Dr Nenad Đurđević

Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu

 

UDK: 796/799:613]:341

Primljeno: 12.08.2010.

Pregledni naučni članak

 

 

MEĐUNARODNO-PRAVNI ASPEKTI ODNOSA SPORTA I ZDRAVLJA

 

U savremenom svetu je opšte prihvaćeno da su sportske aktivnosti korisne kako za razvoj ličnosti tako i za održavanje dobrog zdravlja, poboljšanje fizičkih kvaliteta, većeg ličnog zadovoljenja, boljeg i svrsishodnijeg korišćenja slobodnog vremena i poboljšanje kvaliteta života. Najvažnije međunarodne organizacije (Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Evropska unija) imaju dugu tradiciju temeljnog razmatranja odnosa sporta i zdravlja u svim njegovim aspektima. Autor u ovom radu  ukazuje na najvažnije međunarodno-pravne dokumente u kojima je razmatrano, direktno ili posredno, pitanje odnosa sporta i zdravlja. Pravni značaj svih tih dokumenta nije isti (konvencije, rezolucije, preporuke, smernice), ali su oni od značaja za Srbiju jer je ona, s jedne strane, članica Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope i samim tim ima obaveze iz članstva koje podrazumevaju i poštovanje zajednički utvrđenih stavova, a, s druge strane, želi da postane član Evropske unije i da svoj unutrašnji pravni poredak usaglasi sa komunitarnim pravom i vrednosnim stavovima prihvaćenim u toj zajednici evropskih država. Zaključak je autоra da samo dobro poznavanje istraživanja koje su sprovele Ujedinjene nacije, Savet Evrope i Evropska unija u pogledu odnosa sporta i zdravlja, i dokumenata koji su na osnovu tih istraživanja doneti, omogućuje Srbiji da, s jedne strane, jasnije sagleda realno stanje u zemlji u pogledu dostignutog nivo unapređenja zdravstvene zaštite stanovništva kroz sport, a da, s druge strane, uvidi značaj razvoja sportske medicine, odnosno posebne zdravstvene zaštite sportista.

Ključne reči: sport, zdravlje, sportska medicina, zaštita zdravlja, međunarodno pravo, međunarodne organizacije

 

 

I. Uvod

 

Sport je prevencija – sport je medicina – sport je zdravlje

 

Sport je najraširenija forma moderne telesne kulture. On se ispoljava u različitim oblicima igara kretanja i telesnih vežbanja, koja su obeležena velikim emocionalnim zadovoljstvom, kao i takmičenja između pojedinih lica ili timova. U sportu učestvuju kako mladi tako i stari ljudi, muškarci i žene, ljudi različitog društvenog statusa i miljea, milioni ljudi iz svih država i sa svih kontinenata. Sport je posebno vredan za savremeni svet koji se brzo menja i koji se, s jedne strane, karakteriše povećanjem slobodnog vremena, a s druge strane urbanizacijom i stalnim tehnološkim razvojem koji teže da odvoje čoveka od njegove prirodne sredine.

Međunarodna povelja o fizičkom obrazovanju i sportu UNESK-a iz 1978. utvrđuje da svako ima pravo da se bavi sportom. Bavljenje sportom i fizičko obrazovanje su osnovna ljudska prava svih. Ostvarivanje ovih prava mora biti zagarantovano, kako kroz obrazovni sistem tako i kroz druge aspekte društvenog života. Posebne mogućnosti se moraju pružiti mladima, starima i hendikepiranim da razviju, u potpunosti, svoje ličnosti kroz fizičko obrazovanje i sportske programe prilagođene njihovim zahtevima.

Sportske aktivnosti su korisne kako za razvoj ličnosti tako i za održavanje dobrog zdravlja, poboljšanje fizičkih kvaliteta, većeg ličnog zadovoljenja, boljeg i svrsishodnijeg korišćenja slobodnog vremena i poboljšanje kvaliteta života. S druge strane, sport je važan ne samo za pojedince nego i za društveni i kulturni razvoj svake zajednice, kako ni nacionalnom tako i na regionalnom i lokalnom nivou. On je tesno povezan sa drugim sferama političkog odlučivanja i planiranju u zajednici kao što su: obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita, gradsko i nacionalno planiranje, konzervacija, umetnost i odmor. Prema podatku koji je 1996. godine objavio Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) i američki Koledž za sportsku medicinu (ACSM), godišnje se na teritoriji SAD izgubi 250.000 života zbog neredovne umerene fizičke aktivnosti. Koliko je to veliki broj vidi se ako se on uporedi s podacima o godišnjoj smrtnosti u SAD u saobraćajnim nesrećama (40.000), od polno prenosivih bolesti (30.000), od prekomerne upotrebe narkotika (20.000), od upotrebe duvana (40.000), od neumerenog konzumiranja alkohola (100.000). Smatra se da se nedostatak fizičke aktivnosti kao faktor rizika za oboljenja srca i krvnih sudova izjednačio s do sada utvrđenim faktorima rizika kao što su visok nivo holesterola, povišen krvni pritisak i pušenje – ne po štetnosti već po učestalosti.[1] Naravno, ne treba, s druge strane, izgubiti iz vida i da bavljenje sportom sa sobom nosi osobene rizike po zdravlje učesnika, posebno kroz sportske povrede.[2]

Pojedine zemlje su vršile i istraživanja u kojoj meri su koristi od sportskih aktivnosti povezane sa ekonomsko-privrednim troškovima (gubicima) usled sportskih nesreća. S obzirom da je Austrija po broju stanovnika slična Srbiji, čini nam se interesantnim ukazati na osnovni rezultat istraživanja koje je sprovedeno u Austriji 1999. godine na zahtev Ministarstva za socijalnu sigurnost: 1) troškovi nastali usled sportskih nesreća u 1998. godini iznosili su ukupno 4,15 milijardi austrijskih šilinga, najvećim delom na poziciji „izgubljene poslovne produktivnosti usled invalidnosti“ i „bolesnih stanja“; 2) koristi (uštede) dostignutog nivoa bavljenja sportskim aktivnostima u Austriji bili su u istom periodu oko 7,8 milijardi austrijskih šilinga, čime pozitivni saldo iznosi oko 3,65 milijardi austrijskih šilinga. Koristi su najvećim delom vezane za uštede u vrstama troškova „izgubljena poslovna produktivnost putem smrti“ i „troškovi lečenja“; 3) iz prethodnog proizilazi da nebavljenje sportskim aktivnostima proizvodi više troškova od bavljenja sportom; 4)  troškovi koji su povezani sa neaktivnim grupama stanovništva (onima koji se malo ili u opšte ne bave sportom) procenjuju se na oko 11,5 milijardi šilinga. Samim tim, ukoliko bi se uspelo da se rizična grupa „malo aktivnih“ barem polovinom prebaci u grupu „srednje aktivnog “ i „aktivnog“ stanovništva, društvo bi ostvarilo dodatne koristi, odnosno uštede od 11,5 milijardi šilinga.[3]

Prema Evropskoj sportskoj povelji, „sport“ predstavljaju svi oblici fizičke aktivnosti koji, kroz neorganizovano ili organizovano učešće, imaju za cilj izražavanje ili poboljšavanje fizičke spremnosti i mentalnog blagostanja, stvaranje društvenih odnosa ili postizanje rezultata na takmičenjima svih nivoa. On u osnovi mora biti: dostupan svima pod jednakim uslovima; human; slobodan i dobrovoljan; zdrav i siguran (bezbedan); fer, tolerantan, etički prihvatljiv i usmeren ka punom ostvarivanju ličnosti; u skladu sa prirodnom sredinom i društvenim okruženjem; nezavisan od zloupotreba u političke, komercijalne i finansijske svrhe, odnosno ciljeva koji su suprotni sportskom duhu. Sportski duh je suštinska vrednost sporta i karakterišu ga: etika, fer plej i poštenje; zdravlje; izuzetna dostignuća, karakter i obrazovanje; radost i zabava;  timski rad;  posvećenost; poštovanje pravila i zakona, poštovanje sebe i drugih učesnika; hrabrost, zajednica i solidarnost.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše zdravlje kao stanje potpune fizičke (telesne), mentalne (psihičke) i socijalne dobrobiti (blagostanja) čoveka, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti.[4] Zdravlje nije puko nepostojanje bolesti, već stanje potpunog fizičkog, mentalnog, duhovnog i socijalnog blagostanja.[5] U pitanju je pozitivna percepcija zdravlja koja: odbacuje biomedicinski redukcionizam; određuje zdravlje ličnim i socijalnim dobrom; ističe se progresivnošću i širinom; implicitno negira isključiva prava lekara na davanje konačnih procena o stanju zdravlja; izraz je nove i napredne medicinske ideologije; po mnogim svojim karakteristikama, pokazuje se prikladnom paradigmom zdravlja.[6]

Enciklopedija Britanika shvata zdravlje kao meru u kojoj je čovek sposoban da se fizički, emotivno, mentalno i socijalno nosi sa sopstvenom sredinom. Dobro zdravlje je mnogo teže definisati nego loše zdravlje jer mora poneti pozitivniju ideju od pukog odsustva bolesti, a postoje i različiti nivoi između zdravlja i bolesti. Pogotovu fizičko stanje i zdravlje nisu sinonimi. Visoki košarkaš može biti u odličnoj fizičkoj kondiciji (iako je van opsega normalnosti za visinu) ali može, odnosno ne mora biti dobrog zdravstvenog stanja – zavisno, na primer od toga, da li je žrtva gripa.[7]

Svetska zdravstvena organizacija u svojim osnovnim dokumentima definiše zdravlje kao jedno od temeljnih ljudskih prava bez obzira na rasu, veru, političko opredjeljenje, socijalne te ekonomske uslove. Zdravlje pojedinca i društva u celosti proizlazi iz interakcije biološke osnove, spoljnih činilaca okoline (socio-ekonomskih prilika, uslova života, političkog i kulturnog okruženja), i svakako sistema zdravstvene zaštite. Iz ovog proizlazi da siromaštvo tj. loš socio-ekonomski status, loši životni uslovi (stanovanje, radna sredina, životna sredina) i nezdravi stilovi življenja direktno utiču na zdravlje stanovništva i zdravstveni potencijal jedne nacije.[8] Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije propisuje da svi građani Srbije, kao i druga lica koja imaju prebivalište ili boravište u Republici Srbiji, imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i dužnost da čuvaju i unapređuju svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine (čl. 3).[9]

Najvažniji savremeni činioci rizika po zdravlje stanovništva čine: pušenje (aktivno i pasivno); alkoholizam; nepridržavanje načela zdravstvene samozaštite; izbegavanje kontrolnih, sistematskih pregleda; nedostatak higijenskih navika; nedovoljna fizička aktivnost; preteran fizički i psihički umor; nagli prestanak bavljenja sportom.

Zdravstvena zaštita predstavlja onu nauku i veštinu koja je usmerena na sprečavanje bolesti, produžavanje života i promovisanje zdravlja kroz organizovani trud zajednice. Ovo podrazumeva sanitetsko-zdravstvene mere, kontrolu zaraznih infekcija, obrazovanje o higijeni, radno dijagnostikovanje i preventivne tretmane i adekvatne životne standarde.[10] Zdravstvena zaštita se sprovodi kroz zdravstvenu službu. U središtu interesa zaštite zdravlja je čovek. Georg Fridrich Christian Greiner je još 1809. filozofski definisao etički odnos lekara i bolesnika: "Predmet lekarskog delovanja nije bolest nego bolestan čovek. Stoga nije dovoljno prepoznati bolest i lečiti je, već treba osobenostima (ličnosti) bolesnika posvetiti posebnu pažnju."

Medicina je skup naučnih oblasti povezanih sa preventivom, dijagnozom i lečenjem bolesti i održavanjem zdravlja,[11] odnosno skup naučnih saznanja i sredstava u cilju sprečavanja, lečenja ili ublažavanja bolesti, povreda ili nemoći kod čoveka.[12] Prema definiciji utvrđenoj od strane Evropske unije specijalista medicine, sportska medicina je multidisciplinarna klinička specijalnost, koja učestvuje u promociji zdravlja, stimulišući fizički aktivni život, kao i u prevenciji, dijagnostici, lečenju i rehabilitaciji povreda i oboljenja koja prate učešće u fizičkim aktivnostima, vežbanju i sportu na svim nivoima. Sportska medicina obuhvata sve naučne discipline u okviru medicinske nauke i njen osnovni zadatak jeste da se u saradnji sa drugim sportskim naukama stara o zdravlju svih lica uključenih u sport i druge oblike fizičke aktivnosti. Predmet sportske medicine obuhvata prevenciju, lečenje i rehabilitaciju povreda i oboljenja izazvanih fizičkom aktivnošću, kao i pripremu sportista za fizičke aktivnosti najvišeg inteziteta. Takođe, obuhvata i znanja o efektima različitih vrsta i različitog inteziteta vežbanja, treninga i sporta kod zdravih i bolesnih lica, kod sportista i osoba sa hroničnim nezaraznim oboljenjima.[13]

Odnos sporta i zdravlja može se posmatrati iz dva ugla. S jedne strane se nalazi pitanje unapređenja zdravlja kroz sport, a na drugoj strani je problem zaštite zdravlja lica koja se bave sportskim aktivnostima. Prvo pitanje je mnogo šire od drugog i deo je šireg problema odnosa društva i sporta. Drugo pitanje se bavi različitim aspektima uticaja bavljenja sportom i fizičkim aktivnostima na zdravlje lica koja ih upražnjavaju, i kada se govori o sportskoj medicini, odnosno zdravstvenoj zaštiti sportista obično se misli na njega. Ova dva pitanja proističu iz činjenice da u samoj osnovi odnosa sporta i zdravlja postoji jedna protivurečnost. Iako nije moguće sa sigurnošću reći koliki udeo u ukupnom broju smrtnih slučajeva u jednoj zemlji ima fizička neaktivnost, sva istraživanja pokazuju da je fizička (telesna) neaktivnost jedan od najznačajnijih, i to otklonjivih, uzroka za prerane slučajeve smrti. Proračuni pokazuju da već relativno male promene u učestalosti fizičkih aktivnosti, odnosno kretanja (npr. smanjenje neaktivnog stanovništva za 10 do 15%) mogu da smanje broj smrtnih slučajeva stanovništva za 1,5 do 2%. Međutim, sa sportskom fizičkom aktivnošću povezan je i obrnuti fenomen. Nesrećni slučajevi, povrede i različite štete spadaju u sastavni deo bavljenja sportom. Ono što je, ipak, najvažnije: pozitivni efekti fizičkih aktivnosti stanovništva sigurno pretežu.[14]

Zdravstvena zaštita sportista uslovno se deli na četiri segmenta: preventivni zdravstveni pregledi; rad timskih (klupskih, reprezentativnih) lekara; medicinsko obezbeđenje na takmičenjima; borba protiv dopinga. Ovome, međutim, treba dodati i pitanje zdravstvenog osiguranja lica koja se bave sportom, posebno onih koja učestvuju u sportskim priredbama (sportska takmičenja i sportske manifestacije).

Najvažnije međunarodne organizacije (Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Evropska unija) imaju dugu tradiciju temeljnog razmatranja odnosa sporta i zdravlja u svim njegovim, prethodno navedenim, aspektima. Cilj ovog rada je da ukaže na najvažnije međunarodno-pravne dokumente u kojima je razmatrano i pitanje odnosa sporta i zdravlja.[15] Pravni značaj svih tih dokumenta nije isti (konvencije, rezolucije, preporuke, smernice i dr.), ali su svi oni od značaja za Srbiju jer je ona, s jedne strane, članica Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope i samim tim ima obaveze iz članstva koje podrazumevaju i poštovanje zajednički utvrđenih stavova, a, s druge strane,  želi da postane član Evropske unije i da svoj unutrašnji pravni poredak usaglasi sa komunitarnim pravom. Samo dobro poznavanje istraživanja koje su sprovele Ujedinjene nacije, Savet Evrope i Evropska unija u pogledu odnosa sporta i zdravlja, i dokumenata koji su na osnovu tih istraživanja doneti, omogućuje Srbiji da, s jedne strane, jasnije sagleda realno stanje u zemlji u pogledu dostignutog nivo unapređenja zdravstvene zaštite stanovništva kroz sport, a da, s druge strane, uvidi značaj razvoja sportske medicine, odnosno posebne zdravstvene zaštite sportista.

U ovom radu mi se nećemo detaljnije baviti pitanjima dopinga u sportu[16] i posebne zaštite invalida i žena, pošto je reč o problemima čije razjašnjenje bi zahtevalo posebnu studiju.[17]

 

II. Savet Evrope

 

Savet Evrope je međuvladina organizacija osnovana 1949. godine, u kojoj je Srbija član od 2003. godine. Odnosom sporta i zdravlja i zdravstvenom zaštitom sportista bavili su se svi organi i tela Saveta Evrope, usvajajući pri tom veliki broj dokumenata.

Smatrajući da su sportske aktivnosti blagotvorne ne samo za razvoj ličnosti već i za postizanje dobrog zdravlja kod svih, Komitet ministara SE se zdravstvenim aspektima sporta najdetaljnije bavio u Rezoluciji br. (70)7: "O medicinskim aspektima sporta", usvojenoj 7. marta 1970. godine. Mere koje bi Vlade država članica SE trebale da preduzmu podeljene su na nekoliko najvažnijih oblasti:

Časovi sporta u školama (fizičko obrazovanje)

·               Svaki školski program treba da sadrži i fizičko obrazovanje. Ono treba da bude predviđeno dva ili tri puta sedmično, uz najmanje tri školska časa nedeljno, s tim da, gde je to moguće, u osnovnim i srednjim školama treba predvideti jedan čas fizičkog obrazovanja dnevno.

·               Školski doktor treba da obezbedi da fizičko obrazovanje svakog učenika bude prilagođeno njegovom stanju. On treba da, što je moguće više, sarađuje sa nastavnicima, odnosno profesorima fizičkog obrazovanja kako bi učenik pod njihovim nadzorom upoznali sa eventualnim teškoćama koje su povezane sa učešćem u svim sportskim aktivnostima koje se odvijaju u školi. Naročito je značajno da se obezbedi da fizički ili mentalno hendikepirani učenici, kao i osetljiva deca praktikuju fizičko obrazovanje u najvećoj mogućoj meri.

·               Kada su u pitanju vanškolski takmičarski sportovi težište treba da bude na fizičkom i mentalnom zdravlju učenika, uključujući razvoj njegovog karaktera, a ne na njegovom učinku ili interesu sportskog kluba. U cilju izbegavanja mogućih negativnih posledica prekomernog treniranja, poželjno je da direktori škola budu upoznati sa učešćem učenika na vanškolskim sportskim takmičenjima.

Učestvovanje u sportskim takmičenjima

·               Kod mlađih uzrasta treba izbeći suviše intenzivno i naporno treniranje, sve dok se ne okonča proces formiranja kostiju. Posebno treba isključiti takmičarske sportove koji uzrokuju preopterećivanje respiratornih, kardiovaskularnih i neuromuskularnih sistema, kod devojčica do doba od 11 - 13 godina, a kod dečaka do doba od 12 - 14 godina.

·               U starijem dobu potrebno je staviti težište na značaj fizičke aktivnosti, a ne na takmičarski sport. Njega čak treba i izbegavati, posebno ukoliko nije bilo velike fizičke aktivnosti u proteklom životnom periodu.

·               Kad god je to moguće, za vrlo mlade uzraste preporučljivo je imati posebno obučene instruktore za školski sport kao i posebno obučene trenere za takmičarski vanškolski sport. Kursevi za trenere i instruktore treba da sadrže odgovarajuće medicinske informacije.

 

Zdravstveni pregledi

·               Svaki dečak ili devojčica koji se bavi takmičarskim sportom mora imati mogućnost medicinskog pregleda kada god njihovi roditelji, doktori ili treneri smatraju da je to potrebno. Kad se učenik bavi takmičarskim sportom, potrebno je da ima poseban medicinski karton koji se vodi sve dok se takmičarski sport praktikuje.

·               Vlada treba da obezbedi uslove za medicinske preglede osoba koje se bave napornim takmičarskim sportskim aktivnostima.

Biološka i psihološka procene sposobnosti za različite sportove

·               Država treba da daje podršku ustanovljavanju laboratorija i sportsko-medicinskih ustanova neophodnih za vršenje modernih funkcionalnih testova od značaja za sport. Takve ustanove treba da su snabdevene odgovarajućom opremom i obučenim kadrom. Efikasna testiranja su nemoguća bez davanja podrške istraživanjima koja se odnose na primenu bioloških i psiholoških testova u sportske svrhe.

Eksperti i centri za sportsku medicinu

·               Pri planiranju i izvršavanju zadataka podsticanja sportskih aktivnosti stanovništva, Vlada treba da konsultuje u i medicinu. U sportskoj medicini postoji potreba za posebno obučenim lekarima (kvalifikovani eksperti), sa priznatom diplomom na tom polju medicine.

·               Vlada treba da razmotri mogućnost ustanovljavanja nacionalnog centra za sportsku medicinu, u cilju istraživanja, obuke i usmeravanja. Takođe treba podržavati odgovarajuća stručna medicinska udruženja.

Zdravstveni i higijenski problemi koji utiču na sport

·               U cilju sprečavanja dopinga u sportu, Vlada treba da obezbedi primenu odgovarajućih anti-doping mera , kao i da ih dodatno pojača kroz zdravstveno obrazovanje.

·               Zdravstveno obrazovanje treba da bude usmereno ne samo na sportiste već i na instruktore, trenere, organizatore i roditelje. Ono treba posebno da obuhvati ličnu higijenu i njene pojavne komponente.

·               Javne vlasti treba da obezbede stalnu zdravstvenu kontrolu sportskih objekata, od strane kompetentnih organa.[18]

Dalja potvrda značaja fizičkog vežbanja za fizičko i mentalno stanje pojedinaca usledila je 1992. godine kada je Komitet ministara Saveta Evrope usvojio Preporuku br. R(92)13 o "Evropskoj sportskoj povelji" (revidirana 2001). Prema čl. 6. Evropske sportske povelje, bavljenje sportom, bilo u svrhu odmora i rekreacije, unapređivanja zdravlja, bilo radi unapređivanja sopstvenih rezultata, promovisaće se u svim segmentima populacije kroz pružanje odgovarajućih uslova i programa svih vrsta, obezbeđivanje kvalifikovanih instruktora, lidera ili „animatora“. Ohrabrivanje pružanja mogućnosti za bavljenje sportom na radnom mestu smatraće se integralnim delom uravnotežene sportske politike. S druge strane, bavljenje sportom na višim nivoima biće podržano i podstaknuto na odgovarajuće i posebne načine, u saradnji sa relevantnim sportskim organizacijama. Podrška će pokrivati područja poput kao što su prepoznavanje talenata i savetovanje; pružanje odgovarajućih uslova; razvoj brige i podrške kroz sportsku medicinu i sportsku nauku; ohrabrivanje treniranja uz primenu naučnih metoda, edukacija za trenere i druge liderske funkcije; pomoć klubovima u obezbeđivanju postojanja odgovarajućih struktura i takmičarskih ekipa (čl. 7).

Značaj sporta za zdravlje stanovništva, Komitet ministar je bliže precizirao i Preporukom br. R(95)17 - "O značaju sporta za društvo", usvojenoj 12. oktobra 1995. godine. Uviđajući važnost sporta za negovanje zdravog načina života i zdravlja društva, Komitet ministara je pozvao Vlade država članica SE da, u sprezi sa drugim javnim vlastima i autonomnim sportskim asocijacijama, definišu svoju politiku i strategiju u pogledu uticaja sporta na zdravlje stanovništva na sledećim principima:

·      Najveću zdravstvenu korist od redovnih fizičkih aktivnosti ima cela populacija stanovništva, ali to je moguće postići ukoliko se ukaže na važnost bavljenja fizičkim aktivnostima svih starosnih kategorija na svakodnevnom nivou;

·      Svakodnevne vežbe umerenog intenziteta od pola sata su potrebne svakom;

·      Vežbe i aktivnosti usmerene na održavanje zdravlja treba da budu osmišljene i koncipirane na osnovu njihove efikasnosti, bezbednosti, jednakih mogućnosti i isplativosti;

·      Poseban prioritet treba da ima razvoj mogućnosti za izuzetno motivisane i natprosečno aktivne ljude. Takve ljude treba iskoristiti za postizanje dugoročnog cilja motivisanja mladih koji nemaju želju da se bave sportom, a posebno onih sa ograničenjima u mogućnostima, nezavisnosti i slobodi izbora;

·      Treba definisati posebne mere usmerene na smanjenje rizika od povreda, u okviru kojih treba utvrditi pravila i praksu za svaki od pojedinačnih sportova, poboljšati kapacitete okruženja i unaprediti individualno obrazovanje i širenje informacija na temu prevencije povreda ili preduzimanja neophodnih mera za brzi oporavak od povreda.

U promovisanju značaja sporta za zdravlje građana, svoja mesta imaju i lokalne i regionalne vlasti. To je jasno istaknuto kako u Evropskoj urbanoj povelji iz 1992. godine tako i u Završnoj deklaraciji: "Sport za sve - uloga i odgovornosti lokalnih vlasti", usvojenoj 1996. godine na Evropskoj konferenciji o sportu i lokalnim vlastima, održanoj u Mađarskoj (Godollo). Sport je od ogromne važnosti kao preventivni čuvar zdravlja ljudi. Fizičke aktivnosti u medicinske svrhe treba promovisati kroz aktivnosti "sporta za sve", kao prevenciju mogućih bolesti. Lokalne vlasti treba blisko da sarađuju sa svim telima nadležnim za zdravstveno obrazovanje, kako bi se reklamirao sport kao način i sredstvo sticanja, očuvanja i poboljšanja fizičkog i mentalnog zdravlja i poboljšanja kvaliteta života uopšte. Obrazovne kampanje treba da ukažu i na rizike upotrebe dopinga po zdravlje. Lokalne i regionalne vlasti treba da podrže i praksu, edukaciju i istraživanja na polju sportske medicine.

Poseban značaj za sportsku medicinu ima Evropska konvencija protiv dopingovanja u sportu, usvojena 16. novembra 1989. godine u Strazburu. Ukupno 50 država je do kraja 2009. godine ratifikovalo ovu Konvenciju. Od država članica Saveta Evrope samo Malta nije ratifikovale Konvenciju. Pored država članica Saveta Evrope, Konvenciju su ratifikovale i Tunis, Kanada, Belorusija i Australija. Za Srbiju ova Konvencija je stupila na snagu 1. 4. 2001. godine. U članu 6. Konvencije, države članice su se obavezale da izrade i sprovedu, gde je to potrebno, u saradnji sa odnosnim sportskim organizacijama i sa sredstvima javnog informisanja, obrazovne programe i informativne kampanje u kojima će se naglašavati opasnosti koje dopingovanje ima za zdravlje i štetu koju nanosi etičkim vrednostima sporta. Ovakvi programi i kampanje namenjeni su kako mladima u školama i sportskim klubovima i njihovim roditeljima tako i odraslim sportistima, sportskim funkcionerima i trenerima. Za one koji se bave medicinom, u takvim obrazovnim programima naglašava se poštovanje medicinske etike. Države članice su se, takođe, obavezale da, u saradnji s nadležnim regionalnim, nacionalnim i međunarodnim sportskim organizacijama, podstiču i unapređuju istraživanja puteva i načina za iznalaženje naučno zasnovanih fizioloških i psiholoških programa treniranja koji poštuju integritet ljudske ličnosti. U tom cilju one podstiču svoje sportske organizacije da razjasne i usklade svoja prava, obaveze i dužnosti posebno usklađivanjem postupka za donošenje efikasnih kazni protiv funkcionera, lekara, veterinara, trenera, fizioterapeuta i ostalih službenih ili pomoćnih lica koja krše propise protiv dopingovanja sportista (čl. 7.2.e)

 

III. Evropska unija

 

Sa stanovišta izvora prava EU, za sport je posebno značajna sledeća odredba Ugovora o Evropskoj zajednici koja se tiče javnog zdravlja: Javno zdravlje, naslov XIII – član 152. 1 – visok novi zaštite zdravlja čoveka biće zaštićen prilikom definisanja i implementacije celokupne politike Zajednice i njenih aktivnosti. Zajednica upotpunjava akcije država članica u odnosu na redukovanje oštećenja zdravlja usled upotrebe droga (narkotika), uključujući mere informisanja i prevencije.

Evropska unija je iz institucionalne krize, nastale neprihvatanjem Predloga ustava od nekih država članica, izašla usvajanjem Ugovora iz Lisabona o izmenama Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o Osnivanju Evropske zajednice, koji je potpisan 13. i 14. decembra 2007. godine od strane šefova država i vlada država članica EU, i stupio na snagu 1. decembra 2009. godine nakon što je prošao proces ratifikacije u svim zemljama članicama.. Za sport je značajna izmena člana 149. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice. Prema tom članu, Unija doprinosi promociji evropske dimenzije sporta, pri tom vodeći računa o njegovim specifičnim obeležjima, njegovoj strukturi zasnovanoj na volonterskim aktivnostima kao i njegovoj socijalnoj i obrazovnoj funkciji. Akcija Unije ima za cilj razvoj evropske dimenzije sporta, pomoću promovisanja poštenja i otvorenosti u sportskim takmičenjima i saradnjom među organizacijama odgovornim za sport, kao i zaštitom fizičkog i moralnog integriteta sportista, posebno mladih sportista. Unija i države članice, takođe, podstiču saradnju sa trećim zemljama i nadležnim međunarodnim organizacijama u oblasti obrazovanja i sporta, a posebno sa Savetom Evrope. Da bi doprineo ostvarivanju ciljeva iz člana 149, Evropski parlament i Savet će donositi odgovarajuće preporuke i podsticajne mere.

U istoj godini kada je usvojen Ugovor iz Lisabona, Evropska komisija je usvojila (11. jula 2007)  Belu knjigu o sportu. Reč je o prvom sveobuhvatnom dokumentu Evropske komisije o sportu koji bi trebao da definiše ulogu sporta u Evropskoj uniji, priznajući njegovu važnost za društveni i ekonomski razvoj. Bela knjiga rezultat je širokih konsultacija koje je Evropska komisija tokom više godina sprovela sa sportskim organizacijama, poput olimpijskih odbora i sportskih federacija i drugih zainteresovanih strana iz zemlja članica EU-a. Odnosom sporta i zdravlja Bela knjiga o sportu bavi se u drugom poglavlju posvećenom društvenoj ulozi sporta.

Bela knjiga o sportu polazi od toga da je sport područje ljudske aktivnosti koje jako zanima građane Evropske unije i predstavlja golemi potencijal za njihovo zbližavanje, jer dopire do svih bez obzira na godine ili društveno poreklo. Prema Eurobarometar anketi iz oktobra 2004. godine, otprilike 60% evropskih građana redovno učestvuje u sportskim aktivnostima unutar ili izvan nekog od 700,000 klubova, koji su pak članovi mnogobrojnih udruženja i federacija. Ogromna  većina sportskih aktivnosti odvija se u amaterskim strukturama., ali i profesionalni sport dobija na važnosti te jednako tako doprinosi društvenoj ulozi sporta. Uz doprinos poboljšanju zdravlja građana EUa, sport ima i obrazovnu dimenziju te igra važnu socijalnu, kulturnu i rekreativnu ulogu. Bela knjiga naglašava da društvena uloga sporta može ojačati unutrašnje odnose u Uniji.

Pitanje poboljšanja javnog (opšteg) zdravlja kroz fizičku (telesnu) aktivnost razmotreno je u odeljku 2.1. Bele knjige. Nedostatak fizičke aktivnosti pojačava pojavu prekomerne težine, pretilosti (Adipositas – prekomerno nakupljanje masnog tkiva u organima) kao i brojnih hroničnih bolesti poput srčanih bolesti i dijabetisa koji smanjuju kvalitetu života, dovode živote pojedinaca u pitanje i teret su budžetima zdravstva i ekonomiji. I Bijela knjiga Evropske komisije "Evropska strategija o prehrani, prekomernoj težini, pretilosti i drugim zdravstvenim pitanjima" naglašava važnost proaktivnih mera koje bi obrnule smanjenje fizičke aktivnosti, te se akcije predložene na području fizičkih  aktivnosti u dve Bele knjige nadopunjuju. Kao oruđe za zdravstveno-preventivnu fizičku aktivnost, sport ima veći uticaj od bilo kojeg drugog društvenog pokreta. Sport privlači ljude te daje pozitivnu sliku. No, prepoznati potencijal sporta za negovanje zdravstveno-preventivne fizičke aktivnosti često je nedovoljno iskorišćen i treba ga razviti. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) preporučuje najmanje 30 minuta umerene telesne aktivnosti na dan za odrasle (uključujući, no ne samo isključivo sport) i 60 minuta za decu. Organi vlasti i privatne organizacije u državama članicama takođe trebaju doprinositi postizanju tog cilja jer novija sprovedena istraživanja pokazuju da nije postignut dovoljan napredak.

Polazeći od prethodno iznetih stavova, Evropska komisija je u Beloj knjizi o sportu predložila razvijanje novih smernica za fizičku aktivnost s državama članicama pre isteka 2008. godine. Komisija je preporučila podsticanje bolje sadnje između zdravstvenih, obrazovnih i sportskih sektora na ministarskom nivou u državama članicama kako bi se definisale i primenile smislene strategije za smanjenje prekomerne težine, pretilosti i drugih zdravstvenih rizika. U tom kontekstu, Komisija je podstakla države članice da istraže kako promovisati ideju aktivnog života kroz nacionalni sistem opštg i profesionalnog obrazovanja, uključujući i školovanje nastavnog osoblja. S druge strane, Bela knjiga o sportu nije zanemarila ni ulogu sportskih organizacija . One se podstiču da uzmu u obzir svoj potencijal za zdravstveno-preventivnu fizičku aktivnost i da preduzmu mere u tu svrhu. Evropska komisija se obavezala da omogućuje razmenu informacija i dobre prakse, posebno kad su u pitanju mladi ljudi, s naglaskom na široke socijalne slojeve.

U okviru poboljšanja javnog (opšteg) zdravlja kroz fizičku (telesnu) aktivnost, Komisija se obavezala i da će podržati EU mrežu za zdravstveno-preventivnu fizičku aktivnost (HEPA), i, ako treba, manje i usmerenije mreže koje se bave specifičnim aspektima ove teme. Takođe, Komisija je prihvatila da postavi zdravstveno-preventivnu fizičku aktivnost za temelj svojih aktivnosti vezanih uz sport i da nastoji uzeti taj prioritet više u obzir kod važnih finansijskih instrumenata, uključujući: Sedmi okvirni program za istraživanje i tehnološki razvoj (uticaji životnog stila na zdravlje); Javni zdravstveni program 2007.-2013.; Program za mlade i građanstvo (saradnja između sportskih organizacija, škola, građanstva, roditelja i drugih partnera na lokalnom nivou); Program učenja kroz ceo život (obrazovanje nastavnog kadra i saradnja između škola).

S obzirom da Bela knjiga o sportu sadrži brojne predložene aktivnosti koje Komisija treba da sprovede ili podrži, kao dodatak uz Belu knjigu usvojen je tzv. Akcioni plan „Pjer de Kuberten“, kojim će se Komisija u budućnosti rukovoditi u pogledu svojih aktivnosti vezanih za sport, vodeći, pri tom, u potpunosti računa o poštovanju načela supsidijarnosti i autonomije sportskih organizacija. Aktivnosti u vezi odnosa javnog zdravlja i fizičkih aktivnosti utvrđene su u odeljku A1.:

• Razviti nove smernice po pitanju fizičke aktivnosti zajedno s državama članicama.
• Podržati mrežu zdravstveno-preventivnih fizičkih aktivnosti i, ukoliko bude primereno, manje i usmerenije mreže koje se bave specifičnim aspektima te teme.
• Aktivirati 7. Okvirni program za istraživanje i tehnološki razvoj (RTD, engleski: Research and Technological Development), Program javnog zdravstva EU, Programe za mlade i građanstvo te Program učenja kroz ceo život (LLL, engleski: Life-Long Learning).

Posebno vredan pažnje je i dokument: „EU-smernice za fizičku aktivnost – preporučene političke mere za podršku fizičkim aktivnostima za unapređenje zdravlja“, odobren od EU-radne grupe „Sport&Zdravlje“ na njenoj sednici od 28. 09. 2008. godine i potvrđen od ministara nadležnih za sport država članica EU na njihovoj sednici održano u Bijaricu 27-28.11.2008. godine.[19] Smernica označava fizičku (telesnu) aktivnost kao svaku vrstu telesnog kretanja, koje je povezano sa mišićnom kontrakcijom i kod koje je potrošnja energije veća nego u stanju mirovanja. Ovako široka definicija odnosi se na brojne forme fizičke aktivnosti, kao što su fizičke aktivnosti u slobodnom vremenu ) uključujući većinu vrsta sportova i plesa), profesionalne fizičke aktivnosti, kretnje u kućnom okruženju ili u području saobraćaja. Pored ličnih faktora, na obim fizičkih aktivnosti uticaj ima i materijalno (objekti, prostor), socijalno i ekonomsko okruženje. Fizička aktivnost, zdravlje i kvalitet života stoje u uskoj međusobnoj vezi. Ljudsko telo je stvoreno da se kreće. Ono zbog toga iziskuje redovnu fizičku aktivnost da bi optimalno funkcionisalo i ostalo zdravo. Postoje dovoljna saznanja o tome da je „sedeći“ način života faktor rizika za nastajanje brojnih hroničnih bolesti, uključujući srčana oboljenja koja su u zapadnom svetu ubrajaju u glavni uzrok smrtnosti. Novija istraživanja su pokazala da 40 do 60% građana EU upražnjava „sedeći“ stil života. Zbog toga je izuzetno značajno da sve države članice EU ustanove Nacionalni plan za podršku fizičkim (telesnim) aktivnostima, kako bi se doprinelo izmeni nezdravog načina života i ojačala svest o koristima fizičkih aktivnosti za zdravlje. Pri izradi takvih planova, svaka zemlja treba da uzme u obzir konkretne okolnosti, navike i kulturna obeležja. Promene se mogu postići putem obimnih političkih i praktičnih mera, posebno kroz zajednički rad različitih društvenih sektora. Bitna je, međutim, svest da su od globalne strategije za podsticaj fizičkim aktivnostima mnogo značajnije male izmene u politici i praksi određenog društva.

Izrada nacionalnih preporuka za fizičke aktivnosti treba da usledi u uskoj saglasnosti sa planovima političkog karaktera, koji služe za to da se ostvare ciljevi utvrđeni od strane Svetske zdravstvene organizacije za unapređenje fizičkih aktivnosti. U svojoj Beloj knjizi: „Ishrana, preterana težina, adipozitis – strategija za Evropu“, Evropska komisija je predložila da „sportska udruženja zajedno sa akterima javnih zdravstvenih službi u Evropi razviju reklamne i markentiške kampanje kojima se podstiče fizička aktivnost među određenim ciljnim grupama kao što su mladi i socijalno-ekonomski slabije zaštićena lica“.

Polazeći od prethodno iznetog, EU- smernica za fizičku aktivnost utvrdila je dve osnovne smernice:

·         U saglasnosti sa osnovnim dokumentima Svetske zdravstvene organizacije Evropska unija i njene države članice preporučuju minimalnu 60 minutnu fizičku aktivnost dnevno, primerenog intenziteta, za decu i mlade i minimalno 30 minutnu fizičku aktivnost dnevno, primerenog intenziteta, za odrasle, uključujući stare.

·         svi merodavni učesnici treba da se orijentišu prema osnovnim dokumentima Svetske zdravstvene organizacije u pogledu gojaznosti i fizičke aktivnosti i da traže puteve za njihovo sprovođenje.

·         Državni organi nadležni za različite oblasti trebaju kroz zajednički nadsektorski rad da podrže ustanovljenje političkih mera kojima se olakšava pojedincima povećanje njihovih fizičkih aktivnosti i one čine za njih atraktivnim.

·         Nadležni državni organi trebaju da koriste sporazume (ugovore) između centralnih, regionalnih i lokalnih nivoa javnih vlasti da bi podržali sport i fizičke aktivnosti. Takvi sporazumi mogu prema potrebi da sadrže i specijalne nagradne mehanizme. Treba podržavati umrežavanje različitih strategija za podršku sportu i fizičkim aktivnostima.

·         Vlade trebaju da pokrenu inicijative da se koordinira i podrži  javno i privatno finansiranje fizičkih aktivnosti i omogući pristup celokupnog stanovništva.

·         U slučaju javnih (nacionalnih, regionalnih, lokalnih) potpora sporta državnim sredstvima posebnu pažnju treba staviti na projekte i organizacije koje omogućavaju što je moguće veći broj ljudi koji upražnjavaju fizičke aktivnosti, i to nezavisno od stanja njihovih rezultata (masovni sport, rekreativni sport).

·         U slučaju javne (nacionalne, regionalne, lokalne) podrške sporta državnim sredstvima mora postojati mehanizam menadžmenta i procenjivanja koji osigurava nadzor nad postizanjem ciljeva podrške masovnog sporta.

·         Ukoliko je već ustanovljena državna pomoć za aktivnosti koje za sadržaj imaju fizičke aktivnosti, kriterijumi za odobravanje sredstava trebaju da se temelje na planiranim aktivnostima ali i na opštoj aktivnosti organizacija koje traže sredstva. Posebni zakonski status, istorija (tradicija) organizacije ili članstvo u nadređenom savezu ne trebaju, pri tom, da važe kao kvalifikacioni kriterijumi za dobijanje sredstava. Sredstva trebaju biti direktno usmerena na aktivnosti masovnog sporta, pri čemu nije sporno da i organizacije sa komponentnom vrhunskog sporta mogu dati značajan doprinos masovnom sportu. Javne i privatne organizacije trebaju biti ravnopravne pri konkurisanju za finansijska sredstva.

·         Sportska politika treba da se temelji na objektivnim pokazateljima (faktima) i javnim novcem treba podržati ona sportsko-naučna istraživanja koja su usmerena na sticanje znanja o delatnostima koje omogućavaju širokom sloju stanovništva da budu fizički aktivni.

·         Jednostavni, na zdravlje usmereni programi vežbanja, koji odgovaraju različitim društvenim i starosnim grupama i obuhvataju, po mogućstvu, različite sportske discipline (atletika, džoging, sportovi sa loptom, treninzi snage i izdržljivosti, kursevi za starije i mlade) trebaju da budu stalni deo ponude sportskih organizacija.

·         Sportske organizacije kriju jedinstven potencijal za prevenciju i unapređenje zdravlja, koji treba da se koristi i dalje razvija. Sportske organizacije dobijaju poseban značaj za zdravstvenu politiku, ako su u stanju da ponude kvalitetne i ekonomične programe prevencije i unapređenja zdravlja.

·         Podaci o fizičkoj aktivnosti trebaju da budu integrisani na nacionalnom nivou u sistem nadzora zdravlja stanovništva.

·          Državni organi trebaju da odrede profesije koje poseduju potrebnu kompetentnost za podršku fizičkim aktivnostima i trebaju da provere kako se relevantni profesionalni zadaci mogu olakšati putem odgovarajućeg sistema priznavanja (licenciranja).

·         Lekari i drugi zdravstveni radnici trebaju da deluju kao posrednici između zdravstvenog osiguranja, njihovih članova ili klijenata i ponuđača sportskih programa.

·         Organizacije zdravstvenog osiguranja trebaju da dopuste lekarima (opšte medicine ili specijalistima) jedan godišnji razgovor sa svakim pacijentom o mogućnostima da se u svakodnevnom životu uključe u fizičke aktivnosti.

·         Javne vlasti trebaju da podržavaju sistem zdravstvenog osiguranja kao glavni elemenat unapređenja (podrške) sporta.[20]

·         Sistemi zdravstvenog osiguranja trebaju da ohrabruju svoje klijente da budu fizički aktivni i trebaju da za to nude finansijske pogodnosti.[21] U svim EU-državama trebala bi fizička aktivnost da bude dostupna na recept.

·         U državama članicama koje nude besplatno lečenje, javni zdravstveni sistem treba da koristi te kanale za podršku fizičkih aktivnosti u svim starosnim grupama i, pri tom, uvedu i sistem bonusa za fizički aktivne ljude. Osim toga, svi zaposleni u zdravstvenom sektoru trebaju biti ohrabrivani da podržavaju fizičke aktivnosti kao deo strategije prevencije zdravlja.

Od starijih dokumenata ne treba izgubiti iz vida studiju „Evropski model sporta“ koja je pripremljena za Prvu konferenciju EU o sportu, održanu u Grčkoj 1999. godine. U trećem poglavlju posvećenom sportu i socijalnoj politici potenciran je značaj sporta za javno zdravlje i istaknuto da je lаtinska izreka Mens sana in corpore sano - u zdravom telu zdrav duh - potrebnije nego ikad. U informacionom društvu, gde ljudi provode toliko radnog i slobodnog vremena za računarima, fizička aktivnost je važna za očuvanje zdravlja, a veza između bavljenja sportom i korisni efekti koji odatle proizilaze po zdravlje više se ne dovode u pitanje. Studija ističe da su mnoga sprovedena istraživanja pokazala da bavljenje sportom vodi ka poboljšanju opšteg fizičkog stanja, a da neaktivnost vodi ka mnogim oboljenjima, i da predstvalja jedan od najvećih zdravstevnih problema u zapadnim zemljama. Na osnovu toga nameću se dva pitanja: koji oblik fizičke aktivnosti donosi najveću korist, najvećem broju ljudi i koji je način da se bavljenje sportom populariše. Ne treba, međutim, prevideti i drugi bitan aspekt sporta - povrede. Da bi se povrede sprečile potrebna je prevencija. Savet Evrope je pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije pokrenuo istraživanje „Zdravlje za sve”, sa ciljem da se unapredi razumevanje ovog problema i da se obrazlože preventivne strategije. To istraživanje je pokazalo da je faktore rizika moguće podeliti u dve osnovne grupe: interne rizike, to su oni koji su vezani za samu osobu koja se bavi sportom, i eksterne rizike, koji nisu direktno povezani sa osobom koja se bavi sportom, već zavise od drugih okolnosti. Preventivne mere mogu biti različite, kao što su zagrevanje, strožija primena propisa od sudija i žešća kaznena politika. Međutim, iako postoji rizik od povreda u svim fizičkim aktivnostima, druge koristi koje od tih aktivnosti prozilaze su ipak dovoljan razlog da se one opravdaju.

Na osnovu studije „Evropski model sporta“ na Prvoj konferenciji Evropske unije o sportu (oдржана 20 – 23. маја 1999. године, Olympia, Грчка), doneti su Zaključci, u kojima je, između ostalog konstatovano:

·         „Jedan od glavnih prioriteta svih sportskih organizacija treba da bude zaštita mladih. Stoga je važno obezbediti harmoničan razvoj mladih da bi se izbegli fizički i psihički poremećaji koji mogu da ih upropaste za ceo život. Ovo je prvenstveno odgovornost roditelja i porodica ali i briga celog društva. Pristup obrazovanju mora da bude garantovan tako da mladi steknu određena znanja koja bi im garantovala budućnost ukoliko u sportu ne postignu neku uspešnu profesionalnu karijeru.

·         Javne vlasti - na svim nivoima- se pozivaju da uključe sport u sve aktivnosti vezane za definisanje okvira politike socijalne integracije, borbe protiv rasizma, okruženje, zdravstvo i obrazovanje.

·         EU se poziva da preduzme specifične mere i poveća svest sportskih organizacija o važnosti obrazovanja i stručne obuke za mlade. Veoma je važno da se svoj deci garantuje pristup sportskim aktivnostima i bavljenjem sportom u cilju poboljšanja zdravlja i mobilnosti.

·         Doping i sport su dva suštinski suprotna koncepta. Sport je sredstvo da se prevaziđu fizički limit prirodnim metodama i tehničkim poboljšanjima. Upotrebom zabranjenih metoda i supstanci krše se osnovni principi sportske etike i ugrožava javno zdravlje. Nijedan stepen dozvoljenosti se ne sme tolerisati u borbi protiv dopinga.

·         Konferencija želi da skrene pažnju, ne samo sportskih federacija i javnih uprava već i lekara specijalista sportske medicine, zdravstvenih radnika, laboratorijskih tehničara i svih onih koji su zaduženi za sportske timove, na odgovornosti za zaštitu zdravlja sportista.“

 

IV. Ujedinjene nacije

 

Ujedinjene nacije su se problemom sporta i fizičkog obrazovanja najviše bavile u okviru UNESKO-a i Svetske zdravstvene organizacije, ali je i Generalna skupština UN usvojila nekoliko rezolucija od izuzetnog značaja za sport. U brojnim dokumenta istaknut je i odnos sporta i zdravlja.

Međunarodna povelja o fizičkom obrazovanju i sportu, usvojena od Generalne skupštine UNESKO, na njenom dvadesetom zasedanju, u Parizu 1978. godine predstavlja temeljni dokument Ujedinjenih nacija u oblasti sporta. Za pitanje odnosa sporta i zdravlja od posebnog je značaja čl. 2. i 6. Povelje. U čl. 2. se ističe da na individualnom nivou, fizičko obrazovanje i sport doprinose održavanju i unapređenju nivoa zdravlja, obezbeđuju upotpunjenost slobodnog vremena i omogućavaju čoveku da prevaziđe izazove modernog života. Na nivou zajednice, oni obogaćuju društvene odnose i razvijaju fer-plej, što je od suštinskog značaja ne samo za sport kao takav, već i za život u društvu uopšte (čl. 2.2). Član 6. naglašava da istraživanja i analize u fizičkom obrazovanju i sportu treba da doprinesu napretku u svim oblastima sporta i da omoguće napredak u pitanjima zdravlja i sigurnosti učesnika, kao i u metodama treninga, te u organizacionim i rukovodećim procedurama. (čl. 6.1).

Sa stanovišta zaštite zdravlja sportista od upotrebe dopinga i uloge timskih lekara u tom pogledu, posebno je značajna Međunarodna konvencija protiv dopinga u sportu, koju je usvojila Generalna konferencija Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, u daljem tekstu „UNESKO”, na sastanku u Parizu, održanom od 3. do 21. oktobra 2005. godine, na svojoj 33. sesiji. Ovde bismo posebno skrenuli pažnju na nekoliko članova koji se odnose na edukaciju i istraživanja:

·         Zemlje učesnice moraju preuzeti, u okviru svojih mogućnosti, obavezu da podržavaju, stvaraju ili implementiraju programe obrazovanja i obuke protiv dopinga. Za sportsku zajednicu uopšte, ovi programi treba da budu usmereni na obezbeđenje ažuriranih i tačnih informacija o: a) štetnosti dopinga po etičke vrednosti sporta; b) posledicama dopinga po zdravlje. Za sportiste i osobe koje pomažu sportistima, naročito u njihovoj početnoj obuci, programi obrazovanja i obuka treba, pored navedenog, da budu usmereni na obezbeđenje ažuriranih i tačnih informacija o: a) procedurama doping kontrole; b) pravima i obavezama sportista u borbi protiv dopinga, uključujući informacije o Kodeksu i politici borbe protiv dopinga u relevantnim sportovima i organizacijama za borbu protiv dopinga. Takve informacije moraju da uključe posledice kršenja pravila protiv dopinga; c) listi zabranjenih supstanci i metoda i izuzećima radi primene u terapijske svrhe; d) dodacima za ishranu (čl. 19).

·         Zemlje učesnice moraju unaprediti i u okviru svojih mogućnosti podržavati aktivno učešće sportista i osoba koje pomažu sportistima u svim oblastima rada u borbi protiv dopinga u sportskim i drugim relevantnim organizacijama i podsticati sportske organizacije u okviru svoje jurisdikcije da čine isto (čl. 21).

·         Zemlje učesnice moraju podsticati sportske organizacije i organizacije za borbu protiv dopinga da primenjuju programe permanentnog obrazovanja i obuka za sve sportiste i osobe koje pomažu sportistima u vezi tema koje su identifikovane u članu 19. (čl. 22).

·         Zemlje učesnice moraju podsticati: a) pripadnike naučne i medicinske javnosti da vrše naučna istraživanja vezana za sport u skladu sa principima Kodeksa; b) sportske organizacije i osobe koje pomažu sportistima u okviru svojih jurisdikcija da implementiraju naučna istraživanja vezana za sport koja su u skladu sa principima Kodeksa (čl. 27).

Pod pokroviteljstvom UNESKO-a održano je i nekoliko međunarodnih konferencija ministara i visokih zvaničnika nadležnih za fizičko obrazovanje i sport Na tim konferencijama usvojeno je i više dokumenata koji su se bavili različitim pitanjima sporta, uključujući i pitanje odnosa sporta i zdravlja. Ovde bismo izdvojila dva:

·         "Deklaraciju iz Punta del Este", koju je usvojila Treća međunarodna konferencija (MINEPS III), održana od 30. novembra do 3. decembra 1999. godine u Urugvaju (Punto del Este). U ovoj Deklaraciji je naglašeno da su poslednjih godina šanse za decu da se uključe u fizičko obrazovanje su značajno smanjene; bez obzira na ekspanziju vrhunskog sporta i programa sporta za sve. Redukcija programa fizičkog obrazovanja u školama doprinela je porastu troškova zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Studije koje su preduzimane na međunarodnom nivou pokazuju da 1$ uložen u fizičku aktivnost vodi ka uštedi od 3.2$ u medicinskim troškovima;

·         „Atinska deklaracija: Zdravo društvo izgrađeno na sportskom duhu“, koju je usvojila Četvrta Međunarodna konferencija ministara i visokih zvaničnika nadležnih za fizičko obrazovanje i sport, MINEPS IV, održana u Atini od 6-8 decembra 2004. godine. Pozivajući se na činjenicu da su fizičko obrazovanje i sport najefikasnija sredstva, inter alia, za unapređenje zdravlja, higijene, prevenciju HIV/AIDS, i sveopšte dobrobiti pojedinca, a posebno mladih i ističući da su fizičke aktivnosti takođe značajna oruđa u borbi protiv nejednakosti i društvenih anomalija, na primer zloupotrebe droga, koje pogađaju sva moderna društva u većoj ili manjoj meri, okupljeni ministri su u Atinskoj deklaraciji istakli rešenost da hitno preduzmu u okviru svojih vlada mere da razviju veze saradnje između fizičke aktivnosti i sporta i drugih sektora, kao što su zdravstvo, zaštita životne sredine, kultura, nasleđe i obrazovanje, sa ciljem da se podrže zajedničke inicijative i utiče na izradu nacrta pravilnika i zakona. Atinska deklaracija je preporučila svim vladama, međuvladinim i nevladinim, nacionalnim, regionalnim i međunarodnim organima i organizacijama da: moraju preduzeti hitne mere da bi promovisali jačanje nastave fizičkog obrazovanja i sporta, tako da ovi imaju veći uticaj na razvoj muškaraca i žena  u svim zemljama sveta; učine da fizičko obrazovanje i sport budu važne komponente zdravstva.

·         Preporuke Komisije II: „Fizičko obrazovanje i sport kao ključne komponente kvalitetnog obrazovanja za sve“, Četvrte Međunarodna konferencija MINEPS IV. U svetlu stalne brige  o stanju i statusu fizičkog obrazovanja i sporta u obrazovnim sistema, ministri nadležni za sport u ovoj Preporuci pozvali su vlade da iskoriste koristi koje fizičko obrazovanje i sport mogu da pruže deci i mladima, uključujući tu nemerljivu korist koju mogu da pruže njihovom fizičkom, socijalnom, emotivnom i opštem psihičkom razvoju, kao i ulogu osnove za doživotnu fizičku aktivnost i bavljenje sportom, i da razviju veze saradnje i međusobne pomoći između fizičkog obrazovanja, sporta i drugih sektora, kao što je na primer zdravstvo, očuvanje životne sredine, kultura, istorijska tradicija, i sveopšte obrazovanje, kao i da ohrabre zajedničke inicijative.

Sportom se u okviru Ujedinjenih nacija bavila i Generalna skupština UN, usvajanjem Rezolucije br. 58/5: "Sport kao sredstvo za promociju obrazovanja, zdravlja, razvoja i mira", na 52. plenarnoj sednici, održanoj 3. novembra 2003. godine. U uvodnom delu Rezolucije br. 58/5, Generalna skupština UN je konstatovala da se sport i fizičko obrazovanje u mnogim zemljama suočavaju sa marginalizacijom u okviru obrazovnih sistem, bez obzira što su važno oruđe ne samo za zdravstveni i fizički razvoj već takođe i za dostizanje vrednosti koje su neophodne za socijalnu koheziju i međunarodni dijalog. Pored ovoga sa zabrinutošću su konstatovane i brojne opasnosti sa kojima se suočavaju sportisti i sportistkinje, posebno mladi, u koje spadaju: dečiji rad, nasilje, doping, prerana specijalizacija, preterani trening, i druge forme komercijalizacije, kao i druge manje vidljive, pretnje i gubici (prerani prekid porodičnih veza, gubitak sportskih, društvenih i kulturnih veza).

U Rezoluciji su pozvane vlade država članica UN i institucije povezane sa sportom da, između ostalog: promovišu ulogu sporta i fizičkog obrazovanja za sve, unaprede svest o zdravlju, duh razvoja i kulturnog povezivanja; promovišu sport i fizičko obrazovanje, na osnovama lokalnih potreba, kao sredstva za zdravstveni, socijalni i kulturni razvoj; obezbede da mladi talenti mogu da razviju svoj sportski potencijal bez pretnji po njihovu bezbednost i fizički i moralni integritet.

Rezolucijom br. 58/5, Generalna skupština UN proglasila je 2005. godinu kao "Međunarodnu godinu sporta i fizičkog obrazovanja - IYSPE 2005 )". Osnovni cilj IYSPE 2005 bio je da se predstave neoborivi dokazi koji će pokazati da sport i fizičko obrazovanje imaju važnu ulogu u dostizanju globalnih razvojnih ciljeva, kao i u poboljšanju života ljudi koji žive u siromaštvu, bolestima i konfliktima. Ciljevi Međunarodne godine sporta su dostizani kroz različite zadatke, koje je obavljala Kancelarija ujedinjenih nacija za međunarodnu godinu sporta i fizičkog obrazovanja, zajedno sa drugim partnerima. Ti zadaci su obuhvatali i: ohrabrivanje vlada da promovišu ulogu sporta i fizičkog obrazovanja kada razvijaju svoje programe i politike sa ciljem da se poboljša zdravstvena svest, duh napretka i kulturno povezivanje, sa ciljem da se osnaže kolektivne vrednosti; ohrabrivanje da se sport i fizička kultura koriste, na osnovu procene lokalnih potreba, kao sredstava promocije obrazovanja, zdravlja, mira, socijalnog i kulturnog napretka.

U okviru Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja tokom 2005. godine održano je više međunarodnih konferencija i skupova na kojima su razmatrana različita pitanja savremenog sporta. Na tim skupovima usvojena su različita dokumenta, između kojih bismo izdvojili:

- "Akcioni plan za sport i fizičko obrazovanje", usvojen na međunarodnoj konferenciji o sportu i obrazovanju održanoj u Bankoku (Tajland), 2005. godine. Bankokška konferencija je u Akcionom planu pozvala sve države da donesu desetogodišnje nacionalne strategije, počev od 2006. godine, sa ciljem da unaprede kvalitet fizičkog obrazovanja i sporta (dva petogodišnja srednjoročna plana). Važan deo nacionalnih strategija treba da predstavlja doprinos sporta i fizičkog obrazovanja dostizanju Milenijumskih ciljeva razvoja UN, posebno onih koji se odnose na siromaštvo, osnovno obrazovanje, polnu ravnopravnost i zdravstvenu zaštitu. Za svaku školu trebalo bi da bude obavezujuće da se svim učesnicima obezbedi u rasporedima časova najmanje 120 minuta nedeljno za sport i fizičko obrazovanje, a gde je to moguće trebalo bi ići i na granice od 180 minuta;

"Poziv na akciju iz Maglingena", usvojen na Drugoj međunarodnoj konferenciji o sportu i razvoju, održanoj u Maglingenu (Švajcarska), 2005. godine. Učesnici Konferencije su u Pozivu za akciju istakli rešenost da koriste sport, svuda gde je to prikladno, da poboljšaju kvalitet obrazovanja i zdravlja, da smanje siromaštvo i da čuvaju mir i doprinesu atmosferi tolerancije i razumevanja. U tom cilju od vlada država se očekuje da: promovišu ideal sporta za sve, razviju koherentne sportske politike i koordiniraju njihovim sprovođenjem, promovišu sport i fizičko obrazovanje u školama i integrišu sport i igru u smislu javnog zdravlja i druge relevantne politike.

Tokom Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja širom svete je realizovan ogroman broj programa i projekata. Rezultati i stečena iskustva su sumirani u Izveštaju koji su Ujedinjene nacije objavile 2006. godine: Sport za bolji svet – Izveštaj o Međunarodnoj godini sporta i fizičkog obrazovanja..[22] U Izveštaju je posebno naglašen uticaj sporta na društvo i učesnike u sportskim aktivnostima. Posebna pažnja je poklonjena pitanju odnosa sporta i zdravlja, uz naglasak da sport i fizičko obrazovanje značajno utiču na zdravlje i aktivnost populacije i imaju višestruku korist po fizičko i mentalno zdravlje pojedinaca. Prema Izveštaju, sport i fizičko obrazovanje su usklađeni sa strategijama koje promovišu pravilnu ishranu, smanjenje upotrebe duvanskih proizvoda, alkohola i droga, smanjenje nasilničkog ponašanja. Na taj način stvara se osnova za edukaciju o načinu borbe i zajedničkog društvenog delovanja u suprotstavljanju bolestima kao što je, na primer, HIV. Ukoliko deca počnu da upražnjavaju fizičke aktivnosti u ranom detinjstvu, manja je verovatnoća da usvoje rđave uzore koji mogu imati štetne posledice po njihovo zdravlje i veća je verovatnoća da će ostati fizički aktivni i kad odrastu. Pored toga, tokom života, sport u velikoj meri doprinosi dobrom stanju zdravlja, naročito žena, poboljšanju zdravlja u toku materinstva i smanjenju smrtnosti novorođenčadi, što predstavlja neke od Milenijumskih razvojnih ciljeva (MDG), kao i ublažavanju posledica osteoporoze. Sport omogućava aktivniji i zdraviji život osoba sa nedostacima; i povećava funkcionalne sposobnosti, omogućava održavanje kvaliteta života i samostalnost starijih ljudi.

Tokom Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja 2005 (IYSPE ), nastojanja mnogih nacionalnih i međunarodnih organizacija bila su usmerena na podizanje javne svesti o koristima koje donosi zdrav život. Ova nastojanja odnose se i na nutricionističke aspekte i na podršku za većim učešćem u fizičkim aktivnostima i sportu. Raznovrsne inicijative uključuju i sporazum potpisan između Kancelarije UN za obeležavanje Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja 2005 (IYSPE), i Sveske zdravstvene organizacije, u cilju promovisanja fizičkih aktivnosti i zdravlja. UN su se uključile i finansiranjem projekata koji su imali za cilj upotrebu sporta na polju prevencije zloupotreba droga, pozivajući zemlje članice da to i same čine.

Infiltracija negativnih elemenata u elitni sport i njihov uticaj na zdravlje profesionalnih sportista bila je predmet mnogih razmatranja tokom Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja 2005, a najveći uspeh ostvaren je u borbi protiv dopinga u sportu usvajanjem Međunarodne konvencije protiv dopinga u sportu, 19. oktobra 2005. godine, na trideset trećem zasedanju Generalne Konferencije UNESKA.

Istraživanja koja su sprovedena tokom Međunarodne godine sporta i fizičkog obrazovanja pokazala su da sport i fizičko obrazovanje vremenom mogu doneti značajne finansijske koristi uštedom troškova zdravstvene zaštite, povećanjem produktivnosti, prevencijom nasilničkog ponašanja i maloletničke delikvencije i obezbeđenjem zdravije društvene sredine. Sport može predstavljati najpogodniji način za prevenciju bolesti i efikasan način za podizanja nivoa javnog zdravlja, obezbeđujući koristi po zdravlje, kako pojedinaca, tako i nacija. Sport i fizičko obrazovanje dopunjuju ostale bitne ciljeve nacionalne politike, kao što su zdrava ishrana, kontrola upotrebe duvanskih proizvoda, bezbednost u gradovima, zdrava životna sredina. Sport se može smatrati efikasnim sredstvom za poboljšanje i održavanje opšteg nivoa zdravlja stanovništva.

U današnje vreme, pored odraslih, neaktivan stil života karakteriše i decu i mlade. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, danas na svetu više ljudi ima problem sa preteranom težinom i gojaznošću (1 milijarda), u odnosu na one koji su gladni ili neuhranjeni (800 miliona). Davanje prednosti slobodnom vremenu dovodi do smanjenja vremena posvećenog fizičkim aktivnostima. Životni uslovi, posebno u urbanim sredinama, koje karakteriše manjak prostora za igru i fizičku aktivnost dece i smanjenje vremena posvećenog fizičkom obrazovanju u školama, razlozi su koji izazivaju zabrinutost. Ovo treba da dovede do objedinjavanja nastojanja na jačanju svesti o važnosti fizičkog obrazovanja za zajednicu.

Povećanje šećera i masnoće u krvi, u kombinaciji sa smanjenom fizičkom aktivnošću, doveli su do trostrukog povećanja stope gojaznosti od 1980. godine u nekim delovima Severne Amerike, Ujedinjenog Kraljevstva, Istočnoj Evropi, Srednjem Istoku, Pacifičkim ostrvima, Australiji i Kini. Faktori rizika - krvni pritisak, holesterol, alkohol, cigarete i gojaznost - dobro poznati u bogatijim sredinama, sada postaju dominantni u razvijenim zemljama, koje karakteriše nizak mortalitet, i u njima se nalaze na vrhu lestvice, zajedno sa infektivnim bolestima koje su uvek pogađale siromašnije sredine. Takođe, oni su sve prisutniji i u zemljama sa visokim mortalitetom.

 

Svetska zdravstvena organizacija

 

Svetska zdravstvena organizacija (SZO - WHO) spada u glavne svetske aktere za utvrđivanje politike borbe protiv stanja koja se sastoje u preteranim skupljanjem masti u telu čoveka.  U okviru svoje delatnosti SZO je usvojila čitav niz dokumenata u kojima su utvrđeni kako individualni tako i kolektivni ciljevi u odnosu na fizičku aktivnost čoveka i njegovu ishranu.[23] Pojedine SZO-preporuke su usmerene na celokupno stanovništvo a neke se odnose na specijalne starosne grupe. Osnovni dokumenti SZO se odnose na fizičku aktivnost kao sredstvo primarne prevencije za stanovništvo i temelje se na najnovijim rezultatima istraživanja. Tako, na primer, Svetski zdravstveni izveštaj 2006 (World Healt Report) posebno naglašava uticaj uobičajenih dnevnih aktivnosti kao što su bavljenje fizičkim aktivnostima, pravilna ishrana, izbegavanje upotrebe duvanskih proizvoda i redovan san, na psihičko zdravlje pojedinaca i porodica.

Svetska zdravstvena organizacija je na svom pedeset sedmom zasedanju usvojila rezoluciju pod nazivom „Svetska strategija o pravilnoj ishrani, fizičkoj aktivnosti i zdravlju" kojom državama članicama preporučuje da svake godine obeležavaju „svetski dan zdravlja" u cilju promovisanja važnosti fizičke aktivnosti za zdravlje i dobrobit svakoga. Svetski dan zdravlja ima za cilj da: a) promoviše inicijative, politiku i programe država i lokalnih zajednica koje ukazuju na važnost fizičkih aktivnosti; b) poveća učešće različitih grupa ljudi u bavljenju fizičkim aktivnostima , kako muškaraca tako i žena, bez obzira na godine starosti i fizičku sposobnost, u svako doba (za vreme slobodnog vremena, prevoza, na poslu) i na svakome mestu (u školama, organima lokalne zajednice, kod kuće, na radnom mestu). Za zdrave odrasle u starosti između 18 i 65 godina, Svetska zdravstvena organizacija preporučuje kao cilj minimum dnevno 30 minuta umerenog fizičkog vežbanja ili bavljenja sportom 5 dana u nedelji ili minimalno 20 minuta intenzivnih fizičkih aktivnosti 3 dana u nedelji. Potreban obim fizičkih aktivnosti može se sastojati i u periodičnoj minimalno 10 minutnoj kombinaciji umerenog i intenzivnog vežbanja. Aktivnosti na jačanju mišićne snage i izdržljivosti trebale bi da se dodatno upražnjavaju 2 do 3 dana nedeljno.[24] Za odrasle u starosti preko 65 godina treba, u principu, težiti postizanje ciljeva kao i za zdrave mlađe odrasle. Pri tom su posebno važne vežbe ravnoteže i treninzi snage kako bi se smanjile opasnosti padanja. S druge stran,e mladi u školskom uzrastu trebaju da se fizičkim aktivnostima intenzivno dnevno bave 60 minuta ili više. Ove preporuke važe dodatno za svakodnevne rutinske delatnosti, koje su manje intenzivne, odnosno traju manje od 10 minuta. U svakom slučaju, kod svih ciljnih grupa mogu se postići dodatni pozitivni efekti povećanjem intenziteta kretanja.

Međunarodna godina sporta i fizičkog obrazovanja pokazala je i da sport može biti veoma efikasan, kao sredstvo koje pomaže u ublažavanju širenja HIV - a, promovisanjem kampanja vakcinisanja, upoznavanjem ljudi sa rizikom i njihovim osposobljavanjem sposobnostima i znanjima u vezi sa prevencijom HIV-a. Sportske aktivnosti su pogodne za promovisanje sigurnog seksa i uključivanje u društveni život osoba koje su inficirane ili obolele od HIV-a. Igra i sport mogu biti uspešno integrisani u postojeće zdravstvene projekte i projekte zaštite od HIV - a, uz male dodatne troškove, čineći sport veoma pogodnim sredstvom za podizanje javne svesti o HIV-u. UNAIDS je 2004. godine usvojio memorandum o razumevanju sa Međunarodnim Olimpijskim Komitetom (IOC), sa namerom da aktivnije uključe svet sporta u borbu protiv epidemije HIV-a. U svakom slučaju, uloga sportskih udruženja u aktivnostima u vezi zdravstvenog informisanja, posebno u oblasti HIV- a, daleko je od potpune iskorišćenosti. Podizanjem svesti i prenošenjem informacija o prevenciji, ona se efikasno i aktivno mogu boriti protiv nepravde i diskriminacije. U radu sa populacijom koja je najviše izložena riziku od HIV-a, evidentan je pozitivan uticaj sporta na mlade ljude. Takvi projekti su sprovedeni u Mongoliji, Bocvani, Mozambiku i drugim zemljama u kojima su fudbalski treneri uspešno obučavani i korišćeni za prenošenje informacija u vezi zdravstvene zaštite.

Svetska zdravstvena organizacija je i pre Međunarodne godine sporta stalno ukazivala na značaj fizičkih aktivnosti na zdravstveno stanje stanovništva. Kao primer može poslužiti Svetski dan zdravlja 7. april 2002 -  ''Kretanjem do zdravlja''

Pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije se u celom svetu svake godine obeležava Svetski dan zdravlja koji ima za cilj da stimuliše globalnu svetsku debatu o zdravlju sa glavnim naglaskom na prevenciji i promociji zdravlja uz mobilisanje kompletne zajednice i društva na lokalnom i globalnom nivou ka organizovanju pokreta za pravilan način života i unapređenje zdravlja stanovništva pokretanjem globalne inicijative za aktivnim životom. Na 54. Generalnoj skupštini Svetske zdravstvene organizacije maja 2001. godine Generalni direktor SZO Dr Gro Harlem Brundtland je predložila temu u vezi fizičke aktivnosti za Svetski dan zdravlja 2002, a povod je bio kontinuirani trend rasta hroničnih masovnih nezaraznih bolesti sa epidemijskim razmerama, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju i tranziciji. Tema Svetskog dana zdravlja 2002. godine je fizička aktivnost sa sloganom ‘’Move for health’’-‘’Kretanjem do zdravlja‘’, pri čemu Svetska zdravstvena organizacija naglašava značaj fizičke aktivnosti i pravilnog stila života u prevenciji hroničnih masovnih nezaraznih bolesti. Najznačajniji uzrok kardiovaskularnih bolesti, diabetesa i gojaznosti je nedovoljna fizička aktivnost. SZO procenjuje da je nedovoljna fizička aktivnost vodeći uzrok više od 2 miliona smrtnih slučajeva godišnje. Procenjuje se da kombinacija faktora rizika kao što su neadekvatna ishrana ,nedovoljna fizička aktivnost i pušenje uzrokuje skoro 80% prevremeno nastalih koronarnih oboljenja. Smatra se da bi 1/3 malignih bolesti mogla biti prevenirana pravilnom ishranom, održavanjem normalne telesne mase tj. ishranjenosti uz adekvatnu fizičku aktivnost tokom života.

Glavni događaj obeležavanja Svetskog dana zdravlja 2002. godine je bio u Sao Paulo u Brazilu po uspešnom modelu AGITA MUNDO – ''Move for health''. Svetska zdravstvena organizacija poziva sve pojedince, društva, nevladine i vladine organizacije, institute, zdravstvene organizacije, univerzitete, profesionalna udruženja i sve ostale zainteresovane da se pridruže globalnom pokretu aktivnog življenja za unapređenje pravilnog stila života organizujući obeležavanje Svetskog dana zdravlja u svojoj sredini angažujući lokalnu zajednicu u promociji fizičke aktivnosti, pravilne ishrane i zdravlja.

Posebno je interesantan i Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije o najvećim opasnostima po zdravlje iz 2002. godine. Ovaj izveštaj, jedan od najvećih istraživačkih projekata ikad preduzetih od strane ove zdravstvene agencije UN, i on ispituje 20 najvećih rizika po ljudsko zdravlje i njihov uticaj na bolest, invalidnost i smrt. On procenjuje da ako bi se svet pozabavio ovim pretnjama, barem bi se mogla postići ekstra decenija zdravog života čak i u najsiromašnijim zemljama, dok bi ljudi u najbogatijim zemljama mogli dobiti još pet godina zdravog života.

Hrana i piće igraju centralnu ulogu u mnogim ispitanim rizicima po zdravlje, od problema neuhranjenosti, koji je na prvom mestu, do zla gojaznosti, koja je na desetom Izveštaj je pokazao da je alkohol odgovoran za daleko vise smrti i bolesti nego što se prethodno smatralo.

Najvećih 10 opasnosti po zdravlje u svetu, u smislu koliko bolesti i smrti uzrokuju, su, prema redosledu opasnosti: neuhranjenost, nebezbedan seks, visok krvni pritisak, duvan, alkohol, zagađena voda, sanitacije i higijena, nedostatak gvožđa, zagađenost u zatvorenom prostoru, visok holesterol i gojaznost.

Ovaj izveštaj iznosi po prvi put da je 40 odsto smrti u svetu uzrokovano od samo 10 najvećih faktora rizika, dok narednih 10 faktora rizika dodaje manje od 10 odsto.

U najsiromašnijoj grupi zemalja neuhranjenost je daleko najveća opasnost po zdravlje, praćena nebezbednim seksom - što se odražava u masovnom teretu SIDE u ovim oblastima. U zemljama u razvoju ispostavilo se da je alkohol najveća opasnost za zdravlje, praćen visokim krvnim pritiskom i duvanom. Neuhranjenost i gojaznost su na četvrtom i petom mestu. Holesterol je sledeći, a zatim mali unos voća i povrća. U bogatim državama, najveća opasnost je duvan, odmah iza koga sledi visok krvni pritisak, alkohol, gojaznost, mali unos voća i povrća i neadekvatne vežbe.

Konačno, kada se govori o sportu i zdravlju ne sme se zaobići i Deklaracija o zajedničkim stavovima vezanim za politiku javnog zdravlja Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodnog udruženja za sportsku medicinu (FIMS), doneta 1995. godine; na Evropskom kongresu sportske medicine - Granada (Španija). Ključni stavovi izneti u toj Deklaraciji su:

·         Danas postoje enormni gubici ljudskog potencijala koji se mogu pripisati fizičkoj neaktivnosti. Pored toga, osobe koje propuštaju da dovoljno fizički vežbaju izložene su dvostruko većem riziku obolevanja od koronarne bolesti od svojih fizički aktivnijih parnjaka. Poznato je, takođe, da su mnoga oboljenja i nesposobnosti u starosti, pre rezultati smanjene fizičke aktivnosti nego starosti same za sebe. Sedentarni način života se sada smatra najvažnijim faktorom lošeg zdravlja i »nepotrebnog« umiranja.

·         U ovom veku, zahvaljujući mehanizaciji, značajno je smanjena fizička aktivnost ljudi. Ovo je posebno izraženo u visoko razvijenim zemljama, gde je težak manuelni rad praktično iščezao i gde su različita pomagala u domaćinstvu drastično smanjila fizičke napore. Povećano korišćenje motornih vozila i produženo vreme koje se provodi u sedentarnim aktivnostima u dokolici, kao stoje gledanje televizije, široko je doprinelo promociji neaktivnog životnog stila. Ovakav životni stil prvo je postao preovlađujući u industrijskim zemljama, ali je takođe u stalnom porastu i u zemljama u razvoju. Ova tendencija nije ograničena samo na odrasle; postoje pouzdani pokazatelji da deca i adolescenti takođe postaju sve manje aktivni. Danas se može govoriti o tome da je snižena fizička aktivnost fenomen svetskog značaja.

·         Rezultati ekstenzivnih istraživačkih programa doveli su do zaključaka da fizička  aktivnost doprinosi dugovečnosti i da u širokom obimu štiti organizam od najvažnijih hroničnih nezaraznih oboljenja kao što su: koronarna bolest, hipertenzija, moždani udar, od insulina zavisni diabetis, osteoporoza i karcinom kolona. Neke studije ukazuju da fizička neaktivnost takođe povećava rizik obolevanja od karcinoma prostate, karcinoma pluća, karcinoma dojke i depresije. Pored toga fizička aktivnost odgovarajućeg intenziteta koristi se u rehabilitaciji kod pacijenata sa kardio- vaskularnim i drugim hroničnim oboljenjima.

·         Odgovarajuća fizička aktivnost je u svim starosnim dobima neophodna za održavanja fiziološkog »fitnesa«, tj. psihofizičkog kapaciteta koji omogućava da se svakodnevno kretanje i fizički napori obavljaju bez preteranog zamora ili neugodnosti, za regulisanje telesne mase i izbegavanja gojaznosti i za optimalno održavanje visokog nivoa fizioloških procesa, uključujući metabolizam masti i ugljenih hidrata i održavanje odbrambenih sposobnosti organizma protiv infekcija. Ljudi funkcionišu, osećaju se i izgledaju bolje kada vode aktivan život, a nivo njihove anksioznosti i depresije može biti smanjen. Kod starijih osoba ograničena pokretljivost i gubljenje samostalnosti veoma su rasprostranjeni; s tim u vezi, mnogi podaci ukazuju na značaj redovne fizičke aktivnosti u prevenciji i ublažavanju ove nesposobnosti.

·         Uopšte, uzev mnogi pokazatelji govore da veliki broj ljudi funkcioniše ispod, često znatno ispod, svog biološkog potencijala za dobro zdravlje, upravo zbog nedovoljne fizičke aktivnosti. U poređenju sa različitim povoljnim efektima na zdravlje koji se  mogu očekivati, rizik od upražnjavanja osmišljene, dozirane fizičke aktivnosti je  minimalan.

Konstatujući sa zabrinutošću da je približno jedna polovina čovečanstva nedovoljno fizički aktivna,.Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Međunarodno udruženje za sportsku medicinu (FIMS) su pozvali sve vlade na svetu da organizuju i podrže programe fizičke aktivnosti kao deo politike unapređenja javnog zdravlja i deo socijalne politike, uz stavljanje posebnog akcenta na sledećem:

·         Redovnu dnevnu fizičku aktivnost trebalo bi ustanoviti kao kamen temeljac zdravog životnog stila. Fizičku aktivnost bi trebalo reintegrisati u rutinu svakodnevnog života. Jedan, svima razumljiv, prvi korak mogao bi da bude npr. korišćenje stepenica umesto lifta i hodanje ili vožnja biciklom na kratkim rastojanjima.

·         Deci i adolescentima trebalo bi obezbediti olakšice i stvoriti mogućnost da učestvuju u osmišljenim i zanimljivim programima vežbanja, kako bi redovno upražnjavanje fizičke aktivnosti preraslo u životnu naviku.

·         Odrasle bi trebalo ohrabriti da postepeno povećavaju redovnu fizičku aktivnost sa ciljem da dostignu najmanje 30 minuta fizičke aktivnosti umerenog intenziteta kroz npr.  brzo hodanje i penjanje uz stepenice. Napornijim fizičkim aktivnostima kao što su lagano džogiranje, vožnja bicikla, sportske igre (fudbal, tenis i dr.) i plivanje, mogu se ostvariti i dodatne koristi za zdravlje.

·         Ženama treba ponuditi veći izbor mogućnosti i više ohrabrenja za učešće u zdravom vežbanju.

·         Starije, uključujući i najstarije građane čiji je broj u stalnom porastu širom sveta, treba hrabriti da vode fizički aktivan život kako bi održali samostalnost u  kretanju i ličnu autonomiju, smanjili rizik povređivanja i ostvarili optimalnu ishranu. Tim će njihova socijalna uloga i socijalni odnosi takođe biti olakšani.

·         Ljudima sa različitim oblicima nesposobnosti i onima koji pate od hroničnih  oboljenja treba obezbediti stručne savete vezane za vežbanje prilagođeno njihovim potrebama.

·         Naučna saznanja i činjenice o povoljnim zdravstvenim efektima fizičkog vežbanja u svim starosnim dobima trebalo bi što više popularisati.

·         Odgovornost za sopstveno zdravlje ipak je, pre svega, stvar svakog pojedinca i porodice, ali je dužnost vlada da obezbede materijalne i socijalne uslove koji će omogućiti da se fizički aktivan životni stil podržava i sprovodi. Podržavanje fizičke aktivnosti mora da bude  deo javne politike jer su njeni uticaji na zdravlje veoma značajni i dalekosežni. Navodimo neke od osnovnih zahteva:

·         Promotivne aktivnosti koje će se istovremeno sprovoditi na svim nivoima vlasti - lokalnih i centralne - tako da će npr. politika u domenu saobraćaja i zaštite sredine biti angažovana na zadovoljavanju potreba pešaka i biciklista isto toliko kao na zadovoljavanju potreba vozača motornih vozila; da će  projektovanje gradova i naselja biti takvo da podstiče fizičku aktivnost u slobodno vreme.

·         Edukacija i reedukacija lekara, drugih zdravstvenih radnika i tehničara svih nivoa stručnog obrazovanja, sa ciljem da se podrži fizička aktivnost kroz stručne savete  pacijentima i učenicima kao i kroz ukazivanje na dobre primere.

·         Obezbeđenje odgovarajućih olakšica od strane lokalnih vlasti i centralne vlade koje se odnose na posebne zahteve majki, zaposlenih žena, starijih, fizički hendikepiranih i drugih sa specijalnim potrebama.

·         Davanje visokog prioriteta prevenciji i lečenju sportskih povreda.

·         Preduzimanje nekih od proverenih javnih kampanja zdravstvenog obrazovanja kroz zdravstvenu službu i masovne medije, podržanu mišljenjima istaknutih pojedinaca i ukazivanjem na pozitivne uzore u zajednici.

·         Udruživanje sa što većim brojem dobrovoljnih organizacija - socijalnih, ekoloških, sportskih, i rekreativnih - u cilju propagiranja zdravijeg i zabavnijeg životnog stila.

·         Sagledavanje fizičkih aktivnosti i fizičkih sposobnosti na nacionalnom nivou, kao i postojećih programa koji ih propagiraju i programa prevencije sportskih povreda; bazičnu liniju ovih pokazatelja trebalo bi postaviti odmah.

 

Nenad Djurdjević, Ph.D

 

INTERNATIONAL LAW ASPECTS OF RELATIONSHIP BETWEEN SPORT AND HEALTH

 

 

It is generally accepted in modern world that sporting activities are useful for personality development as well as maintaining good health, improving physical quality, greater personal satisfaction, better and more meaningful use of free time and improving quality of life. The most important international organizations (United Nations, Council of Europe, European Union) have long tradition in fundamental considering of the relationship between sport and health in all of their aspects. In this paper, the author points out the most important international law acts where the matter of relationship between sport and health has been considered directly or indirectly. Legal significance of all those acts is not the same (Conventions, Resolutions, Recommendations, Directives), but all of them are significant for Serbia, because in the first place, Serbia is a member-state of the United Nations and Council of Europe and therefore it has the obligations from membership presupposing respect of generally accepted views, and secondly it intends to become a member of the European Union and to adjust its national law system with communitarian law and values and attitudes  in such community of European peoples. The author concludes that only good understanding of researching carried out by the United Nations, Council of Europe and European Union in respect to sport and health relationship and acts that were enacted on the base of such researching, may enable Serbia to, on one hand, get clearer picture of situation in the country concerning the level reached in population health protection improvement through sport, and from the other side, to realize the importance of sports medicine development or special health protection of athletes.

Key words: sport, health, sports medicine, health protection, international law, international organizations.