Mirko Voštinić*

Pregledni naučni članak

UDK: 343.238

doi: 10.46793/GP.1302.25V

VIŠESTRUKI POVRAT U POZITIVNOM KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU

Rad primljen: 06. 09. 2022.

Rad ispravljen: 09. 11. 2022.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 09. 11. 2022.

 

Autor se u radu bavi pitanjem višestrukog povrata u pozitivnom krivičnom pravu, kao institutom koji je, uz doživotni zatvor, izazvao najviše kontroverzi nakon poslednjih izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Najpre je ukazano na istorijski razvoj ovog instituta, koji je u našem posleratnom pravu postojao dugi niz decenija. Potom je ukazano na brojne probleme u njegovoj primeni, čemu su neretko doprinosili i različiti stavovi, ne samo nižih, već i sudova najviših instanci. Iako je odredba kojom je regulisan višestruki povrat naizgled jasna, za svega tri godine postojanja ovog instituta, u praktičnoj primeni su se javili brojni problemi. Zbog toga je u radu ukazano na pitanje kumulativne primene zakonikom propisanih uslova višestrukog povrata, pitanje načina računanja polovine raspona propisane kazne, pitanje primene kod novčane kazne i sl. Suštinski je važno dati adekvatne odgovore na sva sporna pitanja, jer nepravilna primena odredbe o višestrukom povratu, s jedne strane može ozbiljno da ugrozi prava okrivljenog, a s druge strane da obesmisli suštinu primene ovog instituta.

Ključne reči: povrat, višestruki povrat, specijalni povrat, polovina raspona propisane kazne, odmeravanje kazne, ranija osuđivanost.

I UVODNA RAZMATRANJA

Povrat kao društveni fenomen star je koliko i kriminalitet uopšte. Potreba drugačijeg postupanja sa učiniocima ponovljenih dela, istorijski posmatrano, uočava se veoma davno. Sam pojam povrata etimološki potiče od latinske reči „interum cadere“, što bi u bukvalnom smislu značilo „pasti“. U naučnoj i stručnoj literaturi ovaj termin, uopšteno posmatrano, označava ponovno vršenje krivičnih dela.[1] U krivičnopravnom smislu povrat predstavlja ponovno izvršenje krivičnog dela od strane lica koje je već bilo osuđivano za neko krivično delo.[2]

U našem krivičnom pravu razlikujemo čak tri vrste povrata i to: (obični) povrat (čl. 55. KZ), višestruki povrat (čl. 55a. KZ) i „specijalni povrat“. Poslednje izmene i dopune Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ)[3] koje su stupile na snagu 01.12.2019. godine, prevazilaze sve ranije izmene i dopune važećeg KZ, ako ne po obimu, onda svakako po sadržini intervencije zakonodavca u opšte odredbe o kažnjavanju. Iako su novele opšteg dela Krivičnog zakonika znatno ređe u odnosu na poseban deo, s obzirom na karakter odredaba opšteg dela, očigledno je da naše krivično pravo u ovom delu, poslednjih godina, prolazi kroz svojevrsni dinamizam. Ovakva tendencija nije karakteristična samo za naše krivično zakonodavstvo, već je poslednjih decenija prisutna i u krivičnim zakonodavstvima mnogih drugih evropskih zemalja.[4] Poslednjim izmenama i dopunama došlo je do promene koncepta povrata, koji više ne predstavlja fakultativnu otežavajuću okolnost, već se jasno razlikuju (obični) povrat i višestruki povrat. I dok je sud ranije mogao da uzme ponovno vršenje krivičnih dela kao otežavajuću okolnost, sada se pojam povrata drugačije reguliše, tako da je sud dužan da kao otežavajuću uzme okolnost da je učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije osuđen za umišljajno krivično delo, ako od ranije osude ili izdržane kazne nije proteklo pet godina.[5] Pojam povrata se sada odnosi isključivo na umišljajna krivična dela, pri čemu nije od značaja na koju kaznu, odnosno krivičnu sankciju je učinilac ranije osuđen.[6]

Pored povrata i višestrukog povrata, u našem krivičnom pravu i dalje postoji „specijalni povrat“, koji je uveden novelama iz 2009. godine, s tim što za razliku od povrata i višestrukog povrata, „specijalni povrat“ nije regulisan posebnim članom, već odredbom čl. 57. st. 3. KZ kojom se isključuje mogućnost ublažavanja kazne u slučaju osude za isto ili istovrsno krivično delo.[7] Za razliku od ranijeg rešenja kojim je bilo propisano da nije moguće ublažiti kaznu učiniocu koji je ranije osuđivan za isto krivično delo, u pozitivnom krivičnom pravu je takva nemogućnost predviđena i za učinioca istovrsnog krivičnog dela, čime se proširuje krug lica kod kojih nije moguće ublažiti kaznu.[8] Kada govorimo o specijalnom povratu, onda treba pomenuti i Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima,[9] tzv. „Marijin zakon“. Ovim zakonom je propisana zabrana ublažavanja kazne i uslovnog otpusta, kao i nezastarevanje krivičnog gonjenja i izvršenja kazne u slučaju učinilaca pojedinih krivičnih dela protiv polne slobode ukoliko su učinjena prema maloletnim licima.[10] Očigledno da je ovde reč o određenoj vrsti specijalnog povrata koji je regulisan navedenim, posebnim zakonom.

II VIŠESTRUKI POVRAT

A. Istorijski osvrt

Istorijski posmatrano, višestruki povrat ne predstavlja novinu u našem krivičnom pravu. U našem posleratnom pravu ovaj institut je uveden 1959. godine i to novelama Krivičnog zakonika iz 1951. godine pod naslovom „Odmeravanje kazne u slučaju višestrukog povrata“. Navedenom odredbom bilo je propisano da učiniocu koji je najmanje dva puta osuđivan za krivična dela učinjena sa umišljajem na kaznu strogog zatvora ili na kaznu preko tri meseca i koji pokazuje sklonost da i dalje vrši krivična dela, sud može za novo krivično delo učinjeno sa umišljajem za koje je propisana kazna zatvora ili strogog zatvora, izreći strožu kaznu od propisane. Stroža kazna nije mogla preći dvostruku meru propisane kazne zatvora ili strogog zatvora, niti najveću meru izrečene vrste kazne. Ako je propisana kazna zatvora do tri godine, umesto ove kazne može se izreći kazna zatvora do pet godina. Pri oceni da li će izreći strožu kaznu sud će naročito uzeti u obzir srodnost učinjenih krivičnih dela, pobude iz kojih su učinjena, okolnosti pod kojima su učinjena, raniji život učinioca, njegove ispoljene sklonosti i mogućnosti da se u takvom slučaju ostvari svrha kažnjavanja. Stroža kazna se nije mogla izreći ako je od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja ranije kazne do ponovnog izvršenja krivičnog dela proteklo više od pet godina.[11]

Analizom navedenih odredbi možemo da zaključimo da je odmeravanje kazne primenom višestrukog povrata bilo uslovljeno objektivnim i subjektivnim kriterijumima. Objektivni kriterijumi su se odnosili na postojanje dve ili više osuda za krivično delo učinjeno sa umišljajem i to na kaznu zatvora u trajanju od najmanje tri meseca i da od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja ranije kazne, pa do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina. Subjektivni kriterijum bio je određen sklonošću učinioca da i dalje vrši krivična dela.

Višestruki povrat je uz manje izmene u našem krivičnom pravu opstao sve do 2006. godine kada je donošenjem novog Krivičnog zakonika koncept višestrukog povrata napušten. Prvobitni koncept koji je uveden 1959. godine funkcionisao je bez većih izmena punih 45 godina, pri čemu je sve vreme njegovog postojanja kao bitna odlika tog koncepta bila prisutna fakultativnost njegove primene.

B. Višestruki povrat u pozitivnom krivičnom pravu

Višestruki povrat je u našem pozitivnom krivičnom zakonodavstvu regulisan odredbom čl. 55a. KZ, kojom je propisano da za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima:

1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu;

2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Ponovno uvođenje instituta višestrukog povrata u naš pravni sistem rezultat je nesporne namere zakonodavca da pooštri kaznenu politiku ograničavajući sudije prilikom odmeravanja kazne. Ovakvo opredeljenje zakonodavca je kritikovano u teoriji kao suprotno načelima pravednosti i srazmernosti kao važnim ciljevima koji se žele postići kažnjavanjem.[12] Tom rešenju se prigovara i da se neko (dodatno) kažnjava za nešto za šta je već bio kažnjen.[13] Neki autori postavljaju pitanje da li su ranije izrečene sankcije bile srazmerne učinjenom krivičnom delu i ličnosti učinioca, odnosno da li je u krivičnom postupku izvršena odgovarajuća individualizacija krivične sankcije, te da li su nadležne službe i ustanove preduzele odgovarajuće mere u toku trajanja kazne i nakon otpuštanja sa njenog izdržavanja.[14] I zaista, reč je o vrlo osetljivom pitanju koje zbog toga, s pravom, izaziva brojne kontroverze i nedoumice. Ovo posebno jer pravilna primena i tumačenje čl. 55a. KZ ima odlučni uticaj na zakonito kažnjavanje, s obzirom da u Zakoniku o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP)[15] nije predviđena mogućnost vanrednog pravnog leka kojim bi se mogla izmeniti odluka o krivičnoj sankciji, bilo na štetu ili u korist okrivljenog.

Iako naizgled jasno regulisana, navedena odredba je već na samom početku njene primene bila povezana sa brojnim pitanjima. Najpre, postavilo se pitanje da li se navedeni uslovi moraju ispuniti kumulativno ili je dovoljno postojanje samo jednog od njih da bi odredba o višestrukom povratu bila primenjena. Odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, odgovor na ovo pitanje je dao Vrhovni kasacioni sud u presudi Kzz. 1479/2020 od 23.12.2020. godine navodeći da primena odredbe čl. 55a. KZ podrazumeva prethodnu ispunjenost oba uslova koji su propisani tom odredbom. I bez takvog stava Vrhovnog kasacionog suda, odgovor na ovo pitanje se mogao pronaći u obrazloženju predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika kojim je ovaj institut ponovo uveden u naš pravni sistem. Ovakvim svojevrsnim autentičnim tumačenjem, i pre navedene odluke, dobili smo odgovor da je za primenu ovog insitituta neophodna prethodna kumulativna ispunjenost dva uslova i to da je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jedne godine i da od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Prvi uslov koji se tiče ranijih osuda podrazumeva da je okrivljeni pravnosnažno osuđen na zatvorske kazne od najmanje jedne godine za umišljajno krivično delo. Pri tome nije od značaja da li je krivično delo učinjeno sa direktnim ili eventualnim umišljajem.[16] Primena drugog uslova može stvoriti više nedoumica i zato se u njegovoj primeni treba držati odredaba Zakona o izvršenju krivičnih sankcija,[17] kojim su regulisana brojna pitanja otpuštanja osuđenog sa izdržavanja kazne.[18] U svakom slučaju petogodišnji rok se računa do momenta izvršenja krivičnog dela, a ne do momenta njegovog otkrivanja ili početka suđenja za to novo delo.[19] Zanimljivo je navesti da ukoliko je osuđeni pušten na uslovni otpust i u to vreme izvrši krivično delo, neće biti primenjene odredbe čl. 55a. KZ, već će biti primenjene odredbe o opozivu uslovnog otpusta.[20]

Dalje, postavlja se pitanje da li je primena ove odredbe moguća ukoliko je za konkretno krivično delo propisana alternativno novčana kazna uz kaznu zatvora. Teorija i praksa su se saglasno izjasnile da je kod ovakvih krivičnih dela (krađa iz čl. 203. KZ, neovlašćeno držanje opojnih droga iz čl. 246a. st. 1. KZ itd.) moguće primeniti navedenu odredbu, jer bi u protivnom to značilo redukovanje domena njene primene. Samim jezičkim tumačenjem kod ovih krivičnih dela ipak je propisana i kazna zatvora, zatim u samoj odredbi čl. 55a. KZ se navodi „sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne“, iz čega se zaključuje da se u ovoj odredbi govori o izricanju kazne bez određenja i njene vrste. Stoga, kod ovakvih krivičnih dela sudu se ostavlja pravo izbora na koju će kaznu da osudi učinioca, naravno, poštujući u oba slučaja odredbe o načinu njenog računanja.[21] No, kod ovog pitanja je zanimljivo zapaziti jednu okolnost koja se odnosi na situacije u kojima je učinilac osuđen na novčanu kaznu koju potom nije platio zbog čega će ista biti zamenjena kaznom zatvora. Ukoliko se odluči na osudu na kaznu zatvora, sud će okrivljenom da odredi kaznu zatvora u trajanju od najmanje jedne godine i šest meseci, dok bi u slučaju osude na novčanu kaznu u određenom iznosu, taj iznos bio najmanje 460.000,00. Ako okrivljeni ne plati navedenu novčanu kaznu u rokovima koji su zakonom propisani, novčana kazna bi mu bila zamenjena kaznom zatvora u trajanju od šest meseci, s obzirom na odredbu čl. 51. st. 2. KZ, kojom je propisano da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci ukoliko se njome menja novčana kazna u iznosu do 700.000,00 dinara. U tom slučaju okrivljeni bi bio osuđen na kaznu zatvora u znatno kraćem trajanju u odnosu na kaznu zatvora na koju bi inače bio osuđen da ga sud prethodno nije osudio na novčanu kaznu (najmanje jedna godina i šest meseci). Stoga, iako bi ovakvo postupanje suda bilo u svemu u skladu sa zakonskim odredbama, postavlja se pitanje da li je to u duhu suštine uvođenja odredbe čl. 55a. KZ i da li bi to značilo posredno zaobilaženje njene primene. S druge strane, sama odluka suda da okrivljenog osudi ne na kaznu zatvora, već na novčanu kaznu, prethodno podrazumeva analizu svih okolnosti koje su zakonom određene kao značajne za, najpre odluku o vrsti krivične sankcije, a potom i njenoj visini. Sud dakle svestranom analizom činjenica i zakonskih odredaba donosi odluku da okrivljenog osudi na novčanu kaznu, a ne kaznu zatvora koja svakako ima restriktivniji karakter. Ovakvim posmatranjem stvari došli bi do zaključka da bi i sama zamena novčane kazne kaznom zatvora u trajanju od šest meseci u navedenim slučajevima bila ne samo pravična, već i u skladu sa suštinom odredbe o višestrukom povratu, jer je reč o slučaju koji ne zahteva strože kažnjavanje okrivljenog. No, pitanje je svakako zanimljivo i zahteva dublja, pre svega teorijska razmatranja, kako bi suština ponovnog uvođenja odredaba o višestrukom povratu u naš pravni sistem bila ispoštovana.

Najzad, najspornije pitanje koje se javilo u vezi primene odredaba o višestrukom povratu, jeste način računanja polovine raspona propisane kazne. Teorija se o tome odmah izjasnila navodeći da je to razlika posebnog maksimuma i posebnog minimuma zaprećene kazne podeljena sa dva, na koji iznos se ima dodati posebni minimum zaprećene kazne. Pa tako, ako kao primer uzmemo krivično delo teška krađa iz čl. 204. st. 1. tač. 1. KZ, za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 1 do 8 godina, primenom odredbe čl. 55a. KZ, najmanja kazna bi iznosila 4 godine i 7 meseci.[22] No, u sudskoj praksi ovo pitanje je izazvalo najviše nedoumica i za ovo kratko vreme primene instituta višestrukog povrata postoje brojne presude u kojima su na različite načine primenjena pravila o računanju polovine raspona propisane kazne. Dodatnu konfuziju uneo je i stav Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda oko spornih pravnih pitanja u vezi kojih nije postignuta saglasnost predstavnika apelacionih sudova, a koji je donet 30.11.2020. godine. Navedeni stav glasi: „Raspon propisane kazne predstavlja razliku između posebnog maksimuma i posebnog minimuma zaprećene kazne, pa se polovina raspona propisane kazne izračunava na taj način što se navedena razlika podeli brojem dva“. Ovakav stav se jasno odnosi samo na način računanja raspona, ali ne i na primenu tako izračunatog raspona prilikom odmeravanja kazne zatvora primenom odredbe čl. 55a. KZ, iako se u praksi tvrdilo suprotno. Naime, prilikom odmeravanja kazne zatvora, na raspon izračunat na navedeni način mora se dodati zakonski minimum zaprećene kazne zatvora. Čini se da je Vrhovni kasacioni sud najzad rešio dilemu koja je u praksi i zadala najviše problema. Krivično odeljenje tog suda je 11.07.2022. godine zauzelo pravni stav o izračunavanju polovine raspona propisane kazne iz čl. 55a. KZ. Navedeni pravni stav glasi: „Raspon propisane kazne predstavlja razmak od minimalne kazne zatvora koja je propisana za određeno krivično delo do maksimalne kazne zatvora propisane za to delo, a polovina raspona iz čl. 55a. st. 1. KZ predstavlja srednji broj u tom nizu brojeva i može se izračunati tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum iste, te razlika podeli sa 2, a potom se na taj rezultat doda minimalna kazna“.[23]

III PRIMERI IZ SUDSKE PRAKSE

Presudom Višeg suda u Kraljevu K. br. 35/21 od 30.08.2021. godine, okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i osam meseci. Prilikom odmeravanja kazne zatvora sud je, pored ostalog, našao i da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 55a. KZ, s obzirom da je okrivljeni ranije više od dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na kaznu zatvora od najmanje jednu godinu, a od njegovog otpuštanja sa izdržavanja izrečene kazne zatvora do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina. Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom KŽ1. br. 667/21 od 16.12.2021. godine potvrdio navedenu presudu Višeg suda u Kraljevu i odbio žalbu Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu koje je u svojoj žalbi navelo da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 55a. KZ i okrivljenom nije odmerio kaznu iznad polovine raspona propisane kazne, odnosno kaznu u trajanju od najmanje sedam godina i sedam meseci. Prema stavu drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu čl. 55a. KZ i u tom smislu pravilno odmerio kaznu iznad polovine raspona propisane kazne.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru K. br. 21/20 od 24.08.2020. godine, okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina. Odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije sud je, pored ostalog, imao u vidu da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 55a. KZ. Međutim, odlučujući o žalbi branioca okrivljenog, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom KŽ1. br. 660/22 od 22.10.2020. godine preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, navodeći da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 55a. KZ. No, sud je kao olakšavajuću okolnost uzeo bitno smanjenu uračunljivost okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela u uverenju da je kazna zatvora od sedam godina nužna i dovoljna za postizanje svrhe kažnjavanja iz čl. 42. KZ u okviru opšte svrhe propisavanja i izricanja svih krivičnih sankcija iz čl. 4 st. 2 KZ.

Smatramo da navedeni primeri ukazuju da se odredba čl. 55a. KZ ne primenjuje pravilno u praksi. U oba slučaja reč je o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od tri do dvanaest godina, tako da bi pravilnom primenom navedene odredbe okrivljenima trebalo odmeriti kazne u trajanju od najmanje sedam godina i sedam meseci. Ovo nesumnjivo proizilazi iz prethodno navedenog pravnog stava Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 11.07.2022. godine da raspon propisane kazne predstavlja razmak od minimalne kazne zatvora koja je propisana za određeno krivično delo do maksimalne kazne zatvora propisane za to delo, a polovina raspona iz čl. 55a. st. 1. KZ predstavlja srednji broj u tom nizu brojeva i može se izračunati tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum iste, te razlika podeli sa 2, a potom se na taj rezultat doda minimalna kazna.

Presude koje smo uzeli kao primer su donete pre nego što je Vrhovni kasacioni sud zauzeo navedeni stav, pa se nadamo da će sudovi odmeravati kazne u skladu sa navedenim stavom. U suprotnom, ukoliko bismo prihvatili ispravnim stavove iz presuda koje smo uzeli kao primer došli bi do krajnje apsurdnih situacija. Pa tako, kod krivičnog dela iz čl. 246. st. 5. u vezi st. 1. KZ, za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina, a imajući u vidu opšti maksimum od dvadeset godina, „novi” posebni minimum nakon primene odredbe čl. 55a. KZ bio bi dvostruko niži od posebnog minimuma pre primene navedene odredbe i iznosio bi samo pet godina, što je potpuno suprotno intenciji zakonodavca i cilju propisivanja višestrukog povrata kao obavezne otežavajuće okolnosti. Ili, kod odmeravanja kazne višestrukom povratniku za krivično delo ubistvo iz čl. 113. KZ, u slučaju da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 55a. KZ imali bi „novi pooštreni” posebni minimum koji je zapravo identičan posebnom minimumu i pre primene ove odredbe – pet godina zatvora.

IV ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Ponovno uvođenje višestrukog povrata u naš pravni sistem rezultat je nesumnjive namere zakonodavca da se pooštri kaznena politika. Pošto višestruki povrat nije novina u našem krivičnom pravu, način na koji je regulisan je drugačiji u odnosu na raniji koncept u jugoslovenskom pravu. Dok je ranije njegova primena u slučaju ispunjenosti uslova bila fakultativna, danas je ona obavezna. Sudije danas nemaju mogućnosti da izbegnu primenu odredbe čl. 55a. KZ ukoliko su se stekli uslovi u smislu ranijih osuda i vremena nakon otpuštanja sa izdržavanja kazne, u protivnom, činile bi povredu zakona.

Iako se čini da je zakonodavac jasno odredio uslove pod kojima dolazi do primene instituta višestrukog povrata, u praksi su se javili veliki problemi. Početni problemi koji su se ticali pitanja da li uslovi pod kojima dolazi do primene odredbe čl. 55a. KZ treba da budu ispunjeni kumulativno ili je dozvoljena i njihova alternativna primena, su prevaziđeni. Pravilna primena odredbe kojom se regulišu uslovi primene odredbe čl. 55a. KZ nalaže kumulativnu primenu, odnosno da bi se okrivljenom izrekla kazna iznad polovine raspona propisane kazne potrebno je da je ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu i da od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Najspornijim u praksi se pokazalo pitanje određivanja minimalne visine kazne u slučaju ispunjenosti uslova za primenu instituta višestrukog povrata, odnosno kako odrediti kaznu iznad polovine raspona propisane kazne. Smatramo da je u praksi neretko dolazilo do pogrešne primene odredbe čl. 55a. KZ u ovom delu i to od strane sudova viših instanci. Ovakva tendencija je vrlo opasna, jer u konkretnom slučaju može dovesti do određivanja kazne zatvora u visini koja je niža od polovine raspona propisane kazne i po nekoliko godina. Isto tako, smatramo da ukoliko je do nedavno i bilo razloga za različita mišljenja u pogledu računanja polovine raspona propisane kazne, nakon stava Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 11.07.2022. godine, takvi razlozi više ne postoje. Vrhovni kasacioni sud je ovakvim stavom stvorio preduslove za ujednačenu primenu odredbe čl. 55a. KZ, a time i postizanje najvišeg stepena pravne sigurnosti.

Višestruki povrat ima veoma značajnu ulogu u procesu pooštravanja kaznene politike nakon poslednjih izmena i dopuna KZ. Čini se da nijedan drugi institut koji je poslednjih godina uveden u naš krivičnopravni sistem nije stvorio više kontroverzi kao institut višestrukog povrata. Njegovim uvođenjem u naš pravni sistem, u pojedinim slučajevima, krivične sankcije bivaju znatno strože određene nego pre postojanja ovog koncepta. Zanemarujući pitanja o opravdanosti uvođenja ovog instituta, njegovoj usklađenosti sa nekim od osnovnih principa krivičnog prava i uopšte o opravdanosti potrebe zakonodavca da tako učestalo interveniše u odredbe opšteg dela Krivičnog zakonika, važno je naglasiti da sada kada taj koncept postoji u našem krivičnom pravu, on mora biti primenjen u svemu saglasno odredbi kojom je propisan. Smatramo da je za nepune tri godine postojanja koncepta višestrukog povrata odgovoreno na sva sporna, a pritom suštinski važna pitanja koja su se javila u praksi.

U prilog zaključka: „Za osobito otežavajuće okolnosti smatraće se i ako je krivac za drugo zločinstvo ili prestuplenje već bio kažnjen.“ (paragraf 65. stav. 2. tač. 5. Kaznenog zakonika Knjaževine Srbije od 29. marta 1860. godine).

 

 

 

Mirko Voštinić *

REPEATED OFFENCE IN POSITIVE CRIMINAL LEGISLATION

Summary

In the paper, the author deals with the issue of repeated offence in positive criminal law, as an institution that, along with life imprisonment, caused the most controversy after the last changes to the Criminal Code. First of all, the historical development of this institute, which existed in our post-war law for many decades, was pointed out. Then numerous problems in its application were pointed out, which was often contributed to by different attitudes, not only of the lower courts, but also of the highest courts. Although the provision regulating repeated offence is apparently clear, in only three years of existence of this institute, numerous problems have arisen in practical application. For this reason, the paper pointed out the issue of cumulative application of the conditions of repeated offence prescribed by the Code, the issue of how to calculate half of the range of the prescribed penalty, the issue of application in the case of fines, etc. It is fundamentally important to give adequate answers to all disputed questions, because the incorrect application of the provision on repeated offence, on the one hand, can seriously threaten the rights of the defendant, and on the other hand, make sense of the application of this institute meaningless.

Key words: repeated offence, special repeated offence, half the range of the prescribed punishment, sentencing, previous convictions.