Stefan Milić*
DOI: 10.46793/GP.1302.69M
Dr Miloš Prica: PRAVNA DRŽAVA I MEDIJI – KANONI MEDIJSKOG PRAVA, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, 2021.
Rad primljen: 23. 10. 2022.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 12. 2022.
Poslednjih godina neizostavna pitanja u pravnoj teoriji i praksi jesu pitanje pravne države i pitanje slobode medija. Upravo su ova dva pitanja centralna tema ove monografije interesantnog naslova. Autor se opredelio za upotrebu dobro poznatog pojma iz crkvenog prava „kanon“, iskazujući na taj način značaj pravne države za slobodu medija. Naime, kanon označava neizostavna pravila koja se tiču života i vere hrišćana, bez kojih se u hrišćanstvu ne može, jednako kao što pravna država predstavlja conditio sine qua non za slobodu medija. Knjiga sadrži sedam glava: Pravna država kao institucionalni i pravni poredak (11-92), Opšta volja, javni interes, javnost i vrlina kao pravni pojmovi (93-146), Pluralizam pravne države između teleologije i ideologije (147-190), Mediji kao subjekti teritorijalne zajednice i pravnog poretka (191-220), Odnos između slobode izražavanja i drugih pravnih dobara u poretku pravne države (221-316), Pravni režim javnog informisanja u Republici Srbiji (317-364) i Elektronski mediji u Republici Srbiji (365-408).
U prve tri glave autor govori o pravnoj državi, odnosu pravne države i javne uprave, javnosti kao demokratskoj determinanti pravne države, zatim o javnosti između teleologije, ideologije i propagande. Poslednja celina je posebno vredna pažnje, jer u njoj autor karakterističnim primerima iz srpske istorije oslikava koliko zapravo može biti opasno medijsko izveštavanje koje se naposletku pretvara u propagandu. Tako autor navodi kao primere ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića i francuskog ministra Luja Bartua, bračnog para Čaušesku, zatim slučajeve „Markale“ i „Račak“ koji su poslužili kao povod za bombardovanje SR Jugoslavije, a za koje se kasnije, kako veli autor, ispostavilo da su namešteni slučajevi.
Vredna pažnje je peta glava gde autor postavlja pitanje odnosa između slobode izražavanja i drugih prava, prevashodno kroz judikaturu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Autor navodi presude Evropskog suda za ljudska prava koje se tiču ograničavanja slobode izražavanja radi zaštite opšteg dobra (zaštita nacionalne bezbednosti i teritorijalnog integriteta, zaštita javne bezbednosti, sprečavanje nereda i kriminala, zaštita zdravlja i morala, očuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda), ali i posebna ograničenja koja se tiču zaštite ugleda i časti, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, slobode javnog informisanja i zaštite privatnosti, slobode izražavanja i zabrane govora mržnje, slobode izražavanja i zaštite verskih osećanja, zabrane klevete i zaštite maloletnika. U ovoj glavi, u celini „Šta je demokratsko društvo“ (str. 231-247) autor navodi da ako veroispovest, kao deo javnog poretka, može biti predmet kritike i osporavanja, da je u duhu demokratskog društva da predmet osporavanja bude i homoseksualizam, naravno bez mržnje, diskriminacije i drugih oblika negativnih odnosa prema pripadnicima ove orijentacije.
U poslednjim dvema glavama autor posvećuje pažnju pravnom režimu javnog informisanja i elektronskim medijima u Srbiji. Osobito je interesantna celina „Osnivanje elektronskih medija“ (str. 376-384), gde se govori o minimalnim uslovima koje televizija koja pretenduje da dobije status televizije sa nacionalnom frekvencijom mora zadovoljiti. Tako autor navodi da su televizije „Hepi“ i „Pink“ u periodu od 2012. do 2020. godine četiri od pet obaveznih vrsta programa emitovale na nivou statističke greške ili nisu emitovale, označavajući rijaliti programe dominantnim na navedenim televizijama, koji po rečima autora, predstavljaju „smrtnu bolest“ za kulturu i umetnost pod okriljem televizije.
Autor kroz primere iz života dočarava principe pravne države i slobode medija. Pored relevantnih pravnih pisaca koje je autor citirao, u knjizi se mogu naći i besede vladike Nikolaja Velimirovića, vladike Grigorija, kao i iskustva Neleta Karajlića, Miloša Šobajića, Dragića Joksimovića, Danila Kiša i drugih, koja predstavljaju ilustraciju prethodno teorijski analiziranih principa slobode medija ili ilustraciju povrede tih principa. Knjiga predstavlja i sintezu filozofskih razmatranja autora o pojmu pravne države, o razlici između opšteg, javnog i privatnog interesa, demokratskom društvu i odnosu pravne upućenosti i pravne podređenosti između sistemskih i posebnih medijskih zakona. Navedena knjiga će sigurno poslužiti studentima postdiplomskih studija i nastavnicima prilikom istraživanja o medijima, ali zbog popularnosti teme u javnosti, knjiga „Pravna država i mediji – kanoni medijskog prava“ može se preporučiti i široj čitalačkoj publici, naročito imajući u vidu da je stil pisanja razumljiv i prosvetiteljski.
* Student četvrte godine Osnovnih akademskih studija prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, milic.stefan069@gmail.com.