka i kaznene politike.

Ustanova uslovne osude je nastala u Sjedinjenim Američkim Državama, što je bilo moguće zahvaljujući osobenostima anglo-saksonskog prava, na prvom mestu njegovom precedentnom karakteru i kreativnim slobodama sudije. Doprinos Džona Ogastusa i ostalih volontera inspirisanih protestantskim vresnostima bio je nemerljiv. Tokom XIX i početkom XX veka postalo je jasno da kratkotrajna kazna zatvora ima više štete nego koristi za određene kategorije učinilaca, tako da je uslovna osuda uvedena kao sredstvo za izbegavanje kratkotrajnog zatvora, uz istovremeno zadržavanje represivnog karaktera kazne.

Iz Sjedinjenih Američkih Država, gde se pokazala dobrom, uslovna osuda se brzo širila preko okeana na tlo Evrope. Danas je uslovna osuda opšteprihvaćeni pravni institut sa širokim poljem primene u svim savremenim pravnim sistemima.

Ključne reči: uslovna osuda, Masačusets, Džon Ogastus, precedentno pravo, slučaj Kilits.

I PRETEČE USLOVNE OSUDE

Uslovna osuda kakvu poznaje savremeno krivično pravo nije nastala odjednom, već kao plod dugog evolutivnog razvitka. Evolutivni nastanak uslovne osude stoji u vezi sa precedentnim karakterom anglosaksonskog prava u kome je inače začet ovaj krivičnopravni institut.[2] 

Nastanak ustanove uslovne osude pod tim nazivom tradicionalno se vezuje za Sjedinjene Američke Države i sredinu XIX veka, ali su i pre toga u anglosaksonskom pravu postojale ustanove pomoću kojih se ublažavala strogost kažnjavanja pojedinih kategorija krivaca. U Engleskoj je još od XIII veka postojala ustanova „privilegija klira“ (benefit of clergy), odnosno crkveni imunitet određen prema ratione personae), koja je omogućavala kliricima da budu izuzeti iz nadležnosti svetovnih sudova i da im umesto toga bude suđeno pred crkvenim sudovima koji su po pravilu izricali blaže kazne. [3] Do vladavine kraljice Ane (1702-1707) krug potencijalnih korisnika ove privilegije je proširen, pa su njome mogli da se koriste ne samo klirici, već i svi optuženi koji su znali da čitaju i pišu.[4] Od XVII veka sveštena lica u biskupijama počela su da ocenjuju da li je jedno lice podobno da koristi ovu privilegiju.[5] Engleski doseljenici su ovu ustanovu preneli na tlo Amerike, pa je ona postala standardni deo pravnog sistema i u američkim kolonijama do ujedinjenja. I britanski vojnici 29. pešadijske regimente osuđeni u Masačusetsu nakon Bostonskog masakra 5. marta 1770. godine pozvali su se u svojoj odbrani na benefit of clergy.[6] Poslednji zabeležen slučaj primene ovog instituta na američkom kontinentu desio se 1773. godine, a nakon ratifikacije Ustava Sjedinjenih Američkih Država ova ustanova je zbog neujednačene primene ukinuta.[7]

Druga ustanova koja se može smatrati pretečom uslovne osude bila je „sudsko odlaganje“ (judicial reprieve), pomoću koje je sud mogao da odloži izricanje ili izvršenje kazne,[8] naročito smrtne, kako bi se optuženom, odnosno licu proglašenom krivim, dalo vreme da pronađe dodatne dokaze za eventualnu žalbu.[9] Američki krivičar Čarls Vebster je korišćenje ove ustanove opisao kao „diskreciono pravo predsedavajućeg sudije u slučaju da nije zadovoljan odlukom porote (o krivici optuženog, prim. aut.), a dokazi su sumnjivi, optužnica nepotpuna, prekršaj je manje vrednosti ili ako se pojave bilo koje druge okolnosti koje idu u korist optuženog“.[10] Ovakvo odlaganje osude je bilo samo privremeno.

Ne sme se zaboraviti ni praksa podvrgavanja sudske presude „najdetaljnijoj tehničkoj proveri“ i ulaganja brojnih žalbi i prigovora u cilju poništenja osuđujuće i donošenja oslobađajuće presude. Iako je ovakvo detaljisanje bilo ismevano, ono je zapravo imalo humanističko opravdanje u periodu kada je kazneni sistem i dalje bio preterano strog.[11]

U anglosaksonskom pravu, kako u Engleskoj, tako i na američkom kontinetu, surovost kaznenog sistema neretko je ublažavana tzv. saosećajnim odlukama o krivici (compassionate verdicts), čija se suština prema engleskom sudiji Semjuelu Romiliju sastojala u tome da porote iz samilosti prema okrivljenom donose (oslobađajuće – prim. aut.) odluke o krivici (verdict) koje su direktno suprotne predočenim dokazima.[12]

Tzv. jemstvo za dobro vladanje (recognizance on good behavior, binding over on good behavior, security for good behavior, good abearance) smatra se najverovatnijom pretečom uslovne osude, pošto najviše liči na današnju anglo-američku varijantu ove ustanove.[13] Nakon utvrđivanja krivice od strane porote (verdict), umesto da se okrivljenom izrekne kazna njeno izricanje se odlaže, a on se pismeno obavezuje da će se uzdržati od činjenja novih krivičnih dela.[14] U suprotnom, okrivljeni će se pozvati na sud radi izricanja kazne.[15] Ovakva praksa je bila rasprostranjena u Novoj Engleskoj. Poznat je slučaj iz Nju Hempšira 1746. godine kada je sudija Berns na ovaj način odložio kaznu optuženom koji je otrovao komšije mišomorom pomešanim s kukuruzom od kojih je većina umrla.[16] Do tridesetih godina XIX veka recognizance je bila raširena i priznata praksa pred sudovima u Masačusetsu i određene vrste osuđenika su mogle biti puštene bez izricanja kazne ukoliko bi imale prijatelja koji bi garantovao za njihovo buduće dobro ponašanje.[17]

II PRAKSA ISPRED ZAKONA

Praksa izricanja jemstva za dobro vladanje (recognizance) bila je poznata i sudiji Tačeru (Peter Oxenbridge Thacher) prilikom donošenja presude u slučaju Commonwealth v. Chase iz 1831. godine. Tačer nije izrekao kaznu Džeruši Čejs (Jerusha Chase) optuženoj za krađu, već ju je na molbu njene rodbine i prijatelja, a uz saglasnost državnog pravobranioca, pustio na slobodu bez ikakvog nadzora, samo pod uslovom da se pojavi na sudu kada bude pozvana.[18]

Mišljenje koje je sudija Tačer formulisao u ovom predmetu predstavlja prvo zabeleženo sudijsko mišljenje o pitanju uslovne osude.[19] Optužena je priznala krivicu, sudski postupak je održan i procedura je ispoštovana. Sudija se pozvao na to da je „povremeno praktikovano u ovom sudu, u slučajevima od naročitog interesa, i u nadi da će optuženi ubuduće izbegavati činjenje bilo kakvog prekršaja, puštanje optuženog na slobodu na način sličan opisanom“.[20]Optuženom koga porota oglasi krivim koji bi se uzdržao od izvršenja novog delikta ne bi bila izrečena kazna za delo za koje je oglašen krivim. Donošenje presude je odloženo, a Tačer je rekao da će se kazna izreći samo ako javni pravobranilac po svojoj diskrecionoj odluci proceni da optužena tokom vremena odlaganja kazne nije ispoštovala eventualne dodatne uslove koje je sud prilikom izricanja odlaganja naredio optuženoj.

Tokom suđenja u predmetu Commonwealth v. Chase postavilo se pitanje da li je moguće i legitimno ponovo „oživeti“ predmet koji je godinama „bio osuđen da čami među predmetima u sudu“ ako Čejs koja je oglašena krivom prekrši uslove odlaganja presude. Sudija Tačer je u svom mišljenju izneo stav da je oživljavanje moguće. Država se odlaganjem izricanja presude ne lišava prava da kasnije optuženog i osudi, ali se odlaganje izriče iz razloga saosećajnosti i humanosti. Uostalom, pisao je Tačer, optužena se i sama može pojaviti pred sudom i zahtevati izricanje presude.[21] U slučaju koji se našao pred sudijom Tačerom optužena je proglašena krivom za zločin koji je izvršila i nije postojao nijedan razlog da ne bude osuđena. Tačer je, ipak, bio mišljenja da bi odlaganje izricanja kazne u ovom konkretnom slučaju bilo razumno i pravično. Smatrao je da onaj ko ima pravo da izrekne kaznu raspolaže i diskrecionim pravom da odloži njeno izricanje.

U zbirci sudskih mišljenja Law reporter od 1839. godine pominje se slučaj Commonwealth v. Chase, uz napomenu da su „principi na kojima počiva ova odluka odavno poznati u Bostonu“.[22] Mišljenje izneto na ovom suđenju pred Opštinskim sudom u Bostonu podržao je i Vrhovni sud okruga Safok u Masačusetsu.[23] Ova presuda služila je kao presedan za buduće iste ili slične slučajeve.

Iako je ustanova „jemstva za dobro vladanje“ (recognizance on good behavior) inicijalno korišćena da se optuženi pusti na slobodu u periodu između utvrđivanja krivice od strane porote i izricanja kazne od strane sudije, Tačer je svojim kreativnim tumačenjem zakona praeter legem proširio polje njegove primene. Omogućavanje licu kome je utvrđena krivica, a koji nije recidivistva da izbegne kaznu i negativne posledice kratkotrajnog zatvora predstavlja ključni element, mada još uvek u rudimentarnoj formi, anglo-američke varijante uslovne osude.[24] To se najbolje vidi iz sličnosti koje tadašnja ustanova recognizance ima sa današnjom anglo-američkom uslovnom osudom: slobodan boravak u društvenoj zajednici umesto zatvaranja, odlaganje kazne, uslovi odlaganja propisani od strane suda i pretnja kaznom u slučaju da se bilo koji od tih uslova prekrši.[25]

Dve godine kasnije, 1832, sudija Tačer je u slučaju Commonwealth v. Miller Snell presudio na isti način. Optuženi je bio dečak koji je pokušao da izvrši ubistvo trovanjem. Tačer je u obrazloženju presude napisao da je cilj svih kazni koje izriču sudovi dvojak: da poprave krivca, ali i da odvrate druge od činjenja istog krivičnog dela. Dokazi su kao i u slučaju optužene Čejs jasno upućivali na to da je optuženi kriv, ali Tačer se „trudio da nađe takve olakšavajuće okolnosti koje će mu omogućiti da odloži izricanje kazne i slanje optuženog u maloletnički popravni dom“.[26]

III DOPRINOS DŽONA OGASTUSA NASTANKU USLOVNE OSUDE

Veliki broj anglosaksonskih autora „ocem uslovne osude“ smatra bostonskog obućara Džona Ogastusa (John Augustus). On je ne samo kroz svoju volontersku praksu ustanovio jedan od ključnih elemenata današnje anglo-američke uslovne osude - zaštitni nadzor, već je smislio i termin probation kojim se ova ustanova označava u anglo-saksonskim pravnim sistemima.[27]

Ogastus je svoj rad započeo 1841, pa se ova godina često uzima kao momenat pojave uslovne osude, iako je zahvaljujući sudiji Tačeru slična praksa postojala već od tridesetih godina XIX veka.

Ogastus je, inače, rođen 1785. godine u gradiću Voburn nadomak Bostona u državi Masačusets. Po dolasku u Boston, gde se bavio obućarskim zanatom, Ogastus je uvideo da je pravosudni sistem nemoćan da resocijalizuje počinioce lakših krivičnih dela. Prostitutke, pijanci i sitni kradljivci završavali su u zatvoru, da bi se nakon toga „vratili na ulicu nesposobni da žive život uz poštovanje zakona.“[28] Dosta ovakvih neresocijalizovanih delinkvenata je ponovo vršilo slične delikte zbog kojih bi ponovo završavali u zatvoru i tako bi nastajao začarani krug. Stoga je Ogastus zaključio da bi pravosudni sistem morao da resocijalizuje delinkvente kada god je to moguće. Učlanio se u „Vašingtonsko društvo za potpunu apstinenciju“ koje je smatralo da je alkohol u korenu kriminaliteta u Americi i koje se zalagalo za humani tretman i resocijalizaciju delinkvenata i pomoć alkoholičarima pri izlečenju putem podrške i savetovanja.[29]

U saranji sa „Vašingtonskim društvom“ Ogastus je 1841. godine počeo da posećuje sudove i interesuje se za prethodni postupak u slučajevima gde se okrivljenima na teret stavljalo pijanstvo (common drunkards – osvedočeni pijanci).[30] Iste godine Ogastus je imao svoj prvi slučaj koji ga je proslavio najpre u Bostonu, a potom i širom sveta. Radilo se o osvedočenom pijancu koji je bio osuđen na kaznu lišenja slobode. Ogastus je zamolio sudiju da okrivljenog stavi pod njegov privremeni nadzor i odloži izricanje kazne za tri sedmice. Osuđeni je imao obavezu da potpiše zakletvu trezvenosti. Nakon što su istekle tri sedmice, Ogastus je okrivljenog doveo pred sud i, prema rečima samog Ogastusa, „njegov kompletan izgled se promenio i niko, čak ni sumnjičavi sudski službenici, nisu mogli da veruju da je to ista osoba.“ „Sudija je izrazio zadovoljstvo i umesto uobičajene kazne lišenja slobode kaznio ga je novčanom kaznom od jednog centa i naknadom sudskih troškova,“ a osuđeni je, prema rečima Ogastusa, „nastavio život kao marljiv i trezan čovek“.[31]

Ohrabren početnim uspehom Ogastus je nastavio svoju volontersku praksu, a pored muškaraca pažnju je usmerio na žene i decu. Rad na spasavanju dece od odlaska u zatvor je bio od posebnog značaja, budući u to vreme u Masačusetsu nije bilo socijalnih službi koje bi dete poslale u popravni dom ili na druge načine radile na njegovom popravljanju i resocijalizaciji. Kazna lišenja slobode za maloletnike u praksi je izgledala isto kao i kod punoletnih učinilaca.[32] U prvih deset godina rada Ogastus je pod svoj nadzor uzeo 1102 osobe, od čega 674 muškarca i 428 žena. Do 1858. godine, godinu dana pre svoje smrti, Ogastus je na ovaj način uspeo da odloži izricanje zatvorske kazne za oko 1946 ljudi.[33]

Iako Ogastusova ideja nije bila originalna, novine koje je on uneo u praksu odlaganja kazni za manje opasne počinioce donele su mu slavu i titulu „oca uslovne osude.“ Reč je o obaveznom zaštitnom nadzoru tokom trajanja odlaganja, preciznoj selekciji kandidata pogodnih za uslovnu osudu i, na kraju, samom nazivu probation koji se u anglo-saksonskim pravnim sistemima koristi za označavanje uslovne osude.

Ogastus je, pre nego što bi predložio odlaganje kazne, sam vršio proveru porodičnih i drugih okolnosti optuženog kako bi video da li je optuženi pravi kandidat za uslovnu osudu. Pored osvedočenih pijanaca,[34] izbavljao je i žene pijanice, decu i mlade prostitutke.[35] Kriterijumi za odabir lica koja su su podobna za primenu uslovne osude bili su sledeći: da je lice učinilac lakših krivičnih dela, da je povratnik, da njegova prošlost i životne okolnosti ukazuju na to da može da se popravi i, najzad, da lice pristane da se povinuje uslovima odlaganja osude.[36] S druge strane, postojale su brojne kategorije prekršilaca koji nisu bili podobni za primenu uslovnu osudu, kakvi su, između ostalog, „osvedočeni lopovi i razbojnici“. Ogastus je smatrao da je uslovna osuda sredstvo koje može biti efikasno samo za počinioce manje opasnih delikata.[37]

Rehabilitacija i resocijalizacija umesto kazne lišenja slobode bile su suština rada Džona Ogastusa. On je od svojih štićenika zahtevao da daju pisanu zakletvu da će se ponašati kao korisni članovi društva, a činilo se da je „zakletva imala magijske efekte na tadašnje hronične alkoholičare više nego što slična ceremonija ima danas“.[38] Rehabilitacija Ogastusovih štićenika bila je u najvećoj meri usmerena na ponovno vraćanje u porodicu. Cilj Ogastusovog delovanja bio je, zapravo, da bivšeg alkoholičara „ponovo učini čovekom“, a pod time je on podrazumevao porodičnog čoveka, glavu kuće i čoveka sposobnog da izdržava svoju porodicu.[39] S tim u vezi, bilo je neophodno da se štićenicima odmah nađe posao.[40] U dosta slučajeva je štićenike privremeno zapošljavao u svojoj obućarskoj radnji da bi naučili zanat od kog su kasnije mogli da se izdržavaju porodicu.[41]

Za svoj rad Ogastus nije uzimao nikakav novac od krivaca koje je izbavljao. Štaviše, sam je od svojih sredstava plaćao uobičajeni iznos dosuđivan krivcima pri puštanju na uslovnu osudu - sudske troškove i simboličnu novčanu kaznu od jednog centa.[42]Ako bi licu kome je utvrđena krivica bilo izrečeno plaćanja kaucije i ovu obavezu je Ogastus često dobrovoljno preuzimao na sebe. Krajem 1851. godine Ogastus je objavio da je za deset godina svog rada ukupno platio 19.464 dolara kaucije i 2.415,65 dolara sudskih troškova i novčanih kazni i ta sredstva najčešće mu nisu bila nadoknađivana, pošto su lica u čije je ime plaćao uglavnom bila lošeg materijalnog stanja.[43] Zbog nerazumevanja i skepse prema njegovom radu u javnosti su se mogle čuti brojne kritike na Ogastusov račun. Po rečima Donalda Morlenda (Donald Moreland) „nazivan je fanatikom, budalom i bio je optuživan da podržava kriminal“.[44] Sumnjičili su ga da uzima novac od svojih štićenika, te da prisvaja sredstva dobijena kao pomoć od dobrotvornih organizacija i individualnih dobročinitelja.[45] Neretko mu je bilo i onemogućavano da uđe u sudnicu kada se sudilo nekome od njegovih štićenika, a bio je i sprečavan da poseti štićenike u pritvoru. U lokalnim novinama iz 1847. godine je čak objavljeno pismo gde se kaže da Ogastus podriva osnovne temelje Crkve i države, a narod se pozivao da baca boce sa katranom kroz prozore njegove kuće.[46]

IV SLEDBENICI DŽONA OGASTUSA

Kada je Ogastus zbog starosti morao da smanji intenzitet rada na izbavljanju krivaca, postavilo se pitanje budućeg karaktera ove aktivnosti, tačnije da li će je i dalje obavljati volonteri ili će ova aktivnost preći na plaćene službenike. S obzirom da je među sudskim službenicima bila rasprostranjena korupcija, volonteri su javnosti u tom trenutku bili prihvatljiviji.[47]

Jedan od volontera koji je radio sa Ogastusom i koji je nastavio njegov rad bio je Džon Mari Spir (John Murray Spear). U vreme dok je Ogastus bio aktivan, Spir se često bio povezivan s njim, kako u negativnom tako i u pozitivnom kontekstu. Ipak, Spirov samostalni doprinos razvitku uslovne osude nije bio naročito veliki, između ostalog i zato što on nije bio posvećen samo volonterskom izbavljanju krivaca, već je radio i kao propovednik, nastavnik i pomoćnik u zatvorima.[48]

Sledeći značajan nastavljač Ogastusovog rada bio je velečasni Džordž F. Haskins. On je 1851. godine osnovao „Kuću anđela čuvara“, katolički azil za napuštene dečake u Bostonu. Ovaj azil je bio namenjen „zavisnim, zanemarenim i delinkventnim katoličkim dečacima“.[49] Haskins je do svoje smrti, 1872. godine, uz pomoć svog udruženja spasao zatvora preko tri hiljade dečaka. Neki od tih dečaka bili su, kako je sam zapisao, „toliko mali da su morali biti podignuti da bi ih sudija i porota videli.“ „Uprkos svom položaju, bili su previše nevini da bi se prema njima postupalo kao sa kriminalcima i da bi bili svrstani sa lopovima i provalnicima,“ zaključuje Haskins, i dodaje: „I same sudije oklevaju da ih pošalju u zatvor i drago im je kada mogu da im nađu odgovarajući dom gde mogu da budu na uslovnoj osudi“.[50] Izveštaji „Kuće anđela čuvara“ ne daju detaljniji pregled rada ove organizacije, ali se u izveštaju Komiteta državnih dobrotvornih organizacija (Board of State Charities) iz 1868. godine o „Kući anđela čuvara“ navodi sledeće: „Ustanova prima dečake stare između devet i 18 godina, zadržava ih u proseku godinu dana, a onda ih otpušta na druga mesta ili kod prijatelja u ovoj i drugim državama. Sedam od devet dečaka su siročad, a skoro trećina je dovedena pred sud i izbavljena od strane oca Haskinsa rektora ustanove“.[51] Iako njegov rad nije bio zapažen kao Ogastusov, Haskinsov azil je bio značajan korak u razvitku ustanove uslovne osude. On pokazuje da je od samih početaka uslovna osuda služila kao zamena kratkotrajnog zatvora za maloletnike.[52]

Jedna od aktivnosti Bostonskog društva za pomoć deci (Children’s Aid Society of Boston), koje je osnovano je 1863. godine, bilo je pružanje pomoći nalik nadzoru kod uslovne osude maloletnih počinilaca.[53] Najpoznatiji članovi Društva bili su „Čika“ Rufus R. Kuk (“Uncle” Rufus R. Cook) i gospođica Bernam (L.P.Burnham). Kuk je sudijama obećavao i garantovao pažljiv i detaljan nadzor nad maloletnim učiniocima, pa su sudije ovoj kategoriji izvršilaca krivičnih dela rado izricale uslovnu osudu. Sudovi su Kuku predavali dečake na nadzor u trajanju od šest nedelja do šest meseci.[54] On je o njima vodio temeljnu evidenciju, a pristupao im na prijateljski način, oni su za uzvrat morali da mu se javljaju bilo preko suda, bilo kod kuće svake ili svake druge sedmice.[55] Gospođica Bernam, prva poznata žena nadzornik nad osuđenicima kojima je izrečena kazna uslovne osude, takođe je vodila detaljnu evidenciju o svom radu.[56]

V USLOVNA OSUDA U ZAKONU

Zahvaljujući uspešnoj praksi sudije Tačera, već 1835. godine je oformljena komisija koja je trebalo da izvrši sveobuhvatnu reviziju zakonȃ države Masačusets. Sačinjen je predlog zakona koji je omogućavao da sud u bilo kom stadijumu krivičnog postupka pusti optuženog na slobodu uz jemstvo za dobro ponašanje, s tim što taj period nije mogao biti kraći od šest meseci niti duži od dve godine, a optuženi bi morao da plati i sudske troškove. Takva mogućnost je prema ovom predlogu zakona postojala je za „sve dokone i besposlene ljude koji vreme provode proseći“, ulične cirkuzante i svirače, „tvrdoglavu decu“, pijanice, „noćne šetače“, „sve razvratne, bezobzirne i lascivne osobe u govoru ili u ponašanju“, rasipnike, neovlašćene prodavce alkoholnih pića, optužene za krađu novca ili dobara u vrednosti manjoj od pet dolara.[57] Međutim, ovaj zakon nije stupio na snagu, ali je već sledeće 1836. godine u Masačusetsu stupio na snagu zakon koji je omogućavao da maloletnom počiniocu bude izrečeno „jemstvo za dobro vladanje“ (recognizance) i to u bilo kom stadijumu postupka, a „uz napomenu da će tuženi ubuduće ispoljavati dobro ponašanje“.[58]

Tokom šezdesetih godina XIX veka, tačnije 1865. i 1869. godine u Masačusetsu su doneti zakoni (An Act to Prevent Evasions of the Provisions of Section Fifty-Eight of the Eighty-Six Chapter of the General Statutes, An Act Concerning the Manufacture and Sale of Intoxicating Liquors) koji su omogućavali da se „jemstvo za dobro vladanje“ primeni i na lica optužena za nelegalnu proizvodnju i prodaju alkoholnih pića.[59] Iako u ovom slučaju namera zakonodavca nije bila da stvori novi pravni institut, već da reguliše način postupanja sa licima optuženim za ova krivična dela, navedeni zakoni takođe predstavljaju značajan korak ka definitivnom usvajanju uslovne osude u Masačusetsu.[60] Praksa nastala kao sudski eksperiment bila je od strane sudova „toliko opšte prihvaćena da ju je zakonodavstvo preuzelo i omogućilo njen razvoj u širem obimu nego što bi to drugačije bilo moguće“, pa se sistem uslovne osude nastao u Masačusetsu prošitio po celoj zemlji.[61]

Za maloletne delinkvente u Masačusetsu bilo je posebnim zakonom iz 1868. godine uvedeno „naročito postupanje“, a 1869. godine i službenici pod nazivom state agent koje je država postavljala sa ciljem da se staraju o maloletnicima izvedenim pred sud.[62] Odmah po otpočinjanju krivičnog postupka protiv maloletnika mlađeg od 17 godina sud je obaveštavao state agent-a. Agent je imao da se obavesti o „prošlosti okrivljenoga, karakteru, porodičnom stanju i njegovoj ekonomskoj situaciji“.[63] U težim slučajevima, kada po mišljenju agenta ne bi bio dovoljan prost ukor, izgrednik se mogao staviti pod nadzor samog agenta koji ga je predavao roditeljima ili zavodu za „popravku moralno napuštene dece“.[64] Za sve to vreme je okrivljeni bio stavljan na probu, a izricanje kazne je tokom trajanja probe bilo odloženo. U praksi se pokazalo da je ovaj metod represije davao odlične rezultate kod maloletnika kojima bi strogi nadzor agenta i pretnja slanjem u popravni zavod bili dovoljni da se okrenu neporočnom životu.[65]

Pošto se dobro pokazao kod maloletnika, sistem nadzora je proširen i na punoletne delinkvente. Zakonom od 1878. godine (An Act Relative to Placing on Probation Persons Accused or Convicted of Crimes and Misdemeanors in the County of Suffolk)[66] ovaj sistem je ustanovljen prvo za okrug Safok, čiji je najveći grad bio Boston. Poseban službenik koga bi gradonačelnik Bostona imenovao iz redova policije ili običnog građanstva bio bi zadužen za nadzor nad okrivljenima. Ovaj službenik je bio pod kontrolom šefa policije u datom gradu okruga Safok i mogao je da koristi prostorije policije za obavljanje svoje delatnosti.[67] Prvi probation officer bio je bivši upravnik policije Edvard V. Sevidž (Edward V. Savage).[68]

Zakon od 1878. godine, kao normativna kulminacija prethodne višedecenijske sudske prakse u Masačusetsu, uveo je uslovnu osudu na velika vrata u okrugu Safok, da bi krajem XIX veka, 1891. godine, bio donet zakon (An Act to Provide for the Appointment of Probation Officers)[69] kojim je ova ustanova proširena na celu državu Masačusets. Pri svakom opštinskom i okružnom sudu u Masačusetsu trebalo je da bude imenovan po jedan nadzornik (probation officer), koji je trebalo da ima istu ulogu kao dotadašnji state agent, s tom razlikom što nije mogao biti imenovan iz redova policijskih službenika.[70] Takav sistem u Masačusetsu se zadržao do 1900. godine, kada je uveden tzv. „mešoviti sistem,“ koji je podrazumevao da sud nije odlagao odmeravanje i izricanje kazne, već izvršenje već odmerene kazne. Osuđeni je stavljan na probu i pod nadzor probation officer-a.[71]

Uslovna osuda se tokom poslednje decenije XIX veka ubrzano širila i po drugim američkim saveznim državama. Ilinois, Minesota i Roud Ajlend svoje zakone o uslovnoj osudi po masačusetskom modelu usvojili su 1899. godine. Na federalnom nivou prihvatanje uslovne osude je išlo nešto sporije. Doduše, federalni sudovi su tokom više decenija imali ustanovljenu praksu odlaganja presude „stavljanjem predmeta među spise“ (laying the case on file) ili proglašavanjem odlaganja presude do budućeg naređenja suda (proclaiming the sentence deferred until further order of the court).[72]

Završna faza borbe za uvođenje uslovne osude na nivou federacije otpočela je 1916. godine kada je Vrhovni sud doneo presudu u čuvenom slučaju Kilits.[73] Godinama pre ovog slučaja državni tužioci su izreda bili protiv uvođenja uslovne osude, a ovaj slučaj je tadašnji državni tužilac T. V. Gregori (Thomas Watt Gregory) iskoristio da se, kako je mislio, konačno obračuna sa sudijama koje su praktikovale izricanje ove kazne.

Sudija Džon Milton Kilits (John Milton Killits) iz Severnog distrikta u državi Ohajo odložio je 1915. godine „zbog dobrog ponašanja“ izvršenje petogodišnje kazne zatvora izrečene optuženom koji je prvi put izvršio krivično delo. Optuženi je bio mladić Džejms DŽ. Henehan zaposlen u ekspozituri jedne banke u gradu Toledu u državi Ohajo. Falsifikujući bankarske knjige proneverio je 4700 dolara. Henehan je priznao krivicu i vratio pronevereni novac, a banka nije želela dalje da ga goni. Kako je pokazao kajanje i spremnost da učinjeno krivično delo ispravi, sudija Kilits je zaključio da bi slanje Henehana na izdržavanje zatvorske kazne donelo više štete nego koristi. Kilitsovom odlukom je izdržavanje kazne odloženo, a sud je trebalo da ostane u zasedanju tokom pet godina, što je zapravo značilo da se odlaganje izricanja kazne postiže tako što se sudski postupak ne smatra završenim tokom trajanja probe osuđenog. Međutim, državni tužilac je zahtevao da odluka sudije Kilitsa bude stavljena van snage, pošto prevazilazi ustavna ovlašćenja suda. Kilits je to odbio, na šta je državni tužilac odgovorio zahtevom Vrhovnom sudu da izda mandamus[74] kojim bi se sudiji Kilitsu naredilo da svoju presudu donese u skladu sa Ustavom. Kilits je u svojoj odbrani tvrdio da je upotreba uslovne osude neophodna, kao i da ova ustanova nije u suprotnosti sa sudskom praksom, s obzirom na to da su sudovi širom Sjedinjenih Američkih Država već decenijama koristili različite oblike suspenzije kazne. Njegovo mišljenje je u svojstvu amicus curiae podržala i Njujorška državna komisija za uslovnu osudu.[75] Vrhovni sud se jednoglasno složio sa zahtevom državnog tužioca i doneo odluku da nema razloga niti opravdanja da se „nastavi sa praksom nespojivom sa Ustavom pošto njena upotreba po svojoj prirodi predstavlja odbijanje sudske vlasti da izvrši dužnost koja je na njoj, i kao posledicu toga mešanje u zakonodavnu i izvršnu vlast onako kako su one utvrđene Ustavom“.[76]

U trenutku kada je ova odluka Vrhovnog suda doneta, prema nekim procenama bilo je preko 2000,[77] a prema drugim preko 5000[78]osuđenih na uslovnu osudu, pa se postavilo pitanje šta će se desiti sa njihovim kaznama. Tadašnji predsednik Vudro Vilson nije imao drugog izbora nego da 11. juna 1917. godine potpiše proklamaciju o amnestiji i pomilovanju za veći deo ovih krivaca. U stručnoj javnosti je postalo jasno da amnestija i pomilovanje nisu adekvatan način za rešavanje problema izbegavanja slanja osuđenika na kratkotrajne zatvorske kazne, čime su dodatno osnaženi glasovi za uvođenje uslovne osude na federalnom nivou.

Borba za uvođenje uslovne osude preseljena je u Kongres. Svake godine je podnošen makar jedan predlog zakona o uslovnoj osudi, ali ovi pokušaji su ostajali bez uspeha. Jaka prohibicionistička[79] struja u Kongresu bojala se da bi uvođenje uslovne osude na federalnom nivou omogućilo da se krijumčari alkohola puštaju na slobodu bez kazne,[80] a i Uprava za zatvore i državni tužilac su ostajali pri stavu da je uslovna osuda štetna i neustavna. Druga značajna grupa argumenata protiv uvođenja uslovne osude na nivou cele federacije ticala se navodno ogromnih troškova koje bi nastali posle zakonskog uvođenja uslovne osude. Ti troškovi procenjivani su na oko 500.000 dolara godišnje, što je tada bio ogroman novac. Ipak, prema podacima iz Zapadne Virdžinije tridesetih godina XX veka, ti troškovi bili su procenjeni na oko dva dolara godišnje po uslovno osuđenom, dok je godišnji trošak za jednog zatvorenika bio preko 260 dolara. Prema tome, uslovna osuda se ispostavila dvostruko korisnom. Ne samo da se sprečavao porast povrata usled kvarenja tokom izdržavanja kratkotrajne kazne zatvora, nego je ostvarivana i velika ušteda za državni budžet.

Jedan od činovnika Uprave za zatvore je 1924. godine pred Kongresom dao nesmotrenu izjavu u kojoj je rekao da „čovek koji u zatvoru ostane nekoliko godina i nema šta da radi izađe tek nešto bolji nego što je bio kad je ušao“ i da je preko 3000 od oko 6500 zatvorenika u federalnim zatvorima ležalo besposleno[81], pa nije moglo biti govora o tome da zatvorska kazna osuđenike na bilo koji način popravlja. Postalo je jasno da je uvođenje uslovne osude na nivou federacije zaista neophodno. Čak je i Demokratska stranka svoju predizbornu kampanju 1924. godine bazirala na ovoj ideji. Pritisak javnog mnjenja učinio je svoje i predlog zakona o uslovnoj osudi je usvojen u Predstavničkom domu većinom od 170 prema 49 glasova, dok je u Senatu usvojen jednoglasno. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Kalvin Kulidž, budući i sam bivši guverner države-kolevke uslovne osude Masačusetsa, bio je dobro upućen u prednosti ove ustanove i lako je prihvatio da potpiše zakon. Tako je 4. marta 1925. godine stupio na snagu federalni zakon o uslovnoj osudi (An Act to Provide for the Establishment of a Probation System in the United States Courts, Except in the District of Columbia, poznatiji kao Federal Probation Act).[82]

Time su Sjedinjene Američke Države prvi put dobile jedinstveno zakonski uređenu uslovnu osudu na celoj teritoriji federacije (sa izuzetkom Distrikta Kolumbija). Sudije su mogle odložiti izricanje ili izvršenje svake kazne osim smrtne ili doživotne robije.[83] Period odlaganja mogao je trajati najduže pet godina, a tokom tog perioda sud bi o ponašanju osuđenog bio obaveštavan od strane nadzornika. Sam nadzornik se u svom radu mogao služiti svim dozvoljenim sredstvima kako bi pomogao optuženom da izađe na pravi put. Bilo kada tokom trajanja perioda odlaganja sud je mogao zahtevati da osuđeni bude izveden pred sud i da se uputi na izdržavanje kazne.[84] Nadzornici su bili lica imenovana od strane suda. Prvi zadatak nadzornika bilo je istraživanje svih slučajeva koji dospeju pred sud, kako bi sudiju mogli obavestiti ne samo o detaljima krivičnog dela, nego i o pređašnjem životu i karakteru optuženog. U slučaju da lice bude osuđeno na uslovnu osudu, nadzornik je imao zadatak da se uveri da osuđeni poštuje uslove odlaganja kazne.[85] U početku su ovu funkciju vršili volonteri, a kasnije je postala plaćeno zanimanje pri sudu.

VI ZAKLJUČAK

Nastanku i razvitku uslovne osude u anglo-saksonskoj varijanti doprinelo je više faktora. Na prvom mestu, bogata pravna tradicija koja je vukla poreklo još iz srednjevekovnog engleskog prava. Tokom vekova se u sudskoj praksi pojavilo nekoliko sredstava za generalno ublažavanje strogosti krivičnog postupka i kaznenog sistema. Privilegija klira (the benefit of clergy) bila je prvobitan način izbegavanja kazne u Engleskoj, a njena upotreba prenela se i na američki kontinent. Kazna se u anglo-saksonskom pravu tokom istorije mogla privremeno odložiti i korišćenjem instituta sudskog odlaganja (judicial reprieve), kako bi se optuženom dala prilika da pronađe nove dokaze u svoju korist. Ukoliko bi sudija smatrao da je optuženi zaslužio milost, u nedostatku pravno dozvoljenih mogućnosti olakšavanje položaja krivca, osuđujuća presuda je mogla biti podvrgnuta vrlo detaljnoj proveri, kako bi optuženi, iako kriv, bio oslobođen zbog tehnikalija. Zabeleženo je i da je porota znala direktno da krši krivične norme, pa je uprkos očiglednim dokazima u prilog krivice optuženog donosila oslobađajuće presude, ukoliko je smatrala da je propisana kazna u datim okolnostima prestroga. Smatra se da je uslovna osuda direktno nastala iz instituta jemstva za dobro vladanje (recognizance on good behavior), koje je zaista najviše ličilo na uslovnu osudu kakva se danas viđa u anglo-saksonskom pravu. Nakon što porota utvrdi krivicu, sudija je koristio mogućnost da odloži izricanje kazne tokom određenog perioda, a optuženi bi se obavezivao da se uzdrži od budućih delikata da mu kazna ne bi bila izrečena.

Drugi faktor koji je omogućio da uslovna osuda nastane upravo u anglo-saksonskom pravu bio je njegov precedentni karakter. Uslovna osuda u anglo-američkom obliku na najbolji mogući način oslikava način nastanka pravnih instituta u precedentnom pravu. Kroz svoju evoluciju uslovna osuda i njene preteče menjale su svoj konkretan oblik, ali suština je ostajala ista: pomoć neiskvarenim učiniocima da se poprave umesto da se dodatno pokvare u kaznenim zavodima. Za razliku od kontinentalnih sudije anglo-saksonskih pravnih sistema u svom radu su imale veću kreativnu slobodu, pa ne iznenađuje što je ideja uslovne osude postojala i što se ustanova, makar u svom rudimentarnom obliku, primenjivala u sudskoj praksi nekoliko vekova pre njenog zakonskog sankcionisanja. U XVIII veku bio je značajan slučaj sudije Bernsa iz 1746. godine, povodom trovanja mišomorom, a u XIX veku čuveni slučaj Commonwealth v. Chase. U obrazloženju sudske odluke u slučaju Čejs prvi put je zvanično izloženo sudijsko rezonovanje iza odlaganja izricanja kazne, pa se ovaj slučaj, i jemstvo za dobro vladanje izrečeno tom prilikom, smatraju najdirektnijom pretečom uslovne osude.

Navedenim faktorima se, zahvaljujući Džonu Ogastusu i njegovim nastavljačima, pridružio i volonterski rad. Dobre strane odlaganja izricanja kazne u praksi ne bi mogle biti sprovedene da su krivci puštani na ulicu gde bi bili prepušteni sami sebi. U uslovima liberalne države i posledičnog odsustva organa socijalnog staranja bilo je neophodno da se vršenja nadzora nad krivcima late volonteri. Protestantske vrednosi na kojima je počivalo američko društvo podsticale su želju da se doprinese društvu, naročito onim njegovim kategorijama koje su imale manje sreće u životu. Posledično, mnogi volonteri su rado bez ikakve naknade vršili nadzor nad osuđenima na uslovnu osudu i pomagali im na svaki način da izađu na pravi put. Na taj način je i nastao zaštitni nadzor, bitan element uslovne osude koji i dan danas karakteriše anglo-američki varijetet ove ustanove. Danas, doduše, zaštitni nadzor ne vrše volonteri, nego posebni službenici koji su prošli neophodnu psihološku i drugu obuku i za svoj posao su plaćeni.

Borba za ozakonjenje uslovne osude trajala je nekoliko decenija, čak i tokom Prvog svetskog rata, a intenzivirana je nakon čuvenog slučaja Kilits. Do usvajanja federalnog zakona o uslovnoj osudi došlo je u međuratnom periodu, 1925. godine. Uprkos jakom protivljenju pristalica prohibicije, prevagnuli su ekonomski i argumenti štetnosti kratkotrajne kazne zatvora i uslovna osuda je konačno na velika vrata uvedena u pravni sistem Sjedinjenih Američkih Država.

Milica Marinković*

THE EMERGENCE OF PROBATION IN THE UNITED STATES OF AMERICA

Summary

The author gives an overview of the origin of the institution of probation in the United States. Probation in its current form was preceded by several institutions created in judicial practice, by which judges and juries tried to alleviate the objective severity of criminal procedure and penal policy.

The institution of probation originated in the United States, which was possible thanks to the peculiarities of Anglo-Saxon law, in the first place its precedent character and the creative freedoms of a judge. The contributions of John Augustus and other volunteers inspired by Protestant values were immeasurable. During the nineteenth and early twentieth centuries, it became clear that short-term imprisonment did more harm than good to certain categories of perpetrators, so probation was introduced as a means of avoiding short-term imprisonment while maintaining the repressive nature of punishment.

From the United States, where it proved to be good, probation quickly spread across the ocean to European soil. Today, probation is a generally accepted legal institute with a wide field of application in all modern legal systems.

Key words: probation, Massachusetts, John Augustus, case law, Killits case.