Milica Pavlović Turkalj*
Stručni članak
UDK: 342.7:343.1(4-672EU)
doi: 10.46793/GP.1301.073PT
POJMOVNO ODREĐENJE KAZNENOG POSTUPKA PREMA EVROPSKOJ KONVENCIJI ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA
Rad primljen: 09. 08. 2022.
Rad ispravljen: 23. 09. 2022.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 26. 09. 2022.
Autor u radu razrađuje problematiku definisanja pojma kaznenog postupka kroz članove 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i kroz član 4. Protokola 7 uz istu i pravi paralelu između shvatanja kaznenog postupka sa aspekta EKLJP-a i nacionalnog prava. Takođe, autor obrađuje stavove Evropskog suda za ljudska prava u vezi shvatanja pojma „krivične optužbe“, kao okosnice kaznenog postupka. U vezi sa tim, autor posebnu pažnju poklanja Engel kriterijumima (pravnoj kvalifikaciji dela prema nacionalnom pravu, pravnoj prirodi dela i vrsti i težini sankcije) pomoću kojih se utvrđuje da li se konkretni slučaj može smatrati kaznenim sa aspekta Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ključne reči: kazneni postupak, krivična optužba, Engel kriterijumi, Evropska konvencija za zaštiitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokol 7, Evropski sud za ljudska prava.
I UVOD
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[1] (u daljem tekstu: EKLJP, Konvencija) predstavlja najznačajniju regionalnu konvenciju kojom se štite ljudska prava i kojom je uspostavljen najdelotvorniji sistem njihove zaštite. Ljudska prava zauzimaju značajno mesto u istoriji Evrope, naročito u periodu nakon Drugog svetskog rata kada je i donesena Konvencija. Poznato je da je EKLJP uz pomoć Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP, Sud) za zamlje potpisnice, postavila mnoge standarde u vezi tumačenja pojedinih pojmova, s obzirom na to da se teži harmonizaciji pravnih sistema, kako zemalja članica Evropske unije, tako i pretendenata na to mesto. Na početku je neophodno skrenuti pažnju, kako se to navodi u mnogobrojnim presudama, da je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda živ instrument, što može da ima za posledicu da se njene odredbe tumače vremenom na različit način.[2]
Stoga, kada je u pitanju određivanje pojma kaznenog postupka, on je posredno određen članovima 6. i 7. EKLJP kroz pojam „krivične optužbe“ i „kazne“, ali i članom 4. Protokola 7 kroz odredbe o načelu ne bis in idem. Naime, članom 6. propisano je da „svako,[3] tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona“. Članom 7. predviđeno je da „se niko ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći stroža kazna od one koja se mogla izreći u vreme kada je krivično delo izvršeno“. U članu 4. Protokola 7 stoji da se „nikome ne sme ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod“. Pojam „krivičnog postupka“ iz odredaba članu 4. Protokola 7 širi je od definicije krivičnog postupka u domaćem pravu.[4]
II ODNOS NACIONALNOG PRAVA I KONVENCIJSKIH ODREDBI
Republika Srbija je 3. aprila 2003. godine potpisala, a 3. marta 2004. godine ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kada je ista i stupila na snagu u odnosu na Republiku Srbiju, a zatim je ratifikovala dodatne Protokole.[5] Ratifikacijom Konvencije Srbija je prihvatila nadležnost Evropskog suda za ljudska prava, te od tog momenta sudovi i drugi državni organi u Republici Srbiji imaju obavezu da odredbe nacionalnog zakonodavstva, pa tako i one koje se odnose na oblast kaznenog prava, tumače u skladu sa odredbama Konvencije i praksom i tumačenjima Suda. Stoga se sudovi i državni organi u svojim odlukama pozivaju na odredbe Konvencije, kao i na standarde ustanovljene u praksi Evropskog suda za ljudska prava.
Ustav Republike Srbije[6] temelji se na načelima koja su propisana Konvencijom, s tim u vezi je u članu 34. Ustava RS koji nosi naziv „Pravna sigurnost u kaznenom pravu“ propisano načelo zakonitosti, odredbe o primenjivanju kazni, pretpostavka nevinosti, načelo ne bis in idem, norme kojima se dozvoljava odstupanje od pomenutog načela i odredbe koje se odnose na nezastarivost određenih krivičnih dela (ratni zločini, genocid i zločin protiv čovečnosti). Pomenute odredbe u vezi su sa odgovarajućim članovima EKLJP i to: članom 6 - Pravo na pravično suđenje, članom 7 – Kažnjavanje samo na osnovu zakona, članom 13 – Pravo na delotvorni pravni lek i članom 4. Protokola 7 – Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari u odnosu na koje ćemo i tumačiti koncept kaznenog postupka. Isto tako, prema članu 16. stavu 2. Ustava Republike Srbije opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, s tim da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom. Međutim, kada je reč o odredbama EKLJP (govorimo o odredbama Konvencije generalno), Srbija je u obavezi da ih primenjuje, bez obzira na unutrašnje zakonodavstvo, koje je u obavezi da se menja u skladu sa shvatanjima Suda.
Komunitarno pravo ili pravo EU zasnovano je na poštovanju načela autonomnosti,[7] načela primata ili nadnacionalnosti i načela neposredne primene ili neposrednog dejstva što ga čini specifičnim u odnosu na ostale pravne sisteme. Iako politika na polju zaštite ljudskih prava nije izvorni zadatak Evropske unije, značaj tog pitanja proističe iz delokruga tradicionalnog angažmana Evropske zajednice i naposletku političke samospoznaje Evropske unije. U postupcima utemeljivanja i identifikacije organa Evropske unije, u procesima proširenja i u spoljnopolitičkim odnosima Evropske zajednice, zaštita i poštovanje ljudskih prava nameće se kao imperativ primarnog interesovanja i suštinskog određenja prema svakoj državi posebno, u složenim fazama integracija[8] i premda je Konvencija pravni akt koji je donesen od strane Saveta Evrope, koji stoji pored Evropske unije kao organizacije, sa obavezom međusobnog usklađivanja, ne smemo izgubiti iz vida to da su sve države EU potpisnice iste.
III POJAM KAZNENOG POSTUPKA U REPUBLICI SRBIJI
Kazneni postupak je postupak čiji je ishod penalne prirode, tj. postupak u kome se ostvaruje pravo države na kažnjavanje (ius puniendi). U Republici Srbiji kazneni karakter imaju krivični, prekršajni i postupak pokrenut radi privrednih prestupa. Određeni autori u kategoriju kazenenih postupaka ubrajaju i disciplinske prestupe, ali postoje autori koji sa time nisu saglasni.[9] Disciplinski prestupi bi mogli imati svojstvo kaznenog postupka, ako bi se kazneni postupak posmatrao u širem smislu kao što ga posmatra Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to uzimajući u obzir da se i za disciplinske delikte učiniocu može izreći kazna, a mogućnost izricanja kazne je kriterijum za svrstavanje delikata u kazneno pravo.[10]
Prema tome, kazneni postupak jeste širi pojam od krivičnog postupka, iako se u teoriji često ne pravi terminološka razlika.[11] U skladu sa navedenim, pomenućemo osnovne osobenosti svakog od navedenih kaznenih postupaka. Naime, krivični postupak regulisan je prevashodno Zakonikom o krivičnom postupku,[12] premda se odredbe o krivičnom postupku nalaze i u zakonodavstvu koje je u literaturi označeno kao sporedno, a možemo ga definisati kao zakonom regulisano preduzimanje krivičnoprocesnih radnji od strane krivičnoprocesnih subjekata, i to sve s ciljem donošenja odluke suda o krivičnom delu, odgovornosti učinioca, krivičnoj sankciji i drugim procesnim odnosima koji su u vezi s krivičnim delom, a zahtevaju učešće i odluke suda.[13]
Prekršajni postupak jeste zakonom regulisan postupak u kojem procesni subjekti preduzimaju određene procesne radnje i zasnivaju određene procesne odnose sa zajedničkim ciljem pravilnog i zakonitog rešenja prekršajne stvari, a uređen je Zakonom o prekršajima.[14] Prekršajni postupak bi se takođe mogao odrediti kao ukupnost procesnih radnji koje pod zakonom predviđenim uslovima preduzimaju procesni subjekti, a putem kojih radnji se zasnivaju, teku i okončavaju procesnopravni odnosi između ovih subjekata, s ciljem utvrđivanja osnovanosti prekršajnopravnog zahteva, odnosno utvrđivanja da li je okrivljeni učinio prekršaj za koji se tereti, da li je prekršajno odgovoran, da li i koju mu prekršajnu sankciju treba izreći.[15]
Privredni prestup je Zakonom o privrednim prestupima[16] označen kao društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup. Radi utvrđivanja da li je učinjen privredni prestup pokreće se privredni postupak pred nadležnim Privrednim sudom. Važeće shvatanje je da se privredni prestupi tretiraju kao posebna kategorija delikta, koja se prema težini nalazi između prekršaja i krivičnog dela.[17]
Što se tiče kažnjivosti u ovim postupcima, pravnosnažna osuda za teže kažnjivo delo isključuje kažnjivost za lakše kažnjivo delo. U suprotnoj situaciji, predviđeno je samo da se kazna izrečena za lakše kažnjivo delo uračunava u kaznu izrečenu za teže kažnjivo delo ukoliko njegova obeležja obuhvataju i obeležja navedenih blažih delikata, a u skladu sa članom 63. st. 3. Krivičnog zakonika[18] kojim je propisano da se „zatvor ili novčana kazna koju je osuđeni izdržao, odnosno platio za prekršaj ili privredni prestup, kao i kazna ili disciplinska mera lišenja slobode koju je izdržao zbog povrede vojne discipline uračunava u kaznu izrečenu za krivično delo čija obeležja obuhvataju i obeležja prekršaja, privrednog prestupa, odnosno povrede vojne discipline“.[19]
IV KAZNENI POSTUPAK PREMA EKLJP I KRITERIJUMI ZA NJEGOVO ODREĐENJE
Kazneni postupak kao konvencijski pojam ima autonomno značenje, što znači da navedeni pojam mora biti protumačen u svetlu opštih pojmova iz članova 6. i 7. EKLJP koji se odnose na pojmove „krivična optužba“ i „kazna“.[20] S obzirom na to da se pojam „kaznenog postupka“ tumači u svetlu pojma „krivične optužbe“ kroz praksu Suda iskristalisali su se kriterijumi pomoću kojih se dolazi do odgovora na pitanje da li se o njoj i radi. To su Engel kriterijumi koji su ustanovljeni 70-ih godina prošlog veka uz pomoć kojih se utvrđuje da li se radi o optužbi za krivično/kazneno delo.[21]
Reč je o osnovnim polaznim kriterijumima za procenu potpada li neki slučaj pod krivični aspekt člana 6. EKLJP (pravo na pravično suđenje) i ta su pravila u praksi ESLJP-a do danas ostala neizmenjena.[22] Ne može se svaka odluka koju donese sudija u krivičnom postupka razmatrati sa stanovišta „krivičnog” segmenta člana 6, već samo oni postupci koji teže rešavanju ishoda krivične prijave (to jest, koji mogu dovesti do krivične optužbe) mogu ulaziti u polje dejstva člana 6, te se tako član 6. ne primenjuje na postupke u kojima sudija odlučuje o pretpretresnom pritvoru osumnjičenoga.[23] Prema ovim kriterijumima ocena da li je reč o „krivičnoj optužbi“ zasniva se na: 1) pravnoj kvalifikaciji dela (kategorizacija dela) prema nacionalnom pravu, 2) samoj pravnoj prirodi dela i 3) stepenu težine/ozbiljnosti kazne kojoj je konkretno lice izloženo, tj. vrsti i težini sankcije.
Prema stavu Suda drugi i treći kriterijum su „alternativni i ne nužno kumulativni.[24] Alternativna primena drugog i trećeg merila dovoljna je kada se delo po svojoj prirodi može smatrati krivičnim u smislu Konvencije, ili kad je zbog počinjenog dela podnositelj zahteva podvrgnut sankciji koja po svojoj prirodi i stepenu težine potpada pod krivični aspekt člana 6. Konvencije.[25] Ovo, međutim, ne isključuje kumulativni pristup gde odvojena analiza svakog kriterijuma ne omogućava donošenje jasnog zaključka o postojanju krivične optužbe“.[26] Ono što se u praksi često događa je to da se u nacionalnom pravu jedan postupak kvalifikuje i vodi kao krivični, a prethodno se vodio neki drugi postupak koji nema krivičnu konotaciju, ali u kome je moguće izreći mere represivne prirode. Bez obzira na to, ESLJP ne obavezuje kvalifikacija postupka prema nacionalnom pravu, već to ceni prema svojim kriterijumima.[27]
A. Pravna kvalifikacija dela
Ovaj kriterijum predstavlja polaznu tačku prilikom utvrđivanja da li se radi o krivičnoj optužbi, stoga predstavlja okolnost koja ima formalnu i relativnu vrednost koja se „mora ispitati u svetlu zajedničkog imenioca odgovarajućih zakona različitih država ugovornica“.[28] Prema tome, mora se ispitati kako se odgovarajuće ponašanje pravno kvalifikuje u zakonodavstvima pojedinih država ugovornica. S obzirom na to, navedeni kriterijum daje samo početnu indiciju o tome da li se postupak može smatrati „kaznenim“ i nije odlučujući, a Sud je došao do zaključka da je za vrednovanje odgovora na pitanje da li se postupak smatra kazenim, bitna i primena procesnih odredaba kaznenog, tj. krivičnog prava.[29] Drugim rečima, postupak u kome se primenjuju odredbe krivičnog prava se smatra krivičnim. Znači, ako domaće pravo kvalifikuje delo kao krivično, to će biti odlučujuće. U suprotnom, Sud će pogledati dalje od nacionalne kvalifikacije i ispitaće suštinsku prirodu predmetnog postupka.[30]
U skladu sa iznesenim, u više odluka navedeno je da određena dela imaju „krivičnu konotaciju“ iako su sa aspekta domaćeg prava „beznačajna“ i „ne zaslužuju“ da se na njih primenjuje krivičnopravne odredbe.[31] Interesantno je i to da se Engel kriterijumi, kao takvi, ne primenjuju u pravu konkurencije Evropske unije.[32] Ovakav stav je u suprotnosti sa presudom ESLJP-a iz 2011. godine Menarini Diagnostics S.r.l v. Italy[33] u kojoj je sadržano da je novčana kazna izrečena za kršenje nacionalnog prava konkurencije bila krivičnog karaktera i odnosila se na krivičnu optužbu u smislu člana 6. EKLJP-a. Sa druge strane, tamo gde u unutrašnjem pravu ne postoji jasan odgovor na pitanje o kvalifikaciji dela – kao u predmetu Ravnsborg v. Sweden,[34] gde se postavilo pitanje unutrašnje kvalifikacije novčane kazne izrečene zbog nedoličnih izjava koje je pred sudom dala stranka u parničnom postupku – neminovno je konsultovati isključivo drugo i treće merilo.[35]
B. Pravna priroda dela
Kao drugi Engel kriterijum navedena je pravna priroda dela, koja podrazumeva upoređivanje domaćeg prava i opseg njegove primene na druga kažnjiva ponašanja unutar domaćeg sistema. Dakle, reč je o mestu koje određeno delo ima u domaćem zakonodavstvu i razlozima zbog kojih je ono propisano kao zabranjeno, to jest ako se radi o delu čiji zaštitni objekt i vrednost koja se štiti spadaju u krivičnu sferu onda se radi o krivičnoj stvari bez obzira na to što se u domaćem pravu delo svrstava u prekršaj, disciplinski prestup ili nešto drugo. Uzimajući u obzir to da pravna kvalifikacija dela prema nacionalnom pravu nije obavezujuća za ESLJP prilikom njegovog postupanja, karakter kaznenih dela mogu imati i ona ponašanja koja u zakonodavstvu država ugovornica nisu predviđena kao takva.[36] Jasno je da što je delo teže to je sigurnije da ima krivičnu prirodu, ali to ne znači da dela koja su po svojoj prirodi lakša ne mogu da imaju kazneni karakter, i baš iz tog razloga sa stanovišta Konvencije ništa nije beznačajno.[37] Kada, na primer, unutrašnje pravo pruža čak i teorijsku mogućnost za kombinovanu krivičnu i disciplinsku odgovornost, to je argument u prilog kvalifikaciji dela kao mešovitog, a kod mešovite kvalifikacije reč je o slučajevima koji nalažu složeniju kumulativnu analizu, kao što su oni u vezi s kršenjem discipline u zatvoru.[38]
Prilikom procene ispunjenosti ovog kriterijuma praksa Suda iznedrila je određena pitanja na koja je potrebno odgovoriti da bi se moglo smatrati da određeni slučaj ispunjava drugi Engel kriterijum. Ta pitanja su: da li se pravno pravilo odnosi na neku grupu koja ima poseban status ili je opšte obavezujućeg karaktera;[39]; da li je postupak pokrenuo javni organ koji ima zakonska ovlašćenja za izvršenje;[40]; da li pravno pravilo ima kaznenu ili odvraćajuću svrhu;[41] da li pravno pravilo nastoji da zaštiti opšte interese društva koji se inače štite krivičnim pravom;[42] da li izricanje kazne zavisi od utvrđivanja krivice;[43] kako su uporedivi postupci kvalifikovani u drugim državama članicama Saveta Evrope.[44]
Tako je na primer Sud u jednoj od svojih presuda ocenio da se radi o „krivičnoj stvari“ iako je narušavanje javnog reda i mira opisano i kažnjivo kao prekršaj, a ne kao krivično delo, a svrha zabrane takvog ponašanja je zaštita ljudskog dostojanstva i javnog reda, dakle, vrednosti i interesa koji redovno spadaju u sferu zaštite krivičnog prava.[45] U drugom primeru predmet je bilo neovlašćeno držanje opojnih droga. Naime, u drugom primeru neovlašćeno držanje opojnih droga opisano je kao prekršaj u domaćem pravu, ali budući da u nacionalnom pravu Hrvatske prekršajno pravo za cilj ima opštu prevenciju, te je usmereno prema celokupnoj populaciji i budući da su to standardne odredbe krivičnog prava, ESLJP je doneo odluku da se radi o „krivičnoj stvari“ u smislu člana 4. Protokola 7.[46]
V. Stepen težine kazne
Treći kriterijum je kao što smo već napomenuli vrsta i težina sankcije (stepen težine kazne) i ovo je kriterijum na koji se treba osloniti na kumulativni način u onim slučajevima kada nije moguće izvesti zaključak posle analize prvog i drugog elementa sagledanih zasebno,[47] ili mu treba pristupiti kao alternativnom i konačnom merilu na osnovu koga će se ustanoviti postojanje „krivične” optužbe čak i onda kada priroda samog dela nije nužno „krivična” (Engel).[48] Tu se pre svega misli na vrstu i težinu sankcije koja je propisana odredbama domaćeg prava. U presudi Milenković v. Serbia u par. 36. naglašeno je da se „stepen težine (ozbiljnosti) mere utvrđuje prema maksimalnoj potencijalnoj kazni koju relevantni zakon predviđa“, a „stvarno izrečena kazna je relevantna za utvrđivanje, ali ne može da umanji važnost onoga što je od prvobitnog interesa“.[49] Ono što je interesantno je to da čak i ako domaće pravo ne propisuje da se radi o krivičnom delu i o krivičnom postupku, maksimalna visina kazne koja je propisana za delo o kojem je reč kao i svrha njenog izricanja može da dovede do zaključka da se radi o krivičnoj stvari. Isto tako, predviđenost i jedino novčane kazne za delikt ne isključuje krivičnu prirodu sankcije.[50]
Postoji pravilo koje glasi da ako je svrha sankcije izricanje kazne za određeno ponašanje, reč je o krivičnoj stvari.[51] Analogno, ako postoji mogućnost izricanja kazne zatvora, radi se isto o krivičnoj stvari. Po pravilu je ovde dovoljno da se zaključi da je svrha sankcije primarno represivna, što znači da je njena priroda kaznena, a ne preventivna, te da nije pretežno usmerena na odvraćanje.[52] U jednoj presudi je vređanje dostojanstva suda za koje je kažnjen zastupnik stranke u sudskom postupku okarakterisano kao krivična stvar, zbog činjenice da mu je izrečena kazna kratkotrajnog zatvora, stoga je Evropski sud za ljudska prava kaznu za povredu procesne discipline i okvalifikovao kao krivičnu vođen njenom vrstom i težinom.[53]
O „krivičnim“ kaznama se radi u situacijama kada je lice upućeno u disciplinsku (kaznenu) jedinicu posle lišenja slobode na tri do četiri meseca u vojnom disciplinskom postupku (Engel v. Netherlands); kada je izrečeno najmanje sedam „dodatnih dana” pritvora u kontekstu disciplinskog postupka u zatvoru (Ezeh and Connors v. the United Kingdom); kada je izrečena kazna zatvora u trajanju do jednog meseca (Kyprianou v. Cyprus); u slučaju dodatnih poreskih nameta, pored neplaćenog poreza, u postupku za procenu poreskog duga, s obzirom na represivnu prirodu kazne;[54] u slučaju saobraćajnih prekršaja koji su kažnjivi novčanom kaznom, uključujući izazivanje saobraćajne nesreće (Öztürk v. Germany); kada je posredi bekstvo s mesta događaja,[55] kao i kod kazne od 500 švajcarskih franaka koja se teorijski može pretvoriti u kaznu zatvora, tako što se za 30 švajcarskih franaka mora odležati jedan dan zatvora, iako je to preinačenje moguće samo po odluci suda.[56] Predmeti u kojima se ne radi o „krivičnim“ kaznama su oni u kojima je izrečen „laki zatvor” (ograničenje slobode kretanja bez pravog lišenja slobode) ili dva dana strogog zatvora u vojnom disciplinskom postupku (Engel v. Netherlands); oni koji se odnose na obavezno prebacivanje oficira vojske na spisak rezervista u vojnom disciplinskom postupku;[57] oni koji se odnose na deportaciju iz razloga bezbednosti, čak i ako je zasnovana na sumnji da se radi o krivičnoj aktivnosti[58] ili je odluka donesena po osnovu nezakonitog ulaska u zemlju, što samo po sebi predstavlja krivično delo,[59] ali i kod ograničenja poslova osiguranja uz obrazloženje da kontrolor nije odgovarajuće lice za to, iako su navodi koji su bili izneti protiv njega barem u dokazivoj meri sadržali i tvrdnje o krivičnom ponašanju.[60]
V PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U ODNOSU NA SRBIJU KROZ SLUČAJ MILENKOVIĆ V. SERBIA
Evropski sud za ljudska prava je 1. marta 2016. godine doneo presudu u predmetu Milenković v. Serbia kojom je utvrđena povreda člana 4. Protokola broj 7 uz Konvenciju, tj. povreda načela ne bis in idem. Presuda Milenković v. Serbia je prva presuda protiv Srbije koja se odnosi na povredu načela ne bis in idem. Naime, u pomenutoj presudi radilo se o tome da je u oktobru 2006. godine podnosilac predstavke zajedno sa još jednim licem učestvovao u incidentu nakon čega je protiv njega policija pokrenula prekršajni postupak zbog narušavanja javnog reda i mira, te je u novembru 2007. godine podnosilac osuđen i izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 4.000,00 dinara, koja bi se u slučaju neplaćanja pretvorila u kaznu zatvora. U međuvremenu, u aprilu 2007. godine protiv podnosioca predstavke je zbog istog događaja pokrenut krivični postupak zbog teške telesne povrede, pa je 2011. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca. Podnosilac se obratio Sudu tvrdeći da mu je povređeno pravo obuhvaćeno načelom ne bis in idem, koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije, Zakonikom o krivičnom postupku i Zakonom o prekršajima.[61]
Sud je pre svega morao da oceni da li je „krivična optužba“ postojala, a da bi to ocenio primenjeni su Engel kriterijumi. Polazeći od navedenih kriterijuma, Sud je ocenio da je pravna kvalifikacija dela o kojem se radi prekršajne prirode, ali i da „sfera definisana u drugim sličnim pravnim sistemima kao „upravna”/”prekršajna”, uključujući i zaštitu javnog reda, obuhvata određene prekršaje koji imaju krivičnu konotaciju, ali su previše beznačajni da se regulišu krivičnim pravom i postupkom“.[62] Dalje, budući da je prekršaj za koji je podnosilac predstavke bio osuđen „određen opštom zakonskom odredbom koja važi za sve građane pre nego za neku grupu koja ima poseban status“ i da „novčana kazna nije predviđena kao materijalna naknada za štetu, već da su primarni ciljevi pri utvrđivanju dela u pitanju bili kazna i sprečavanje ponovnog izvršenja, koji su priznati kao dalja karakteristična svojstva krivičnih kazni“ ocenjeno je da i po ovom kriterijumu navedeni prekršaj spada u krivičnu/kaznenu sferu.[63] Ocenjujući kriterijum koji se odnosi na stepen težine kazne, Sud je došao do zaključka da i po ovom kriterijumu predmetni prekršaj ima kaznenu konotaciju. Ovo na osnovu toga što je za prekršaj na koji je podnosilac predstavke osuđen kao maksimalna kazna predviđena kazna zatvora od šezdeset dana, iako je podnosiocu izrečena novčana kazna.
Analizom prakse ESLJP može se zaključiti da namera ovog suda nikako nije bila da se krivične prijave automatski odbacuju, odnosno da se krivični postupci obustavljaju, ukoliko je neko lice osuđeno za prekršaj, već da se utvrde jasni i precizni kriterijumi za utvrđenje pojma „isto delo“, u cilju zaštite prava okrivljenog i uspostavljanja pravne sigurnosti.[64] Ova okolnost jasno ukazuje na činjenicu da bi se daljim razvojem usklađene prakse Ustavnog suda (ali i redovnih sudova) o ovom pitanju sprečile slične povrede Konvencije u budućnosti, ali i da je prevashodno neophodno bolje poznavanje i primena prava koje „stvara“ Sud kroz svoju praksu.
VI ZAKLJUČAK
Na kraju možemo zaključiti da je kazneni postupak sa aspekta Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u osnovi širi termin od značenja termina krivični postupak ili kazneni postupak u većini nacionalnih krivičnoprocesnih sistema. U Republici Srbiji karakter kaznenog postupka imaju krivični, prekršajni i postupak pokrenut radi privrednih prestupa (tripartitna podela). Da ne bi bilo zabune na širem planu, Sud je kroz svoju praksu iskristalisao određene stavove povodom postupaka koji imaju kaznenu konotaciju (spisak kaznenih postupaka je malo širi od nacionalnog), a u skladu sa odgovarajućim članovima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Engel kriterijumi su vodeća merila uz pomoć kojih se donosi odluka o tome smatra li se određeni postupak kaznenim. Ti kriterijumi se kroz vreme nisu menjali, te i dan danas služe svojoj svrsi, premda su se stavovi i shvatanja Suda bili ti koji su kroz vreme bili podložni promeni. Ovo dokazuje ono što je rečeno na početku, a to je da je Konvencija živ instrument. Budući da je Republika Srbija potpisivanjem Konvencija prihvatila nadležnost Suda, pravosudni, a i drugi državni organ dužni su da poštuju shvatanja i prate rad istog.
Milica Pavlović Turkalj*
DEFINING THE TERM OF CRIMINAL PROCEDURE THROUGH THE PROVISIONS OF THE EUROPEAN CONVENTION ON HUMAN RIGHTS
Summary
In the paper, the author elaborates on the problem of defining the term of criminal procedure through Articles 6 and 7 of the European Convention on Human Rights and Fundamental Freedom and through Article 4 of Protocol 7 and draws a parallel between the understanding of criminal procedure from the perspective of the ECHR and national law. Also, the author deals with the considirations of the European Court of Human Rights regarding of the concept of “criminal charge”, as the backbone of criminal procedure. In this regard, the author pays significant attention to the Engel criteria (the legal qualification of the offence under the internal law of a given State, the very nature of the offence and the type and the degree of affilaction of the penalty for which a given individual is liable) by means of which it is determined whether a specific case can be considered criminal from the point of view of the European Convention on Human Rights and Fundamental Freedom.
Key words: criminal procedure, criminal charge, Engel criteria, European Convention on Human Rights and Fundamental Freedom, Protocol 7, European Court of Human Rights.
* Doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, milicapavlovicturkalj@gmail.com.
[1] Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Savet Evrope, Rim, od 4. novembra 1950. godine.
[2] V. Turanjanin, Lišenje slobode maloletnih migranata sa i bez pratnje prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Glasnik prava br. 2, 2019, 18; V. Turanjanin, S. Soković, Migrants in detention: the approach of the European Court of Human Rights, Teme no. 4, 2019, 959.
[3] Pojmom „svako“ obuhvaćena su fizička lica, pravna lica, grupe lica, domaći državljani, stranci i apatridi. Ovim terminom kao nosioci prava nisu obuhvaćene države i javna tela, iako su učesnici u postupcima u kojima se rešava o građanskim pravima i obavezama (A. Jakšić, Evropska konvencija o ljudskim pravima : komentar, Beograd, 2006, 161).
[4] D. Kolarić, S. Marković, Načelo ne bis in idem u praksi Ustavnog suda Srbije i Evropskog suda za ljudska prava, Srpska politička misao br. 2, 2017, 265; Vid. M. Škulić, Načelo ne bis in idem u kaznenom zakonodavstvu Republike Srbije, u: Načelo ne bis in idem i pravna sigurnost građana (međunarodni pravni standardi, regionalna zakonodavstva i iskustva u primeni) (ur. S. Bejatović, N. Novaković), Beograd, 2022, 46.
[5] Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, izmenjene u skladu sa Protokolom broj 11, Protokola uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokola broj 4 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim se obezbeđuju izvesna prava i slobode koji nisu uključeni u Konvenciju i prvi Protokol uz nju, Protokola broj 6 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda o ukidanju smrtne kazne, Protokola broj 7 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokola broj 12 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola broj 13 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, Službeni list SCG – Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005 – ispr. i Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 12/2010 i 10/2015.
[6] Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 98/2006.
[7] Izraz „autonomija“ prvi put je upotrebljen u presudi Costa v. E.N.E.L, broj 6-64 od 15. jula 1964. godine u značenju atributa, a ne imenice. Tako, kasnije određeni autori navode da je „pravni sistem Zajednice autonoman, i kao takav morao je da definiše svoj odnos prema međunarodnom pravu“ (R. Schutze, On ‘Middle Ground‘, The European Community and Public International Law, EUI Working Papers, LAW13, 2007, 25.
[8] Ž. Bjelajac, Harmonizacija nacionalnog zakonodavstva sa evropskim standardima u pogledu zaštite ljudskih prava žrtava trgovine ljudima, u: Harmonizacija zakonodavstva Republike Srbije sa pravom Evropske unije (II) (ur. D. Dimitrijević, B. Miljuš), Beograd 2012, 682.
[9] Vid. E. Ćorović, Osnovi prekršajnog prava Crne Gore, Podgorica, 2021, 22-23.
[10] M. Cetinić, Kažnjivi delikti i kriterijumi za njihovo međusobno razgraničenje, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 3/4, 1993, 272.
[11] Za potrebe ovog rada češće ćemo koristiti pojam „krivični“ od pojma „kazneni“ postupak iz razloga što je na taj način lakše intepretirati odgovarajuće odredbe Konvencije, ali svakako ne smemo izgubiti iz vida da je kazneni postupak obuhvatniji. Određena pravila se primenjuju na sve postupke u nacionalnim zakonodavstvima, bez obzira na kvalifikaciju po nacionalnom pravu. Vid. V. Turanjanin, The Principle of Immediacy Versus the Efficiency of Criminal Proceedings: Do Changes in the Composition of the Trial Panel Violate the Right to a Fair Trial?, Nordic Journal of Human Rights 39(1), 2021, 73-87.
[12] Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 – odluka US i 62/2021 – odluka US.
[13] S. Bejatović, Krivično procesno pravo : prema Zakonu o krivičnom postupku iz 2011. godine, Beograd, 2016, 45; Vid. S. Brkić, Krivično procesno pravo II, Novi Sad, 2013, 3-5; M. Škulić, Krivično procesno pravo – opšti deo, Beograd, 2006, 34; M. Simović, Krivično procesno pravo (Uvod i opšti dio), Bihać, 2013, 48.
[14] Zakon o prekršajima, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 65/2013, 13/2016,98/2016 – odluka US, 91/2019 i 91/2019 – dr. zakon.
[15] E. Ćorović, Prekršajno pravo (prema Zakonu o prekršajima iz 2013. godine) : autorizovana predavanja, Novi Pazar, 2015, 80.
[16] Zakon o privrednim prestupima, Službeni list SFRJ, br. 4/77, 36/77 – ispr., 14/85, 10/86 (prečišćen tekst), 74/87, 57/89 i 3/90 i Službeni list SRJ, br. 27/92, 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/2001 i Službeni glasnik Republike Srbije, br. 101/2005 – dr. zakon.
[17] N. Bulatović, D. Đorđić, Privredni prestupi od prijave do presude u Republici Srbiji, Baština 49, 2019, 179.
[18] Krivični zakonik, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019.
[19] Uzimajući u obzir navedenu odredbu zaključujemo da mere izrečene u disciplinskim postupcima imaju kaznenu prirodu, stoga se domaći zakonodavac ipak nalazi na istom „polu“ kao i tvorci Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, uprkos drugačijem shvatanju pojedinih autora o pravnoj prirodi disciplinskih prestupa.
[20] Zolotukhin v. Russia, predstavka broj 14939/03, presuda od 10. februara 2009. godine, par. 52; Milenković v. Serbia, predstavka broj 50124/13, presuda od 1. marta 2016. godine, par. 32.
[21] Engel and others v. the Netherlands, predstavka broj 5100/71, presuda od 8. juna 1976. godine, par. 82; Naime, u presudi Engel v. Netherlands pripadnici oružanih snaga podneli su predstavku na osnovu postupka koji je pred vojnim sudom vođen protiv njih, a u vezi sa prekršajima kao što je odbijanje poslušnosti (koje holandski zakon kvalifikuje kao disciplinske). Podnosioci predstavke bili su pripadnici vojske sa različitim činovima u holandskoj vojsci. Budući da su im prema odlukama njihovih nadređenih zbog kršenja vojne discipline bile izrečene različite kazne u odvojenim i neistovremenim postupcima, koje su se sastojale u tome da su bili kažnjeni na nekoliko dana „lakšeg“, „težeg“ ili „strogog“ pritvora, isti su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava (nakon što su iscrpeli sve dozvoljene pravne lekove u svojoj državi) tvrdeći da je disciplinski postupak imao karakter krivičnog, te da postupci koji su vodile vojne vlasti i Vrhovni vojni sud nisu udovoljili kriterijumima iz člana 6. EKLJP u vezi krivične optužbe. Iz tih razloga, Sud je prilikom procene kaznene konotacije postupka iznedrio tri kriterijuma putem kojih se ustanovljava da li se jedan postupak može smatrati krivičnim/kaznenim: pravna kvalifikacija dela prema nacionalnom pravu, pravna priroda dela i stepenu težine kazne kojoj je konkretno lice izloženo. Krećući se u okviru navedenih kriterijuma, Sud je ocenio da u konkretnom slučaju nema mesta krivičnoj optužbi.
[22] J. Omejec, Konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u praksi Evropskog suda za ljudska prava, Strazburški acquis, Zagreb, 2014, 768; H. Sijerčić-Čolić, Krivično procesno pravo : Knjiga I : Krivičnoprocesni subjekti i krivičnoprocesne radnje, Sarajevo, 2017, 125.
[23] Neumeister v. Austria, predstavka broj 1936/63, presuda od 27. juna 1968. godine, par. 22-25; Nasuprot tome, član 6. stav 2. može se primeniti u kontekstu postupaka koji nisu „krivični” – ni po kvalifikaciji u unutrašnjem pravu, ni po prirodi zaprećene kazne – ukoliko ti postupci sadrže proglašenje krivice (u krivičnom smislu) podnosioca predstavke (Vassilios Stavropoulos v. Greece, predstavka broj 52484/18, presuda od 25. septembra 2020. godine, par. 31-32).
[24] Da bi se smatralo da se radi o „krivičnoj optužbi“ neophodno je utvrditi postojanje bilo kojeg od navedenih kriterijuma (Ezeh and Connors v. United Kingdom, predstavke br. 39665/98 i 40086/98, presuda od 9. oktobra 2003. godine). Vid. M. Bonačić, M. Rašo, Obilježja prekršajnog prava i sudovanja, aktuelna pitanja i prioriteti, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu br. 2, 2012, 443.
[25] Lauko v. Slovakia, predstavka broj 26138/95, presuda od 2. septembra 1998. godine, par. 57.
[26] Zolotukhin v. Russia, par. 53.
[27] Tako se vrlo često u praksi Suda dešavalo da krivični, prekršajni, upravni, pa čak i neki disciplinski postupci budu označeni kao kazneni u svetlu člana 4. Protokola 7.
[28] Postavlja se pitanje da li je neko delo (prestup) u unutrašnjem pravu definisano kao krivično, disciplinsko, odnosno prekršajno ili „kombinovano” (Engel and others v. the Netherlands, par. 82).
[29] Öztürk v. Germany, predstavka broj 8544/79, presuda od 21. februar 1984. godine, par. 53. U ovoj presudi se radilo o tome da je podnosilac predstavke osuđen za prekršaj, ali se cenilo da se radi o „krivičnoj optužbi“ upravo zbog toga što je ponašanje aplikanta u većem broju država članica tretirano kao deo krivičnog prava, što je i u Nemačkoj (matičnoj državi aplikanta) bio slučaj do stupanja na snagu legislative iz 1968/1975. godine. Vid. E. Ćorović, Načelo ne bis in idem i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i praksa Evropskog suda za ljudska prava, u: Načelo ne bis in idem i pravna sigurnost građana (međunarodni pravni standardi, regionalna zakonodavstva i iskustva u primeni) (Ur. S. Bejatović, N. Novaković), Beograd, 2022, 137.
[30] Gestur Jónsson and Ragnar Halldór Hall v. Iceland, predstavke broj 68273/14 i 68271/14, presuda od 22. decembra 2020. godine, par. 85 i 77-78.
[31] Menesheva v. Russia, predstavka broj 59261/00, presuda od 9. marta 2006. godine, par. 96; Zolotukhin v. Russia, par. 54; Maresti v. Croatia, predstavka broj 55759/07, presuda od 25. juna 2009. godine, par. 58; Muslija v. Bosnia and Herzegovina, predstavka broj 32042/11, presuda od 14. januara 2014. godine, par. 27; Milenković v. Serbia, par. 34; U predmetu Ziliberberg v. Moldova (Ziliberberg v. Moldova, predstavka broj 61821/00, presuda od 1. februra 2005. godine, par. 32-35) Evropski sud za ljudska prava odbacio je kao neosnovanu predstavku koja se odnosila na prekršajno kažnjavanje zbog učešća na demonstracijama koje nisu bile prijavljene. Podnosilac predstavke se nije ponašao nasilno, niti je imao nasilne namere na skupu.
[32]X. Groussot, A. Ericsson, Ne Bis in Idem in the EU and ECHR Legal Orders, in: Ne bis in idem in EU law (ed. B. Van Bockel), Cambridge, 2016, 67. Sudovi Evropske unije nisu nikada smatrali da su novčane kazne izrečene u postupcima povodom kršenja prava konkurencije kriminalne prirode. Vid. A. De Moor Van Vugt, Administrative Sanctions in EU Law, Review of European Administrative Law no. 5, 2012, 5-41.
[33] Menarini Diagnostics S.r.l v. Italy, predstavka broj 43509/08, presuda od 18. septembra 2011. godine.
[34] Ravnsborg v. Sweden, predstavka broj 14220/88, presuda od 23. marta 1994. godine, par. 33.
[35] D. Vitkauskas, G. Dikov, Zaštita prava na pravično suđenje prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, Strazbur, 2013, 19.
[36] Engel and others v. the Netherlands, par. 82; Campbell and Fell v. the United Kingdom, predstavke broj 7819/77 i 7878/77, presuda od 28. juna 1984. godine, par. 71; Jussila v. Finland, predstavka broj 73053/01, presuda od 23. novembra 2006. godine, par. 38.
[37] Ezeh and Connors v. the United Kingdom, par. 104.
[38] Ezeh and Connors v. the United Kingdom, par. 103–130.
[39] Öztürk v. Germany, par. 53; Bendenoun v. France, predstavka broj 12547/86, stav 47, presuda od 24. februara 1994. godine, par. 47; Milenković v. Serbia, par. 35.
[40] Benham v. the United Kingdom, predstavka broj 19380/92, presuda od 29. novembra 1994. godine, par. 56.
[41] U nekim slučajevima, međutim, cilj kažnjavanja može koegzistirati sa svrhom odvraćanja: oba ta cilja mogu istovremeno postojati i zato se oni ne isključuju međusobno; Öztürk v. Germany, par. 53; Bendenoun v. France, par. 47.
[42] Produkcija Plus Storitveno podjetje d.o.o. v. Slovenia, predstavka broj 47072/15, presuda od 23. januar 2019. godine, par. 42.
[43] Benham v. the United Kingdom, predstavka broj 19380/92, presuda od 10. juna 1996. godine, par. 56.
[44] Öztürk v. Germany, par. 53; Guide on Article 6 of the Convention – Right to a fair trial (criminal limb), European Court of Human Rights, 2022, 11.
[45] Maresti v. Croatia, par. 57-61.
[46] Tomasović v. Croatia, predstavka broj 5378/09, presuda od 11. oktobra 2011. Godine, par. 20-25.
[47] Ezeh and Connors, par. 108–130.
[48] D. Vitkauskas, G. Dikov, op. cit., 22.
[49] E. Ćorović, Načelo ne bis in idem i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i praksa Evropskog suda za ljudska prava, u: Načelo ne bis in idem i pravna sigurnost građana (međunarodni pravni standardi, regionalna zakonodavstva i iskustva u primeni) (ur. S. Bejatović, N. Novaković), Beograd, 2022, 137.
[50] Tomasović v. Croatia, par. 23.
[51] Tako je u presudi A. and B. v. Norway, broj 24130/11 i 29758/11 stavovi 136-154, od 15. novembra 2016. godine, utvrđeno nepostojanje krivične stvari, iako je protiv odgovornih lica u privrednom društvu vođen upravni postupak u kojem je naplaćen dodatni porez zbog sumnje na poresku utaju, ali je vođen i krivični postupak zbog istog krivičnog dela dok je ESLJP ocenio da upravni postupak nije imao obeležje krivičnogzbog toga što je njegova svrha bila u odvraćanju, a ne u kažnjavanju.
[52] M. Škulić, op. cit,. 48.
[53] Kyprianou v. Cyprus, predstavka broj 73797/01, presuda od 15. decembar 2005. godine, par. 6. i 61-64.
[54] Janosevic v. Sweden, predstavka broj 34619/97, presuda od 23. jula 2002. godine.
[55] Weh v. Austria, predstavka broj 38544/97, presuda od 8. aprila 2004. godine.
[56] Weber v. Switzerland, predstavka broj 11034/84, presuda od 22. maja 1990. godine.
[57] Saraiva de Carvalho v. Portugal, predstavka broj 15651/89, presuda od 22. aprila 1994. godine.
[58] Agee v. the United Kingdom, predstavka broj 7729/76, presuda od 17. decembra 1976. godine.
[59] Zamir v. the United Kingdom, predstavka broj 9174/80, presuda od 11. oktobra 1983. godine.
[60] Kaplan v. the United Kingdom, predstavka broj 7598/76, presuda od 1. septembra 1980. godine.
[61] Vlada je prihvatila da je osuda podnosioca predstavke u prekršajnom postupku od 6. novembra 2007. godine bila „krivična” po prirodi. Međutim, ona je tvrdila da delo, za koja je podnosilac predstavke krivično gonjen, treba razlikovati, i činjenično i pravno (Milenković v. Serbia, par. 28).
[62] Milenković v. Serbia, par. 34; Zolotukhin v. Russia, par. 54.
[63] Milenković v. Serbia, par. 35.
[64] A. Zdravković, Zabrana vođenja novog postupka povodom iste stvari u praksi Evropskog suda za ljudska prava sa posebnim osvrtom na slučaj Milenković protiv Srbije, Eudamonia no. 2, 2021, 88.
* PhD Student, Faculty of Law, University of Kragujevac.