Milan Savić*

Pregledni naučni članak

UDK: 349.2

doi: 10.46793/GP.1202.055S

PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE DONETE OD STRANE AGENCIJE ZA MIRNO REŠAVANJE RADNIH SPOROVA

Rad primljen: 09. 11. 2020.

Rad ispravljen: 22. 09. 2021.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 09. 2021.

 

Pitanje dejstva arbitražnih odluka razmatrano je prilikom donošenja Preporuke MOR br. 92. U praksi je prihvaćeno stanovište ograničene sudske kontrole ovih odluka. Predmet ovog rada je analiza konačnosti arbitražnih odluka donetih od strane Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Ove odluke, donete u obliku rešenja su konačne i izvršne. U zakonima u kojima se nalaze odredbe o arbitraži kao alternativnom načinu rešavanja radnih sporova nema odrednica o mogućnosti poništenja rešenja donetih od strane arbitara. Ova mogućnost se pretpostavlja analognim tumačenjem Zakona o arbitraži koji je donet 2006. godine. Važno je utvrditi granice nedodirljivosti odluka arbitara.

Zaključak je da se mirnim rešavanjem radnih sporova na efikasniji način štite prava radnika, ali da je neophodno doneti zakonska rešenja povodom mogućnosti preispitivanja ovih odluka kao sredstava zaštite i kontrole.

Ključne reči: arbitri, Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, mirno rešavanje radnih sporova, poništaj arbitražne odluke.

I UVOD

Nesporazumi u oblasti rada i radnih odnosa su naša realnost. Kada kažemo nesporazumi, mislimo na svako neslaganje u oblasti radnih odnosa. Ovi nesporazumi mogu se jednostavno prenebregnuti ili se uložiti napor u pokušaju da se prevaziđu. Ukoliko se ne prevaziđu konsenzusom suprotstavljenih strana, izvesno je da će prerasti u institucionalizovani nesporazum u obliku radnog spora. Reč spor primarno asocira na intervenciju suda. To je tradicionalni način rešavanja radnih sporova. Tendencija u svetu je da se što veći broj ovih sporova reši na miran, brz i pravičan način uz niske troškove. Izbegavanjem sudskog odlučivanja povećava se šansa za iznalaženje povoljnog rešenja za obe suprotstavljene strane. Alternativni metodi rešavanja radnih sporova u pozitivnom pravu pominju se u odredbama Zakona o radu^[1] i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.^[2] Članom 7. ZOMRRS obrazovana je Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova kao posebna organizacija. Osnovni poslovi agencije su postupci mirenja i arbitraže, kao i izbor miritelja i arbitara. Naročito je bitna uloga arbitra kao stručnog lica koje se nalazi van spora u efikasnom rešavanju radnih sporova. Efikasnost podrazumeva skraćene rokove i izvesnost sprovođenja donetog rešenja od strane arbitra. Ali, kao što postoji izreka da “ko radi taj i greši”, postavlja se pitanje oblika kontrole i mogućnosti „napadanja“ arbitražnog rešenja koje je pravnosnažno i izvršno. U ovom radu će se ukazati na mogućnost poništaja rešenja donetog od strane arbitra.

II ARBITRAŽA

Arbitraža je metod rešavanja sporova koji predstavlja alternativu u odnosu na metode koje primenjuju državni sudovi. Ona ima dugu istoriju i široku primenu, „stoga je razumljivo da se ona u teoriji, u različitim vremenima i na različitim prostorima, definiše na različite načine.“^[3] Arbitraža se određuje i kao nedržavna aktivnost u rešavanju sporova kojoj su stranke za to poverile mandat. Ovo poveravanje počiva i temelji se na poverenju u objektivno i efikasno prevazilaženje spornih situacija. Mnogi autori se u definisanju arbitraže odlučuju na izbegavanje definisanja pojma arbitraže u jednoj rečenici. „Iako predstavlja alternativni metod, arbitraža se razlikuje od ostalih alternativnih načina rešavanja sporova.“^[4] Razlika u odnosu na medijaciju se iskazuje kroz njenu sudsku prirodu. Arbitri obavljaju funkciju presuđenja i ovlašćeni su da meritornom odlukom konačno reše spor koji im je poveren.

Postoje pokušaji definisanja arbitraže enumeracijom bitnih karakteristika.^[5] Ovaj način definisanja nabraja bitne elemente arbitraže kao pojma. Ti elementi podrazumevaju arbitražu kao metod, tj. put za rešavanje spora koji već postoji. U tom sporu postoji obaveznost postojanja dve strane koje se nalaze u spornom odnosu da bi arbitraža uopšte mogla da postoji. Ovo je konstitutivni element arbitraže. Spor se rešava donošenjem rešenja od strane arbitra koji je mandat za ovo rešavanje dobio od stranaka koje se nalaze u sporu. Doneto rešenje je za stranke učesnike obavezujuće i konačno.

III ARBITRAŽA KAO METOD MIRNOG REŠAVANJA RADNIH SPOROVA

Zaposleni i poslodavac mogu sporazumno da povere rešavanje njihovog spora trećem licu – arbitru. Sve vrste individualnih radnih sporova (bez obzira na njihov predmet) mogu biti rešavane na ovaj način. Prema ZOMRRS individualni radni spor može da se rešava pred arbitrom ako je nastao povodom: 1) diskriminacije, 2) zlostavljanja na radu, 3) otkaza ugovora o radu, 4) ugovaranja i isplate minimalne zarade i 5) ostvarivanja pojedinačnih prava utvrđenih kolektivnim ugovorom, drugim opštim aktom ili ugovorom o radu – naknada troškova za ishranu u toku rada, naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade, isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.^[6] Glavne prednosti rešavanja radnih sporova na alternativan i vansudski način su ekonomičnost i brzina njihovog rešavanja. Ova brzina, koja predstavlja možda i najdominantniji benefit ogleda se u kombinaciji kratkih rokova i konačnosti odluke arbitra u vidu donošenja rešenja. Kako je ZOMRRS predvideo, protiv rešenja nije dozvoljena žalba i ono je pravnosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama u sporu.^[7]

Ako među stranama u individualnom radnom sporu pred arbitrom istovremeno teče i sudski postupak u vezi sa istim sporom, tj. po istom činjeničnom i pravnom osnovu, strane u sporu dužne su da obaveste sud o pokretanju postupka pred arbitrom.^[8] U ovom slučaju, arbitražni postupak ima suspenzivno dejstvo u odnosu na sudski postupak jer će sud zastati sa svojim radnjama. Ovakvim rešenjem priznaje se izvesna supremacija arbitraže u odnosu na sud. Individualni radni sporovi ograničeni su učešćem neukih strana u sporu ili same neuke strane. Obično je radnik koji nastoji da ostvari svoja prava ili da ih zaštiti lice skromnih znanja u pogledu načina i mogućnosti zaštite svojih prava iz radnog odnosa ili povodom rada. Njegovo odsustvo poznavanja zakonskih rešenja i drugih propisa stvara strah i bojazan povodom spornih situacija. Iz tog razloga arbitar mora biti izuzetno učena strana koja u potpunosti menja sud i nastupa kao kvazisudska instanca. Zato je arbitraža mahom okrenuta individualnim radnim sporovima.

Kod kolektivnih radnih sporova situacija je znatno drugačija. Umesto neukih ili neuke strane imamo dve itekako učene strane. Na suprotstavljenim stranama nalaze se organizacije koje imaju svoje predstavnike koji su upućeni u pravila i procedure i bave se ovom aktivnošću kao profesionalnom delatnošću. Ova lica svakodnevno produbljuju svoja znanja i imaju kapacitete da na profesionalan i adekvatan način učestvuju u postupku mirenja, pa miritelj za razliku od arbitra ne mora biti diplomirani pravnik niti se zahteva položen pravosudni ispit. Ovom spoznajom shvatamo da je rešavanju kolektivnih radnih sporova okrenuto mirenje kao dominantan oblik mirnog rešavanja radnih sporova.^[9]

Arbitraža kao metod mirnog rešavanja radnih sporova u Srbiji je bila poznata još u vreme „samoupravnog prava.“^[10] „Samoupravni sudovi rješavaju sporove iz odnosa koji se uređuju samoupravnim pravom ili o sporovima o pravima kojima građani slobodno raspolažu. Samoupravni sudovi su: sudovi udruženog rada, arbitraže, mirovna vijeća, izborni sudovi i drugi oblici.ˮ^[11] Samoupravni sudovi za određene vrste sporova mogu se utvrditi i zakonom. Tako su zakonom formirani sudovi udruženog rada. Ustavni sudovi bili su znatno stroži prema samoupravnom nego državnom pravu. Može se zaključiti da radnici nemaju pravo da pogrešno regulišu neki odnos, već je to pravo rezervisano za državne organe.

IV PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE KOD MIRNOG REŠAVANJA RADNIH SPOROVA

Već je napomenuto koje su prednosti arbitraže u postupku mirnog rešavanja radnih sporova. Tendencija je povećanje ovog alternativnog načina u odnosu na sudsko iz razloga efikasnosti i daljeg relaksiranja preopterećenosti sudova. Ova efikasnost i ekspeditivnost podrazumeva konačnost arbitražnih odluka, odnosno rešenja. Ovako postavljeno procesno rešenje koje se ogleda u članu 36. ZOMRRS da protiv rešenja nije dozvoljena žalba nosi određenu dozu opasnosti pogrešno donete arbitražne odluke. Ukoliko se dogodi da arbitražna odluka povredi neko pravo, a protiv nje nije dozvoljena žalba, postavlja se pitanje zaštite povređenih prava.

Kada je neko pravo iz radnog odnosa ili povodom rada povređeno, lice koje traži zaštitu tog prava ima dve alternativno postavljene mogućnosti. Jedna se ogleda u pokretanju spora pred nadležnim sudom, a druga u pokretanju postupka pred Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova. Ova dva postupka ne mogu se istovremeno voditi. Ukoliko odluka padne na postupak pred Agencijom, donosi se pravnosnažno rešenje i o tome se ne može ponovo raspravljati u parnicama iz radnih odnosa.^[12] Za zasnivanje nadležnosti suda u ovoj pravnoj stvari ne može se primeniti odredba člana 57. Zakona o arbitraži jer odluka Agencije čiji se poništaj traži nema karakter odluke arbitražnog suda propisan navedenim zakonom.^[13] Vrsta spornog odnosa između stranaka nema karakter imovinskog spora. Postupak se vodi po pravilima postupka pred organima kako je to propisano ZOMRRS.

Navedeni ZOMRRS ne predviđa mogućnost žalbe protiv rešenja koje donese arbitar. Ovako određeno rešenje arbitra postavlja na pijedestal nepogrešivosti. Teško je poverovati da neko ko je određen da presuđuje i da donosi odluke nikada ne pogreši. Ove greške mogu nastati zbog raznih uzroka. Oni mogu da se odnose na nedovoljnu stručnost (mada sam proces njihovog selektovanja to ne bi trebalo da dozvoli), a mogu se odnositi na unutrašnje i spoljašnje uzroke. Unutrašnji podrazumevaju koruptivni element, dok spoljašnji počivaju na određenom stepenu pritiska od kojih, nažalost, arbitri nisu ni na koji način zaštićeni. Ako arbitri, kao osobe koje nisu službena lica niti državni službenici „menjaju“ sud, onda bi trebalo da uživaju zaštitu jednaku jednome sudiji. To je jedini način odupiranja spoljašnjim pritiscima. Rešavanje radnih sporova podrazumeva potencijalnu opasnost, a arbitar je sinonim stručnosti, nezavisnosti i autoriteta, a ne oličenje superheroja. Ovako postavljeno zakonsko rešenje ne garantuje nezavisnost arbitra u svom radu.

Zbog svega navedenog neophodno je predvideti mogućnost da „nepogrešivi arbitar“ pogreši. Neostavljanjem prava na žalbu protiv rešenja, omogućava se brzina u rešavanju spora, ali se istovremeno stavlja neopisivo težak teret na sve učesnike pa i na samoga arbitra. Arbitraža je metod mirnog rešavanja radnih sporova u kome strane u sporu poveravaju trećem licu rešavanje spora. To treće lice kao svojevrstan organ za stranke donosi pravno obavezujuće meritorne odluke kojima se pravnosnažno okončava radni spor. Stranke u postupku poveravaju neutralnoj trećoj strani obavezujuće rešavanje spora. Bitna obeležja su dobrovoljnost i brzina, odnosno efikasnost. Član 36. ZOMRRS propisuje rešenje arbitra pravnosnažnim i izvršnim danom dostavljanja stranama u sporu. Zakon ne propisuje mogućnost poništaja odluke arbitra za razliku od Zakona o arbitraži koji takvu mogućnost pruža stranama u sporu, ali samo iz procesnih razloga.^[14] Prema Zakonu o arbitraži, poništaj odluke sud će izreći i ako utvrdi da: 1) po pravu Republike predmet spora nije podoban za arbitražu, ili 2) su dejstva odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike.

Suština alternativnog načina rešavanja radnih sporova je rešiti spor na brz i efikasan način bez pokretanja sudskog postupka. On se ogleda u jednostepenom odlučivanju. Ukoliko su se obe strane, što je neophodno za zasnivanje arbitražnog postupka, dogovorile i pristale na miran način rešavanja spora, takav pristanak gasi mogućnost preispitivanja odluke arbitra. Suprotnim tumačenjem postavilo bi se pitanje opravdanosti postojanja Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova i pravne sigurnosti tako rešenih sporova a čija je svrha rešavanje, a ne nastanak novih radnih sporova.

Postavlja se pitanje da li je radni spor imovinski, odnosno privredni „sukob“ dve strane. U ZOMRRS propisano je da u individualnim sporovima arbitar sporove okončava rešenjem koje je konačno, pravnosnažno i izvršno, na koje ne postoji mogućnost žalbe i koje obavezuje strane u postupku – može se prinudno izvršiti.^[15] Nakon okončanja postupka rešenjem koje donosi arbitar, strane u sporu nemaju pravo vođenja sudskog spora po istom osnovu. Strana koja je nezadovoljna rešenjem ima pravo na tužbu za poništaj domaće arbitražne odluke. Rešenje arbitra ima snagu izvršne isprave.^[16] Za razliku od mirenja, arbitražni postupak je formalniji i pravila arbitraže uglavnom nastoje da se postupci vode brzo i jednostavno, bez odugovlačenja kako bi se izbegla sličnost sa dugotrajnim sudskim postupcima. Sam zakon uspostavlja model dobrovoljne arbitraže gde se traži saglasnost strana u sporu da se isti reši pred arbitrom. Ova dobrovoljnost predstavlja legitimitet konačne odluke arbitra koja neće biti dovedena u pitanje. Ona se zasniva na unapred postignutom zajedničkom dogovoru da se odluka prihvati kao konačna i obavezujuća.

Član 31. ZOMRRS ostavlja mogućnost stranama u sporu da odustanu od daljeg postupka i da povuku predlog za pokretanje postupka pred arbitrom najkasnije do dana otvaranja glavne rasprave. Poštovanje principa pravičnosti i jednakosti u radnim sporovima nalaže određena istražna ovlašćenja. Arbitar ima mogućnost izvođenja dokaza i uzimanja izjava, a strane u sporu su dužne da u toku rasprave iznesu relevantne činjenice od značaja za odlučivanje. U obavezi su da se izjasne o predmetu spora kao i da odgovore na navode druge strane. Rešenje koje donosi arbitar izjednačeno je u pravnoj snazi sa sudskom odlukom. Usvajanjem izmena i dopuna ZOMRRS ukinut je postupak veštačenja koji je neophodan u sporovima koji se odnose na sporove povodom novčanih potraživanja zaposlenih u slučajevima kada se novčani iznosi mogu odrediti. Pravilnik o MRRS nije dovoljno precizan. Nadležnost arbitara je ograničena iz razloga nepostojanja opšte nadležnosti arbitrarnog rešavanja svih individualnih radnih sporova. Strane mogu povući saglasnost za vođenje postupka do početka glavne rasprave. Nakon toga, ostavljena je mogućnost odlučivanja u odsustvu ukoliko se uredno pozvana strana ne odazove. Na osnovu raspoložive dokumentacije i dokaza koju je ta strana dostavila arbitar je dužan da donese rešenje. U ovakvim situacijama dokazni postupak nije sproveden i nije došlo do osporavanja navoda iz predloga za pokretanje postupka. Nije na adekvatan i potpun način utvrđeno činjenično stanje, a osnovno pravno načelo je da se spor mora rešiti na osnovu sprovedenog dokaznog postupka. S obzirom da je pravo na žalbu isključeno, u slučaju arbitraže u odsustvu nije obezbeđena delotvorna zaštita prava, kao garant pravne sigurnosti i pravičnosti.

Radi prevazilaženja ovakvih nedostataka moguće je predvideti dopuštenost žalbe i uspostaviti drugostepeni postupak. Mnogi autori se zalažu da se kao rešenje uvede „Veće arbitara“ koje bi moglo svojom odlukom prvostepeno rešenje potvrditi, vratiti na ponovni postupak koji bi vodio drugi arbitar ili meritorno rešiti, ukoliko ima dovoljno dokaza. Preispitivanje arbitražne odluke na konačna arbitražna rešenja, sa aspekta ustavom garantovanog prava na žalbu, sudske kontrole zakonitosti i zaštite prava razmatrana je pred Ustavnim sudom Republike Srbije. Rešenje Vrhovnog kasacionog suda je potvrdilo nadležnost sudova povodom tužbe za poništaj arbitražne odluke.^[17]

Zakon o izvršenju ne predviđa eksplicitno rešenje kao izvršnu ispravu. Ukoliko je rešenjem određeno da se radnja koja je predmet izvršenja može izvršiti u određenom roku, tj. ako je određen paricioni rok za izvršenje, rešenje postaje izvršno protekom tog roka. Legitimitet odluke arbitra se zasniva na prethodno postignutom sporazumu da se rešenje prihvati kao konačno. Radi lakšeg rešavanja sporova bilo bi poželjno predvideti Veće arbitara koje bi moglo preispitivati pravilnost pobijanog rešenja arbitra.

Sama arbitraža je alternativa sudskom odlučivanju u radnim sporovima. U svim pravnim sistemima je uvedena ograničena sudska kontrola arbitražnih odluka, a u Republici Srbiji je Zakonom o arbitraži propisan postupak za poništaj odluke arbitraže, kao i razlozi za poništaj. Konačnost jeste jedna od primarnih koristi arbitražne odluke i u tom smislu ona ne bi trebalo da bude predmet kontrole. Ovo je glavna razlika između arbitražne odluke i odluke suda, jer za razliku od presuda prvostepenih sudova, arbitražne odluke se ne mogu pobijati žalbom čak i ako postoje neke uočljive greške.^[18] Objašnjenje ove osobine leži u samoj strukturi arbitraže. Kada dođe do arbitražnog sporazuma, stranke se odriču svoga prava da se obrate državnom sudu u korist jurisdikcije arbitražnog suda. Sama volja stranaka da povere rešavanje spora arbitraži bila bi dovedena u pitanje kada bi znali da odluka kojom je rešen njihov predmet može ponovo biti predmet razmatranja pred državnim sudom.

Kada govorimo o mogućnosti napadanja arbitražne odluke, stranci stoje na raspolaganju dve opcije. Prva, da se u postupku priznanja i izvršenja arbitražne odluke iniciranom od druge strane protivi, ili druga da ne čeka da do te situacije dođe, već da podnošenjem tužbe za poništaj dovede u pitanje pravilnost arbitražne odluke. Ispitujući zakonitost odluke arbitraže Osnovni sud udruženog rada u svoj postupak obavezno uključuje arbitražu čija je odluka predmet ocene pred sudom udruženog rada.^[19] U ravnopravnoj aktivnosti arbitraže i suda mogu se otkriti propusti i nedostaci u radu arbitražnog odlučivanja, pa arbitraža može na bazi dopunskih činjenica doneti novu odluku u postupku preispitivanja prvobitne odluke po nalogu suda i uz saglasnost učesnika. Sud udruženog rada će nastaviti svoj postupak samo ukoliko učesnici ne budu zadovoljni ponovnom arbitražnom odlukom. „Pošto su unutrašnje arbitraže vrsta stalnih samoupravnih sudova za rešavanje sporova iz unutrašnjih odnosa koje su OOUR utvrdile kao nadležnost arbitraža samoupravnim sporazumom, saradnja sa sudom udruženog rada ih obogaćuje novim saznanjima i praktičnim iskustvom te im se neće ponoviti slične ili iste greške u radu.“^[20] Odluka arbitraže je konačna i izvršava se čime se brže uspostavlja samoupravni odnos. Ovakva rešenja su bila lepa obećanja ali se u praksi nažalost nisu ostvarila niti pokazala delotvornim.^[21] Zamisao je bila da arbitraže i sudovi funkcionišu po principu dopunjavanja i partnerstva. Postojala je mogućnost preinačenja arbitražne odluke uz sudsko sugerisanje i saglasnost učesnika. Danas u Srbiji to nije moguće. Arbitraža i sud su postavljeni alternativno i nema saradnje između njih. Postoji jedino nadležnost suda prilikom tužbe za poništaj arbitražne odluke.

V ZAKLJUČAK

Pitanje dejstva arbitražnih odluka i mogućnost osporavanja pred sudom ili drugim organom razmatrano je prilikom donošenja Preporuke MOR br. 92. U praksi je prihvaćeno stanovište ograničene sudske kontrole arbitražnih odluka. U slučajevima obavezne arbitraže tužba je dozvoljena. Strane u sporu mogu pokrenuti postupak pred nadležnim sudom radi poništaja arbitražnog rešenja, gde su razlozi za poništaj taksativno utvrđeni zakonskim propisima što proizlazi iz analogne primene Zakona o arbitraži. Na ovaj način sužena je kontrola arbitražne odluke jer se kontrola svodi na nedostatke u proceduralnom smislu. Postoje nedoumice vezane za dobrovoljnost vođenja arbitražnog postupka. Dobrovoljnost je postavljena kao obaveza. Napomenuto je da svaka strana može da povuče predlog za pokretanje postupka ili datu saglasnost najkasnije do otvaranja rasprave, što se u praksi očitava kao mana. Element dobrovoljnosti bi trebalo da postoji tokom trajanja čitavog postupka, odnosno u svim njegovim fazama. Zaposleni su u većini slučajeva neupućeni, nisu informisani o svojim pravima i o mogućnosti vođenja arbitražnog postupka.

Arbitraža je dobrovoljan način rešavanja radnih sporova. On je alternativno postavljen u odnosu na sudsko rešavanje sporova. Samim tim, ona treba da ima snagu i autoritet sudskog odlučivanja, a ne da predstavlja predvorje ili generalnu probu pred sudsku predstavu. Proširena sudska kontrola merituma odluke bila bi nespojiva sa idejom arbitraže kao brze metode rešavanja sporova. Ukoliko bi se ostavila mogućnost po kojoj bi arbitražna odluka mogla da se napada žalbom iz istih razloga kao i presude sudova, to bi dovelo do toga da stranke moraju da čekaju dugo dok ne dođu do presuđene stvari u njihovom predmetu. Ova dužina trajanja postupaka pred sudovima je u suprotnosti sa idejom arbitraže kao brze, jeftine, efikasne i nadasve mirne metode rešavanja radnih sporova.

Uvođenje dvostepenosti arbitražnog rešavanja radnih sporova preslikalo bi sudsko odugovlačenje u donošenju odluka. Suština i svrha arbitraže je brzina i efikasnost koje bi se dodatno opteretile ukoliko odluka arbitra ne bi bila konačna. Neizvesnost prirode odluke otežalo bi već dovoljno okrnjen položaj radnika jer činjenica je da nesporazum tj. spor već postoji. Anulirana bi bila arbitražna efikasnost u odnosu na sudsko odlučivanje. Sud u odnosu na arbitražu treba da ima samo nadzornu funkciju u smislu mogućnosti poništaja rešenja iz čisto proceduralnih razloga. Mešanjem u meritum odluke arbitraži bi bila oduzeta nezavisnost i efikasnost.

 

 

 

Milan Savić, MA*

ANNULMENT OF ARBITRATION DECISION PASSED FROM PEACEFUL SETTLEMENT LABOR DISPUTES AGENCY

Summary

Word of the dispute is primarily associated with the intervention of the court. This is a traditional way of resolving labor disputes. The tendency in the world is to get as many of these disputes resolved peacefully, fast and fair manner at low cost. Avoiding court decision increases the chance of finding a favorable solution to the two opposing sides. The content of an arbitration agreement is of great importance to the parties in the arbitration proceedings. An arbitration agreement express the contractual freedom of the parties and list of facultative elements of an arbitration. Main benefits from peaceful solving labor disputes are expediency and cheap costs of the arbitration process. The arbitratior represents quasi – judicial instance and him may be wrong in his decision. The decision process is single and there is no possibility of appeal. This option would slow down the process of resolving issues. But, it can not be situation that would not be any way to void the wrong decision of the arbitratior. It could be chance to avoid this situation. Exactly because of that case, it must be provided for the possibility of annulment decision from peaceful settlment labor disputes agency. Reasons for cancellation must be a procedural character. Courts should not enter into the merits because it would further slow the troubleshooting. This would replicate the slowness of the trial in arbitration deciding. This length of proceedings before the courts is contary to the idea of arbitration as a quick, cheap, efficient and above all peacefull methods of resolving labor disputes. Court in relation to arbitration should have only a supervisory function. Blending the merits of arbitartion decisions would be deprived of independence and efficiency.

Key words: arbitrators, Agency for peaceful settlement of labor disputes, peaceful resolution of labor disputes, annulment of the arbitral award.