Dr Sveto Purić,
Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu
UDK: 338.434
Primljeno: 20.09.2010.
Kraći naučni članak
POLJOPRIVREDA KAO BIZNIS I KAO NAČIN ŽIVOTA
Autor se u radu bavi pitanjem poljoprivrede kao biznisa i kao načina života u savremenom društvu, posebno u Republici Srbiji. Prema stanovištu autora, nemoguće je odvojiti poljoprivredu kao privrednu deltanost od poljoprivrede kao načina života, ako želimo da od iste imamo neku korist. Pozitivna iskustva drugih su korisna i poželjna, ali su on sopstvena još korisnija. Postoje mnogi ozbiljni razlozi zbog kojih bi ova privredna grana trebalo da bude predmet posebne pažnje države, a ne privredna grana koja je predmet konstantnog zanemarivanja.
Ključne reči: poljoprivreda, subvencije države, poljoprivreda kao biznis, vreme proizvodnje, priroda poljoprivredne proizvodnje
Ove dve stvari nisam mogao odvojiti, nezavisno od toga što većina autora koji o poljoprivredi govore, to svesno ili nesvesno, po pravilu radi. Ako poljoprivreda nije i jedno i drugo u dobroj kombinaciji, dugoročno se to mora osvetiti i poljoprivrednim proizvođačima ali i onima koji od nje, direktno ili indirektno žive. Od proizvođača preko prerađivača, do distributera gotovih proizvoda, reprodukcioni ciklus kretanja hrane mora biti tako ukomponovan i organizaciono i interesno, kako bi sudbina svih zavisila od sudbine proizvoda koji ih povezuje.
Pitanje nacionalne prehrambene sigurnosti i bezbednosti jeste i mora postati, ako nije, strateški cilj. Ona to nije ako se svaka nestašica, kao da se jedva čekala, pokriva interventnim uvozom. Kakve posledice to dalje ima na domaću proizvodnju, ostaje nečija tuđa briga.[1]
Takav potez, uz veliku ličnu korist pojedinca, izaziva u narednom periodu nestašice koje nije moguće ni lako, a posebno ne i brzo pokriti. Lančana reakcija negativnih trendova nastavlja dalje, uskim kozjim stazama do ćorsokaka, gde na kraju stoje nezadovoljni i neopskrbljeni potrošači.
Pozitivna iskustva drugih, pametni koriste i na svojim prostorima, ali ne precrtavanjem i presađivanjem. Prosto neke vrste tu ne žive, a i ako opstaju potrebno im je vreme aklimatizacije. Stare dobre i proverene sorte i rase, uz nadogradnju onoga što tu od najboljeg u svetu može ostati i opstati, jeste put da sinovi i unuci postanu bolji domaćini od očeva i dedova. To u Srbiji nekako ne ide!!! Zašto???
Poljoprivreda je, bez sumnje, privredna grana od vitalnog značaja za opstanak ljudske vrste. Primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji pripada centralno mesto u ovom sistemu. „Moderna poljoprivreda je skup različitih funkcionalnih veza i odnosa između predfarmerskog, farmerskog i postfarmerskog i uslužnog sektora.[2] Pokazalo se i to da je poljoprivreda područje u kojem se ispoljavaju najsloženiji i najteži problemi u zemljama u tranziciji sa EU.
Od W. Petty (druga polovina 17. veka) koji je tvrdio da je „rad otac bogatstva a zemlja mu je mati“, preko razmišljanja da „siromašni seljaci znače i siromašno kraljevstvo“, a time i kralj, do fiziokrata kod kojih je propagiran analitičko-komparativni, agrogeografski pristup u agrarnoj ekonomiji, stvarana je „ekonomika gazdinstva“.
Od optimalne veličine poljoprivrednog gazdinstva, preko usklađenog odnosa biljne i stočarske proizvodnje, do ekonomike proizvodnje pojedinih kultura i proizvoda, krčen je put ekonomike poljoprivrede.
Kada zemljišni posed biva doveden na veličinu parcele do koje smo mi došli, rasparčan i razdrobljen sa prosečnom veličinom oko 3ha po domaćinstvu, više je nego sigurno da ste takvim odnosom oduzeli poljoprivredi sva znanja koja su joj omogućila da pre toga procveta.
Ako se tome doda činjenica da „ekonomika agrara značajno prevazilazi granice kapije na poljoprivrednom gazdinstvu i uključuje mnogobrojne aktivnosti prerade, distribucije i potrošnje hrane“[3] onda je jasno koliko se promašaji učinjeni u prvim koracima negativno reflektuju kasnije na pomenute faze.
Kada je reč o principu ekonomičnosti i profitu kao motivu proizvodnje on naravno ostaje prisutan i u poljoprivredi, na individualnom gazdinstvu. To ne bi bila puna istina ako istome ne dodamo činjenicu da je poljoprivreda istovremeno i biznis i način života.
Za većinu porodičnih gazdinstava profit jeste poslovni cilj, ali oni koji upravljaju gazdinstvom imaju i dodatne ciljeve, oni održavaju stil življenja prenoseći nasleđem članovima porodice. Farmeri posebno ističu zadovoljstvo koje im pruža rad sam po sebi. Od toga da se obavlja u otvorenom prostoru, da je prisutno uživanje pri obavljanju određenih poslova i zadataka, do toga da možete posmatrati proces rasta kod biljaka i životinja.[4]
Kada voćka koju ste lično zasadili, a pre toga znate i šta ste zasadili, procveta i prorodi, kada tele u čijem teljenju ste lično učestvovali i svojom rukom zadojili, kada konj koga ste lično odgajili dobije grup trku (uz grla koji su drugi uvezli), onda osetite snagu koju vam nikakva tehnika i tehnologija ne mogu podariti. Finansijski efekti tu nekako stoje iza. Ako ih ima, dobro je za novu i povećanu proizvodnju, ako izostanu nosi vas adrenalin dalje, u iščekivanju da će doći neka bolja vremena. A šta je već jednom sa njima???
Kako modernu poljoprivredu čini nekoliko sektora koji su vezani za proizvodnju i distribuciju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, predfarmerski sektor; primarna proizvodnja – farmerski sektora; sekundarni – proizvođački sektor i tercijalni – uslužni sektor, to je potrebno sve ovo imati u vidu (i naravno imati saznanja o celini reproceline, da bi se omogućilo njeno savremeno funkcionisanje. Primarno mesto u sektoru agrara pripada nezavisnim porodičnim farmerima. Oni su idealna forma organizacije proizvodnje u oblasti poljoprivrede.
Porodično poljoprivredno gazdinstvo funkcioniše na bazi vlasništva nad zemljom kao osnovnim resursom, preduzetnički je usmereno i najčešće proizvodno diverzifikovan, utemeljena je aktivnost osloncem na porodicu, sa komparativnim prednostima na otvorenom tržištu. Proces proizvodnje usklađuje sa prirodom i čuva resurse a bavljenje poljoprivredom je istovremeno i biznis i način života. Da bi to stvarno postala naša poljoprivreda i u njoj naš poljoprivredni proizvođač potrebno je i: „odgovarajućom politikom podsticaja neophodno je povećati obim domaće proizvodnje i znatno više stimulisati izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda raznim vidovima subvencija. Neophodno je učiniti maksimalne napore ka vraćanju našoj zemlji statusa najpovlašćenije nacije u međunarodnoj trgovini sa EU“.[5]
Iz specifičnosti tražnje za poljoprivrednim proizvodima proizilazi i specifičan položaj proizvođača ovih proizvoda. Tražnja za poljoprivrednim proizvodima je izvedena jer je definisana odnosom potrošača prema proizvodima višeg stepena prerade. Od sklonosti (granične) prema potrošnji i prema štednji, preko promena u visini dohotka potrošača do elastičnosti ponude i tražnje u odnosu na promenu cene poljoprivrednog proizvoda, varira i tražnja za njima.
Princip oportunitetnih troškova nameće takva rešenja koja preporučuju takvu proizvodnu kombinaciju rada, kapitala i zemljišta koja daje najveći prinos. Problem proizvodne strukture se najčešće svodi na iznalaženje najbolje kombinacije stočarske i biljne proizvodnje. To je opet sa svoje strane diktirano postojanjem prirodnih veza između pojedinih biljnih kultura ali i njihovog uticaja na uzgoj stoke.
Zakon opadajućih prinosa, karakterističan inače za većinu proizvodnih procesa, najočiglednije i najdrastičnije se pokazuje u poljoprivrednoj proizvodnji. Na gazdinstvima je prisutna pojava da se teži „nadoknadi jedva nešto većoj od minimalnih prosečnih troškova, što se izjednačava sa zahtevom minimalne dobiti. Ovakav stav dodatno utiče na smanjenje ponude hrane i neracionalno korišćenje resursa na nacionalnom nivou.“[6] Ne sporeći tačnost navoda, moram konstatovati da je poljoprivredni proizvođač neadekvatnom ekonomskom politikom dugi niz godina, doveden u položaj prinude neekonomičnog ponašanja. Potrošaču to nekada trenutno odgovara, dugoročno bez sumnje gubi i on.
Nepodudarnost vremena proizvodnje i radnog perioda (zbog biološkog karaktera biljne proizvodnje), gde je vreme proizvodnje u poljoprivredi, po pravilu, daleko duže od radnog perioda; sezonski karakter poljoprivredne proizvodnje; sporiji obrt kapitala i dr., jesu karakteristike ovog sektora koje se dalje, direktno ili indirektno, reflektuju na tražnju a time na status i način života poljoprivrednog proizvođača. Za ponudu poljoprivrednih proizvoda važi pravilo da je u kratkom roku potpuno neelastična.[7]
Kuda i kako dalje?
Nigde kao u agraru ne važi tako jaka tvrdnja da je veliko bolje, ali da je malo lepše. Da li je za mačka mnogo goveđa glava? Kada kapital, posed, veličina kompanije itd. prevaziđe veličinu optimalnog sistema sa stanovišta organizacije i ekonomičnosti, sistem kreće ka entropiji. Tada kažemo da ga je korporacija nadrasla, da više ne kontroliše tokove novca, da jednostavno ne vlada situacijom. Slon na staklenim nogama opstaje na kratko i najčešće se sve brzo ruši kao kula od karata, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Primarna poljoprivredna proizvodnja, osmišljena u štali i na livadi, osnovni je izvor ponude. Proces marketinga počinje i nešto ranije (sa firmama koje poljoprivredu snabdevaju inputima) i ide do potrošača koji kupuje određen proizvod za finalnu potrošnju. Neravnopravni uslovi razmene, reflektovani kroz niže cene poljoprivrednih proizvoda, jesu bili i još uvek jesu naša zbilja. Koliko dugo? Od prvog petogodišnjeg plana do današnjih dana (bez obzira na spori obrt kapitala i nisku akumulaciju po prirodi delatnosti) agonija ove proizvodnje i njenih proizvođača se nastavlja. Kao logičan kraj je smanjena proizvodnja i nestašice. Izgleda da se mleko ipak mora dobiti od krava!!! Uz državne subvencije naravno, kao i u ostatku normalnog sveta.
Šta sa ruralnim razvojem? Gde je istina o koraku nazad radi ona dva napred? Da li zaboravljena seljačka ekonomija mora sići sa margina razvoja? Podređeni položaj seljaka kroz inferiorni status u odnosu na druge socio-ekonomske grupacije mora da se menja ako se žele obezbediti dovoljne količine zdrave hrane (za prehranu sopstvenog stanovništva ali i obezbeđenje viškova za izvoz).
Ruralni razvoj „predstavlja kompleksan razvoj određenog ruralnog područja na osnovu raspoloživih prirodnih, materijalnih, infrastrukturnih i ljudskih resursa kojima se upravlja sa dužnom pažnjom na očuvanju ravnoteže između čoveka i prirode“[8]
Imajući u vidu neka iskustva, uključujući i lično, na pomenutom putu razvoja stoji i stočarska proizvodnja. Od tradicije kojom smo se mogli ponositi do vrlo skromnog stočnog fonda (koji nam ne služi na čast), išli smo putem posrtanja i gubitaka, dizanja i novih razočarenja i stigli do nestašica i nemoći koja nas, u ovom značajnom sektoru, ozbiljno opterećuje.
I dok ovaj sektor ne živi već preživljava, ne razvija se već tavori, u bespomoćnom položaju vapi za pomoći da bi drugima pomogao, ostaju i gluvi i slepi na to i proizvođači i država. Došlo je vreme da se nebriga i nemar, a rekao bih i neznanje ali i loša namera, osvete svima zajedno. Očito je da, ono što nije plaćeno na mostu mora biti plaćeno na ćupriji.
Razmišljajući o ovom problemu, ali se i praktično vrlo skromno baveći odgojem visoko mlečnih grla (crvenog i crnog holštajna), ali i onih za proizvodnju mesa (pri tome se misli na simentalsku rasu) došao sam do ekonomske računice koja pokazuje da:
· proizvodnja mleka, imajući u vidu sadašnju otkupnu cenu, jeste posao na kome imate gubitak ili ste na pozitivnoj nuli (uz ogromne napore i danonoćni rad);
· klasičan tov junadi, već duže vreme pravi minus ili je na onoj famoznoj pozitivnoj nuli.
Gde se krije šansa da veliki broj porodičnih gazdinstava profitabilno posluju, kako bi ovo zanimanje postalo dobra kombinacija uspeha i načina života.
Meni se u ovom trenutku čini, a toga postaju polako svesne i neke visoko razvijene zemlje (koje se polako vraćaju na ekstenzivan način gajenja goveda), da proizvodnja goveđeg mesa u sistemu krava-tele (bez muže), uz korišćenje jeftinih izvora hrane i mala ulaganja, može postati način života velikog broja srpskih gazdinstava. Naše domaće šareno goveče u tipu simentalca, jeste upravo dobra osnova za ukrštanje sa mesnatim rasama.[9]
Od kuda ekonomska osnova za ovu ideju?
Proizvodnja dovoljnih količina kvalitetnog goveđeg mesa, koje zadnjih godina sve više i sve češće uvozimo, može biti dovoljna, ne samo da se zadovolji domaća potrošnja već i da se obezbedi izvoz i po tom osnovu značajan devizni priliv. Ona može postati i način opstanka za manja i starija domaćinstva, koja se ovim poslom mogu baviti i u tim godinama. Na ovaj način se koriste zemljišni posedi na optimalan način(postaju pašnjak za ceo vegetacioni period) uz značajno snižene troškove koje prouzrokuje ratarska proizvodnja. Na ovaj način bi se u funkciju stavile zapuštene i neobrađene zemljišne površine. Uz sve to, isto bi značilo i potrebu za novim radnim mestima (osnovni faktor proizvodnje – čovek, nam je u drugim sektorima postao višak).[10]
Nema ni jedan ozbiljan razlog, makar ne ekonomski i stočarski, da ovo ne postane i ostane naše zanimanje, biznis i način života.
Rezime
Poljoprivredu kao biznis i poljoprivredu kao način života, ako se istoj dobro želi, nije moguće odvojiti. Ako ih odvojite, pitanje je šta će ostati i od jednog i od drugog. Ako se ne spoje ugrožena je nacionalna prehrambena sigurnost ali se ozbiljno ulazi i u pitanje bezbednosti.
Dobra iskustva drugih jesu korisna i dobra, sopstvena su i korisnija i bolja. Organizmu upravo prija hrana dobijena na području na kojem čovek živi i radi. Ona druga je, pored visoke cene, nužno zlo. Uz to opterećuje i platni bilans, umesto suficita pravi deficit. A uz to i ne prija. A gde je tu i zadovoljstvo bavljenja poljoprivredom?!
Nepodudarnost vremena proizvodnje i radnog perioda, sezonski karakter poljoprivredne proizvodnje i sporiji obrt kapitala i dr. Jesu ozbiljan razlog da ova grana bude predmet posebne pažnje i pomoći od strane države, a ne grana sa posebnim prisustvom nebrige i nedomaćinskog odnosa. Kad-tad to vam se obije o glavu.
Purić Sveto, Ph.D
The Ŕgriculture as a Business and the Ŕgriculture as a Way of Life
Summary
If we are looking for the benefit of it, than it's impossible to separate agriculture as a business from agriculture as a way of life. If we separate those two, then it is questionable what would left from both of it. If we not put together those two then national food securities is at risk, which brings us to the risk of national security at general.
Good experiences of others are helpful and good, but our own are even better and more useful. Biggest benefit for human body comes from the diet based on the food that is produced at the area where the certain individual habitats. Other food products could be considered, not only expensive, but also as a necessary evil on the menu. Those products are also additional ballast to the balance of payments, which makes deficit instead of surpluses. And where is the pleasure of dealing with agriculture and food production.
Incompatibility of the time of production and working period, seasonal nature of agricultural production, slow turnover of capital and other factors are the serious reason for this branch to be the subject of the special attention and assistance from the state, and not an economy branch that is subject of constant neglecting.
Key words: agriculture, agriculture as a business, assistance from the state, time of production, nature of agricultural production, slow turnover of capital
[1] Primera radi, u 2009. god. je uvezeno toliko mleka u prahu da je to bilo više nego što je iznosio uvoz istog proizvoda proteklih 10-tak godina, a istovremeno je stotinak vojvođanskih i šumadijskih krava moralo otići na klanice zbog niskih cena mleka.
[2] Dr Zorka Zakić i dr Žaklina Stojanović, „Ekonomika agrara“, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, iz predgovora, str. 2.
[3] Ibid., str. 15.
[4] To zadovoljstvo se zaista ne može opisati. Njega možete osetiti jedino ako se ovim poslom bavite: kopate i kosite, hranite i čistite, napasate i prskate, muzete i sirite, režete i berete, timarite ili navodnjavate…., ili možda sve to pomalo.
[5] Prof. dr Branislav Vlahović, „Agrar Srbije na pragu evropskih integracija“, Info, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
[6] Dr Zorka Zakić i dr Žaklina Stojanović, „Ekonomika agrara“, centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008, str. 121.
[7] Ono što je zasejano može se požnjeti, jednom uništeno osnovno stado mora godinama čekati da bude obnovljeno itd.
[8] Dr Zorka Zakić i dr Žaklina Stojanović, Ekonomika agrara, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008, str. 517.
[9] Autor polako i strpljivo već neko vreme radi na edukaciji svojih komšija i prijatelja, na ovom pitanju.
[10] Primera radi u evropskoj Uniji se 36% ukupnog broja govedi proizvodi u ovom sistemu; u Nemačkoj se ovim načinom proizvede oko 70% ukupnih količina goveđeg mesa, a država stimuliše ovaj sistem sa oko 200E po utovljenom grlu, sto je slučaj i u Hrvatskoj. U zemljama sa najvećom proizvodnjom i izvozom goveđeg mesa u svetu (kao što su Australija i Argentina) isključivo je zastupljen ovaj način uzgoja i tova goveda.