Mirjana Mlađenović *

Stručni članak

UDK: 341.123

327

doi: 10.46793/GP.1301.107M

RAZVOJ I REDEFINISANJE ULOGE MIROVNIH OPERACIJA UN U OČUVANJU MEĐUNARODNOG MIRA I BEZBEDNOSTI

Rad primljen: 27. 05. 2022.

Rad ispravljen: 24. 09. 2022.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 26. 09. 2022.

U ovom radu objašnjava se značaj i uloga mirovnih misija Ujedinjenih nacija pri rešavanju društvenih kriza i konflikata. Analizira se istorijska podloga samih konflikata, kao i njihovih uzroka i razvoja u različitim društvima. Takođe se definiše i uloga sistema kolektivne bezbednosti uz osvrtanje na prvi uspostavljeni sistem ove vrste kroz Statut Lige naroda. Prikazani su normativno-pravni okviri mirovnih operacija i njihovi idejni koncepti i vrste koje postoje. Predstavljeni su vidovi saradnje Ujedinjenih nacija sa regionalnim organizacijama prilikom ostvarivanja mirovnih operacija, pre svega saradnja sa NATO - om, kao i njihove prednosti i nedostaci prilikom saradnje. Ono što se u radu ističe je i trenutno stanje mirovnih operacija i izazovi sa kojima se suočavaju. Prikazane su moderne mirovne misije i njihov legalitet, a time i osnove za organizovanje novonastalih vrsta mirovnih operacija i uslova koji su neophodni za njihovo održavanje i dalji razvoj u budućnosti.

Ključne reči: mirovne misije UN, krize i konflikti u društvu, sistem kolektivne bezbednosti, mirovne operacije, mirno rešavanje sporova, međunarodno pravo.

I UVOD

Mir nije samo naziv za određenu stvarnost u međunarodnim odnosima. To je jedno od međunarodnim pravom priznatih i garantovanih ljudskih prava. Pravo na mir je jedno od najvažnijih ljudskih prava treće generacije, odnosno prava solidarnosti. Mir pripada svima, svakom pojedincu kao i čitavom čovečanstvu. Grubo i nasilno kršenje mira je zločin protiv mira i smatra se najtežim međunarodnim krivičnim delom.[1]

Pojava novih izazova i pretnji miru i bezbednosti na prelazu vekova, nepredviđenost tih eskalacija različitih oblika društvenih konflikata (od ratnih do klasnih), narastanje radikalnih ideologija (ekstremnog, etničkog, nacionalizma, šovinizma, verskog fundamentalizma, nihilističkog terorizma, klasičnog i kulturnog rasizma), opredelila je naučnu i humanistički nastrojenu javnost na drugačiji pristup u izučavanju, prevenciji i razrešavanju unutardruštvenih, regionalnih i međudržavnih sukoba. Pored niza nacionalnih i međunarodnih naučnih instituta i organizacija (specijalizovana tela UN, OECD, Saveta Evrope) došlo je do snažnog razvoja neprofitnog sektora koji se na različitim nivoima opštosti i specijalizovanosti počeo zanimati za probleme istraživanja mira i razrešavanje sukoba svih tipova, od međudržavnih, etničkih i verskih do poslovnih i porodičnih.^{^[2]}

Poseban podsticaj za razvoj novih istraživačkih pravaca i praktičnih delatnosti vezanih za civilizovanje konflikta predstavlja nastanak subdisciplina. Međunarodne političke okolnosti i pojava regionalnih konflikata u Jugoistočnoj Evropi početkom devedesetih godina XX veka nametnuli su i razrešavanje konflikata (Conflict Resolution) i izgradnju mira (Peace-building).^{^[3]}

II ISTORIJSKI OSVRT NA DRUŠTVENE KRIZE I KONFLIKTE

Društveni sukobi su jedna od osnovnih društvenih pojava. Oni predstavljaju istorijsku i aktuelnu konstantu društvene zajednice, koja je zaokupirala pažnju teoretičara i istraživača mnogih nauka: filozofije, prava, istorije, psihologije, sociologije, vojne strategije. Socijalni sukobi su rezultat različitih potreba, ekonomskih, političkih, nacionalnih, verskih, rasnih, klasnih ciljeva, interesa, protivrečnosti. Posledice napetosti, netolerancije i mržnje nastaju zbog različitosti civilizacijskog sveta, kulture, običaja, rase. Razvoj i funkcionisanje društva otvara se na saglasnostima i sukobima društvenih grupa. Društveni konflikti su društvene pojave permanentno prisutne u svim društvima i na svim stepenima njihovog razvoja, bilo u formi borbe za oskudna dobra ili vrednosti.^{^[4]}

A. Pojam i suština društvenih kriza i konflikata

Društveni sukobi su ponašanja koja su svesna i samosvesna, odnosno ponašanja u kojima postoji uslov za racionalno vladanje. Svest jeste značajna ali ne i odlučujuća karakteristika društvenih sukoba, zbog toga što su sukobi najčešće stihijskog karaktera. Ono što takođe nije pravilo je da se sukobi u potpunosti vezuju sa klasnim društvom, zato što su sukobi postojali i pre nastanka klasa i opšte klasne polarizacije. Analize pokazuju da što je društvo više polarizovano u grupe to je aktuelna konfliktnost izražajnija.[5]

Kada je reč o stavovima Marksa i Konta, Marks smatra da su društveni sukobi pokretači društvenog razvoja. Kont smatra da je to bolest koju treba lečiti. Društvena dezorganizacija je stanje u kome društvene grupe gube kontrolu nad svojim delom. A. Eliot i F. Meril pod društvenom dezorganizacijom smatraju poremećaj u komuniciranju i društvenom sukobljavanju. Ruski sociolog Galenkova određuje društvene konflikte kao sukobe suprotnih interesa, ciljeva i pogleda i ideologije različitih individua, socijalnih grupa i klasa.[6]

Konflikti su, po svojoj sadržini, promenljive, dinamične, višestruko uzrokovane i složene društvene pojave. Njihovi najdublji koreni nalaze se u protivrečnosti i suprotnosti između interesa, vrednosti ili značajnih resursa kojima žele raspolagati nosioci konflikta. Društveni sukobi mogu nastati i razvijati se postepeno, ali i stihijski, što najčešće vodi njihovom zaoštravanju, eskalaciji i preplitanju sa drugim konfliktima, dok u najekstremnijem vidu mogu rezultirati i potpunim uništenjem postojećeg sistema, kao u slučaju revolucija ili rata. Otuda je najbolji i najefikasniji način prevazilaženja konflikta u neutralisanju navedenih protivrečnosti i suprotnosti. Ali, takav način nije uvek moguć, jer postoje različiti oblici protivrečnosti i suprotnosti kao i njihovi različiti nivoi i oblici ispoljavanja.^{^[7]}

Kriterijum za podelu društvenih konflikata su prema učesnicima, posledicama koje imaju na dati politički sistem, ciljevima, proizvodima, sredstvima i intenzitetu. Takođe se klasifikuju i na:^{^[8]}

1. dominantne i latentne;

2. nasilne i nenasilne;

3. institucionalizovane i nekontrolisane;

4. regionalne i globalne;

5. ideološke i ekonomske.

Polazeći od subjekta, najčešća je podela na: interpersonalne i intrapersonalne, unutargrupne i međugrupne, unutardržavne i međudržavne. Slična je podela i na klasne, nacionalne, političke, rasne i verske konflikte. Prema posledicama koje sukobi imaju mogu se podeliti na sistemske i umerene. Hantington sukobe deli na partikularističke (sukobi između klanova, plemena, etničkih grupa) i kumunalne. Nosioci tih sukoba su države i nevladine grupe. Najznačajnija podela bila bi na oružane i neoružane sukobe. Najznačajniji društveni sukobi su: klasni – sukobi između osnovnih društvenih klasa, nacionalni - sukobi između različitih nacija, rasni – etnički sukobi zasnovani na fizičkim karakteristikama grupe, verski - sukobi između pripadnika različitih religija, politički – sukobi između političkih subjekata ili širih grupa. Specifične vrste društvenih sukoba su socijalni protesti, a ekstremne forme su revolucija i ratni sukobi. Društveni konflikti su jedan od osnovnih dinamičkih činilaca i pokretača sveukupnog društvenog razvoja, ali često i faktor regresivnih društvenih tokova.^{^[9]}

B. Institucionalizacija sistema kolektivne bezbednosti kroz UN

Radi obezbeđivanja mira u svetu i međunarodne bezbednosti, Statutom Lige naroda napravljen je dualni sistem kolektivne bezbednosti.^{^[10]} Ovaj dualni sistem bezbednosti s jedne strane usmeren je prema mirnom rešavanju sukoba u cilju zaštite od rata, a sa druge strane predviđene su sankcije u cilju okončanja već započetih ratova.

Jedna od najznačajnijih slabosti^{^[11]} ovih pravila bila je da se ona nisu odnosila na sve forme upotrebe nasilja. Sve što je bilo ispod praga definicije rata, bilo koja druga forma upotrebe nasilja nije bila zahvaćena ovim zabranama. To je u svakom slučaju ostavilo otvoreno pitanje kada prestaje dozvoljena upotreba nasilja, a počinje zabranjeni rat.

Harmut Kriger ovako opisuje rat Lige naroda u oblasti osiguranja mira: „Liga naroda nije mogla da reši svoj najvažniji zadatak - da spreči ratove. Svi napori na polju ograničavanja naoružanja i razoružanja ostali su bezuspešni. Nedelotvorne su ostale i odredbe Statuta Lige naroda, koje su trebale sprečiti tajnu diplomatiju.“^{^[12]} Ova činjenica opredeljuje veliki broj teoretičara da tu vide uzroke Prvog svetskog rata. S tim u vezi, međunarodni ugovori su morali biti javni, a automatski bi bili poništavani ukoliko se kose sa pravilima Statuta Lige naroda.

„Jedinstvo saveznika i velesila koje je nastalo tokom Drugog svetskog rata razbilo se odmah pri pokušaju raspodele ratnog plena, a time i nada u „jedinstven svet“ koji je trebalo da bude institucionalno utelovljen u Ujedinjenim nacijama i zaštićen od izbijanja novog rata od strane ove Organizacije. Iako su Ujedinjene nacije odmah po završetku rata ostvarile i neke uspehe kao što je povlačenje trupa Sovjetskog saveza iz Irana, regulisanje pitanja Trsta i povlačenje britansko-francuskih trupa iz Sirije i Libana, ipak su bivša braća po oružju – zapadne velesile i Sovjetski Savez – završila u jednoj konfliktnoj situaciji koja će, kao što je poznato, u sledećih 40 godina biti veoma važna za sve međunarodne odnose i rad UN.“^{^[13]}

U oblasti osiguranja mira Ujedinjene nacije su se tokom sedamdesetih i osamdesetih godina našle u velikoj krizi. Organizacija je ostala prisutna sa svojim mirovnim misijama na Bliskom istoku i na Kipru, ali se i pored prisustva trupa nije mogao sprečiti vojni sukob. Ujedinjene nacije nisu mogle da daju svoj doprinos ni smirivanju novonastalih konflikata u Nikaragvi, zapadnoj Sahari, Kambodži i Avganistanu, ali ni ratu između Iraka i Irana.^{^[14]}

Pod pojmom „kolektivna bezbednost“ u najširem smislu, podrazumeva se udruživanje dve ili više država radi zajedničke odbrane od eventualnog napada bilo koje zemlje ili saveza izvan strukture tako stvorenog udruženja.^{^[15]} Sam pojam je nastao kao rezultat novijeg razvoja međunarodnih odnosa (dvadeseti i početak dvadeset prvog veka) u radu na stvaranju organizovanih mehanizama za sprečavanje svih oblika ugrožavanja bezbednosti na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou.^{^[16]}

Istorijski prvi sistem kolektivne bezbednosti ustanovljen je u okviru Lige naroda, kao i prve opšte političke međunarodne organizacije. Paktom Lige naroda kojim su postavljeni temelji ove pravne ustanove, utvrđeni su osnovni elementi kolektivne bezbednosti koji imaju univerzalni karakter po svojoj suštini i sadržaju. Pakt s jedne strane utvrđuje obavezu država da na miran način rešavaju sve sporove, a sa druge strane prvi put uvodi u međunarodno pravo i odnose opštu zabranu rata, s tim što dopušta mogućnost da mu se pribegne ali u okviru pravom utvrđenih izuzetaka. Iako u suštini dobro osmišljen sistem kolektivne bezbednosti pokazao se u periodu između dva svetska rata kao nedovoljno efikasan, pre svega zato što Liga naroda nikada nije dostigla određen stepen univerzalnosti kao i usled veoma nepovoljnih društveno – političkih prilika u svetu. U takvim uslovima nije mnogo doprinelo otklanjanje određenih pravnih nedostataka pakta, utvrđivanje potpune zabrane pribegavanja ratu bez ikakvih izuzetaka ili razrada mehanizama mirnog rešavanja sporova.^{^[17]}

Funkcionisanje ovog sistema kolektivne bezbednosti pokazalo je veoma krupne nedostatke i neefikasnost. I pored pravnog regulisanja na osnovama opšte iskazane političke volje u svetu se vodilo i vodi mnoštvo ratova. Prelazak bipolarnog uređenja sistema međunarodnih odnosa na unipolarni čini da institucija kolektivne bezbednosti u okviru Ujedinjenih nacija postaje veoma neefikasna. Tolerisanje agresivnih akcija koje SAD preduzimaju bez podrške Organizacije, kao i postupak donošenja odluka u kojima se odluke donose na osnovu netačnih izveštaja stvaraju sliku o neefikasnosti sistema. Uprkos svim evidentnim nedostacima, sistem kolektivne bezbednosti dao je, u celini gledano, pozitivne rezultate te kao politička i pravna institucija predstavlja solidnu osnovu daljeg razvoja međunarodnih odnosa u pravcu jačanja međunarodnog mira.^{^[18]}

Iako imaju mnogobrojne druge funkcije i zadatke, Ujedinjene nacije su prvenstveno stvorene kao sistem kolektivne bezbednosti. To se vidi kako iz njihovog najvažnijeg cilja, koji je definisan u samoj Povelji UN, tako i iz nadležnosti i ovlašćenja njihovih najvažnijih organa, u prvom redu Saveta bezbednosti, i iz jasnog ukazivanja na to da se radi o kolektivnim merama.

Ono što se može videti već u prvoj odredbi Povelje UN (čl. 1/1) je da najvažniji cilj UN predstavlja održavanje međunarodnog mira i bezbednosti i u tu svrhu: „preduzimanje efikasnih kolektivnih mera radi sprečavanja i otklanjanja pretnji miru i suzbijanje akata agresije ili drugih povreda mira, kao i postizanje mirnim sredstvima, a u skladu s načelima pravde i međunarodnog prava, sređivanja ili rešavanja međunarodnih sporova ili situacija koje bi mogle dovesti do povrede mira“.[19]

Povelja nedvosmisleno zabranjuje pretnju silom i uopšte upotrebu sile u međunarodnim odnosima. Ona obavezuje države da svoje sporove rešavaju mirnim putem i precizira niz mera i postupaka za mirno rešavanje međunarodnih sporova. Odluku na koji način će se doći do rešenja spora Povelja ostavlja samim državama. Ona takođe predviđa i mogućnost rešavanja spora pred organima Ujedinjenih nacija.[20]

Na osnovu svega ovoga može se reći da su stvoreni ozbiljni temelji za očuvanje mira. Pa ipak, svedoci smo da ni do dan danas to nije dovoljno. Uvek su moguće situacije u kojima neka strana ne želi da spor rešava mirnim putem i nije voljna da prihvati postignuto rešenje (npr. presudu Međunarodnog suda pravde). Takođe postoje situacije kada je neka strana jednostavno sklona da izvrši agresiju bez obzira na sve. Da bi se odgovorilo na takve izazove, Povelja UN predviđa i efikasne mehanizme koji stoje na raspolaganju Savetu bezbednosti za slučaj pretnje miru, povrede mira ili akata agresije, a koji se sastoje u preduzimanju prinudnih mera nevojnog (razne ekonomske, diplomatske, saobraćajne i druge sankcije), a po potrebi, i vojnog karaktera.

Razvoj prilika i okolnosti u svetu je paralelno pratio i razvoj mirovnih misija i njihov rad na očuvanju mira. U skladu sa tim Ujedinjene nacije su tražile odgovore na neka nova pitanja kao što je privremeno upravljanje teritorijom od strane međunarodnih organizacija dok se ne stvore uslovi za samostalan život. Rešenja koja nalaze Ujedinjene nacije ne mogu da izađu u susret zahtevima kriza i sukoba koji konstantno evoluiraju, pa mehanizmi koje su klasične mirovne misije činile uspešnim danas ne daju podjednako uspešne rezultate. Zbog toga osim tradicionalnog mehanizma preventivne diplomatije, značajni instrumenti koje koristi ova organizacija su uspostavljanje mira, očuvanje mira i izgradnja mira.^{^[21]}

V. Otežavajuće okolnosti u funkcionisanju sistema kolektivne bezbednosti

Postojeći sistem kolektivne bezbednosti uspostavljen je kao pokušaj prevencije od oružanog sukoba kao najtežeg i u ona vremena jedinog radikalnog oblika ugrožavanja opstanka čovečanstva. Osnovni princip na kojem je počivao taj sistem je princip ravnoteže snaga, odnosno ravnoteže straha, pri čemu su obe međusobno suprotstavljene strane u zamišljenom i mogućem velikom ratu bile u stanju da višestruko unište i protivnika i celi svet.

Strategija odvraćanja zastrašivanjem je u ozbiljnoj krizi od vremena pada bipolarnog sveta i smanjenja opasnosti od velikog rata. Naročito, od kada je došlo do porasta broja zemalja koje poseduju oružje za masovno uništenje. Što je posebno važno, strategija odvraćanja uopšte ne deluje u prevenciji tzv. malih i asimetričnih ratova u kojima je kao jedna ratujuća strana neka velika sila ili koalicija na čijem je čelu velika sila.

Globalizacija kao svetski proces koji nezadrživo i neraskidivo spaja narode, regione, kulture, civilizacije i kontinente je jedna od najupečatljivih promena koje su poodavno zahvatile svet, ali koja je posebno izražena u drugoj polovini XX veka, ili tačnije na njegovom kraju.

Tako se u međunarodnoj zajednici stvorilo uverenje da se protiv velike sile ne može obezbediti nadmoćna koalicija, već u najboljem slučaju neka koja bi bila ravnomerna, a represivne mere koje bi se eventualno preduzimale prema njoj bi zapravo dovele do svetskog rata. Upravo iz razloga da bi se neki scenario sličan tom izbegao došlo je do „žrtvovanja“ bezbednosti pojedinih zemalja.^{^[22]} U slučajevima kada su vitalne vrednosti neke zemlje bile ugrožene, izostala je reakcija međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija. Mirovne misije koje su bile poslate u neke zemlje sa sličnim problemima, bi izostale u pojedinim slučajevima ukoliko bi se to kosilo sa viđenjima velikih sila.

Znatno otežavajući faktor su predstavljali blokovi na čijem čelu su se nalazile SAD i SSSR.^{^[23]} One su stvarale naizgled paradoksalnu situaciju, jer dok su sa jedne strane kao članice Ujedinjenih nacija štitile pojedine zemlje sa ugroženim vrednostima koje su takođe njene članice, sa druge strane su onemogućavale da pred Organizaciju dođu slučajevi ugrožavanja onih država koje su se nalazile pod njihovom orbitom. Tako npr. SAD su sprečavale da pred Ujedinjene nacije izađu zemlje Latinske Amerike gde su one imale intervencije, dok je SSSR sprečio reakciju većeg obima od strane međunarodne zajednice na svoju intervenciju u Čehoslovačkoj 1968. godine.^{^[24]}

„Cilj Ujedinjenih nacija nije dakle samo rešavanje sporova mirnim putem, jer odsustvo sukoba samo po sebi nije dovoljno da zadovolji međunarodnu zajednicu, ona želi mnogo više od toga i upravo kroz sistem kolektivne bezbednosti pre svega Ujedinjenih nacija kao najveće i najmasovnije organizacije, pokušava i to da ostvari.“^{^[25]}

Tu pre svega, osim samog mira mislimo i na položaj čoveka u društvu, njegova prava, građanska i ljudska. Danas svet teoretičari dele na Globalni sever i Globalni jug, gde bi zemlje sa uređenim liberalnim sistemom koje bi se mogle i smatrati zemljama blagostanja sa uređenim socijalnim programom činile Globalni sever, što se najčešće i poklapa sa njihovim geografskim položajem obzirom da se nalaze na severu zemljine hemisfere, a zemlje koje imaju različite sisteme uređenja, koje uglavnom počivaju na autokratskim i tiranskim sistemima vladavine sa veoma niskim stepenom razvoja i možda još nižim stepenom poštovanja ljudskih prava čine Globalni jug.

G. Međunarodno pravo kao temelj funkcionisanja međunarodnih odnosa i razrešavanja društvenih kriza i konflikata

Pravo Ujedinjenih nacija uveliko je uticalo na razvoj pravnih sistema drugih međunarodnih organizacija. Ujedinjene nacije su međunarodna organizacija čiji su članovi suverene države. Ona je skoro univerzalna po članstvu, nadležnostima i globalnim ciljevima. Okrenuta je prvenstveno očuvanju međunarodnog mira i sigurnosti, razvoju prijateljskih odnosa među državama, iniciranju međunarodne saradnje na rešavanju problema ekonomskog, socijalnog, kulturnog i humanitarnog karaktera, uključujući zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U tu svrhu stvorena je široka mreža međunarodnih organizacija koje imaju status specijalizovanih agencija UN-a ili se uklapaju u sistem UN-a. Sedište Sekretarijata Ujedinjenih nacija je u Njujorku, dok su pojedini delovi sistema locirani po celom svetu, između ostalog, u Ženevi, Beču, Rimu, Nairobiju, Hagu, Atini, Tokyju i Kopenhagenu.[26]

Vidimo da je ve više samostalnih država i da je taj broj već premašio 200, a takođe je i međuzavisnost različitih delova sveta sve veća. Ova činjenica upravo inicira uslove za izbijanje međunarodnih sukoba koji mogu biti veći nego bilo kada u prošlosti. Kada se tome doda da je i oružje sve razornije, jasno je da je sve mnogo složenije nego u prethodnim periodima. U takvim uslovima nije jednostavno osigurati mir, posebno u širim okvirima. I pored činjenice da države zaključuju razne sporazume o međusobnom nenapadanju, o trajnom prijateljstvu, o dobrosusedskim odnosima i slično, pokazalo se da to nije dovoljno.

Međunarodno javno pravo reguliše odnose svojih subjekata putem pravnih pravila, nosioce prava i dužnosti u međunarodnim odnosima.^{^[27]} Klasično shvatanje je da samo države imaju svojstva međunarodno pravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu države, a zatim međunarodne organizacije, a sve više i pojedinci subjekti međunarodnog prava.^{^[28]}

Interesi su predmet odnosa subjekta međunarodnog prava. Interes države se ispoljava u držanju ili korišćenju nekog dobra, ili u njenoj spoljašnjoj i unutrašnjoj aktivnosti. Nesaglasni interesi izazivaju međunarodni spor koji može prouzrokovati sukob. Međunarodna zajednica može postaviti pitanje zajedničkog interesa, a sukob interesa je rešen ako jedan interes preovlada nad drugim. Postoje dve vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog subjekta. Tu su pravni i politički osnov. Pravne prirode je ukoliko je isticanje zahteva povezano sa saglasnošću ili nesaglasnošću interesa sa važećim međunarodnim pravilom, a svako drugo isticanje je političke prirode.^{^[29]}

III NORMATIVNOPRAVNI OKVIR UČEŠĆA U MIROVNIM OPERACIJAMA

U praksi UN i države koje participiraju u mirovnim operacijama deluju koordinirano i nikako nezavisno jedni od drugih. Naime, u mirovnim operacijama zapovednik UN-ovih snaga (UN Force Commander) ovlašćen je da sprovodi operativnu kontrolu nad ustupljenim kontingentima. Pri tom postoji obaveza savetovanja sa državama o čijim je kontingentima reč u pogledu planiranja operacija, odlučivanja, treniranja i slično. S druge strane, države ne smeju svoje vojne snage uputiti da deluju protivno ciljevima i svrsi same operacije, odnosno bez saglasnosti zapovednika UN-ovih snaga.[30]

Mirovne operacije se formiraju u skladu s osnovnim ciljem postojanja Organizacije Ujedinjenih nacija, a to je očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Taj cilj je precizno formulisan u Povelji Ujedinjenih nacija, ali mirovne operacije nisu eksplicitno definisane. Naime, u Povelji ni na jednom mestu nije eksplicitno predviđeno postojanje, organizovanje i sprovođenje mirovnih operacija. Zato je kod prvih mirovnih operacija pretežno bila izražena preventivna delatnost Ujedinjenih nacija. One su sprovođene u duhu glave VI Povelje koja predviđa mirno rešavanje sporova i sukoba.^{^[31]}

Takav način organizovanja mirovnih operacija jeste u saglasnosti sa normama međunarodnog prava, a među njima se nalazi i načelo o zabrani upotrebe sile. To načelo potvrđeno je i članom 2. tačkom 4. Povelje gde se države pozivaju da se uzdrže od pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti bilo koje države. Poveljom je, takođe, zabranjeno mešanje u unutrašnje poslove država (član 2, tačka 7).[32]

Paralelno sa razvojem načela o zabrani upotrebe sile, razvijali su se i mehanizmi mirnog rešavanja sporova. U Povelji to načelo je uvršteno u red osnovnih načela. Tako se u članu 2. tačka 3. Povelje navodi da bi sve države trebalo da rešavaju svoje međunarodne sporove mirnim sredstvima, to jest tako da međunarodni mir i bezbednost, kao i pravda, ne budu ugroženi. Pored navedenog, 1982. godine od strane Generalne skupštine usvojena je i Deklaracija o mirnom rešavanju sporova u kojoj su sabrana osnovna načela i preciznije ponuđena rešenja u toj oblasti.[33]

U deklaraciji se eksplicitno navodi da su države pravno obavezne da u svakom slučaju nastave da traže rešenje spora između njih mirnim sredstvima i tako ne dozvole da on preraste u sukob i rat. Države se, takođe, moraju uzdržavati od svake aktivnosti koja može pogoršati situaciju tako da ona predstavlja ugrožavanje mira i bezbednosti. Pod pojmom mirovne operacije podrazumevaju se specifične vrste operacija koje pripremaju i vode međunarodne snage Ujedinjenih nacija, ili druge snage, stvarnog ili potencijalnog vojnog karaktera, prema odluci Saveta bezbednosti, obično na zahtev ili pristanak strana u sukobu, radi nepristrasnog izbegavanja potencijalnog ili prekida stvarnog sukoba ili krize i čuvanje uspostavljenog (aktuelnog) mira. Izuzetno, kada preti opasnost širih razmera ili opasnost po svetski mir, te snage se mogu uputiti i bez saglasnosti strana u sukobu, ali je praksa pokazala da te vrste operacija nisu dale očekivane rezultate. Definicija, dakle, podrazumeva i pristanak strana u sukobu i obaveznu odluku Saveta bezbednosti. U definiciju su uključeni i posmatrači i misije za ustanovljavanje činjenica, ali i očuvanje mira i eliminisanje strukturnog nasilja.^{^[34]}

Pretnje miru, kršenje mira i činovi agresije, regulisane su poglavljem VII Povelje Ujedinjenih nacija, koje daje ovlašćenje Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da utvrdi postojanje takve pretnje miru, kršenje mira ili akte agresije, kao i da da preporuke ili odluke koje mere treba preduzeti kako bi se održao ili ponovo uspostavio međunarodni mir i bezbednost. Te mere mogu da uključuju politički i ekonomski pritisak – sankcije (član 41) i upotrebu sile (član 42). Pitanje odobravanja regionalnih sporazuma o mirnom rešavanju lokalnih sporova pre njihovog iznošenja pred Savet bezbednosti i ovlašćenje regionalnih organizacija da se bave pitanjima koja se odnose na održavanje međunarodnog mira i bezbednosti kako bi se obezbedilo miroljubivo rešavanje lokalnih sporova pod uslovom da su njihove aktivnosti u skladu sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija, regulisano je poglavljem VIII Povelje Ujedinjenih nacija („Ne odobrava se regionalnim organizacijama upotreba sile u rešavanju sporova bez prethodnog odobrenja od strane Saveta bezbednosti“)[35]. Multinacionalne operacije koje je odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu sa poglavljem VI Povelje Ujedinjenih nacija mogu, u većini savremenih operacija, da uključe i elemente poglavlja VII u svom mandatu.[36]

Jedno od opštih načela međunarodnog ratnog prava je upravo načelo jasnog razgraničenja i razlikovanja vojnih i nevojnih ciljeva. To posebno postaje veliki izazov kada se radi o operacijama u urbanom području. Sve do donošenja Haškog pravilnika 1907. godine, nije se raspravljalo o vojnim i nevojnim ciljevima. Tek se Haškim pravilnikom u tački 25. zabranjuje napad i bombardovanje nebranjenih gradova, sela i naselja, odnosno zgrada. Iste godine donesena je i konvencija o bombardovanju od strane pomorskih snaga za vreme rata, kojom se jasnije određuju vojni objekti koji su zakonski cilj napada.[37]

IV MIROVNE OPERACIJE KAO VAŽAN ČINILAC U REŠAVANJU DRUŠTVENIH KRIZA I KONFLIKATA

Mirovne operacije su jedan od mehanizama UN-a, za uspostavljanje i očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, i nastoje rešavati sporove mirnim putem iako u tim operacijama učestvuje vojno osoblje. Može se reći da postoji sličnost između mirovnih operacija i poglavlja VII Povelje. One su dakle akcije UN koje se sprovode odlukom organa UN, tako da su to kolektivne, a ne pojedinačne akcije i radi se o operativnim akcijama vojnog osoblja. Postoje i razlike i to da su one privremene mere, dobrovoljne i da države u sporu daju pristanak da se one sprovedu. Kao takve, mogu se lako uporediti i sa poglavljem VI Povelje, jedino što mirovne operacije ne učestvuju direktno u rešavanju sporova između sukobljenih strana. Mirovne operacije se temelje na određenim zakonitostima ili principima, a to su: legitimnost, mandat, realizacija, saglasnost i saradnja, kao i aktivna podrška Saveta bezbednosti, doprinos država sa trupama i osobljem, nepristrasnost i objektivnost, upotreba sile i jedinstvo.[38]

A. Multinacionalne operacije Ujedinjenih nacija

Vojne snage u mirovnim operacijama mogu obavljati raznovrsne zadatke. Neki od osnovnih zadataka su: podrška stvaranju mira i političkim pregovorima; obezbeđenje; posmatranje i nadgledanje; razdvajanje; preventivno raspoređivanje; razoružanje, demobilizacija i reintegracija bivših boraca; razminiranje; sprovođenje sankcija; reforma sektora bezbednosti i obuke; vraćanje i održavanje zakona i reda; nadgledanje poštovanja ljudskih prava; podrška humanitarnim aktivnostima i zaštita civila.^{^[39]}

Zadatak podrške stvaranju mira i političkim pregovorima realizuje se korisnim analizama, ekspertizama i savetima vojnih eksperata u vezi sa: nadgledanjem prekida vatre, mogućnostima angažovanja vojnih snaga, stvaranjem uslova za efikasno razoružavanje i demobilizaciju jedinica koje su učestvovale u ratu. Zadatak obezbeđenja prostora zaraćenih snaga i celokupnog okruženja realizuje se prisustvom vojnih snaga na teritoriji zahvaćenoj ratnim dejstvima, kontrolom kretanja kroz kontrolne punktove, naoružanom pratnjom, operacijama traganja i kontrolom teritorije i oduzimanjem nelegalno posedovanog, i drugog, oružja koje predstavlja pretnju miru.

Zadatak posmatranja i nadgledanja realizuje se prikupljanjem i analizom podataka, izveštavanjem o primeni sporazuma ili prekidu vatre ili o aktivnostima u demilitarizovanim zonama. Zadatak razdvajanja se realizuje fizičkim raspoređivanjem vojnih snaga Ujedinjenih nacija na prostor između jedinica strana u sukobu radi otklanjanja opasnosti od ponovnog sukoba i stvaranja uslova za mirovne pregovore. Zadatak preventivnog raspoređivanja realizuje se pravovremenim upućivanjem i razmeštanjem vojnih snaga na aktuelna ili potencijalna krizna područja. Na taj način vojne snage deluju preventivno, odnosno one sprečavaju eventualnu pojavu sukoba i rata.

Zadatak deminiranja vojne snage obavljaju za sopstvene potrebe, odnosno radi obezbeđenja uslova za vođenje operacije (pokreta, raspoređivanja snaga, snabdevanja, sigurnosti ljudi i slično). Deminiranje za potrebe civilnog stanovništva obavlja obučeno osoblje koje, obično, nije u sastavu vojnih snaga mirovne operacije. Najčešće su to pripadnici jedinica ili specijalno obučeni civili sukobljenih strana. Zadatak sprovođenja sankcija prema odluci Saveta bezbednosti vojne snage obavljaju neposrednom kontrolom na granici i kontrolnim punktovima na teritoriji. Posebno kontrolišu doslednost u sprovođenju embarga na uvoz i izvoz oružja i vojne opreme. Zadatak reforme sektora bezbednosti i obuke, vojne snage realizuju pružanjem saveta u vezi sa: stvaranjem političkog i pravnog okvira za reformu, reorganizacijom vojske i ministarstva odbrane, uspostavljanjem modernog sistema planiranja, kao i sa normativnim regulisanjem oblasti civilne zaštite i odbrane.

Zadatak vraćanja i uspostavljanja zakona i reda, vojne snage realizuju samo u situacijama kada nacionalna i međunarodna civilna policija nisu u stanju da to realizuju. Taj zadatak nije isključivo vojne prirode i vojska ga realizuje samo izuzetno kada druge strukture ne mogu to da urade. Zadatak nadgledanja poštovanja ljudskih prava obavlja civilno osoblje. Vojne snage obično pružaju odgovarajuću pomoć. Istovremeno one i prikupljaju podatke zato što kršenje ljudskih prava obično prethodi ozbiljnijim sukobima i ratu. Na osnovu prikupljenih podataka, vojne snage procenjuju mogućnost izbijanja i eskalacije sukoba. Istovremeno procenjuju i mogućnost i način eventualnog sopstvenog angažovanja radi sprečavanja sukoba i uspostavljanja mira.

Zadatak podrške humanitarnim aktivnostima obavljaju vojne snage tako što stvaraju uslove za nesmetano kretanje konvoja sa pomoći i podele namirnica ugroženim ljudima, a dopremanje i podelu pomoći realizuju specijalizovane civilne strukture. Zadatak zaštite civila vojne snage realizuju u specifičnim okolnostima kada jedna ili više strana u sukobu krše dogovor i ugrožavaju bezbednost ljudi na kontrolisanom terenu.^{^[40]}

Iz navedene analize može se zaključiti da mirovne operacije nisu u potpunosti pravno regulisane, da postoje brojni problemi u vezi sa njihovim preduzimanjem i da su one kao takve ponekad nezamenjive u rešavanju sukoba i uspostavljanju mira. U Povelji Ujedinjenih nacija ne postoji ni jedan član koji se eksplicitno odnosi na mirovne operacije. Međutim, postoji pravni okvir sa njihovo formiranje i uspostavljanje. Taj okvir je nedvosmislen u preambuli Povelje i u poglavljima: VI (Mirno rešavanje konflikata), VII (Mere u slučaju pretnje miru, povrede mira ili u slučaju agresije) i VIII (Regionalni sporazumi). Naročito je taj pravni okvir evidentan u članu 29. Povelje u kome se navodi da Savet bezbednosti može da osniva i pomoćne organe koji su potrebni za obavljanje zadataka.

B. Tipovi multinacionalnih operacija Ujedinjenih nacija

U odnosu na stepen angažovanja vojnih snaga, nivo upotrebe sile i karakteristike operativnog okruženja izdiferencirani su sledeći tipovi multinacionalnih operacija Ujedinjenih nacija:^{^[41]}

a) Tradicionalne operacije očuvanja mira (Traditional Peacekeeping);

Karakteristike tradicionalnih operacija očuvanja mira:

- mandat u okviru glave VI, uz saglasnost i saradnju strana u sukobu,

- to su obično dugotrajne misije, sa lakše naoružanim ili nenaoružanim vojnim osobljem,

- osnovni zadatak im je nadzor nad poštovanjem i sprovođenjem mirovnog sporazuma (ili nadzor nad poštovanjem prekida vatre) i izveštavanje o istom,

- zadatke uglavnom izvršavaju osmatranjem (sa osmatračnica, stalnih punktova ili preletom), patroliranjem, održavanjem veze,

- predstavljaju podršku verifikacionim mehanizmima misije i merama izgradnje poverenja,

- najčešće su postavljene kao tampon zona između strana u sukobu,

- upotreba sile dozvoljena je samo u samoodbrani.

- primeri misija: UNMOGIP (Indija - Pakistan), UNFICYP (Kipar), MINURSO (Zapadna Sahara), UNDOF (Golanska visoravan).

b) Multi - dimenzionalne (složene) mirovne operacije;

Karakteristike multi - dimenzionalnih mirovnih operacija:

- mandat u okviru glave VI ili VII,

- raspoređuju se u kritičnom prostoru i vremenu posle završetka unutrašnjeg konflikta,

- obuhvata vojnu, policijsku i civilnu komponentu,

- osnovni zadatak vojne komponente je stvaranje sigurnog i bezbednog okruženja za rad drugih komponenti,

- veliki broj humanitarnih zadataka i podrška uspostavljanju legitimnih i efikasnih institucija države i vladavine zakona,

- upotreba sile dozvoljena i regulisana Pravilima angažovanja, za samoodbranu i odbranu mandata.

- Primeri misija: MONUC/MONUSCO (DR Kongo), MINUSTAH (Haiti), UNAMID (Darfur), MINURCAT (Čad i Centralnoafrička Republika), UNMIS (Sudan), UNOCI (Obala Slonovače), UNMIL (Liberija).

v) Tranziciona vlast / Upravljanje (Transition Authority / Governance);

To su multi-dimenzionalne mirovne operacije UN koje, u obliku prelazne (tranzicione) vlasti, privremeno preuzimaju funkcije države:

- dok se ne reše pitanja suvereniteta, ili,

- dok se ne uspostave državni organi koji pre nisu postojali.

- Ovaj oblik misija je bio najmanje zastupljen do sada, i poznata su samo tri slučaja: UNTAC (Kambodža), UNTAET (Istočni Timor) i UNMIK (Republika Srbija).

g) Specijalne političke misije

Iako se ne mogu kategorisati kao mirovne operacije, jer nemaju karakteristike prethodno opisanih tipova mirovnih operacija, one predstavljaju političke aktivnosti u širem kontekstu mirovnog procesa. Razlikujemo tri tipa specijalnih političkih misija:

- misije na terenu,

- specijalni izaslanici,

- odbori eksperata koji nadgledaju sprovođenje sankcija Saveta bezbednosti.

Specijalne političke misije se razlikuju po mandatu, veličini i trajanju, a karakteristično za njih je da imaju vrlo malo ili uopšte nemaju vojno osoblje. Primeri ovih misija su političke misije UN u Sijera Leone, Burundiju, Iraku i Avganistanu.

Iako njihovo postojanje nije bilo predviđeno onako kako se na kraju ostvarilo, mirovne misije postale su verovatno najtransparentnija institucija Ujedinjenih nacija. Tokom Hladnog rata UN nisu imale ni moć a ni priliku da preduprede sukobe među državama kao ni da ih u potpunosti i u korenu zaustave. Ipak je njihovo, u nekim slučajevima višedecenijsko angažovanje, uticalo na to da se neki sukobi smire, tako reći „zamrznu vremenom“, ili da ne eskaliraju u opšti rat. Mirovne misije su doprinosile i većoj kohezivnosti međunarodne zajednice, osećanju da se nešto radi za „opšte dobro“.[42]

Završetak hladnog rata uzdrmao je temelje mirovnih operacija. One u određenom broju slučajeva nisu uspele da odgovore zadatku i promenjenoj konstelaciji snaga u svetu. To je uticalo na njihovo osavremenjivanje i na to da dobiju još značajnije mesto u sistemu UN. Povećanje broja zadataka, jačanje civilne komponente, a u nekim slučajevima i mogućnost administriranja celokupne sporne teritorije, predstavljaju korak napred u razvoju mirovnih misija.^{^[43]}

V BUDUĆNOST MIROVNIH MISIJA

Važnost mirovnih misija u upravljanju konfliktima je od neprocenjivog značaja za održavanje svetskog mira, odnosno za ublažavanje tenzija i ratnog podstrekivanja. Sve više se analizira uticaj i značaj postojanja mirovnih misija i ulaganja u mirovne operacije kao i stepen uspešnosti delovanja mirovnih operacija u različitim konfliktima.[44]

Mirovne misije Ujedinjenih nacija su jedinstven i funkcionalan instrument osnovan od strane same organizacije, kao način da se pomogne zemljama zahvaćenim konfliktima, da bi se stvorili uslovi za mir. Prva mirovna misija Ujedinjenih nacija osnovana je 1948. godine i od tada je izvršeno preko 15 misija u različitim zemljama. Tokom narednih godina, mirovne operacije su evoluirale kako bi odgovorile zahtevima različitih konflikata i promenljivoj političkoj sceni. Prvobitno razvijene kao sredstvo za staranje o unutrašnjim konfliktima, mirovne misije su bile veoma primenljive na međudržavne sukobe i građanske ratove. Iz svih ovih razloga mi sada razlikujemo tri grupe misija: uspostavljanje mira (peacemaking), obezbeđivanje mira (peacekeeping) i izgradnja mira (peacebuilding).^{^[45]}

Mirovne misije za vreme hladnog rata uglavnom su uključivale samo nadgledanje granica i razdvajanje snaga. U poređenju sa tim periodom, zadaci nakon Hladnog rata su postali daleko kompleksniji i teži za rešavanje.^{^[46]}

Danas se u različitim tipovima mirovnih misija sprovode različiti složeni zadaci – od pomoći u izgradnji održivih institucija vlasti, nadzora nad poštovanjem ljudskih prava i reformom sektora bezbednosti, preko razoružanja i demobilizacije, do reintegracije bivših boraca u normalne društvene tokove. ^{^[47]}

Suočen sa izazovima novog doba, kao i sa činjenicom da su mnogobrojne misije bile delimično ili čak u potpunosti neuspešne, jedan od Sekretara UN-a, Kofi Anan, zatražio je od renomiranih stručnjaka izradu izveštaja o propustima realizovanih misija sa preporukama kako dalje i kako na što uspešniji i efikasniji način. Tako je 2000. godine izdat Izveštaj o mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija, poznatiji kao Brahimi izveštaj. Neke od preporuka koje su navedene u ovom izveštaju odnose se na teorijski pristup problematici mira, kao i na dogmatski deo definicije pojma i pristupa istom. Takva su pitanja doktrine i strategije, što podrazumeva preventivni plan i strategiju za izgradnju mira, kao i temeljit i dostižan mandat i jasno definisane zahteve koje nameću kompleksne operacije izgradnje mira.[48]

Mirovne misije UN-a, kao što je već navedeno u tekstu, u poslednjoj deceniji proširile su svoj opseg delovanja, pa su se tako bavile i nadzorom izbornog procesa, demilitarizacijom zemalja/područja i integracijom demilitarizovanog osoblja, potom deminiranjem, obukama policijskih snaga, implementacijom zakona. Izvesno je da će se ovaj spektar širiti i da će UN u skorijoj budućnosti dobijati nove mandate.

Međutim, uopšteno posmatrano, mirovne operacije su znatno doprinele prevencijama kriza i uspostavljanju, razvoju i očuvanju mira. Najveći broj pripadnika plavih šlemova je časno, odgovorno i profesionalno obavljao postavljene zadatke izlažući se brojnim opasnostima. U prilog tome govori i činjenica da su Mirovne snage Ujedinjenih nacija 1988. dobile najviše priznanje – Nobelovu nagradu za mir. To priznanje dobio je u 2001, i tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan. Potrebno je takođe, s pijetetom, istaći da su, obavljajući tu časnu misiju, mnogi pripadnici mirovnih operacija izgubili i sopstveni život. Tako je, na primer, od 1948. do 2000. godine u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija učestvovalo oko 750.000 vojnika, policajaca i civilnog osoblja iz 110 država, a više od 1.650 izgubilo je sopstveni život. Samo u 2007. godini poginulo 42 pripadnika plavih šlemova.^{^[49]}

Mirovna misija, kao sui generis tvorevina UN, koja je nastala u eri hladnog rata, postepeno je evoluirala prilagođavajući se okolnostima konkretnog slučaja. Ipak, uočava se podela na misije iz hladnoratovskog perioda i na misije novijeg datuma. UN su se suočile sa novim izazovima i novim tipovima sukoba širom sveta, za koje koncepcija mirovnih misija nastala u kontekstu blokovske podele nije bila adekvatna. Na putu ka modernizaciji ovog instituta, organizacija se suočavala sa brojnim preprekama. Ipak, UN su uspele da se konsoliduju i reformski put je nastavljen, naročito usvajanjem Brahimi izveštaja, koji je dao dobre polazne osnove za reformu mirovnih misije, koje bi odgovorile svim izazovima u savremenom svetu. UN su u tom duhu preduzele niz mera čime je ovaj institut vidno učvršćen i definitivno institucionalizovan unutar sistema UN. Prostora za dalji napredak i dalje ima mnogo, a nastupajući period pokazaće u kom smeru će dalja evolucija mirovnih misija ići.[50]

VI ZAKLJUČAK

Svrha mirovnih misija, kao što im i sam naziv govori, usmerena je ka postizanju stanja među državama ili unutar država koje karakteriše odsustvo upotrebe nasilja u postizanju definisanih ciljeva. Drugim rečima, svrha im je postizanje stanja mira između i unutar država. Mirovne misije Ujedinjenih nacija jedinstven su i dinamičan instrument koji je razvijen kako bi pomogao državama pogođenim sukobima da stvore uslove za neophodan mir.

Uloga mirovnih misija Ujedinjenih nacija je u razrešavanju društvenih kriza i konflikata, koje svojim merama predviđenim Poveljom UN utiču na uspostavljanje mira i zbrinjavaju ugroženo stanovništvo čija su osnovna ljudska prava ugrožena. Neophodan je njihov adekvatan odgovor svim izazovima i pretnjama u ovim današnjim turbulentnim vremenima. Konstantna pripravnost i maksimalna odgovornost su od presudnog značaja jer su mir i stabilnost najvažnije štićene vrednosti jednog društva.

I pored svega što organizacije za bezbednost čine na prevenciji mira, svedoci smo da se i danas ratni sukobi odvijaju na različitim meridijanima. Različiti oblici oružane sile još uvek nisu iskorenjeni u međunarodnim odnosima. Sistem kolektivne bezbednosti pokazuje se kao jako neefikasan, a razlozi za to su mnogobrojni. Kao neki od najvažnijih razloga mogu se izdvojiti postojanje i pretnja nuklearnim oružjem i netrpeljivost koja datira još od Hladnog rata. Upravo zbog svega ovoga značaj međunarodnog prava je ogroman. Međunarodno pravo dalo je ogroman doprinos međunarodnom miru, jer na određeni način ograničava oružane sile i pruža zaštitu najugroženijim civilnim licima i objektima.

Mirjana Mlađenović*

DEVELOPMENT AND REDEFINITION OF THE ROLE ON THE UN PEACEKEEPING OPERATIONS IN PRESERVING INTERNATIONAL PEACE AND SECURITY

Summary

This paper explains the importance and role of United Nations peacekeeping missions in solving social crises and conflicts. The historical basis of the conflicts themselves, as well as their causes and development in different societies, is analyzed. The role of the collective security system is also defined with reference to the first established system of this kind through the Statute of the League of Nations. Normative-legal frameworks of peace operations and their conceptual concepts and existing types are presented. Types of cooperation between the United Nations and regional organizations during peace operations, primarily cooperation with NATO, as well as their advantages and disadvantages during cooperation are presented. What is highlighted in the paper is the current state of peacekeeping operations and the challenges they face. Modern peacekeeping missions and their legality are presented, as well as the basis for organizing new types of peacekeeping operations and the conditions necessary for their maintenance and further development.

Key words: peace missions of the UN, crises and conflicts in society, collective security system, peace operations, peaceful settlement of disputes, international law.

^* Narodna banka Srbije - Filijala u Užicu, samostalni stručni saradnik za bezbednost i zdravlje na radu, mirchejaz@gmail.com.

[1] M. Paunović, B. Krivokapić, I. Krstić, Međunarodna ljudska prava, Beograd, 2018, 26-27.

[2] Konfliktna grupa za menadžment (CMG) pri Univerzitetu Harvard; INCORE-a, organizacija-nosioca inicijative za rešavanje konflikata i etnička pitanja; Profesorska akademija svetskog mira neprofitna obrazovna organizacija; PWPA objavljuje studije o problematici rešavanja konflikata i redovno izdaje uticajan časopis Internacionalni magazin o svetskom miru.

[3] S. Milašinović, Z. Keković, Prevencija i razrešavanje društvenih konflikata, Vojno delo br. 8, 2008, 26.

[4] S. Milašinović, R. Milašinović, Uvod u teoriju konflikata, Beograd, 2004, 24.

[6] S, Milašinović, R. Milašinović, op. cit., 25.

[9] M. Jevtović, S. Milašinović, Socijalno-patološke pojave, Beograd, 2006, 31-36.

[14] H. Kelsen, The Law of the United Nations, a Critical Analysis of Its Fundamental Problems, Vol. 14, No. 3, Jul, 1951, 135-140.

[15] G. Popović, Evropska unija – razvoj, organizacija i institucije, Beograd, 2004, 167.

[16] S. Avramov, Bezbednost u XXI veku, naučna izgrađenost i činioci vojne strategije, u: Zbornik radova Simvon 2001, Beograd, 2001, 18.

[17] M. Hadžić, Globalna i nacionalna bezbednost, Beograd, 2006, 11.

[18] Claude Jr. Inis L, Collective Security as an Approach to Peace, in Classic Readings and Contemporary Debates in International Relations, ed. Donald M, Donald M. Goldstein, Phil Williams, & Jay M. Shafritz, Belmont, 2006, 5.

[19] V. Hadži-Vidanović, M. Milanović, Povelja Ujedinjenih nacija, u: Međunarodno javno pravo : zbirka dokumenata, Beograd, 2005, 46.

[21] UN, Report of the high-level independent Panel on peace operations, http://www.un.org/sg/pdf/HIPPO_Report_1_June_2015.pdf, datum posete: 15.04.2022.

[23] O. Tunander, P. Baev, I. V. Einagel (ur.), Geopolitics in Post-Wall Europe: Security, Territory and Identity. Oslo, PRIO, 12.

[26] M. Matijević, A. Rabrenović, Operacije Ujedinjenih nacija za izgradnju mira i pojam održivog mira, Beograd, 2017.

[28] Deklaracija prema principima internacionalnog zakona koja podrazumeva prijateljske veze između država u odnosu na Zone UN, 1970, 142.

[29] M. Akehurst, A Modern Intro-duction to International law, London, 1984, 75.

[30] R. Janik, International Responsibility, in: International Law in Domestic Courts: A Casebook (ed. Andre Nollkaemper, et al.), Oxford University Press, Oxford, 2018.

[31] B. Milisavljević, Nove mirovne misije Organizacije Ujedinjenih nacija, Beograd, 2007, 87.

[34] Paragrafi 7. i 8. Deklaracije o mirnom rešavanju sporova, GA Res, 37/10, 1982.

[36] M. Smajić, Mirovne operacije OUN, Sarajevo, 2017.

[37] J. Howcroft, Intelligence Challenges in Urban Operations, in: Blood and Concrete: 21st Century Conflict in Urban Centers and Megacities : A Small Wars Journal Anthology (ed. Dave Dilegge, et. al.), 2019, 225.

[39] M. Sakan, Mirovne operacije Ujedinjenih nacija, Banja Luka, 8-9.

[41] A. Abusara, Mirovne misije Ujedinjenih nacija – između slavne prošlosti i nesigurne budućnosti, Bezbednost zapadnog Balkana br. 16, 2010, 16.

[44] S. Turčalo, Međunarodna zajednica i upravljanje konfliktima, Sarajevo, 2017, 44.

[47] R. Jakešević, Mirovne misije Ujedinjenih Naroda nakon Hladnog rata, Godišnjak Fakulteta političkih nauka br. 5, 2011, 379.

[50] L. Dimović, Mirovne misije Ujedinjenih nacija – prošlost, sadašnjost i budućnost, Bezbednost br. 3, 153.

^* National Bank of Serbia - Branch in Užice, Independent Expert Associate for Occupational Safety and Health.