Janko Munjić*
Originalni naučni članak
UDK: 343.13:347.921.6
SPORAZUM O TROŠKOVIMA KRIVIČNOG POSTUPKA – POJAM, SPORNA PITANJA I MOGUĆE PROCESNE ZLOUPOTREBE
Rad primljen: 11. 07. 2023.
Rad ispravljen: 21. 10. 2023.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 26. 10. 2023.
U pozitivnom krivičnom procesnom pravu Republike Srbije predviđene su tri vrste sporazuma koje mogu zaključiti javni tužilac i okrivljeni i to: sporazum o priznanju krivičnog dela, sporazum o svedočenju okrivljenog i sporazum o svedočenju osuđenog. Obavezni konstitutivni element tih sporazuma, sa izuzetkom sporazuma o svedočenju osuđenog, jeste i tzv. „sporazum o troškovima krivičnog postupka“. Autor je u radu ukazao na određene zakonodavne propuste, odnosno potrebu preciziranja i adekvatnijeg legislativno-tehničkog formulisanja odgovarajućih odredaba Zakonika o krivičnom postupku. U tom smislu, naročit fokus je usmeren na pravo oštećenog na izjavljivanje žalbe protiv presude kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, zaključen između javnog tužioca i okrivljenog, sa akcentom na pravo pobijanja ove presude u delu u kome je odlučeno o troškovima krivičnog postupka. Pored toga, poseban deo rada je posvećen pitanju oslobođenja okrivljenog od obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka, kao jedne od mogućnosti pri zaključenju sporazuma o troškovima krivičnog postupka. Rezultati sprovedenog istraživanja ukazuju da je srpski zakonodavac opservirana pitanja mogao, odnosno morao obraditi na primereniji način, te su u završnom delu rada date sugestije čijom bi se implementacijom u domaće zakonodavstvo postojeća rešenja podigla na kvalitativno viši nivo.
Ključne reči: troškovi krivičnog postupka, sporazum o priznanju krivičnog dela, sporazum o troškovima krivičnog postupka, procesne zloupotrebe, oslobođenje od plaćanja troškova krivičnog postupka, pravo na pravno sredstvo, sudska praksa.
I UVOD
Problematika troškova krivičnog postupka ubraja se u jednu od najaktuelnijih na domaćem pravnom području, premda pravni pisci godinama unazad pokušavaju da iznađu odgovore na pitanja koja se u praksi mogu javiti kao sporna. Budući da je teško izvodljivo na jednom mestu obuhvatiti sve moguće diskutabilne situacije, to se judikatura, i pored mnoštva radova napisanih na ovu temu, i dalje suočava sa određenim bitnim propustima. Sa druge strane, normativnim rešenjima srpskog nomotvorca, posmatrano kroz prizmu predmetne tematike se, opšte uzev, ne bi mogle uputiti suštinske zamerke, te bi se moglo konstatovati da su korektno koncipirana, kao i da u bitnom ne zaostaju u odnosu na ona sadržana u uporednom zakonodavstvu.
Pre gotovo dekadu i po, naše zakonodavstvo je obogaćeno jednim institutom koji je odavno poznat u stranim zakonodavstvima. Reč je o sporazumu o priznanju krivičnog dela. Kada je u pitanju sporazum o troškovima krivičnog postupka, koji je neizostavni element sporazuma o priznanju krivičnog dela, kao šireg i sveobuhvatnijeg pojma, ova tematika poprima kvalitativno viši nivo, jer se javlja veći broj nedovoljno razjašnjenih situacija. Okosnica rada jesu, dakle, troškovi nagodbe, naročito posmatrani kroz prizmu prava oštećenog, koja su, sudeći po dosadašnjoj sudskoj praksi vezanoj za primenu instituta nagodbe, u bitnome zanemarena. Takođe i neke beneficije koje okrivljeni načelno može uživati, poput oslobođenja od obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka, u vrlo niskom procentu slučajeva mogu imati praktičnu primenu. To jest, više imaju karakter deklarativne proklamacije, nego što se de facto implementiraju u sporazume koje zaključuju javni tužilac i okrivljeni.
Naposletku, ranije je bilo sporno da li sud može odrediti i neke izdatke, poput sudskog paušala, izvan onih o kojima su se sporazumele stranke koje zaključuju sporazum, ili je vezan sporazumom, u smislu da mu se izbor sužava na prosto prihvatanje ili odbijanje sporazuma. Doktrina, ali i noviji pravni stavovi izraženi u odlukama najviših pravosudnih organa, pretežu ka stanovištu o limitiranim ovlašćenjima suda pri donošenju odluke o sporazumu, pa i o troškovima krivičnog postupka. U tom pogledu, ovo pitanje se više ne bi moglo okarakterisati kao maglovito, za razliku od prethodna dva, posebno kada se radi o pravnom položaju oštećenog pri zaključivanju sporazuma o priznanju krivičnog dela.
II POJAM, PRAVNA PRIRODA I RATIO LEGIS SPORAZUMA O TROŠKOVIMA KRIVIČNOG POSTUPKA
U Zakoniku o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) predviđena je mogućnost da javni tužilac i okrivljeni zaključe tri vrste sporazuma (sporazum o priznanju krivičnog dela, sporazum o svedočenju okrivljenog i sporazum o svedočenju osuđenog), a sve u cilju da ne dođe do pokretanja krivičnog postupka ili da se postupak brže i efikasnije okonča, ukoliko je već pokrenut.[1] Kada se radi o sporazumu o priznanju krivičnog dela i sporazumu o svedočenju okrivljenog, javni tužilac i okrivljeni se, između ostalog, sporazumevaju i o troškovima krivičnog postupka, odnosno o tome da okrivljeni u celini ili delimično plati nastale troškove, da bude oslobođen plaćanja troškova ili pak, da troškovi padnu na teret budžetskih sredstava.[2] Od fundamentalne je važnosti da javni tužilac iskaže fleksibilnost prilikom zaključivanja predmetnih sporazuma, s obzirom na to da se okončanjem krivičnog postupka na osnovu sporazuma javnog tužioca i okrivljenog, naročito ako do njega dođe u fazi istrage ili po njenom okončanju, znatno smanjuju troškovi postupka, jer ne dolazi do suđenja.[3] U tom pogledu, posebno je značajan aspekt ekonomske isplativosti, jer sem vremena, ovaj način rešavanja predmeta štedi i novac poreskih obveznika, smanjujući troškove postupka (troškovi zakazivanja postupka, troškovi veštačenja, troškovi dolaska okrivljenog i svedoka i dr.).[4] Ušteda koja se time postiže može se iskoristiti za rešavanje ostalih predmeta, ali i za povećanje plata nosiocima pravosudnih funkcija.[5] Najveća pogodnost na strani okrivljenog jeste to što može dobiti povoljniji tretman u pogledu vrste, mere i raspona kazne ili druge krivične sankcije, obustavu krivičnog gonjenja za jedno ili više krivičnih dela koja nisu obuhvaćena sporazumom ili potpuno ili delimično oslobođenje od plaćanja troškova krivičnog postupka.[6]
U pogledu „sporazuma o troškovima krivičnog postupka“ (posmatranog kroz prizmu pitanja obrađenih u delu rada pod 4.) od posebnog je značaja sporazum o priznanju krivičnog dela.[7] U pitanju je institut koji je ozakonjen Zakonom o izmenama i dopunama ZKP iz 2009. godine, a čija se suština ogleda u prethodnom pregovaranju o priznavanju krivičnog dela između tužioca i okrivljenog i njegovog branioca i naknadnom prihvatanju ili neprihvatanju od strane suda postignutog sporazuma između ovih subjekata.[8] U slučaju njegovog prihvatanja od strane suda, krivični slučaj se konačno rešava i bez prethodnog prolaska kroz brojne stadijume i faze redovnog krivičnog postupka, čime se postiže njegova efikasnost kako u kvantitativnom, tako i u kvalitativnom smislu.[9] Osnovni ratio legis instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela leži u činjenici da on može dovesti do bržeg okončanja znatnog broja krivičnih predmeta, a time i do smanjenja troškova krivičnog postupka,[10] a da to ne ide nauštrb zakonitosti i pravičnosti rešavanja konkretne krivičnopravne stvari.[11] Nadalje, odredbom člana 314. stav 1. tačka 4. ZKP je predviđeno da sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži „sporazum o troškovima krivičnog postupka“, dok je odredbom člana 316. stav 1. ZKP propisano da će sud rešenjem odbaciti sporazum ako, između ostalog, ne sadrži podatke predviđene odredbom člana 314. stav 1. ZKP, a što može biti i sporazum o troškovima krivičnog postupka. Dakle, sporazumom o priznanju krivice se, u smislu citiranih odredaba ZKP, obavezno mora rešiti pitanje troškova krivičnog postupka.[12] Za razliku od domaćeg prava, u kome je sporazum o troškovima krivičnog postupka obligatorni konstitutivni element sporazuma o priznanju krivice, u zakonodavstvu Republike Slovenije je predviđeno da se javni tužilac i okrivljeni, u sporazumu po kome okrivljeni priznaje krivicu za sva ili neka krivična dela za koja ga terete, pored ostalog, mogu sporazumeti i o troškovima postupka. Stoga, u Sloveniji je sporazum o troškovima samo fakultativan, tj. neobavezan element sporazuma o priznanju krivice.[13]
Sporazum o svedočenju okrivljenog, pored sporazuma o svedočenju osuđenog, predstavlja varijantu „zadobijanja kooperativnog svedoka“, tj. predstavlja osnov da se iskaz okrivljenog lica koristi kao dokaz optužbe protiv drugih optuženih lica, odnosno reč je o drugačijem nomotehničkom uređenju instituta svedoka saradnika iz ranijeg ZKP.[14] Odredbom člana 321. stav 1. tačka 4. ZKP, propisano je da je obavezni element sporazuma o svedočenju okrivljenog i „sporazum o troškovima krivičnog postupka“, dok je odredbom člana 326. stav 1. ZKP propisano da rešenje o prihvatanju sporazuma o svedočenju okrivljenog obavezuje prvostepeni sud i sud pravnog leka „prilikom donošenja odluke o troškovima krivičnog postupka“.
Prilikom sporazumevanja o troškovima krivičnog postupka, bilo da se radi o sporazumu o priznanju krivice ili o svedočenju okrivljenog, javni tužilac treba da ima na umu lične i porodične prilike okrivljenog, te da sagleda u kojoj će meri eventualno plaćanje troškova postupka dovesti u pitanje egzistenciju okrivljenog i lica koja je on u obavezi da izdržava. Sa druge strane, interes okrivljenog je, pored izricanja blaže sankcije od one koja bi mu bila izrečena nakon suđenja, da bude bar delimično oslobođen plaćanja troškova postupka ili da troškovi postupka u celini padnu na teret budžetskih sredstava.[15]
III DA LI SPORAZUM O TROŠKOVIMA KRIVIČNOG POSTUPKA MORA DA SADRŽI OPREDELJENI IZNOS TROŠKOVA KOJE JE OKRIVLJENI DUŽAN DA NADOKNADI?
Obligatorni karakter predmetnog sporazuma ne otklanja nedoumice u pogledu toga oko čega se tačno sporazumevaju javni tužilac i okrivljeni, odnosno da li sporazum podrazumeva i saglasnost u pogledu tačnog iznosa koji je okrivljeni dužan da isplati oštećenom, ili se pak radi samo o okvirnom konsenzusu u pogledu troškova postupka, koji tek treba da se konkretizuje u predstojećim procesnim fazama.[16] Pregledom literature naišli smo na oprečna stanovišta. Prva grupa autora je stanovišta da je celishodno da se okrivljeni obaveže na plaćanje troškova krivičnog postupka, jer se na osnovu prihvaćenog sporazuma donosi osuđujuća presuda, kojom bi ionako bio na to obavezan. Budući da se u momentu zaključenja sporazuma ne mora znati koliki su troškovi postupka ili se u tom momentu to još uvek ne može utvrditi, oni preporučuju da se u sporazum unese klauzula da se okrivljeni obavezuje da plati troškove postupka u iznosu koji sud odredi.[17] Trenutno preovladava drugo stanovište, a to je da se okrivljeni i javni tužilac sporazumevaju oko tačnog iznosa koji je okrivljeni obavezan da naknadi, a da sud na raspolaganju ima samo dve mogućnosti. Naime, on može da prihvati sporazum o priznanju krivičnog dela, a time i dogovoreni iznos troškova, ili da odbije sporazum zbog toga što smatra da je dogovoreni iznos troškova neprimeren.[18]
Sporno je da li bi trebalo omogućiti sudu da dosudi drugi iznos umesto ugovorenog, jer bi u tom slučaju okrivljeni, u smislu člana 319. stav. 3. ZKP u vezi člana 314. ZKP, mogao pobijati presudu kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, iz razloga što se presuda ne odnosi na predmet sporazuma.[19] Apelacioni sud u Novom Sadu je zauzeo stav da sudija za prethodni postupak može obavezati okrivljenog na plaćanje paušala, premda to u sporazumu nije navedeno. Pri ovakvom zaključivanju sud je pošao od odredbe člana 315. ZKP, kojom je predviđeno da on odlučuje o sporazumu o priznanju krivičnog dela, zatim, od odredbe člana 314. stav 1. tačka 4. ZKP, iz koje proizilazi da je sporazum o troškovima postupka sastavni deo sporazuma o priznanju krivičnog dela, a sve u vezi sa članom 261. stav 2. tačka 9. ZKP, kojim je predviđeno da troškovi postupka obuhvataju i paušalni iznos za troškove koji nisu obuhvaćeni tačkama 1-8. Tako, sud je došao do zaključka da je sudija za prethodni postupak ovlašćen da odlučuje u okviru sporazuma i o troškovima, tako da može obavezati okrivljenog na plaćanje paušala, iako to nije predviđeno sporazumom.[20] Sa druge strane, Apelacioni sud u Beogradu je bio stanovišta da ukoliko se presuda doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela i sam sporazum razlikuju u pogledu identiteta okrivljenog i troškova postupka, postoji apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka, pa će pomenuta presuda iz tog razloga biti ukinuta.[21] Možda je po ovom pitanju najrelevantniji stav Vrhovnog kasacionog suda da „kada su se javni tužilac i okrivljeni sporazumeli i o troškovima krivičnog postupka, te je presudom donetom po sporazumu o priznanju krivičnog dela okrivljeni obavezan i da plati tačno definisane troškove (među kojima nisu troškovi oštećenog), donošenjem posebnog rešenja po članu 262. stav 2. ZKP kojim je usvojen zahtev oštećenog i okrivljeni obavezan na naknadu i tih troškova, povređen je zakon, pa je Vrhovni kasacioni sud uvažavanjem zahteva branioca odbacio zahtev za troškove podnet od oštećenog“.[22] Iz navedenog proizilazi da u praksi, naročito novijoj, preteže mišljenje da sudu ne bi trebalo dopustiti da dosudi drugi iznos troškova umesto onog koji su ugovorili javni tužilac i okrivljeni.[23]
IV DA LI OŠTEĆENI IMA PRAVO ŽALBE NA PRESUDU KOJOM JE PRIHVAĆEN SPORAZUM O TROŠKOVIMA KRIVIČNOG POSTUPKA?
Naročitu pažnju zavređuje pravo oštećenog da izjavi žalbu na presudu kojom sud usvaja sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen između okrivljenog i javnog tužioca, koja dilema postaje specifično kompleksna kada se posmatra kroz prizmu troškova krivičnog postupka. Pojedini autori osnovano ističu da oštećenog ne treba ispustiti iz vida prilikom pregovaranja o troškovima, te da ga, ukoliko je učestvovao u postupku, treba pozvati da istakne svoj zahtev, s obzirom na to da u troškove postupka spadaju i nužni izdaci oštećenog i njegovog zastupnika.[24] Osim toga, sklapanje sporazuma o priznanju krivice nema za cilj samo zaštitu javnopravnog interesa, već ovakva vrsta aranžmana stranaka mora pružiti i adekvatnu zaštitu prava oštećenog lica.[25]
Međutim, u sudskoj praksi stvari stoje drugačije. Kao reprezent ove tvrdnje navodimo pravnosnažno rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu br. Kž2 SPK-5/23 od 26.06.2023. godine, koje ćemo se potruditi da podrobno obradimo, te da studiozno argumentujemo suprotan stav, tj. da obrazložimo zašto bi odgovor na ovu posebnu hipotezu mogao biti drugačiji od onog koji preteže u literaturi.[26] U dispozitivu navedenog rešenja Apelacionog suda, odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Jagodini SPK br. 6/23 od 31. 05. 2023. godine.[27] Pomenutim rešenjem Višeg suda, odbačena je kao nedozvoljena žalba punomoćnika oštećenog izjavljena protiv presude Višeg suda u Jagodini SPK br. 6/23 od 28. 03. 2023. godine.[28]
Nakon uvoda u hronologiju toka postupka, sledi bliži uvid u pojedinosti konkretnog slučaja. Postupak pred Apelacionim sudom otpočeo je tako što je punomoćnik oštećenog blagovremeno izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda, i to zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 440. ZKP, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji predmetnu žalbu, te da rešenje Višeg suda ukine i vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Punomoćnik je u žalbi, pored ostalog, naveo da je prvostepenom presudom prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, kao i da je sud istom presudom meritorno odlučio o svim bitnim pitanjima, podrazumevajući pod time i odlučivanje o troškovima krivičnog postupka. Pozivajući se na odredbe člana 50. stav 1. tačka 10. ZKP i člana 433. stav 4. ZKP,[29] punomoćnik je zaključio da je nesporno pravo oštećenog na izjavljivanje žalbe protiv odluke suda o troškovima krivičnog postupka. Dodao je da oštećeni ima mogućnost pobijanja odluke o troškovima postupka jedino izjavljivanjem žalbe protiv presude Višeg suda, što je i učinjeno, tako što je izjavljena žalba u delu odluke o troškovima kojom je okrivljeni obavezan da oštećenom naknadi troškove u iznosu od 60.250,00 dinara na ime nagrade punomoćniku oštećenog. Smatrajući da oštećenom pripada pravo na nadoknadu troškova u trostruko većem iznosu od onog koji mu je dosuđen prvostepenom presudom, punomoćnik je istakao da je pobijanim rešenjem Višeg suda uskraćeno pravo oštećenog na izjavljivanje žalbe protiv odluke suda o troškovima krivičnog postupka, zbog čega je ono nezakonito.
Apelacioni sud je, dana 26. 06. 2023. godine, održao sednicu veća, shodno članu 446. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, zajedno sa pobijanim rešenjem Višeg suda. U obrazloženju svoje odluke, najpre je pošao od toga da je odredbom člana 319. stav 1. ZKP propisano da se odluka suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela dostavlja javnom tužiocu, okrivljenom i njegovom braniocu, kao i da je stavom 3. istog člana propisano da protiv presude kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela žalbu mogu izjaviti lica iz stava 1. istog člana, u roku od osam dana od dana dostavljanja presude, i to zbog postojanja razloga iz člana 338. stav 1. ZKP ili ako se presuda ne odnosi na predmet sporazuma u smislu člana 314. ZKP. Dalje, po nalaženju Apelacionog suda, ograničen je broj osnova po kojima se može izjaviti žalba na presudu o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, i to: ukoliko delo koje je predmet sporazuma nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti; zatim, ako je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje; te kada nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio krivično delo koje je predmet optužbe (član 338. stav 1. ZKP), kao i kada se presuda ne odnosi na predmet sporazuma (član 314. ZKP). Potom, Apelacioni sud je ponovio da je odluka o troškovima krivičnog postupka, shodno članu 314. stav 1. tačka 4. ZKP i članu 316. stav 1. ZKP, obavezni deo sporazuma o priznanju krivičnog dela, te da se u citiranim odredbama ne pominje mogućnost pobijanja presude kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka, izuzev u slučaju kada se presuda ne odnosi na predmet sporazuma.[30]
Dakle, okrivljeni i javni tužilac se, kao što je navedeno u prethodnom delu rada, pri zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela obavezno sporazumevaju i o troškovima krivičnog postupka, odnosno o tome da okrivljeni u celini ili delimično plati nastale troškove, da bude oslobođen plaćanja troškova, ili pak da troškovi padnu na teret budžetskih sredstava. U konkretnom slučaju, nadležni javni tužilac i okrivljeni su se sporazumeli da okrivljeni snosi troškove krivičnog postupka, opredeljena je i njihova visina, koji sporazum je prihvaćen od strane suda, pa je okrivljeni presudom Višeg suda obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka u naznačenoj visini. Iz iznetog proizilazi da je sud navedenom presudom odlučio i ko će snositi troškove krivičnog postupka i koliko oni iznose.
Nezavisno od pomenutog ograničenja broja osnova po kojima se može pobijati presuda kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, sud je apostrofirao činjenicu da iz odredbe člana 319. stav 3. ZKP nedvosmisleno proizilazi da žalbu na presudu kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela može izjaviti samo limitirani krug lica, odnosno to mogu učiniti samo lica kojima se dostavlja odluka suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela, a to su: javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac. Nesporno je da oštećeni, shodno članu 50. stav 1. tačka 10. ZKP i članu 433. stav 4. ZKP, opšte uzev, ima pravo da izjavi žalbu protiv odluke suda o troškovima krivičnog postupka. Ipak, iz činjenice da je u ZKP eksplicitno i nedvosmisleno određen krug lica koja mogu izjaviti žalbu na presudu kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, među kojima nije označen oštećeni (pri čemu se odluka suda o sporazumu ne može pobijati u delu u kome je odlučeno o troškovima krivičnog postupka, izuzev u slučaju kada se presuda ne odnosi na predmet sporazuma), proizilazi da oštećeni u konkretnom slučaju nije jedno od lica koja su ovlašćena na izjavljivanje žalbe protiv odluke suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela. U tom smislu, Apelacioni sud je zaključio da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je žalbu punomoćnika oštećenog odbacio kao nedozvoljenu.
Ono što bi moglo da opravda ovakvu odluku Apelacionog suda jeste činjenica da se u konkretnom slučaju radi o svojevrsnom sukobu opšteg i posebnog, te da ratio legis instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela (koji se ogleda i u činjenici da on može dovesti do bržeg okončanja znatnog broja krivičnih predmeta i smanjenja troškova krivičnog postupka, a da to ne ide nauštrb zakonitosti i pravičnosti rešavanja konkretne krivičnopravne stvari),[31] nalažu drugačije tretiranje prava oštećenog na izjavljivanje žalbe protiv odluke o troškovima postupka u ovom specifičnom slučaju. Konkretnije, zakonodavac je svesno isključio ovu mogućnost, sa jedne strane, time što je izostavio oštećenog iz kruga lica koja mogu izjaviti žalbu protiv presude kojom je sud prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela, dok je, sa druge strane, to učinio tako što nije eksplicitno naznačio pravo oštećenog da izjavi žalbu protiv odluke suda o sporazumu o troškovima krivičnog postupka. U prilog drugom slučaju idu argumenti da je pravo okrivljenog da izjavi žalbu protiv odluke suda o troškovima postupka navedeno na više mesta u ZKP, te bi ga bilo logično ponoviti i na ovom mestu u cilju otklanjanja protivrečnosti, koje se ogledaju u tome da su pored kruga lica koja su ovlašćena da izjave žalbu protiv presude kojom sud usvaja sporazum o priznanju krivičnog dela, decidirano navedeni i osnovi po kojima se ova odluka može pobijati, a među kojima nije naznačena odluka suda o troškovima krivičnog postupka.[32]
Činjenica je da na ovaj način oštećeni biva uskraćen mogućnosti da na bilo koji način utiče na visinu troškova postupka koje je okrivljeni dužan da mu nadoknadi.[33] Osim što je nepravično, i što bi se u izvesnoj meri moglo govoriti o povredi prava na pravno sredstvo u smislu člana 36. Ustava Republike Srbije,[34] ovakav tretman oštećenog u praksi može lišiti značajnih finansijskih sredstava koja mu mogu osnovano pripadati, a otvara se prostor i za različite vidove procesnih zloupotreba.[35] Ovo bi moglo biti naročito opasno u situacijama, koje su doduše u praksi izuzetno retke, kada je okrivljeni na osnovu sporazuma sa javnim tužiocem, koji je prihvaćen od strane suda, u potpunosti oslobođen od obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka.[36] Usled toga, sugestija autora bi bila da zakonodavac razmotri mogućnost proširenja osnova po kojima se može pobijati presuda kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, odnosno eksplicitno navođenje prava oštećenog da pobija ovu odluku u pogledu troškova. Tako je, recimo, u crnogorskom zakonodavstvu izričito predviđeno pravo oštećenog da izjavi žalbu protiv rešenja kojim se sporazum o priznanju krivice usvaja.[37]
Nezavisno od pro et contra argumenata koje smo predstavili u pogledu prava oštećenog na izjavljivanje žalbe protiv odluke o troškovima sadržane u presudi kojom je sud prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela, neophodno je imati u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo jasan stav po ovom pitanju, bar kada je u pitanju pravo okrivljenog na izjavljivanje žalbe na odluku o troškovima.[38] Premda se u konkretnom slučaju nije radilo o pravu oštećenog na izjavljivanje žalbe na odluku o troškovima, iz jezičko-logičko-ciljnog tumačenja sentence iz odluke Apelacionog suda može se zaključiti da je oštećeni u istom položaju kao okrivljeni po tom pitanju.[39] Jednako je značajan stav Vrhovnog kasacionog suda da „kada su se javni tužilac i okrivljeni sporazumeli i o troškovima krivičnog postupka, te je presudom donetom po sporazumu o priznanju krivičnog dela okrivljeni obavezan i da plati tačno definisane troškove (među kojima nisu troškovi oštećenog), donošenjem posebnog rešenja po članu 262. stav 2. ZKP kojim je usvojen zahtev oštećenog i okrivljeni obavezan na naknadu i tih troškova, povređen je zakon, pa je Vrhovni kasacioni sud uvažavanjem zahteva branioca odbacio zahtev za naknadu troškova podnet od oštećenog“.[40]
Konačno, ono što je zabrinjavajuće, a u ovom kontekstu bi se moglo okarakterisati i kao diskriminatorno, je pravni stav Vrhovnog suda da parnični postupak ne može služiti za korekciju troškova krivičnog postupka. Naime, stranka se ne može uputiti na parnicu u pogledu troškova krivičnog postupka, iako su oni imovinskog karaktera. Takođe, odlučivanje o troškovima postupka predstavlja obavezan sporedni predmet krivičnog postupka, jer ne postoji neka druga vrsta postupka u kojima bi se o njima moglo odlučivati.[41] Osim toga, odluka kojom bi se za raspravljanje troškova uputilo na parnicu mogla bi se pobijati zahtevom za zaštitu zakonitosti, pri čemu bi upućivanje na parnicu za troškove krivičnog postupka predstavljalo bespotrebno izdvajanje jednog dela jedinstvenog predmeta suđenja u poseban predmet suđenja i njegovo iznošenje pred drugu jurisdikciju, tj. stvaranje još jednog samostalnog spora.[42]
V OSLOBOĐENJE OKRIVLJENOG OD OBAVEZE PLAĆANJA TROŠKOVA KRIVIČNOG POSTUPKA KAO JEDNA OD MOGUĆNOSTI PRI ZAKLJUČENJU SPORAZUMA O TROŠKOVIMA KRIVIČNOG POSTUPKA
Kao što smo na više mesta naveli, okrivljeni i javni tužilac se prilikom zaključivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela, između ostalog, sporazumevaju i o tome da okrivljeni u celini ili delimično plati nastale troškove, da bude oslobođen plaćanja troškova, ili pak da troškovi padnu na teret budžetskih sredstava.[43] Tako, jedna od mogućnosti koja im stoji na raspolaganju kada se radi o pregovaranju o segmentu sporazuma vezanog za troškove postupka, a koja se često u literaturi naglašava kao jedan od benefita sporazuma, jeste mogućnost da okrivljeni bude oslobođen obaveze plaćanja troškova postupka. No, pitanje je da li se i koliko često se zapravo ova mogućnost koristi u praksi.[44] Imajući u vidu rezultate istraživanja sprovedenog na području grada Niša, čijim uzorkom je obuhvaćeno 430 predmeta u kojima je zaključen i potvrđen sporazum o priznanju krivičnog dela, ili su vođeni pregovori za njegovo zaključenje u praksi Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu, u periodu od gotovo tri pune godine, tj. od 01. 10. 2013. godine, pa do kraja jula meseca 2016. godine, očekivanja okrivljenih da će tužilac pristati na ovakvu vrstu kompromisa ne bi trebalo da budu naročito ohrabrujuća.[45] Naime, rezultati istraživanja su ukazali da je do potpunog oslobođenja okrivljenog od obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka došlo samo u jednom predmetu, što iznosi svega 0,26% od ukupno ispitanih uzoraka. Značajno je uočiti da do bilo kakvog popuštanja nije došlo u 21,09% slučajeva.[46] Paradoksalnu situaciju predstavlja činjenica da su presude kojima se prihvata zaključeni sporazum o priznanju krivičnog dela u kome je ugovoreno da se okrivljeni oslobađa obaveze plaćanja troškova postupka donošene u postupcima vođenim za krivična dela za koja je propisana znatno viša kazna zatvora, te su posledično i troškovi postupka bili znatno veći u odnosu na troškove postupaka koji se vode pred Osnovnim javnim tužilaštvima.[47]
Dva su preduslova da bi se ova mogućnost iskoristila, koji se suštinski svode na istovetan imenitelj. Okrivljeni najpre mora da podnese javnom tužiocu neophodna uverenja kojima bi se opravdalo njegovo oslobođenje od obaveze da nadoknadi troškove postupka, koja uverenja potom javni tužilac mora dostaviti sudu prilikom podnošenja sporazuma na prihvatanje.[48] Međutim, posmatrano sa aspekta analiziranih presuda, postupajući organi, po svemu sudeći, nisu u obavezi da prihvate verodostojnu medicinsku dokumentaciju, već diskreciono cene njenu validnost.[49]
Inače, sudovi u praksi retko koriste ovu mogućnost i kada se radi o „klasičnim“ presudama. Empirijskim istraživanjem koje smo sproveli na lokalnom nivou, u periodu od januara do juna 2022. godine, obuhvatili smo 99 odluka krivičnog odeljenja Osnovnog suda u Kragujevcu i 37 odluka krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu. U svega tri odluke, što iznosi 4,08% od ukupnog broja analiziranih odluka, okrivljeni je oslobođen obaveze plaćanja troškova postupka.[50] Dakle, radi se o mehanizmu podrške okrivljenom koji se nalazi u egzistencijalno nepovoljnim uslovima, koji se u praksi jako retko koristi, iako se u teoriji neretko pominje kao jedan od benefita sporazuma o priznanju krivice. Uvidom u sadržinu odluka, zaključili smo da sudovi ne zahtevaju nužno od okrivljenih da prilože dokumentaciju kojom bi opravdali status na osnovu koga bivaju povlašćeni u vidu oslobođenja od predmetne obaveze, već da im katkad prosto „veruju na reč“, naravno, pošto imaju jasnu predstavu o osobenostima svakog pojedinog slučaja na osnovu neposrednog uvida u spise predmeta, što daje legitimitet ovakvoj diskrecionoj odluci,[51] koja nije bazirana na uverenjima dostavljenim neposredno od strane okrivljenog.[52] Smatramo da navedenu praksu treba imati u vidu, premda se ne radi o presudama kojima je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, već o presudama koje sudovi uobičajeno donose u okviru redovnog postupanja.
VI UMESTO ZAKLJUČKA – PREDLOZI DE LEGE FERENDA
Imajući u vidu argumente prezentovane u radu, može se zaključiti da su normativna rešenja u pogledu troškova krivičnog postupka, posmatranih kroz prizmu „sporazuma o troškovima krivičnog postupka“, u domaćem ZKP sadržinski korektno koncipirana. Međutim, u praksi, može doći do spornih situacija koje se ne bi mogle okarakterisati kao beznačajne, pri čemu u nekim specifičnim slučajevima može doći i do flagrantnih povreda zakonom, pa čak i ustavom, zajemčenih prava pojedinih krivičnoprocesnih subjekata, prvoredno oštećenog.
Stoga, sumirajući rezultate sprovedenog istraživanja, dajemo nekoliko predloga čijom bi se implementacijom u domaće krivično procesno zakonodavstvo postojeća rešenja nesumnjivo podigla na kvalitativno viši nivo:
1) Oštećenog bi, shodno članu 319. ZKP, trebalo obavestiti makar o odluci o troškovima krivičnog postupka sadržanoj u sporazumu o priznanju krivičnog dela i eksplicitno mu omogućiti pravo žalbe na istu;
2) Smatramo da bi bilo celishodno izričito propisati da sud nema pravo donošenja posebnog rešenja kojim bi odlučio o troškovima postupka o kojima nije odlučeno u presudi kojom je prihvatio sporazum zaključen između javnog tužioca i okrivljenog;
3) Trebalo bi apostrofirati da sud može prihvatiti sporazum kojim je okrivljeni oslobođen od obaveze plaćanja troškova postupka samo ukoliko okrivljeni uz obrazloženu molbu dostavi i validnu dokumentaciju novijeg datuma kojom bi bili potkrepljeni navodi iste. Takođe, u praksi bi češće trebalo koristiti ovu mogućnost, jer je trenutno na nivou puke proklamacije koja se maltene ne primenjuje.
Janko Munjić*
AGREEMENT ON THE COSTS OF CRIMINAL PROCEEDINGS - DEFINITION, CONTENTIOUS ISSUES AND POSSIBLE PROCESSUAL ABUSES
Summary
The Republic of Serbia's positive criminal procedural law foresees three types of agreements that can be concluded between the public prosecutor and the defendant: an agreement on the recognition of a criminal offense, an agreement on the testimony of the accused, and an agreement on the testimony of a convicted person. The "agreement on costs of criminal proceedings" is an obligatory component of those agreements, with the exception of the agreement on the testimony of the convicted. In the paper, the author pointed out certain legislative omissions, namely the necessity for clarification and more sufficient legislative and technical formulation of the corresponding Criminal Procedure Code sections. In this regard, the focus is on the injured party's right to file an appeal against the judgment that accepted the plea agreement concluded between the public prosecutor and the defendant, with an emphasis on the right to challenge this judgment in the section where the costs of the criminal proceedings were decided. Furthermore, a specific section of the paper is devoted to the subject of relieving the defendant from the obligation to pay the costs of criminal proceedings, as one of the possibilities when concluding an agreement on the costs of criminal proceedings. The findings of the research indicate that the Serbian legislator could or had to process the observed issues in a more appropriate way and suggestions were given in the final part of the paper, the implementation of which would raise the existing solutions to a qualitatively higher level. In this regard, suggestions were made in the last section of the paper, the implementation of which would elevate the existing solutions to a higher qualitative level.
Key words: costs of criminal proceedings, plea bargain, agreement on the costs of criminal proceedings, procedural abuses, exemption from paying the costs of criminal proceedings, the right to a legal remedy, court practice.
* Sudijski pomoćnik u Apelacionom sudu u Kragujevcu, munjicjanko@gmail.com.
[1] Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72 od 28. septembra 2011., 101 od 30. decembra 2011., 121 od 24. decembra 2012., 32 od 8. aprila 2013., 45 od 22. maja 2013., 55 od 23. maja 2014., 35 od 21. maja 2019., 27 od 24. marta 2021. - US, 62 od 17. juna 2021. – US).
[2] Javni tužilac može kao jednu od koncesija da ponudi okrivljenom mogućnost oslobođenja od plaćanja troškova krivičnog postupka, tim pre što je posredi uprošćeni postupak, sa manjim troškovima njegovog vođenja. I. Ilić, Sporazum o priznanju krivice u teoriji, legislativi i praksi, Zbornik Pravnog fakulteta u Nišu, br. 63, 2012, 416.
[3] S. Janković, Sporazum javnog tužioca i okrivljenog o troškovima krivičnog postupka, Pravni informator: stručno-informativni časopis, god. 18, br. 3, 2015, 51.
[4] Revanur (Sneha Revanur) smatra da, bar kada se radi o tlu Sjedinjenih Američkih Država, troškovi gonjenja i osuđivanja izvršioca krivičnog dela vezanog za narkotike mogu dostići i do 70.000,00 dolara, dok bi se taj iznos u slučaju zaključivanja sporazuma o priznanju krivice redukovao do „svega“ 4.200,00 dolara, što je jedan od razloga zbog koga se većina krivičnih postupaka rešava ovim putem. S. Revanur, Examining the Costs and Benefits of Plea Bargaining in the United States, https://sneharevanur.medium.com/examining-the-costs-and-benefits-of-plea-bargaining-in-the-united-states-b744545e3f36, datum posete: 30. 06. 2023.
[5] M. Milovanović, Sporazum o priznanju krivice - pro et contra, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LVIII, br. 2, 2010, 418.
[6] I. Radivojević, Sporazum o priznanju krivičnog dela, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, master rad, 2016, 24.
[7] Po svojoj pravnoj prirodi, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja saglasnost volja između stranaka u krivičnom postupku sačinjen u pisanoj formi koji mora biti odobren od strane suda. U formalnom smislu, sporazum o priznanju krivičnog dela može se definisati kao konsensualno rešavanje predmeta krivičnog postupka na osnovu odgovarajuće saglasnosti volja stranaka o kojoj konačnu reč daje krivični sud (podvukao J.M.). B. Stanković, Sporazum o priznanju krivičnog dela, Strani pravni život, god. 60, br. 3, 2016, 132. U tom smislu, sporazum o troškovima krivičnog postupka bi se, u formalnom smislu, ali i po pravnoj prirodi, mogao odrediti na sličan način kao i sporazum o priznanju krivičnog dela, samo sa užim određenjem predmeta oko koga se stranke saglašavaju, s obzirom na to da predstavlja njegov obavezni sastavni deo.
[8] Prema nekim procenama u Sjedinjenim Američkim Državama se čak i do 90-95%, kako saveznih sudskih predmeta, tako i onih na nivou pojedinačnih država, rešava ovim putem. A. Grgurević, Sporazum o priznanju krivice – iskustvo SAD, Pravni zbornik, br. 1, 2019, 84. Vid. fusnotu 34.; Up. „Prema izveštajima i ukupnim podacima koje su javna tužilaštva dostavila u toku 2018. i 2019. godine, od ukupno 41.679 optuženja u 2018. godini sporazumom o priznanju krivičnog dela rešeno je 6.478 predmeta, odnosno 15,54%. Analiza podataka koja se odnose na odluke suda o podnetim sporazumima ukazuje da su oni prihvaćeni u procentu od 90,37 %. /.../ Od ukupno optuženih 40.637 u toku 2019. godine, sporazumom o priznanju krivičnog dela sa tužilaštvima potpisalo je 5.971 odnosno 14,69%. Sudovi su prihvatili sporazume u procentu od 89,91%.“ A. Petrović, Sporazum sa tužilaštvom zaključi 15 odsto optuženih, https://www.politika.rs/scc/clanak/472924/Sporazum-sa-tuzilastvom-zakljuci-15-odsto-optuzenih, datum posete: 01. 07. 2023.
[9] Pošto je svrha sporazuma o priznanju krivice da se izbegne klasično suđenje, njegovim zaključenjem će se krivični postupak najčešće okončati u ranim procesnim fazama, a time će se ujedno znatno redukovati troškovi krivičnog postupka. Zbog toga, u manje složenim predmetima, kad su troškovi mali, skoro neznatni, postoji mogućnost da tužilac predloži oslobođenje okrivljenog od plaćanja troškova postupka ako je slabog imovnog stanja. Ono što u praksi može da izazove nedoumice jeste kako da se tužilac i okrivljeni „dogovore“ oko oslobođenja od troškova krivičnog postupka, koje potom snosi sud. Vid. V. Đurđić, Stranački sporazum o priznanju krivice u krivičnom postupku, Revija za kriminologiju i krivično pravo, vol. 47, br. 3, 2009, 93; V. Turanjanin, Sporazum o priznanju krivičnog dela, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, doktorska disertacija, 2016, 154.
[10] Ova obostrana kalkulacija zahteva ekonomski pristup razumevanju sporazuma i njegovog mesta u krivičnom postupku na temelju pretpostavki racionalnog ponašanja obe strane u postupku. Postojanje principa racionalnosti je neupitno, jer okrivljeni pokušavaju minimalizirati svoju „štetu“, a javni tužilac želi maksimizirati uspeh u rešavanju velikog broja krivičnih predmeta, s obzirom na raspoloživa finansijska sredstva i vremenska ograničenja. K. Imamović-Čizmić, A. Nikolajev, Primjena osnovnih ekonomskih principa u krivičnom pravu – Primjer sporazuma o priznanju krivnje, Godišnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu, godina LXII, br. 62, 2019, 653.
[11] S. Bejatović, Krivično procesno pravo: prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011. godine, Službeni glasnik, Beograd, 2016, 412.
[12] Kako je presuda doneta na osnovu sporazuma osuđujuća presuda, okrivljeni bi, shodno opštim pravilima o naknadi troškova trebalo da ih snosi. Ako jo okrivljeni slabog imovnog stanja, tužilac bi mogao da ugovori i oslobođenje od troškova krivičnog postupka, jer oni ne treba da budu prepreka zaključenju sporazuma. Zadatak stranaka je da sporazumom odrede ko će snositi troškove krivičnog postupka, dok će formalno odluku o troškovima doneti sud, kada donese presudu na osnovu sporazuma o priznanju krivice.
V. Bajović, Sporazum o priznanju krivice, Revija za kriminologiju i krivično pravo, vol. 47, br. 3, 2009, 325.
[13] V. Jakulin, Pojednostavljene forme postupanja i krivičnoprocesno zakonodavstvo Slovenije, Revija za kriminologiju i krivično pravo, vol. 51, br. 1, 2013, 42.
[14] S. Bejatović, op. cit., 422. Više o tome vid. u: S. Knežević, M. Đukić, Sporazum o svedočenju okrivljenog u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije, Zbornik radova "Nacionalno i međunarodno pravo - aktuelna pitanja i teme", 2017, 429-445; S. Knežević, M. Đukić, Svedočenje okrivljenog saradnika, Pravna riječ: časopis za pravnu teoriju i praksu, god. 17, br. 63, 2020, 329-354; V. Turanjanin, Sporazum o svedočenju okrivljenog u krivičnom procesnom zakonodavstvu Srbije, Nova pravna revija: časopis za domaće, njemačko i evropsko pravo, br. 2, 2012, 65-72; M. Đukić, Položaj okrivljenog saradnika u reformisanom krivičnom postupku Republike Srbije, Odgovornost u pravnom i društvenom kontekstu: zbornik radova sa Međunarodne naučne konferencije 18. septembar 2020. godine, Niš, Srbija, 2020, 389-405; V. Delibašić, Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, 2015; V. Delibašić, Sporazum o svedočenju osuđenog, NBP: Nauka, bezbednost, policija: časopis Policijske akademije, god. 20, br. 1, 2015, 47-65; B. Banović, V. Turanjanin, Sporazum o svedočenju osuđenog u krivičnom procesnom zakonodavstvu Republike Srbije, Bezbednost: časopis Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove NR Srbije, god. 56, br. 2, 2014, 77-96; B. Banović, Sporazumi o svedočenju i svedok saradnik, Pravna riječ: časopis za pravnu teoriju i praksu, god. 9, br. 33, 2012, 545-562; S. Bejatović, Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog i novi ZKP RS, Pravni informator: stručno-informativni časopis, god. 15, br. 10, 2012, 48-55; S. Bejatović, Reforma krivičnog procesnog zakonodavstva Srbije i institut sporazumevanja javnog tužioca i okrivljenog, Anali Pravnog fakulteta Univerziteta u Zenici, god. 5, br. 10, 2012, 203-222.
[15] Više o sporazumevanju javnog tužioca i okrivljenog o troškovima krivičnog postupka vid. u: S. Janković, op. cit., 51-54.
[16] „Kad je sud nakon što je presudom po sporazumu o priznanju krivičnog dela okrivljenog obavezao da plati određeni iznos troškova postupka, pa potom rešenjem braniocu po službenoj dužnosti priznao kao troškove samo one pred sudom, a ne i pred javnim tužilaštvom, povredio je odredbu člana 261. stav 2. tačka 7. i stav 4. ZKP, te odredbu člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, jer su nastali povodom postupka“. N. Vuković, Troškovi krivičnog postupka – kritička analiza uzorka od 342 sudske odluke, I deo, CRIMEN, godina XIII, broj 1, 2022, 75.
[17] V. Đurđić, op. cit., 93.
[18] V. Turanjanin, Sporazum o priznanju krivičnog dela..., op. cit., 154.
[19] Ibid.
[20] Odgovori krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Novom Sadu na sporna pravna pitanja nižestepenih sudova, usvojeni na sednicama od 29. 10. i 30. 10. 2014. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex.
[21] Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 14/12 od 29. 06. 2012. godine, objavljeno u: V. Vučinić, A. Trešnjev, Priručnik za primenu Zakonika o krivičnom postupku, „Poslovni biro“ doo, Beograd, 2013, 300.
[22] Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 279/2020 od 21. 05. 2020. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex.
[23] Vid. N. Vuković, op. cit., 71-72.
[24] V. Turanjanin, Sporazum o priznanju krivičnog dela…, op. cit., 154; D. Janković, Primena sporazuma o priznanju krivičnog dela u sudskoj praksi, Bilten Vrhovnog kasacionog suda, br. 3/2014, Intermex, Beograd, 2014, 170.
[25] G. Ilić et al., Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Drugo izmenjeno izdanje, Službeni glasnik, 2013, 667.
[26] Rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu br. Kž2 SPK-5/23 od 26. 06. 2023. godine, neobjavljeno.
[27] Rešenje Višeg suda u Jagodini SPK br. 6/23 od 31. 05. 2023. godine, neobjavljeno.
[28] Presuda Višeg suda u Jagodini SPK br. 6/23 od 28. 03. 2023. godine, neobjavljeno.
[29] Odredbom člana 50. stav 1. tačka 10. ZKP propisano je da oštećeni ima pravo da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu. Odredbom člana 433. stav 4. ZKP propisano je da oštećeni može izjaviti žalbu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka i o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, kao i da, ako je javni tužilac preuzeo krivično gonjenje od oštećenog kao tužioca u smislu člana 62. ZKP, oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova zbog kojih se presuda može pobijati.
[30] O potrebi restriktivnog tumačenja osnova po kojima se može izjaviti žalba na presudu kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela vid. rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 SPK-3/18 od 06. 07. 2018. godine (neobjavljeno). Predmetno rešenje potvrđuje tezu da se žalba koja pretenduje da bude usvojena mora bazirati na nekom od osnova koji su eksplicitno navedeni u zakonu. U suprotnom će, kako smo prikazali, biti odbačena kao nedozvoljena.
[31] Vid. fusnotu 5.
[32] Up. „Kako zakonska odredba člana 433. stav 4. ZKP ima karakter opšte odredbe u žalbenom postupku, a odredbe koje se odnose na sporazum o priznanju krivičnog dela, uključujući odredbu člana 319. ZKP su užeg karaktera i na više mesta upućuju na primenu opštih odredbi ZKP, smatramo da bi trebalo razmotriti mogućnost šireg tumačenja odredbe člana 433. stav 4. ZKP i istu primeniti i u slučaju prava na žalbu oštećenog na odluku suda o sporazumu priznanju krivičnog dela. /.../ Smatramo da bi navedeno bilo osnovano posebno u slučajevima, ukoliko je oštećeni u postupku zaključenja sporazuma istakao imovinskopravni zahtev ili zahtevao troškove krivične postupka, a o kojima je i odlučeno i predstavljaju sastavni deo kako sporazuma, tako i presude donete na osnovu tog sporazuma.“ D. Janković, op. cit., 170.
[33] Podsetimo da se oštećeni, shodno čl. 319. st. 1. ZKP, ne obaveštava o presudi kojom je prihvaćen sporazum, te mu često neće biti ni poznato kako je, odnosno da li je sud odlučio o troškovima.
[34] Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/2006 i 115/2021.
[35] U literaturi se ističe da su neopravdani stavovi koji su povremeno bili prisutni u javnosti povodom ovakve vrste aranžmana javnog tužioca i okrivljenog. Kao argument se navodi nedovoljno razumevanje prirode sporazuma i njegovo pogrešno poistovećivanje sa zakulisnim dogovorima koji vode izigravanju pravde i osnovnih načela krivičnog postupka. Naprotiv, naglašava se da sporazum predstavlja strogo kontrolisanu procesnu formu u kojoj, pored javnog tužioca i okrivljenog, participira i sud, i to aktivno i sa decizivnom ulogom. Pored toga, sud ima nadzorna ovlašćenja u vidu kontrolisanja, kako regularnosti postupka koji prethodi konačnoj odluci, tako i pravilnosti i pravičnosti same presude. G. Ilić et al., op. cit., 673-674. Up. „Krajnja posledica toga je da tužilac kao izvršno-sudski organ postaje glavni „presuditelj” i stvarni nosilac vlasti kažnjavanja, dok se inherentne prerogative suda u ovom domenu smanjuju. Time se faktički vraćamo na ozloglašen inkvizitorski sistem u kome je isto lice i podizalo optužnicu i određivalo kaznu. Stoga ne iznenađuje da se u SAD gde se 95% slučajeva rešava nagodbama tužilac preuzeo ulogu suda pa se sve više govori o „tužilačkom presuditeljskom sistemu” (Prosecutorial Adjudication System), u kome tužilac podiže optužnicu, određuje ko je kriv, za koje krivično delo i koja mu se kazna treba izreći. Sve češća primena sporazuma u našem pravu, koja se indirektno dodatno podstiče pooštravanjem kazni, preti da dovede do istog ishoda pretvarajući javnog tužioca u centralnu i najmoćniju figuru krivičnog postupka.“ V. Bajović, Tamna strana sporazuma o priznanju krivičnog dela, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1, 2019, 240.
[36] Objektivno posmatrano, mala je verovatnoća da će sud odbiti da prihvati sporazum samo zbog odluke o troškovima postupka. Još su manje šanse da će javni tužilac svesno, tj. maliciozno postupati na štetu oštećenog. Ipak, trebalo bi unapred isključiti svaku mogućnost zloupotrebe koja bi se in abstracto mogla javiti.
[37] Vid. član 302. stav 10. Zakonika o krivičnom postupku, Sl. list CG, br. 57/2009, 49/2010, 47/2014 - odluka US, 2/2015 - odluka US, 35/2015, 58/2015 - dr. zakon, 28/2018 - odluka US i 116/2020 - odluka US.
[38] „Protiv odluke o troškovima krivičnog postupka sadržane u presudi kojom se prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela nije dozvoljena žalba“. Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž1 SPK 7/2017 od 21. 06. 2017. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex.
[39] Sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1027/2020 od 20. 10. 2020. godine, dostupna u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex: „Ne postoji zakonska mogućnost da se posebnim rešenjem odluči o obavezi naknade troškova krivičnog postupka sadržanih u sporazumu o priznanju krivičnog dela koji je prihvaćen pravnosnažnom presudom“.
[40] Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 279/2020 od 21. 05. 2020. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex.
[41] N. Vuković, Troškovi krivičnog postupka – kritička analiza uzorka od 342 sudske odluke, II deo, CRIMEN, godina XIII, broj 2, 2022, 202-203.
[42] Ibid.
[43] Vid. N. Vuković, Troškovi krivičnog postupka...I deo, op. cit., 71-72.
[44] Sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz 947/2018 od 10. 09. 2018. godine, dostupna u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex: „Troškovi postavljenog branioca ne mogu da padnu na teret budžetskih sredstava suda kada je sporazum o priznanju krivičnog dela prihvaćen pravnosnažnom presudom kojom je odlučeno da troškove postupka snosi okrivljeni“.
[45] I. Radivojević, op. cit., 52.
[46] I. Radivojević, op. cit., 63.
[47] „Iz spisa proizilazi da je u sporazumu, koji je okrivljeni zaključio sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, navedeno da sastavni deo sporazuma predstavlja i dogovor da se okrivljeni oslobodi dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačke 1-6. i tačka 9. ZKP. Pored toga, prvostepeni sud je obavezao okrivljenog da nadoknadi troškove postupka. S obzirom na izneto, evidentno je da se prvostepena presuda, u delu u kome je odlučeno o troškovima krivičnog postupka, ne odnosi na predmet tog sporazuma“. Vid. rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Posebnog odeljenja Kž1-Po1. 14/12 od 26. 06. 2012. godine i presudu Višeg suda u Beogradu – Posebnog odeljenja SPK-Po1. 24/12 od 17. 05. 2012. godine, objavljeni u: V. Vučinić, A. Trešnjev, op. cit., 300.
[48] V. Turanjanin, op. cit., 154.
[49] Vid. Rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 SPK-2/19 od 16. 12. 2019. godine (neobjavljeno) i presudu Višeg suda u Kragujevcu SPK-23/19 od 31. 10. 2019. godine (neobjavljena).
[50] Vid. Rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu broj 4K-553/21 od 14. 03. 2022. godine (neobjavljeno); rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu broj 4K-511/20 od 02. 03. 2022. godine (neobjavljeno) i rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu broj Kž1- 196/22 od 30. 05. 2022. godine (neobjavljeno).
[51] Up. „Okrivljeni, da bi stekao mogućnost oslobođenja od plaćanja troškova, mora podneti tužiocu sva neophodna uverenja za to“. V. Turanjanin, Sporazum o priznanju krivičnog dela…, op. cit., 154.
[52] Tako, Osnovni sud u Kragujevcu je u rešenju broj 4K-553/21 od 14. 03. 2022. godine oslobodio okrivljenog od dužnosti da naknadi troškove postupka, i to kako troškove unapred isplaćene iz budžetskih sredstava suda, tako i troškove unapred isplaćene iz budžetskih sredstava javnog tužilaštva. Naime, okrivljeni je u molbi naveo da je osuđen na višegodišnju kaznu zatvora, da je živeo sa njegovom majkom koja je bolesna, stara (74 godine) i koja je korisnik socijalne pomoći, da izdržava maloletnog sina od 12 godina, kao i da ne poseduje imovinu. U obrazloženju odluke sud je naveo da je uzeo u obzir materijalno stanje okrivljenog, odnosno činjenicu da mu je u međuvremenu prestao radni odnos, da se nalazi na izdržavanju višegodišnje kazne zatvora, te činjenicu da je okrivljeni otac maloletnog deteta koje stanuje sa majkom okrivljenog, koja je povremeni korisnik socijalne pomoći (što se zaključuje iz dopisa CSR „Šumadija“), kao i da okrivljeni ne poseduje imovinu (što proizilazi iz izveštaja Poreske uprave grada Kragujevca), iz čega proizilazi da bi plaćanjem troškova, a s obzirom na njihovu visinu, bila dovedena u pitanje njegova i egzistencija njegove dece, te je odlučio da okrivljenog oslobodi od dužnosti plaćanja troškova postupka. Dakle, okrivljeni uz molbu nije priložio bilo kakvu dokumentaciju koja se odnosi na navode sadržane u molbi, tj. koja bi iste potkrepila, već je to sud zaključio iz dokumentacije i podataka koji su se nalazili u spisima predmeta. Ono što bi, po mišljenju autora, u ovakvim situacijama moglo biti sporno, je činjenica da se faktičko stanje tokom postupka može izmeniti, te biti drugačije od onog koje je postojalo u vreme podnošenja dokumentacije na kojoj se ovakve odluke baziraju. Stoga, trebalo bi uzeti kao validnu isključivo molbu uz koju je priložena „sveža“ dokumentacija koja bi potkrepila navode sadržane u istoj. Up. Rešenje Višeg suda u Kragujevcu Kž-105/21 od 15. 04. 2021 godine (neobjavljeno): „Što se tiče žalbenih navoda oca okrivljenog da se okrivljeni oslobodi od dužnosti naknade troškova postupka, odnosno da se isti „maksimalno smanje“, Viši sud nalazi da je žalba i u ovom delu neosnovana. Ovo stoga što se takva odluka donosi tek nakon brižljive analize svih relevantnih okolnosti, na osnovu objektivno utvrđenih činjenica o imovnom stanju okrivljenog i njegove obaveze za sopstveno izdržavanje, pa tek ukoliko se utvrdi da je odnos imovinske mase i obaveza takav da nakon podmirenja egzistencijalnih potreba ne ostane ništa, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da snosi u celini ili delimično troškove postupka. To dalje znači da se odluka o oslobođenju od plaćanja ovih troškova mora zasnivati na proverenim činjenicama, a ne na prostom tvrđenju okrivljenog, odnosno njegovog oca da nema imovine ili da je zarada ili imovina članova njegove porodice niska, budući da to nije proizvoljna, niti diskreciona mera, već se mora zasnivati na činjenicama. Kako u spisima predmeta o svemu prethodnom nema podataka, to je pravilna odluka prvostepenog suda da okrivljenog obaveže na plaćanje troškova krivičnog postupka.“
* Judicial assistant at the Court of Appeal in Kragujevac.