Stručni članak
UDK: 343.131.7
doi: 10.46793/GP.1402.65V
KRŠENJE PRETPOSTAVKE NEVINOSTI - PROBLEM SAVREMENOG DRUŠTVA
Rad primljen: 13. 04. 2023.
Rad ispravljen: 21. 12. 2023.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 12. 2023.
Ključne reči: pretpostavka nevinosti, mediji, krivični postupak, sloboda izražavanja, neprikosnovenost dostojanstva.
I UVOD
Pored toga što decenijama postoji konflikt između pravničke i svih drugih javnosti kada je u pitanju pretpostavka nevinosti i njeno kršenje, čini se da ova tema vremenom postaje sve aktuelnija. Razlog ovome je sveprisutna kriza novinarstva i senzacionalizam koji u epohi interneta i društvenih mreža odgovornost prema informacijama koje se u javnosti objavljuju često stavlja u drugi plan. Štaviše, čini se da je odgovornost prema napisanoj i izgovorenoj reči i njenim posledicama po pojedinca potpuno marginalizovana.
Javnost sve više prihvata površnost, a borba za klik na internetu postaje beskompromisna. Sve češće smo svedoci tragedija koje su direktno uzrokovane spojem neodgovornih objava i njihovom nezaustavljivom širenju na društvenim mrežama. Čini se da je upravo u ovoj sferi potrebno podsećanje na čuvenu izreku da nikada ranije nismo imali tako malo vremena da uradimo toliko mnogo. Zbog svega ovoga pravnici imaju posebnu odgovornost da stalnim podsećanjem na značaj demokratskih tekovina, a posebno osnovnih ljudskih prava, daju svoj doprinos u zaštiti svih tih vrednosti.
Pretpostavka nevinosti predstavlja osnovno ljudsko pravo svakog lica protiv kojeg se vodi krivični postupak, ali je ujedno i jedan od osnovnih principa krivičnog postupka koji teret dokazivanja u samom postupku prevaljuje na tužioca. Osnovna svrha ovog ljudskog prava, odnosno principa, jeste da se niko ne može smatrati krivim pre donošenja pravnosnažne sudske odluke kojom se utvrđuje krivica. Međutim, u praksi su česta kršenja ove pretpostavke, što pogrešnim označavanjem lica protiv kojih se vodi postupak, što navođenjem detalja iz postupka bez uslova i ograda, ali u savremenom društvu uz značaj koji mediji imaju, kršenje pretpostavke nevinosti je dobilo širi karakter i postalo opasna pojava.
Mediji u poslednje vreme često unapred donose presudu, ali i društvenu osudu učesniku krivičnog postupka i pre samog donošenja presude, što samo po sebi predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava učesnika u postupku sa dalekosežnim posledicama, ali i opasnost po uticaj na nezavisnost i nepristrasnost postupajućeg suda. Dakle, sami mediji opstruišu osnovni cilj pretpostavke nevinosti, a koji se ogleda u tome da bi ova pretpostavka trebalo da spreči stigmatizaciju okrivljenog kao subjekta u krivičnom postupku. Naime, okrivljeni kao procesni subjekt bi trebalo da ostane „okrivljeni“ u okvirima krivičnog postupka, jer u suprotnom, u slučaju donošenja oslobađajuće presude, satisfakcija usled oslobađanja je neznatna naspram društvene osude i „medijskog linča“ koji okrivljeni u toku postupka pretrpi. Najčešće se to dešava označavanjem lica u javnosti zakonskim terminima i to bez „uslova“ i „ograde“ (kako je to utvrđeno u praksi Evropskog suda za ljudska prava[1]) i „presuđivanjem pre same presude“.
Takođe, za potrebe rada proučena je i sudska praksa u Republici Srbiji u pogledu kršenja pretpostavke nevinosti, zatim i praksa Evropskog suda za ljudska prava, kao i eventualni načini da se ova pojava spreči ili bar smanji na najmanju moguću meru. Ovo sve kako bi bila zaštićena osnovna ljudska prava učesnika u postupku sa jedne strane, ali i sloboda izražavanja i pravo na obaveštenost, sa druge strane.
II PRETPOSTAVKA NEVINOSTI
Ei incumbit probatio qui dicit, non qui negat[2]
Pretpostavka nevinosti, kao jedno od osnovnih ljudskih prava okrivljenog, prati ga od pokretanja krivičnog postupka pa do njegovog pravnosnažnog okončanja sudskom odlukom.[3] Najpre je u srpskom Zakonu o krivičnom postupku pretpostavka nevinosti bila predviđena kao "pretpostavka nekrivice", pa se tako utvrđivalo da „niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravnosnažnom presudom“.[4] Potom je izmenu u tom pogledu doneo Ustav iz 2006. godine, koji je pretpostavku nekrivice pretvorio u pretpostavku nevinosti (član 34. stav 3.).[5] U teoriji se ponekad isticalo kako se pretpostavka nevinosti ne može izvoditi iz jedne odredbe u kojoj se reč nevinost i ne pominje, međutim suštinski razlike između pojma nevinosti i nekrivice nema.[6] Pretpostavka nevinosti je predviđena u korist okrivljenog i označava se kao jedan od uslova ravnopravnosti okrivljenog sa ovlašćenim tužiocem u krivičnom postupku.[7]
U našem pozitivnom zakonodavstvu pretpostavka nevinosti je definisana u tri akta, a kao što se može videti, suštinski razlike između definicija i nema:
- prema članu 34. stav 3. Ustava Republike Srbije[8] (u daljem tekstu: Ustav): „Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda“.
- Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EZLJP) u članu 6. stav 2. definiše: „Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona“.[9]
- Zakonik o krivičnom postupku[10] (u daljem tekstu: ZKP) u članu 3. stav 1. propisuje: „Svako se smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda“.
Status okrivljenog, sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, u interesu prava i pravde, mora biti status quo ante, tj. status u kome se odnos između njega i krivičnog dela koje mu se stavlja na teret ne opredeljuje na njegovu štetu.[11]
Pretpostavkom nevinosti se u prvom redu isključuje odnos prema krivičnom delu kao crimina privata i dopušta utvrđivanje krivice i označavanje krivcem samo u okvirima crimina publica, nakon pravnosnažno okončanog postupka pred sudom i po zakonom propisanoj proceduri.[12] Međutim, sa praktične strane, pretpostavka nevinosti je konstituisana da zaštiti nevino optužene od povrede privatnosti i uopšteno napada na ljudsko dostojanstvo zbog postupka koji je u toku.[13]
Evropski sud za ljudska prava ukazuje na dva aspekta pretpostavke nevinosti: procesni - koji se tiče krivičnog postupka in iudicio; i opšti - koji se odražava na druge postupke i reputaciju erga omnes.[14] Dakle, uopšteno gledajući - pretpostavka nevinosti ima za cilj da zaštiti okrivljenog od toga da bude osuđen bilo pred sudom, bilo u javnosti, pre nego što je postupak u kome se odlučuje o njegovoj odgovornosti i započeo, stoga primarni adresati norme kojom se predviđa pretpostavka nevinosti jesu sud, javni tužilac, kao i svi drugi državni organi.[15]
Pretpostavka nevinosti upozorava državne organe koji učestvuju u krivičnom postupku da činjenično stanje mora biti pouzdano razjašnjeno, jer je moguće da je suprotna pretpostavka krivice okrivljenog pogrešna, pa bi upad u njegova prava bio nezakonit, ako sud na dovoljno ubedljiv način ne utvrdi da su ispunjene sve materijalnopravne pretpostavke kažnjivosti, a zajedno s tim i sve one procesnopravne pretpostavke koje opravdavaju pravilnu i zakonitu osudu.[16] Takođe, puka činjenica da je neko lice sumnjivo ne daje pravo vlastima da ga tretiraju drugačije od ostalih lica koja nisu osumnjičena.[17]
U teoriji krivičnog prava se opravdano ističe da je kao posledica pretpostavke nevinosti i način odlučivanja suda kada, nakon dokaznog postupka nije dokazano da je okrivljeni kriv, što rezultuje oslobađajućom presudom, čime se izjednačavaju slučajevi koji ni logički, ni društveno nisu identični, a to je slučaj u kojem je dokazano da je optuženi nevin (npr. dokazani alibi) i slučaj u kojem nije dokazano da je optuženi nevin, nego je ostao opterećen nekim dokazima, ali oni nisu bili dovoljni da ubede sud u njegovu krivicu.[18] Ovde, dakle, teorija ističe da kao posledica pretpostavke nevinosti proizlazi načelo in dubio pro reo (u sumnji u korist okrivljenog), što je samo donekle prihvatljivo, budući da su priroda i domen pretpostavke nevinosti i načela in dubio pro reo suštinski različiti, iako imaju isti cilj.
III SLOBODA IZRAŽAVANJA I NEPRIKOSNOVENOST LJUDSKOG DOSTOJANSTVA
"Čoveka najlakše uništiš oduzmeš li mu dostojanstvo"
Ustav u članu 46. propisuje slobodu mišljenja i izražavanja, na taj način što se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Ustav takođe propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. U članu 23. stav 1. Ustava propisana je neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, koje su svi dužni da poštuju i štite.
U praksi često dolazi do kolizije prava na slobodu mišljenja i izražavanja sa pravom na dostojanstvo ličnosti kroz pretpostavku nevinosti, gde se kod postupajućih sudova javlja dilema kojem ljudskom pravu dati prednost, odnosno kada dođe do sukoba ova dva osnovna ljudska prava kome pružiti zaštitu.
Pravo na dostojanstvo ličnosti, a koje se ogleda i kroz pravo na poštovanje pretpostavke nevinosti, uvek i bez izuzetka mora biti neprikosnoveno, iz razloga što štetne posledice kršenja pretpostavke nevinosti, a samim tim i ljudskog dostojanstva, imaju dalekosežnije i neotklonjive posledice od ograničenja prava na slobodu izražavanja. Stoga, granice slobode izražavanja moraju biti omeđene pravom drugih lica na dostojanstvo ličnosti i pretpostavku nevinosti.
IV MEDIJI
"The media's the most powerful entity on earth. They have the power to make the innocent guilty and to make the guilty innocent, and that's power. Because they controls the minds of the masses." Malcolm X[19]
Član 29. Zakona o javnom informisanju i medijima[20] (u daljem tekstu: ZJIM) pruža definiciju medija - medij je sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom, odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.
Član 29. stav 2. ZJIM propisuje da se medijima naročito smatraju dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program, njihova elektronska izdanja i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali), koji su u skladu sa zakonom registrovani u Registru medija i koji rečima, slikom ili zvukom prenose urednički oblikovane informacije, ideje, mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.
Ustav propisuje pravo na obaveštenost u članu 51. i to tako što svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju, kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Pravo građana da budu obavešteni o pitanjima od javnog značaja ostvaruje se putem medija, a dužnost medija da to pravo poštuju obuhvata i izveštavanje o sudskim postupcima.[21] Sudski postupci su po pravilu javni, ali većina građana koji su zainteresovani za njihov tok i ishod se informiše putem medija.[22]
Slučajevi visokog profila su uvek bili „zlatni rudnik“ za medije, a tokom vremena u potrazi za publikom i ekskluzivnošću, vesti o krivičnim postupcima počele su da nude više sadržaj emotivne prirode, a manje sadržaj koji u sebi sadrži informativne vrednosti.[23]
V KRŠENJA PRETPOSTAVKE NEVINOSTI
Pretpostavka nevinosti je poziv i obaveza da se optužbi i krivici koja se optužbom pripisuje okrivljenom pristupa bez predrasuda, pritisaka, straha i povođenja za autoritetima proisteklim iz oficijelnih svojstava državnih organa, vlasti ili drugih izvora društvene moći.[24] Uprkos proklamacijama i značaju koji se u teoriji pridaje pretpostavci nevinosti, svakodnevni tekstovi u štampi koji pominju „učinioce krivičnih dela“, fotografije osumnjičenih kao i snimci „spektakularnih hapšenja“ nameću pitanje praktičnog značaja i poštovanja ove pretpostavke.[25]
Učešće medija u krivičnom postupku, kako u samoj sudnici tako i van nje, predstavlja ispunjenje opšteg pravila da je suđenje javno.[26] Generalno, nacionalni sudovi podržavaju učešće medija u svim slučajevima zbog javnog interesa, međutim isti nekada prejudiciraju ishod postupka i krše pravo na privatnost optuženih.[27]
Upravo iz ovih razloga mnoge zakonske odredbe sadrže odredbe kojima upućuju sredstva javnog obaveštavanja na poštovanje pretpostavke nevinosti, pa tako npr:
- član 3. stav 2. ZKP-a decidirano propisuje da su državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana (pretpostavke nevinosti) i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog;
- član 73. ZJIM propisuje da u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u medijima ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda;
- član 140. ZJIM čak propisuje i prekršajnu odgovornost odgovornog urednika medija u slučaju da se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda ili drugog nadležnog organa. Za ovaj prekršaj propisana je novčana kazna od 50.000,00 dinara do 150.000,00 dinara.
Uprkos navedenim jasnim i preciznim odredbama kako ZKP-a, Ustava, tako i ZJIM kao lex specialis-a, mediji su upravo ti koji najčešće krše pretpostavku nevinosti. Prema istraživanjima Partnera za demokratske promene u Republici Srbiji, koje je sprovedeno u odnosu na ukupno 14 medija u periodu od 25. maja do 31. avgusta 2015. godine, konstatovano je da je ukupno u 83 teksta povređena pretpostavka nevinosti.[28] Takođe, istraživanje Saveta za štampu koje je sprovedeno u periodu od 31. jula do kraja decembra 2021. godine je ukazalo na porast broja kršenja Kodeksa novinara Srbije i to je konstatovano da je Kodeks u tom periodu prekršen ukupno 5.715 puta, dok je 2020. godine zabeleženo 3.724 takvih slučaja, pri čemu se kršenje Kodeksa uglavnom odnosi na kršenje pretpostavke nevinosti.[29]
Mediji su, dakle ti, koji u praksi najčešće krše pretpostavku nevinosti, budući da zarad većeg tiraža ili većeg broja gledalaca, zloupotrebljavaju slobodu izražavanja odnosno pravo na obaveštenost na štetu samog učesnika u postupku. Naime, niti jedan predmet većeg značaja, bilo zbog samog lica protiv kojeg se vodi postupak, bilo zbog zaprećene kazne ili detalja koji privlače pažnju javnosti, ne može proći bez senzacionalističkih naslova i "izvođenja dokaza" od strane samih medija. Ovakvo postupanje predstavlja ozbiljan problem u savremenom društvu, budući da jedan novinski tekst nekome može trajno i bespovratno da naruši ugled i reputaciju koju uživa u društvu, bez obzira na konačan ishod samog sudskog postupka, a sa druge strane stvori pritisak na postupajući sud u predmetu.
Dakle, najveću opasnost po pretpostavku nevinosti predstavlja medijizacija krivičnog postupka, naročito saopštenja policije, državnog tužilaštva koja se daju medijima, ali i samo izveštavanje medija o akcijama policije, tužilaštva, pa i izveštavanje iz pojedinih faza krivičnog postupka.[30] Ovde, naime, postoji nesporno pravo, kao i zainteresovanost javnosti da bude informisana, ali i trend ka objavljivanju spektakularnih slučajeva i rezultata istražnih radnji koji mogu da imaju za posledicu povredu prava okrivljenog.[31]
Pravo građana na obaveštenost i sloboda medija su takođe kao i pretpostavka nevinosti, jedna od osnovnih Ustavom garantovanih prava prilikom čega ista sa pretpostavkom nevinosti dolaze u koliziju, te neminovno u praksi dolazi do narušavanja pretpostavke nevinosti. Iz tog razloga, da bi se ostvarilo pravo na informisanost građana, a ujedno i pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti, neophodno je o krivičnim postupcima izveštavati objektivno, nepristrasno, bez prejudiciranja konačne odluke, bez navođenja šta je nesumnjivo, a šta sumnjivo, te uz odgovarajuće uslove i ograde kada se koristi pravna terminologija.
Jedan od prvih primera iz prakse naših sudova gde se sud bavio pitanjem pretpostavke nevinosti jeste presuda Vrhovnog suda Jugoslavije.[32] Naime, u obrazloženju navedene odluke, a u pogledu kršenja pretpostavke nevinosti, sud je naveo sledeće: „Prikazivanje okrivljenog tokom istrage kao kriminalca koji je učinio teško krivično delo protiv službene dužnosti suprotno je odredbi da niko ne može biti smatran učiniocem krivičnog dela, dok se to ne utvrdi pravnosnažnom presudom. Ovakvi natpisi su štetni, a naročito su štetni ako lice koje se prikazuje kao nesumnjivi krivac kasnije bude oslobođeno. Obaveštavanje građana putem štampe o toku postupka u pojedinim krivičnim stvarima potrebno je i dozvoljeno, ali je nužno da se ono vrši objektivno i bez prejudiciranja krivice optuženog i sudske odluke. Suprotan postupak može doneti znatnu i nenadoknadivu štetu pravima i interesima građana. Novinar treba objektivno da izloži stavove optužbe i odbrane i izvedene dokaze, izbegavajući upotrebu izraza i komentara koji prikazuju okrivljenog kao nesumnjivog učinioca krivičnog dela za koje je optužen“.[33]
Iz aktuelne prakse kao zanimljiv svakako se izdvaja postupak koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (pod brojem 32 K. 1040/2014), a koji je okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom od 06. decembra 2016. godine. U ovom postupku zabeležena je opasna praksa koja je tema ovog članka. Naime, u momentu određivanja pritvora prema okrivljenom iz navedenog predmeta i to 2014. godine novinski članci su bili prepuni senzacionalističkih naslova koji su okrivljenog označili nesumnjivo odgovornim za izvršenje krivičnog dela, uz prateće tekstove. Ovakvi naslovi i članci, samo na bazi činjenice da je prema licu određen pritvor, preplavljivali su danima novine, društvene mreže i veb-portale, da bi nakon što je postupak pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom, to u medijima prošlo neopaženo, a zahtevi okrivljenog za naknadu nematerijalne štete usled kršenja pretpostavke nevinosti odbijeni kao neosnovani. U ovom predmetu (kao i u mnoštvu drugih) oslobađajuća presuda nije bila dovoljna satisfakcija za učinjene povrede ljudskih prava učesnika u postupku na čiju čast i ugled su se mediji danima i mesecima obrušavali za vreme trajanja postupka.
Pretpostavku nevinosti, kao što se može videti, mediji najčešće krše objavljivanjem teških kvalifikacija na račun učesnika u postupku čija krivica još nije utvrđena.
Ovo nije slučaj samo kod nas, i u Crnoj Gori nevladina organizacija "Akcija za ljudska prava" je sprovela istraživanje od septembra 2012. godine do septembra 2014. godine, te utvrdila da su mediji ti koji najčešće krše pretpostavku nevinosti.[34] U Engleskoj zbog ovakve prakse postoji mogućnost obustave postupka zbog njegove „nepopravljive zloupotrebe“ u slučaju da je publicitet u tolikoj meri uzeo maha da je dovedeno u pitanje pravo okrivljenog na pravično i nepristrasno suđenje.[35] U Francuskoj se ironično ističe da su sudije i tužioci postali šoumeni i javne ličnosti, zbog čestog pojavljivanja u medijima, a da su novinari postali i istražitelji i sudije, koji neretko rešavaju slučaj i pre nego što se pokrene krivični postupak.[36]
Evropski sud za ljudska prava je istakao da u izveštavanju o slučajevima koji su u toku, štampa ne sme prekoračiti granice neophodne za očuvanje prava na pravično suđenje, čak i kada izjave ne potiču od zvaničnika u sistemu pravosuđa (ESLJP, Krone Verlag GmbH & Co. KG protiv Austrije, 39069/97,11. decembar 2003; Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, 21980/93, 20. maj 1999).[37]
Povreda pretpostavke nevinosti postoji kada se u naslovu i tekstu članka objavljenog u dnevnim novinama određeno lice tretira kao učesnik kriminalne grupe, iako protiv tog lica nije doneta pravnosnažna osuđujuća presuda, pa čak nije ni pokrenut krivični postupak u vezi s opisivanim događajem, bez obzira na činjenicu što je tekst objavljen u skladu sa zvaničnim saopštenjem MUP-a (ASB, Gž br. 6192/10 od 9. februara 2011).[38]
Stoga, da u praksi imamo jedan od 100 ovakvih slučajeva da određen pritvor ili pokrenuta istraga, na osnovu kojeg mediji kreiraju javno mnjenje i mišljenje o sudskom postupku, na kraju završi oslobađajućom presudom, šteta koja u toj situaciji nastupi za okrivljenog je nemerljiva i nepopravljiva. Štaviše, prema članu 202. stav 4 Ustava odstupanje od pretpostavke nevinosti nije dozvoljeno ni u vanrednom ratnom stanju.
Ako pridodamo svemu navedenom činjenicu da živimo u svetu društvenih mreža, gde se sve ove informacije i novinski članci, dele brzinom svetlosti, jasno je da ovi članci ne završe samo kod čitalaca konkretnog lista, nego završe na desetinama, stotinama, pa i hiljadama drugih naloga na društvenim mrežama.
Sa druge strane sudski postupci su pokazali da je naknada nematerijalne štete u slučajevima povrede pretpostavke nevinosti simbolična, te da se istom ne postiže svrha. Naime, sudska praksa pokazuje da i onda kada se prizna nematerijalna šteta ista ne premašuje iznos od 200.000,00 dinara (Presuda VKS Rev 1280/2020 od 08. jula 2020. godine), dok je u većem broju predmeta zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen kao neosnovan, zbog posebno problematičnog načina dokazivanja pretrpljene nematerijalne štete koja se ne pretpostavlja, nego dokazuje saslušanjem parnične stranke, dok je pitanje materijalne štete često skopčano sa problemom dokazivanja uzročno-posledične veze.
U tom smislu senzacionalistički naslovi i tekstovi, koji krše pretpostavku nevinosti, a koji privlače veliki broj čitalaca, ne povlače za sobom odgovarajuće sankcije, budući da je obeštećenje simbolično i često je zarada usled objavljivanja takvog članka i većeg tiraža veća od iznosa obeštećenja.
Takođe, mana sa prekršajnim postupcima koji predstavljaju jedan od mehanizama zaštite pretpostavke nevinosti, jeste opštepoznati problem sa kratkim rokovima postupanja. Naime, relativna zastarelost za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka iznosi jednu godinu, a apsolutna zastarelost dve godine, što u praksi dovodi do velikog broja obustavljenih prekršajnih postupaka zbog nastupanja apsolutne zastarelosti.[39] Stoga bi u principu, mediji morali da odmere čemu dati prednost kada do povrede dođe - pravu ličnosti ili javnom interesu, a pravosuđe bi moralo osigurati da što manje informacija o postupku dopre do javnosti u ranoj fazi postupka.[40]
VI NEZAVISNOST SUDA
Senzacionalistički naslovi i objave, takođe vrše i svojevrstan pritisak na postupajući sud u datom predmetu. Ovo iz razloga što bi se na račun sudije, koji u presudi „ne deli mišljenje javnosti“, mogle naći oštre kritike u medijima. Ovakve kritike se najbolje mogu izbeći ukoliko odluka bude baš u skladu sa stavom javnosti, koja je apriori zauzela stav o krivici učesnika postupka, zbog stvaranja predubeđenja u javnosti o krivici učesnika u postupku.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava susrećemo se sa stavom da se zabrana kršenja pretpostavke nevinosti može striktno odnositi samo na javna lica (ESLJP Butkevicius protiv Litvanije, 48297/99, 26. mart 2002), a da istupe privatnih lica treba posmatrati u vezi s pravom na slobodu izražavanja (član 10. EZLJP), uključujući i pravo na komentarisanje krivičnog postupka, rada sudija i delovanja pravosuđa u celini.[41] U zavisnosti od obima i prirode komentarisanja, Evropski sud za ljudska prava je našao da u nekim slučajevima pravo na slobodu izražavanja može ugroziti pravičnost postupka (ESLJP, Lavents protiv Letonije, 58442/00, 28. novembar 2002.).[42] Dakle, sloboda izražavanja koja nije omeđena drugim ljudskim pravima, ne samo da može pogoditi pojedinca, nego može ugroziti i pravičnost samog sudskog postupka.
Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Ribemont protiv Francuske konstatovao povredu pretpostavke nevinosti na taj način što su neki od najviših službenika francuske policije, bez ikakvih ograničenja i rezervi spominjali podnosioca predstavke kao podstrekača ubistva, a samim tim i saučesnika u ubistvu. Na ovaj način je bila jasno proglašena krivica podnosioca predstavke, koja je pre svega ohrabrila javnost da veruje u njegovu krivicu, te unapred izvršila procenu činjenica merodavnih sudskih vlasti, čime je dodatno izvršen pritisak na sud u pogledu odluke.[43] U ovom predmetu podnosiocu predstavke je dosuđena nematerijalna šteta u iznosu od 2.000.000,00 francuskih franaka na ime naknade štete, što bi iznosilo oko 304.000,00 evra (što pokazuje razliku u odnosu na naše sudove).
VII ZAKLJUČAK
Pretpostavka nevinosti ima dvojaku funkciju i to jednu procesnu, koja se odnosi na pitanje tereta dokazivanja u sudskom postupku, i drugu, koja se ogleda u tome da je osnovno ljudsko pravo učesnika u postupku da se smatra nevinim sve dok drugačije ne bude utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. U savremenom društvu mediji su zastupljeni na svakom koraku, te tako svaki krivični postupak koji je iz nekog razloga interesantan javnosti, bude podrobno medijski ispraćen uz vrlo često kršenje pretpostavke nevinosti. Retki su slučajevi kada se ova praksa koristi u obrnutom smeru, ali u zadnje vreme raste broj i takvih slučajeva, gde se mediji koriste kao poligon da se van sudskog postupka stvori predubeđenje javnosti o nevinosti okrivljenog - čemu takođe nije mesto u medijima.
Da bi se ova opasna praksa, koja ne samo da pogađa samog učesnika postupka izopštavanjem istog iz društva, stvarajući mu materijalnu i nematerijalnu štetu, nego dovodi u pitanje i pravičnost samog postupka, sprečila potrebno je izvršiti odgovarajuće promene kako zakonodavne prirode, tako i ujednačavanjem sudske prakse. Naime, čini se da je prekršajni postupak nedelotvoran kako zbog kratkih rokova postupanja, tako i zbog kazne koja je propisana u najmanjem iznosu u ZJIM, gde je potrebno izvršiti odgovarajuće promene i uvesti veću odgovornost medija za kršenje ove pretpostavke.
Takođe i sama sudska praksa u pogledu naknade materijalne i nematerijalne štete mora biti konzistentna i jednoobrazna. Novčani iznosi koji se dosuđuju ne bi smeli biti simbolični, a u situaciji kada su u koliziji pretpostavka nevinosti, odnosno neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, s jedne strane, i sloboda izražavanja, odnosno pravo na informisanost, sa druge strane, prednost nesumnjivo treba dati ljudskom dostojanstvu i zaštiti istog (u pogledu čega ne postoji jedinstvena sudska praksa).
U pogledu zaštite pretpostavke nevinosti Krivični zakonik propisuje i krivično delo Ometanje pravde u članu 336b KZ-a, koji u širem smislu sankcioniše ometanje vođenja sudskog postupka. Kršenje pretpostavke nevinosti i medijska izveštavanja uz pompezne naslove, donošenjem presude pre odluke suda, svakako se mogu podvesti pod ometanje vođenja sudskog postupka i to direktnim mešanjem u nezavisnost i nepristrasnost suda. Međutim, postavlja se pitanje koji je to broj osuđenih za ovo krivično delo ili koji je to broj postupaka koji su pokrenuti uopšte zbog ovog krivičnog dela. Stoga se čini da je i ovaj vid zaštite pretpostavke nevinosti nedelotvoran.
Dakle, pored odgovarajućih izmena zakona kojim bi se uvela veća odgovornost medija za utvrđeno kršenje pretpostavke nevinosti, potrebno je i ujednačavanja sudske prakse u pogledu naknade štete, kako ista ne bi bila iluzorna. Da bi se sprečilo kršenje pretpostavke nevinosti moralo bi da se poradi i na medijskoj kulturi, te da izveštavanja o sudskim postupcima budu praćena uz inicijale učesnika postupka (kao što je slučaj u Nemačkoj), kao i da se detalji iznose pažljivo uz uslove i ograde, bez prejudiciranja ishoda samog postupka i krivice okrivljenog. Ujedno, sudska praksa bi morala biti nepodeljena u pogledu toga da kršenje pretpostavke nevinosti nema veze sa konačnim ishodom krivičnog postupka, tj. da donošenje osuđujuće presude po okončanju krivičnog postupka ne abolira kršenja pretpostavke nevinosti u toku samog postupka.
Samo na taj način, uz adekvatnu sudsku praksu, zakonsku regulativu i kulturu medija, možemo očekivati da će sloboda izražavanja i pravo na informisanost biti u punom obimu zastupljeni, a istovremeno da to neće biti na štetu dostojanstva učesnika u postupku.
Srđana Vidović*
VIOLATION OF THE PRESUMPTION OF INNOCENCE - A PROBLEM OF MODERN SOCIETY
Summary
In this article, the author presents the current problem in criminal proceedings, namely the violation of the presumption of innocence. This legal principle is a fundamental human right proclaimed by the Constitution of the Republic of Serbia and also the principle of a criminal proceeding that places the burden of the proof on the Prosecutor. The author's aim is to examine how the presumption of innocence is frequently violated in modern society and to explain the protection mechanisms against it. Therefore, the first part of the article describes the term and purpose of the presumption of innocence and then presents the most common way of its violation. Current practice indicates that the media are the ones who violate this presumption the most. The importance of media is well-known in modern society, so the fact that they are the most common violators is dangerous. Besides the fact that this behavior represents a violation of human rights, it could also make a prohibited impact on the judges in the criminal proceeding. Additionally, it could jeopardize legal certainty.
Key words: a presumption of innocence, media, criminal trial, freedom of expression, inviolability of human dignity.
* Advokat, vidovic23@yahoo.com.
[1] Navedeni stav je zauzet u odluci suda Allenet de Ribemant protiv Francuske iz 1955. godine.
[2] Teret dokazivanja leži na onom ko tvrdi, a ne na onom ko negira.
[3] S. Bejatović, Krivično procesno pravo, Beograd, 2014, 199.
[4] M. Srdić, Jugoslovenski procesni zakoni, IV izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1993, 5.
[5] M. Grubač, Krivično procesno pravo, Beograd, 2011, 176.
[6] M. Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2015, 126.
[7] P. Stanojević, Č. Stevanović, Krivično procesno pravo, Priština, 2010, 113.
[8] Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/2006 i 115/2021.
[9] Konvencija o ljudskim pravima, European Court of Human Rights, Council of Europe.
[10] Zakonik o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US.
[11] G. Ilić et al., Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd 2022, 78.
[12] Ibid.
[13] J. H. Wilkinson III, The Presumption of civil innocence, Virginia Law review, 2018, Vol. 104, Number 4, 589.
[14] G. Ilić et al., op. cit., 79.
[15] A. Jakšić, Evropska konvencija o ljudskim pravima komentar, Pravni fakultet, Beograd, 2006, 217.
[16] B. Čejović, Pretpostavka nevinosti okrivljenog, Beograd, 2009, 33.
[17] J. Hage, B. Akkermans, Introduction to law, Springer International Publishing, 2014, 152.
[18] B. Čejović, op. cit., 22.
[19] Mediji su najmoćniji subjekt na svetu. Oni imaju snagu da nevine učine krivim i krive da učine nevinim, a to je moć. Zato što oni kontrolišu mišljenja mase.
[20] Zakon o javnom informisanju i medijima, Službeni glasnik RS, br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016 - autentično tumačenje (ZJIM).
[21] K. Manojlović Andrić, Granice dozvoljenog komentarisanja sudskih postupaka u medijima, Bilten Vrhovnog kasacionog suda, br. 4, 2019, Beograd, 255.
[22] Ibid.
[23] The presumption of innocence and the media coverage of criminal cases, Center for the Study of Democracy, 2021, 120.
[24] G. Ilić et al., op. cit., 78.
[25] V. Bajović, Pretpostavka nevinosti i sloboda štampe, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1, 2008, Beograd, 195.
[26] J. Edzie, Disclosure of information and media coverage of criminal proceedings, The presumption of Innocence and the media coverage of criminal cases, Center for the Study of Democracy, 2021, 21.
[27] Ibid.
[28] U medijima 83 prekršaja pretpostavke nevinosti - https://rtv.rs/sr_lat/drustvo/u-medijima-83-prekrsaja-pretpostavke-nevinosti_713539.html, datum posete: 02. 02. 2023.
[29] Savet za štampu: Novine sve češće krše pretpostavku nevinosti - https://savetzastampu.rs/pres/savet-za-stampu-novine-sve-cesce-krse-pretpostavku-nevinosti/, datum posete: 02. 02. 2023.
[30] A. Jakšić, op. cit., 221.
[31] Ibid.
[32] Odluka VSJ Kž br. 47/65.
[33] M. Škulić, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, Beograd, 2007, 44.
[34] Vuković D. Buljan, Monitoring novinarskih samoregulatornih tijela u Crnoj Gori 2012-2014. NVO Akcija za ljudska prava - http://www.hraction.org/wp-content/uploads/2014/06/HRA_Monitoring_2012–14.pdf, datum posete: 02. 02. 2023.
[35] V. Bajović, op. cit., 206.
[36] M. Lemode, Justice and the media, European Criminal Procedures (ed. M. D. Marty - J. R. Specer), Cambridge University Press, Cambridge, 2002, 708. Nav. prema: V. Bajović, op. cit., 207.
[37] G. Ilić et. al., op. cit., 80.
[38] Ibid., 86.
[39] Zakon o prekršajima, Sl. glasnik RS, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016 - odluka US, 91/2019, 91/2019 - dr. zakon i 112/2022 - odluka US) u članu 84. stav 1. propisuje: „Prekršajni postupak ne može se pokrenuti niti voditi ako protekne jedna godina od dana kada je prekršaj učinjen“, dok u stavu 7. propisuje: „Pokretanje i vođenje prekršajnog postupka zastareva u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost“.
[40] M. Varga, Im Namen der Medien ergeht folgendes Urteil, Pressefreiheit vs. Persönlichkeitsrecht, Projektarbeit, München, GRIN Verlag, 2012, 4.
[41] G. Ilić et. al., op. cit., 80.
[42] Ibid.
[43] ECHR Allenet de Ribemont v. France, zahtev br. 15175/89, presuda od 10. februara 1995.
* Lawyer.