Prema čl

Dr Nenad Đurđević

Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu

UDK: 338.246.025.88 [2-735:347.23(497.06) (094.5.-72)]

Primljeno: 12.01.2011.

Stručno izlaganje na konferenciji (pozvano predavanje)

NACRT ZAKONA O POVRAĆAJU ODUZETIH NEPOKRETNIH STVARI CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA – RESTITUCIJA ILI POTPUNO ODUZIMANJE IMOVINE CRKAVA I VERSKIH ZAJEDNICA

U CRNOJ GORI

Države nastale na području bivše SFRJ, osim Srbije i Federacije Bosne i Hercegovine, donele su svoje opšte zakone o denacionalizaciji. Samo je Srbija, uz to, donela i poseban Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. S obzirom da je Crna Gore jedna od poslednjih zemalja koja je ostavila otvorenim pitanje restitucije oduzete konfesionalne imovine, autor u radu alanizira pitanje da li su rešenja iz pripremljenog Nacrta o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama iz marta meseca 2010. godine „na tragu“ pozitivnih iskustava drugih zemalja ili slede loše primere uporedne zakonodavne prakse, a posebno da li je pripremljeni Nacrt u potpunosti u skladu sa pravnim sistemom Crne Gore, odnosno opštijim propisima koji regulišu zaštitu i restituciju imovine. Iz čenjenice da je crnogorski zakonodavac u Zakonu o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja propisao da će se uslovi, način i postupak povraćaja oduzetih imovinskih prava vjerskim zajednicama urediti posebnim zakonom logično se moglo zaključiti da je procena crnogorskog zakonodavca bila da taj zakon nije na odgovarajući način regulisao pitanje restitucije konfesionalne imovine te da će se posebnim zakonom na adekvatniji način sagledati i regulisati celokupna problematika povraćaja imovinskih prava crkava i verskih zajednica oduzetih nakon Drugog svetskog rata. Logično je, takođe, bilo za očekivati da ta rešenja neće biti nepovoljnija od opšteg režima denacionalizacije, pogotovu što to nije u uporednom pravu nigde učinjeno (već upravo obrnuto). Autor u radu iznosi zaključak da će crkve i verske zajednice više izgubiti nego dobiti time što denacionalizacija nije regulisana jedinstvenim zakonom, ukoliko se predloženi Nacrt pretoči u konačan zakonski tekst. To bi, prema stanovištu autora, pre predstavljalo konačno oduzimanje ranije oduzetih imovinskih prava crkava i verskih zajednica nego što put ka restituciji i otklanjanju nepravdi.

Ključne reči: restitucija, svojina, crkve i verske zajednice, denacionalizacija, Crna Gora, nacrt zakona

Nacrt Zakona o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama iz marta meseca 2010. godine[1] predstavlja zakonski projekat koji otvara nekoliko, po našem mišljenju, „spornih“ pitanja: 1) da li je u potpunosti u skladu sa pravnim sistemom Crne Gore, odnosno opštijim propisima koji regulišu zaštitu i restituciju imovine (Ustav, Zakon o svojinsko-pravnim odnosima, Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju); 2) da li je u skladu sa uporedno-pravnim iskustvima; 3) da li iz sadržine Nacrta zakona proizilazi da je bilo opravdano opredelenje zakonodavca da se vraćanje konfesionalne imovine uredi u posebnom zakonu, odnosno da li su crkve i verske zajednice više izgubile nego dobile time što denacionalizacija nije regulisana jedinstvenim omnibus zakonom.

1. Zaštita i restitucija imovine u pravnom sistemu Crne Gore.

Prema čl. 19. Ustava Crne Gore, svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava i sloboda. U ta prava spada i pravo svojine, zajamčeno čl. 58. st. 1. Ustava. Ono pripada svakom, s tim da strano lice može biti subjekt prava svojine u skladu sa zakonom (čl. 61. Ustava). Pod pravom svojine, u smislu navedenog ustavnog određenja ne shvata se pravo koje je ograničeno na posedovanje, korišćenje i raspolaganje fizičkim predmetima, jer i druga prava i interesi mogu biti predmet prava svojine.[2]

Prava svojine niko ne može biti lišen ili ograničen, osim kada to zahtijeva javni interes, uz pravičnu naknadu, kako to propisuje čl. 58. st. 2. Ustava. Takvim ustavnim određenjem, propisana je mogućnost izuzetnog lišenja ili ograničenja prava svojine i to u slučaju eksproprijacije, kao mera ekonomske ili društvene politike, s tim da se pitanje utvrđivanja javnog interesa i kriterijuma za određenje pravične naknade treba da reguliše zakonom.[3] U pravnoj literaturi Crne Gore izneto je i stanovište da, iako Ustav ne pominje da država može u nekim slučajevima korišćenje imovine usloviti nekim opštim interesom ili ograničiti pravo svojine da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina, ili neko lišiti prava svojine da bi se izvršila naplata pravnosnažno utvrđenog potraživanja poverilaca, iz ustavnih načela o obavezi poštovanja prava i sloboda drugih i obavezi da je svako dužan da se pridržava Ustava i zakona, proizilazi da Ustav posredno podrazumeva i mogućnost ovakvih ograničenja prava svojine i prepušta zakonima da ih bliže definiše.[4]

Ustavom Crne Gore propisano je i da su prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi u državnoj svojini (čl. 58. st. 3).

Samo pravo svojine, njen način sticanja, prenosa, zaštite i prestanka, bliže je regulisan Zakonom o svojinsko pravnim odnosima Crne Gore.[5] Subjekti prava svojine su kako fizička tako i pravna lice (čl. 2), a objekti prva svojine su pojedinačno određene pokretne i nepokretne stvari (čl. 3). Svojina se definiše kao najpotpunija vlast na stvari. Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, a svako je dužan da se uzdrži od povrede prava svojine drugog lica (čl. 6). Država može biti imalac prava svojine kao druga pravna i fizička lica (dominium), ali određenim predmetima svojine (prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, sredstva državnih organa, kulturna dobra) država, odnosno državni organi i organizacije upravljaju i raspolažu u skladu sa zakonom (imperium) (čl. 7. st. 1. i 2). Pravo svojine se može ograničiti u skladu sa zakonom, ali niko ne može biti lišen prava svojine, osim kad to zahteva javni interes utvrđen zakonom ili na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od pravične (čl. 10. st. 1. i 2).

Prema članu 19. Nacrta o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama, na rešavanje pitanja koja su predmet tog zakona shodno će se primenjivati odredbe zakona kojima se uređuju svojinsko-pravni odnosi, državna imovina, obligacioni odnosi i drugi zakoni, ako nisu u suprotnosti sa samim Zakonom o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama.

Crnu Goru obavezuje i čl. 1. Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima[6]:

“Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

Član 1. Protokola br. 1, s jedne strane, garantuje pravo na imovinu svim fizičkim i pravnim licima, a, s druge strane, štiti fizička i pravna lica od proizvoljnog mešanja države u njihovu imovinu. Koncept „imovine“ ima autonomno značenje koje je nezavisno od formalne klasifikacije u domaćem pravu. U praksi Evropskog suda za ljudska prava, koncept „imovine“ se vrlo široko tumači, na način da ne obuhvata samo pravo svojine, već i ceo niz prava vezanih za novac, kao što su prava koja proizilaze iz akcija, patenata, naknada koju odredi arbitraža, ustanovljeno pravo na penziju, pravo na rentu, pa čak i prava koja proističu iz poslovanja.[7]

Član 1. Protokola br. 1 sadrži tri različita pravila, koja su definisana na sledeći način (slučaj Sporrong i Loennroth protiv Švedske): „... Prvo pravilo, koje je opšte prirode, izražava princip mirnog uživanja imovine, sadržano je u prvoj rečenici prvog stava. Drugo pravilo pokriva oduzimanje imovine i podvrgavanje imovine određenim uslovima, što se javlja u drugoj rečenici sitog stava. Treće pravilo priznaje da države imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, putem sprovođenja zakona koje smatraju neophodnim za ovu svrhu, što je sadržano u drugom stavu.“. Kada razmatra da li je došlo do kršenja člana 1 Protokola br. 1, Sud će prvo ispitati da li postoji imovinsko pravo koje spada u okvir ove odredbe, zatim će razmotriti da li je došlo do mešanja u imovinu, i, konačno, ispitaće prirodu tog mešanja. Suština oduzimanja imovine je gašenje zakonitih prava vlasnika, međutim, u praksi, Evropski sud za ljudska prava ne uzima u obzir samo da li je bilo formalne eksproprijacije ili prenosa vlasništva, već istražuje i okolnosti konkretnog slučaja kako bi ocenio da li je došlo do de facto eksproprijacije[8]

Pravo na zaštitu imovine nije apsolutno. Ono podleže ograničenjima koja su jasno propisana u članu 1. Protokola br. 1. Mešanje u pravo na mirno uživanje imovine dozvoljeno je samo ako je: propisano zakonom; u javnom interesu; i neophodno u demokratskom društvu. Ono, pre svega, mora zadovoljiti zahtev zakonitosti. Princip pravne sigurnosti, kao jedan od osnovnih principa demokratskog društva, smatra se sastavnim delom Konvencije. Treba, međutim, voditi računa da „zakon“ nije samo zakon u formalnom smislu, već može da obuhvata i neki drugi propis (npr. podzakonski akt), ustav, međunarodni ugovor čija je strana ugovornica i relevantna država. Da bi ograničenje imovine bilo „zakonito“ nije dovoljno da jedan akt, na osnovu kojeg država ograničava uživanje imovine, bude formalni izvor u okviru značenja domaćeg prava, već mora da sadrži i određene kvalitativne karakteristike i pruži adekvatne proceduralne garancije kojima se obezbeđuje zaštita protiv proizvoljnih radnji. To podrazumeva, da zakon mora biti dostupan (objavljen), a njegove odredbe formulisane sa dovoljnom preciznošću da omoguće ljudima da predvide, u meri u kojoj je to razumno u datim okolnostima, posledice koje određena radnja može imati i da prilagode svoje ponašanje.[9]

Svako zakonito mešanje u imovinska prava može biti opravdano samo ukoliko ima zakoniti cilj koji je u opštem (javnom) interesu. Ova obaveza je eksplicitno izražena kada je reč o oduzimanju imovine („javni interes“) i kontroli korišćenja imovine („opšti interes“). Osim toga, mera mešanja u mirno uživanje imovine mora biti neophodna u demokratskom društvu koje je, umereno ka postizanju zakonitog cilja. Takva mera mora da uspostavi pravednu ravnotežu između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva osnovnih prava pojedinca. Takva ravnoteža neće biti postignuta tamo gde pojedinac, vlasnik imovine, podnosi „pojedinačan i preteran teret“.[10]

Član 1. Protokola br. 1. ne zahteva izričito plaćanje odštete u slučaju oduzimanja ili drugog mešanja u pravo na imovinu. Međutim, u slučaju oduzimanja (ili lišavanja) imovine, odšteta se obično postavlja implicite kao uslov. Tako je, na primer, u slučaju James protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski sud za ljudska prava zaključio sledeće: „...U pogledu člana 1. Prvog protokola zaštita prava na imovinu koju on pruža bi bila u velikoj meri iluzorna i nedelotvorna da ne postoji i bilo kakav ekvivalentan princip. Jasno je da je odšteta kao uslov od suštinskog značaja u proceni da li osporavani zakonski propisi poštuju pravičnu ravnotežu između različitih interesa koji su u pitanju i, naravno, da li ona ne predstavlja neproporcionalan teret za podnositelja“. Ova odšteta ne mora biti potpuna u svim okolnostima. Legitimni ciljevi od „javnog interesa“ mogu tražiti manje nego što je puna tržišna vrednost. Iznos odštete, međutim, treba biti realno zasnovan na pravoj vrednosti imovine. Standard odštete može varirati zavisno do prirode same imovine i okolnosti u kojima se vrši oduzimanje. Standard kod odštete u slučaju nacionalizacije može biti drugačiji od onog u drugim slučajevima oduzimanja imovine, npr. prinudne kupovine zemljišta u javne svrhe.[11]

Pošto član 1. Protokola br. 1 ne garantuje pravo na sticanje imovine, organi Evropske Konvencije o ljudskim pravima konstantno su odbijali zahteve koji se odnose na imovinu koja je oduzeta nakon Drugog svetskog rata, smatrajući da podnosioci nisu imali postojeće imovinsko pravo u vreme kada su Konvencija i Protokol br. 1 stupili na snagu u pojedinim zemljama, i da se ne može tumačiti da čl. 1. Protokola br. 1 nameće opštu obavezu državama ugovornicama da vrate imovinu koja je bila prenesena na njih pre nego su ratifikovale Konvenciju. Član 1. Protokola br. 1. ne nameće ni ograničenja u pogledu slobode država ugovornica pri određenju obima restitucije ili određivanju uslova pod kojima će se saglasiti sa povraćajem imovinskih prava bivšim vlasnicima. Države ugovornice naročito uživaju široko polje slobodne procene u pogledu isključenja određenih kategorija bivših vlasnika iz tih prava (uslovi u pogledu, npr., državljanstva, odnosno sedište pravnog lica na teritoriji države).[12]

Međutim, kada država ugovornica, nakon što ratifikuje Konvenciju uključujući i Protokol br. 1, usvoji zakonske akte koji predviđaju potpuno ili delimično vraćanje imovine oduzete od strane prethodnog režima, takvi zakonski akti mogu se smatrati osnovom novog imovinskog prava zaštićenog članom 1 Protokola br. 1 u pogledu lica koja ispunjavaju zahteve da bi imali takvo pravo. U slučajevima u kojima su razmatrani zahtevi u vezi povraćaja oduzete imovine, organi Konvencije su stali na stanovište da je neophodno uspostaviti pravičnu ravnotežu između interesa osoba koje su trenutno u posedu imovine i interesa vlasnika, i osigurati da se ispoštuju zahtevi prava na pravično saslušanje i zabrane diskriminacije. U slučajevima iz Poljske, Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da su ograničenja korišćenja imovine vezana za obezbeđivanje stambenog prostora, kao što su zakonski akti kojima se kontroliše zakupnina, a koji se odnose na vlasnike koji izdaju stambeni prostor), i mere kojima se kontroliše prinudno iseljavanje stanara, bili takvi da su predstavljali kontrolu upotrebe imovine kojom se kršio član 1 Protokola br. 1. Sud je utvrdio da je došlo do kršenja prava na mirno uživanje imovine i u predmetu Strain i ostali protiv Rumunije. Spor se sastojao u tome što su podnosioci predstavke bili vlasnici kuće koja je nacionalizovana 1950. godine, otpočeli su postupak restitucije 1993. godine, a državna kompanija koja je upravljala imovinom, iako su državni organi znali da teče postupak restitucije, prodala je jedan od predmetnih stanova. Podnosioci predstavke bezuspešno su tražili da se prodaja proglasi ništavom. Evropski sud za ljudska prava je zaključio da rumunski zakon nije predvideo dovoljno jasno i sa dovoljnom sigurnošću posledice po imovinska prava pojedinaca do kojih dolazi usled prodaje njihove imovine od strane države trećim licima koja postupaju u dobroj veri. Imajući u vidu način na koji je oduzimanje njihove imovine uticalo na osnovni princip ne-diskriminacije i vladavine prava, potpuno odsustvo kompenzacije značilo je da su podnosioci predstavke morali da podnesu neproporcionalan i preterano težak i teret nespojiv sa pravom na poštovanje mirnog uživanja imovine. U tim okolnostima, Sud je zaključio da Rumunija mora da vrati predmetni objekat podnosiocima predstavke.[13]

Iz prethodnog pregleda proizilazi da važeći pravni poredak Crne Gore garantuje svojinu i imovinu fizičkih i pravnih lica na način i u okvirima koji odgovaraju međunarodnim standardima u toj oblasti. Široko garantovanje prava svojine i imovinskih prava i dopuštanje ograničenja svojine samo u uskim okvirima i uz pravičnu naknadu, mora biti merodavno i kada se regulišu pitanja vezana za restituciju oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama. Ne može se, s jedne strane, „novim vlasnicima“ davati sve, a, s druge strane, „starim vlasnicima“ uskraćivati ili otežavati da dođu ponovo do imovine koja im je nasilno oduzeta u vreme kada je „i glava bila u pitanju“.

Uslovi, način i postupak povraćaja prava svojine i drugih imovinskih prava i obeštećenja bivših vlasnika za prava oduzeta u korist opštenarodne, državne, društvene ili zadružne svojine, uređen je na opšti način u Crnoj Gori, Zakonom o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju. Taj zakon se, međutim, samo uslovno primenjuje na povraćaj oduzete imovine crkava i verskih zajednica. Naime, prema čl. 8. st. 2: „Uslovi, način i postupak povraćaja oduzetih imovinskih prava vjerskim zajednicama urediće se posebnim zakonom“. Šta sve obuhvata pojam „imovinska prava“ uređeno je čl. 2. alineja 4: „oduzeta imovinska prava označavaju stvari i prava koja su od bivših vlasnika prešla u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu imovinu, bez pravične ili tržišne naknade.“ Stvari su kako pokretne stvari iz čl. 13.[14] tako i nepokretne stvari iz člana 14.[15] Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju. Posebno treba naglasiti da čl. 8. st. 2. upućuje da će se „uslovi, način i postupak“ povraćaja urediti posebnim zakonom, ali samo pravo na povraćaj ili obeštećenje ne mogu biti dovedeni u pitanje takvim zakonom. Prema čl. 6. st. 2 Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju: „Na povraćaj ili obeštećenje po odredbama ovog zakona imaju pravo i pravna lica iz člana 8 ovog zakona.“

Shodno čl. 8a, do donošenja zakona iz čl. 8. st. 2, crkve i verske zajednice mogu jedino podneti prijavu radi evidentiranja imovine koja im je na teritoriji Republike Crne Gore oduzeta u korist opštenarodne, državne, društvene ili zadružne svojine bez pravične ili tržišne nadoknade. Ta prijava, koja se podnosi Ministarstvu finansija (sa dokazima od značaja za identifikaciju bivših vlasnika ili njegovih sledbenika, oduzete imovine i osnova oduzimanja) ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na osnovu kojeg može da se izvrši povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje.

Sama formulacija citirane odredbe iz čl. 8. st. 2. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju izaziva određene nedoumice. U njoj se izričito kaže da će se posebnim zakonom urediti isključivo „povraćaj oduzetih imovinskih prava“. S obzirom da prema čl. 2. alineje 1. i 2. izrazi „povraćaj oduzetog“ i „obeštećenje“ imaju različito značenje i da je prema čl. 1. predmet zakonskog uređenja kako „povraćaj prava svojine i drugih imovinskih prava“ tako i „obeštećenje bivših vlasnika“, na prvi pogled bi se moglo zaključiti da crkve i verske zajednice imaju pravo na obeštećenje u skladu sa Zakonom o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju. Takav zaključak ne bi, međutim, odgovarao ostalim odredbama Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju. Pogledaju li se odredbe čl. 8, 11. i 22. st. 1. videće se da bivši vlasnici imaju pravo na obeštećenje tek nakon što se pokaže da nemaju, odnosno ne mogu da ostvare pravo na povraćaj oduzete stvari ili prava. Pošto crkve i verske zajednice ne znaju da li u opšte imaju pravo na povraćaj i pod kojim uslovima sve dok se ne donese zakon iz čl. 8. st. 2, one ne mogu ni da podnose zahteve za obeštećenje. U ostalom, u čl. 11. st. 4. izričito je propisano da se zahtev bivšeg vlasnika za povraćaj oduzete stvari i prava koje nisu predmet vraćanja prema čl. 12, smatra kao zahtev za obeštećenje.

Razjašnjenje izložene nedoumice od suštinskog je značaja za sadržinu zakona koji treba doneti u vezi restitucije imovine crkava i verskih zajednica. Nama se čini da iz jasne povezanosti pitanja povraćaja oduzete imovine i davanja obeštećenja za oduzetu imovinu u Zakonu o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju nedvosmisleno proizilazi da zakon koji bi regulisao restituciju oduzetih imovinskih prava crkava i verskih mora da reguliše kako pitanje povraćaja tako i pitanje obeštećenja za oduzetu imovinu.

Kada se pogleda već naziv objavljenog Nacrta: „Zakon o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama“ vidi se drastično kršenje Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju. Crkvama i verskim zajednicama se, s jedne strane, u potpunosti negira „pravo na povraćaj“ svih onih imovinskih prava koja nisu pravo svojine na oduzetim nepokretnim stvarima (pa i svojine na pokretnim stvarima), a, s druge strane, se neregulisanjem uslova, načina i postupka obeštećenja ostavlja otvorenim pitanje da li crkve i verske zajednice imaju u opšte pravo na obeštećenje ako se po podnetom zahtevu pokaže da povraćaj nije moguć prema čl. 7. Nacrta. Činjenica da se u čl. 4. Nacrta kada je u pitanju povraćaj oduzetih nepokretnih stvari izričito upućuje na primenu Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju, „u dijelu odredbi zakona koje se odnose na povraćaj oduzetih nepokretnih stvari“, a da se u čl. 7. Nacrta ne upućuje na primenu istog tog Zakona u delu odredbi koje se odnose na obeštećenje, jasno ukazuje da postoje razlozi za zabrinutost u pogledu obima prava crkava i verskih zajednica da im se vrati oduzeta imovina ili pruži adekvatno obeštećenje.

2. Neka uporedno-pravna iskustva u vezi vraćanja oduzete imovine crkava i verskih zajednica

Kada se govori o denacionalizaciji u bivšim Republikama u sastavu SFRJ, treba poći od, manje više opšteprihvaćenog, stanovišta da se zbog načina na koji je vršena nacionalizacija i njenog sprovođenje redom, neselektivno, nametnuto i nasilno, protiv volje vlasnika, bez isplate naknade ili bilo kakve druge materijalne satisfakcije, može smatrati da je reč o aktima i radnjama oduzimanja vlasništava za koje je odgovorna država, koji su ostali i do danas nelegitimni i nepravični, pa su kao takvi sa aspekta univerzalnih ljudskih prava pravno neodrživi, bez obzira na saglasnost sa ondašnjim unutrašnjim pravnim poretkom, motivacijom zakonodavca i razloge kojima je opravdavana rekvizicija privatne imovine.[17]

Diskusija o denacionalizaciji u svakoj zemlji je od samog početka otvarala pitanje da li je treba urediti jednim ili sa više zakona. U praksi su zalaganja za posebne zakone vezivana ili za pojedine vrste oduzetih stvari, odnosno prava ili za odvojeno tretiranje restitucije konfesionalne imovine.[18] Većina zemalja se opredelila za jedinstven zakon o denacionalizaciji. Srbija i Rumunija su izabrale da odvojeno regulišu restituciju oduzete imovine crkava i verskih zajednica. U pravnoj literaturi u Republici Srbiji se kao razlozi za posebno zakonsko uređenje restitucije crkvene imovine, i to ne čekajući opšti zakon o denacionalizaciji, navođeni: “1) Imovina crkava i verskih zajednica se najpre i najlakše može vratiti, zato što se tu radi o nekretninama (manastirska imanja i drugi zemljišni i šumski posedi, kao i poslovne zgrade i prostorije) koje su danas mahom u državnom, odnosno u tzv. društvenom vlasništvu i koje je lakše evidentirati i vratiti u istom obliku nego nacionalizovanu imovinu fizičkih lica koja je u proteklom periodu često menjala vlasnike; 2) Povraćaj crkvene imovine neće predstavljati težak finansijski teret za državu jer će se tu prevashodno vršiti povraćaj in natura, tako da će biti ređi slučajevi novčanog obeštećenja, a i u tom slučaju crkve i verske zajednice imaju tolerantniji odnos prema novčanim obveznicama kao obliku novčanog obeštećenja od pojedinaca, koji se, najčešće, s nepoverenjem izražavaju prema tim vrednosnim papirima; 3) Neizvesno je kada će biti uređena i kada će započeti opšta denacionalizacija svih oduzetih dobara, a i kad počne ona će svojom voluminoznošću i složenošću usporiti proces restitucije i one imovine, kao što je crkvena, koja, po prirodi stvari, nije toliko sporna; 4) Restitucija imovine crkava i drugih verskih zajednica, zasnova na na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava, poboljšaće njihov finansijski položaj i stvoriće bolje uslove za uspešnije vršenje njihovih duhovnih funkcija, a ujedno će biti svojevrstan faktor po mirenja tako što će pospešiti međucrkvenu i međureligijsku saradnju, a time i versku i nacionalnu toleranciju u Srbiji ali i u balkanskom okruženju, što bi posle svih dešavanja u poslednjih deset godina na ovim prostorima bio dobar i ohrabrujući pomak; 5) Poseban zakon za restituciju imovine crkava i verskih zajednica ima svoje opravdanje i u tome što će on najbolje izraziti specifičnosti kod restitucije ove imovine i što se, po potrebi, lakše i brže može menjati i prilagođavati u toku primene.”[19]

Može se, dakle, odmah primetiti da se koncept odvojenog regulisanja restitucije konfesionalne imovine razmatra u situacijama kada u određenoj zemlji još nije razrešen osnovni koncept denacionalizacije, a zbog značaja crkava i verskih zajednica za uređen i miran državni razvoj teži se da se nihov imovinski status što pre razreši. Ne treba gubiti iz vida i činjenicu da su u svim (ili skoro svim – imajući u vidu recimo iskustvo Crne Gore) zemljama koje su se bavile denacionalizacijom konfesionalne imovine, crkve i verske zajednice prolazile i kroz proces zakonskog predefinisanja njihovog ukupnog pravnog položaja. Ako se to ima u vidu, ostaje nejasno zašto se Crna Gora opredelila da nakon što je usvojila opšti zakon o denacionalizaciji ostavi za kasnije regulisanje vraćanja oduzete konfesionalne imovine. Prethodno navedenih pet razloga za posebno regulisanje restitucije crkvene imovine malo imaju smisla u situaciji kada je prethodno donet ošti zakon o denacionalizaciji. Šta više, ostavljanje, u takvoj situaciji, za kasnije regulisanja restitucije konfesionalne imovine pre govori za to da je zakodonavac želeo da restriktivnije reguliše pravo na povraćaj oduzete imovine crkava i verskih zajednica u odnosu na druga lica iz člana 6. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava Crne Gore, nego za obratno. Tekst Nacrta zakona o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama upravo na to i ukazuje. I ne samo to, ukoliko se prihvate predložena rešenja tog Nacrta, ckrve i verske zajednice u Crnoj Gori će biti u najnepovoljnijem položaju u odnosu na situaciju u drugim zemljama.

Bosna i Hercegovina

Bosna i Hercegovina (izuzimajući Republiku Srpsku) nema regulisanu denacionalizaciju oduzete imovine, pa ni one oduzete crkvama i verskim zajednicama. Početkom 2009. godine objavljen je prednacrt Zakona o denacionalizaciji. Njega je razmatrala i Skupština Međureligijskog vijeća u Bosni i Hercegovini, na 50. sednici održanoj 23. februara 2009. godine. Nakon sednice je izdato saopštenje u kome je, između ostalog, rečeno: “Osnovni princip predviđenih rješenja novog prijedloga (a radi se o kozmetičkim promjenama već ranije u Parlamentu odbijenog prijedloga tzv. Begićegov Zakona o denacionalizaciji) je naturalna restitucija objekata, odnosno nekretnina koje se mogu vratiti izvornim vlasnicima, tačnije na kojima se može izvršiti denacionalizacija. Daljnji princip je, ukoliko naturalna restitucija nije moguća, da se izvrši naturalna kompenzacija, odnosno da se izvornim vlasnicima umjesto konkretne nacionalizovane nepokretnine, vrati odguvarajuća nekretnina čiji vlasnik je država Bosna i Hercegovina, naravno ukoliko ta imovina postoji. Sa ovakvim principima je MRV u potpunosti saglasno i ista u cijelosti prihvata i podržava. Međutim, ukoliko ni ovako rješenje nije moguće, predviđena je finansijska kompenzacvija, odnosno naknada, kao obeštećenje za nacionalizovanu imovinu, ali u dugom vremenskom periodu od 20 godina, i to u državnim obveznicama, i u maksimalnoj vrijednosti po jednoj nekretnini od 150.000.00 KM, što je za sve izvorne vlasnike neprihvatljivo, čak uvredljivo, te predstavlja novi oblik nepravde, koji je definitivno, defacto i dejure otuđenje nekretnina od izvornih vlasnika. Respektujući činjenicu da je prošlo više od 50 godine od nacionalizacije, te da naturalna restitucija u mnogim slučajevima neće biti moguća, a kako država neće imati šta da ponudi kao naturalnu kompenzaciju, MRV stoji na stanovištu da je jedino prihvatljiv naredni princip finansijske kompenzacije, ali u stvarnoj tržišnoj vrijednosti oduzete, odnosno nacionalizovane imovine, bez limita vrijednosti, u rokovima koje država može uredno servisirati. Takođe, MRV stoji na stanovište da svi učesnici u restituciji moraju pred Zakonom biti jednaki i da niti jedno zakonsko rješenje ne bi smjelo da favorizuje, odnosno preferira niti jednog od učesnika, bilo da se rado o vjerskim zajednicama, pravnim ili fizičkim licima.“[20] Izneto stanovište čini nam se aktuelnim i za Crnu Goru.

Slovenija

Prema članu 14. slovenačkog Zakona o denacionalizaciji[21] među korisnike restitucije ubrojane su i crkve i verske zajednice: "pravo na povraćaj imovine imaju crkve i druge verske zajednice, njihove ustanove, odnosno rodovi koji u vreme stupanja na snagu zakona deluju na teritoriji Republike Slovenije".

Pod denacionalizacijom po ovom zakonu podrazumeva se vraćanje podržavljene imovine. Ako vraćanje imovine nije moguće, denacionalizacija obuhvata plaćanje naknade u vidu druge imovine, hartija od vrednosti ili u novcu (čl. 2).

Pod imovinom se podrazumevaju pokretne i nepokretne stvari i preduzeća, odnosno kapitalski udeo ličnih ili kapitalskih društava. Pod izrazom podržavljena imovina podrazumeva se privatna imovina, bez obzira na to da li je ta imovina aktom o podržavljenju prešla u opštenarodnu imovinu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu. Pod aktom o podržavljenju podrazumevaju se propisi koji su imali neposredno dejstvo, presude, odluke, rešenja, drugi pravni akti, kao i materijalne radnje državnih organa putem kojih je privatna imovina podržavljena. Pod merom državnog organa podrazumevaju se i akti ili radnje pojedinaca putem kojih su pod plaštom izvršavanja ovlašćenja državnog organa bile oduzete stvari ili druga imovina (čl. 8).

Imovina se vraća vraćanjem u svojinu i posedovanje, vraćanjem prava svojine ili vraćanjem svojinskog udela. Ako se imovina ne može vratiti u celini, ona se može vratiti i samo delimično a za razliku u vrednosti plaća se naknada. Imovina se ne može vratiti ako na njoj postoji pravo svojine fizičkih ili gradjanskih pravnih lica. Imovina pravnih lica u mešovitoj svojini može se vratiti samo u vidu svojinskog udela na pravnom licu do visine udela društvene imovine (čl. 16).

Pokretnosti se vraćaju samo ako je reč o predmetima kulturne, istorijske ili umetničke vrednosti. Pokretnosti koje su po propisima o zaštiti prirodnog i kulturnog nasleđa predmeti kulturne i prirodne baštine, vraćaju se u svojinu i državinu samo ako nisu sastavni deo zbirki javnih muzeja, galerija i drugih srodnih ustanova. Na pokretnostima koje su sastavni deo zbirki vraća se, po izboru korisnika prava, pravo svojine ili mu se za njih plaća naknada. Izuzetno od ovoga vraćaju se i pokretnosti veće vrednosti, predmeti ili grupe predmeta za ličnu upotrebu korisnika prava, odnosno predmeti koji su korisnicima prava ili njihovim pravnim sledbenicima posebno dragi (čl. 17).

Nepokretnost se ne može vratiti: 1) ako služi za obavljanje delatnosti državnih organa ili za delatnosti iz oblasti zdravstva, vaspitanja i obrazovanja, kulture, odnosno drugih javnih službi, a vraćanjem bi se bitno smanjila mogućnost za obavljanje tih delatnosti jer se ne može zameniti drugom nepokretnosti, ili bi pak zamena bila povezana sa nesrazmernim troškovima; 2) ako je neodvojivi sastavni deo mreže, objekata, uredjaja ili drugih sredstava javnih preduzeća iz oblasti energetike, komunale, saobraćaja i veza koji su po zakonu izuzeti od privatizacije; 3) ako je izuzeta iz pravnog prometa, odnosno ako se na njoj ne može steći pravo svojine, ili ako potiče iz feudalnog izvora; 4) ako bi se bitno smanjila prostorna kompleksnost, odnosno namena korišćenja prostora i nepokretnosti; 5) u drugim slučajevima utvrdjenim zakonom (čl. 19). Nepokretnost se ne može vratiti u svojinu i posedovanje ni ako bi njenim povraćajem bila bitno smanjena ekonomska, odnosno tehnološka funkcionalnost kompleksa (čl. 20). Međutim, smatra se da ta prepreke ne postoje ako je nepokretnost u sredstvima obveznika bez pravnog osnova ili ako ju je obveznik dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos za obavljanje delatnosti koja nije povezana sa njegovom delatnošću. Smatra se, takođe, da je funkcionalnost kompleksa bitno narušena ako bi vraćanje nepokretnosti dovelo do takvih poremećaja ili izazvalo druge prepreke u poslovanju pravnog lica koje upravlja kompleksom, zbog kojih bi to pravno lice: došlo pod stečaj ili likvidaciju; moralo da napusti znatan deo svoje proizvodnje ili uslužne delatnosti; otpustilo znatan broj radnika; pretrpelo bitan podbačaj dohotka (čl. 21).

Nepokretnost čija vrednost nakon podržavljenja nije bitno porasla, vraća se, pod uslovima utrvrdjenim u ovoj glavi, bez obračuna razlike u vrednosti.

Nepokretnost čija je vrednost zbog novih investicija bitno porasla, po izboru korisnika prava se: ne vraća; na njoj se uspostavlja svojinski udeo do visine prvobitne vrednosti nepokretnosti; vraća, pod uslovom da za razliku u vrednosti plati naknadu (čl. 25).

Ako se nepokretnost ne može vratiti u svojinu i posedovanje, odnosno u vezi sa njom uspostaviti pravo svojine ili svojinskog udela, korisnik prava dobija naknadu uspostavljanjem svojinskog udela na pravnom licu ili u deonicama koje drži Republika Slovenija ili, na njegov zahtev u obveznicama izdatim u tu svrhu. Ako korisnik prava zahteva deonice, a iste ne mogu da mu se ponude, pripada mu naknada u obveznicama. Korisnik prava i obveznik mogu se sporazumeti da obveznik da korisniku prava drugu nepokretnost. Ova pravila shodno se primenjuju i na pokretnosti koje se ne mogu vratiti, kao i na druge podržavljene pokretnosti. Pravo na naknadu imaju i korisnici prava koji su svoju podržavljenu imovinu povratili na osnovu pravnog posla uz naknadu (čl. 42). Vrednost podržavljene imovine utvrdjuje se prema stanju u trenutku podržavljenja i uz uvažavanje njene sadašnje vrednosti (čl. 44).

Hrvatska

Uslovi i postupak naknade za imovinu koja je prethodnim vlasnicima oduzeta od strane jugoslavenske komunističke vlasti, a koja je prenesena u opštenarodnu imovinu, državno, društveno ili zadružno vlasništvo, uređeni su u Repuzblici Hrvatskoj Zakonom o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine.[22]

Prema čl. 1. Zakona, naknada za imovinu oduzetu prethodnim vlasnicima u načelu je isplata u novcu ili vriednosnim papirima (deonice ili udeli i obveznice), a izizetno u naturi. Ako neko lice stiče pravo na naknadu određene imovine u naturi, iz razloga obrane ili nacionalne sigurnosti zemlje može joj se dati druga odgovarajuća imovina u vlasništvo ili druga odgovarajuća naknada. “Prijašnjim vlasnikom“ smatraju se fizička i pravna lica kojima je imovina oduzeta, odnosno njihovi nasljednici i pravni sljdbenici.

Pravna lica, odnosno njihovi pravni sledbenici kojima je imovina oduzeta imaju pravo na naknadu za oduzetu imovinu samo ako su do donošenja Zakona na teritoriju Republike Hrvatske “održale neprekinuto pravno sljedništvo, obavljale djelatnost i imale sjedište“ (čl. 12. st. 1).

Na temelju ovoga Zakona priznaje se pravo na naknadu za sljedeću imovinu: “neizgrađeno građevinsko zemljište; poljoprivredno zemljište, sume i šumsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni dijelovi takvih zgrada, te stanovi i poslovne prostorije kao posebni dijelovi zgrade odnosno idealni dijelovi tih posebnih dijelova zajedno sa pripadajućim zemljištem (u daljnjem tekstu: stan ili poslovni prostor); brodovi i brodice; poduzeća; pokretnine“ (čl. 15).

Prethodnom vlasniku ne vraća se u vlasništvo i posed imovina: 1) na kojoj su na temelju valjanoga pravnoga osnova treće osobe stekle pravo vlasništva odnosno ako im je imovina na temelju valjanoga pravnoga osnova za stjecanje prava vlasništva predana u posed; 2) (neizgrađeno građevinsko zemljište, poslovni prostor i sl.) koja je u skladu sa Zakonom o pretvorbi društvenih poduzeća unesena u društveni kapital preduzeća, već prethodnom vlasniku pripada pravo na naknadu u deonicama ili udelima društva u čiji kapital je u postupku pretvorbe unesena ta imovina; 3) pravnih lica iz oblasti zdravstva, socijalne skrbi, odgoja, obrazovanja, kulture, zaštite kulturne i prirodne baštine, nauke, energetike i vodoprivrede, sporta i drugih javnih delatnosti, koja je postala vlasništvo tih pravnih lica na temelju posebnih propisa, a koja na dan donošenja Zakona je u njihovom posedu i služi za obavljanje njihove delatnosti za koju su osnovane, 4) koja je nedeljiv sastavni dio sistema mreža, objekata, naprava ili drugih sredstava javnih preduzeća iz oblasti energetike, komunalne delatnosti, prometa i veza te šumarstva; 5) koja je izuzeta iz pravnoga prometa, odnosno na kojoj nije moguće sticanje prava vlasništva 6) čijim bi se vraćanjem bitno okrnjila prostorna celovitost, odnosno namena upotrebe prostora i imovine; 7) čijim bi vraćanjem bila bitno okrnjena privredna, odnosno tehnološka funkcionalnost kompleksa (industrijski kompleks, komasirane gromade unutar poljoprivrednoga odnosno šumskoga kompleksa i sl.); 8) koja se koristi za obavljanje delatnosti tela državne vlasti i jedinica lokalne samouprave i uprave, osim ako se prethodni vlasnik obaveže da će u poglede te imovine s Republikom Hrvatskom, odnosno jedinicom lokalne samouprave i uprave sklopiti ugovor o zakupu na rok koji u pravilu ne može biti kraci od 10 godina (čl. 52-56).

Za imovinu koja se po odredbama ovoga Zakona ne vraća u vlasništvo, prethodnom vlasniku pripada pravo na naknadu u obveznicama Republike Hrvatske (čl. 57). Visina naknade je limitirana (na 3.700.000 kuna) i isplaćuje se u toku 20 godina.

Srbija

Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama[23] usvojen je 25. maja 2006. godine, stupio na snagu 10. juna 2006. godine, a primenjuje se od 1. oktobra 2006. godine. [24] Zakon uređuje samo deo restitucije - onu koja se tiče jedne kategorije subjekata: crkava i verskih zajednica, njihovih zadužbina i društava, čija je deproprijetacija (razvlašćivanje) izvršena primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je na teritoriji Republike Srbije vršeno oduzimanje imovine bez isplate tržišne naknade.

Pravo na restituciju po Zakonu o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama imaju sve crkve i verske zajednice bez obzira na osnov oduzimanja, pa i onda kada je oduzimanje izvršeno bez bilo kakvog pravnog osnova, samo na osnovu rešenja ili drugog akta državnog organa, uz ispunjenje tri osnovna uslova: 1) da je imovina (nepokretnost ili dobro od kulturno-istorijskog značaja) oduzeta crkvi ili verskoj zajednici posle 1945. godine, 2) da je oduzimanje izvršeno od strane države, na osnovu tada važećih propisa ili drugih akata državnih organa i 3) da je oduzimanje izvršeno bez naknade ili dodele druge nepokretnosti.

Sa aspekta Zakona irelevantano je konfesionalno opredeljenje podnosioca zahteva, kao i međusobno kanonsko priznavanje ili nepriznavanje crkava i verskih zajednica, ali je zakonski preduslov da se radi o imovini koja je posle 1945. godine oduzeta od subjekta koji je imao od strane države priznat, izričito ili prećutno, status crkve ili verske zajednice. Ta imovina po Zakonu treba da bude vraćena tom istom subjektu, a ako je on u međuvremenu prestao da postoji - pravnom ili fizičkom licu koje je, prema njegovim opštim aktima, odnosno po zakonu, njegov pravni sledbenik.

Obveznici vraćanja imovine, koju čine prvenstveno nepokretnosti (član 9), jesu država, privredna društva ali i sva druga pravna lica koja su na dan 10. juna 2006. godine, kada je Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama stupio na pravnu snagu, bila vlasnici predmetne imovine. Izuzetno, to mogu biti i fizička lica ukoliko su pravo svojine na konfesionalnoj imovini stekla na osnovu nezakonitih ili fiktivnih pravnih akata i poslova, a posebno ako su se neosnovano obogatila od te imovine (član 8). Obveznik vraćanja može biti bilo koje pravno ili fizičko lice koje bez osnova, ili sa osnovom koji je stupanjem na snagu ovog zakona otpao, ima svojinska i državinska prava na nepokretnoj ili pokretnoj imovini oduzetoj od crkava i verskih zajednica (čl. 7). Fizička lica su, praktično, isključena iz kruga obveznika vraćanja, sa izuzetkom onih fizičkih lica koja su na nezakonit način, na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta od crkava i verskih zajednica (videti član 8. stav 2. Zakona). Zakon u članu 8. štiti pravnu sigurnost fizičkih lica koja su od momenta oduzimanja do danas zakonitim putem stekla oduzetu imovinu, bilo teretnim, bilo neteretn im pravnim poslom. Ta lica nisu obveznici vraćanja ili isplate novčane naknade, odnosno njihov pravni položaj primenom ovog zakona neće se izmeniti. Ali, fizička lica koja su nezakonitim (ništavim) pravnim poslom stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta crkvama i verskim zajednicama, ne spadaju u savesne sticaoce i stoga mogu biti obavezani da tu imovinu vrate ili da crkvi ili verskoj zajednici nadoknade njenu vrednost.

Crkve i verske zajednice po ovom zakonu imaju pravo na povraćaj dve kategorije imovine: 1) nepokretnosti svih vrsta i 2) pokretnih stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.

Predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica:1) poljoprivredno zemljište, 2) šumsko zemljište, 3) građevinsko zemljište, 4) šume, 5) stambene zgrade, 6) poslovne zgrade, 7) delovi (idealni) stambenih i poslovnih zgrada, 8) stanovi, 9) poslovne prostorije (čl. 9). Pod poljoprivrednim zemljištem podrazumevaju se: njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare, kao i drugo zemljište namenjeno za poljoprivrednu proizvodnju. Pod šumskim zemljištem, podrazumeva se zemljište na kome se gaji šuma. Građevinsko zemljište je zemljište na kojem su izgrađeni objekti i zemljište koje služi redovnoj upotrebi tih objekata. Pod šumom, podrazumeva se zemljište obraslo šumskim drvećem. U kategoriju poslovnih objekata spadaju i magacini i skladišta, ali u širem smislu i bolnice, lečilišta, sanatorijumi i slični objekti.

Predmet restitucije po ovom zakonu nisu pokretne stvari, osim onih koje su od kulturnog, istorijskog ili umet ničkog značaja. Crkve i verske zajednice nemaju pravo po ovom zakonu na povraćaj drugih pokretnih stvari, kao što su traktori, kombajni i druge poljoprivredne mašine, čamci i brodovi, alati i drugi privredni inventar. Ne mogu tražiti ni povraćaj privrednih preduzeća, društava i udruženja (ali kao pravni sledbenici mogu tražiti povraćaj nepokretnosti tih subjekata), patenata, licenci, službenosti, rudarskih prava, prava industrijske svojine itd.

Vraćanje imovine po ovom zakonu karakterišu, između ostalih, načelo prioriteta naturalne restitucije i načelo integralne naknade. Naturalna restitucija je pravilo, a novčano obeštećenje je njena nadopuna ili samostalna alternativa za obeštećenje bivšeg vlasnika. Nema novčanog obeštećenja dok god je moguća naturalna restitucija.

Redosled i pojavni oblici restitucije su sledeći: 1) potpuna naturalna restitucija (vraćanje iste nepokretnosti koja je bila oduzeta), 2) naturalna supstitucija (vraćanje druge imovine), 3) delimična naturalna restitucija + novčana obeštećenje i 4) novčano obeštećenje . U rešavanju restitucije moguća su sve ove i druge kombinacije, čime je olakšana mogućnost postizanja sporazumnog rešenje. Podnosilac zahteva nema mogućnost izbora između naturalne restitucije i novčanog obeštećenja već je to pitanje o kome odlučuje Direkcija za restituciju. Ipak je u dispoziciji stranaka da se mogu sporazumeti o modalitetima i načinu vraćanja, tako što mogu zaključiti sporazum, odnosno poravnanje, koje ima snagu izvršne isprave, i na taj način, praktično, svojom voljom i izborom okončati postupak restitucije.

Nepokretnost se neće vratiti u naturalnom obliku u sledećim slučajevima: 1) kada je nepokretnost izvan pravnog prometa, 2) kada se na nepokretnosti koja je predmet zahteva za restituciju ne može steći pravo svojine, odnosno pravo korišćenja, 3) kada bi vraćanje bitno omelo funkcionisanje državnih organa, javnih službi i društvenih institucija, uz nastupanje nesrazmerne štete i 4) ako bi vraćanje nepokretnosti ugrozilo opstanak privrednog subjekta koji je sadašnji vlasnik nepokretnosti. Nepokretnosti koje nisu u pravnom prometu (res extra commercium), spadaju u kategoriju javnih dobara koja nisu striktno i jednoznačno definisana. Mogla bi se postaviti sledeća nomenklatura javnih dobara: 1) prirodna bogatstva: zemljište, vode, šume, rude, nafta i prirodni gas, životinjski i biljni svet, 2) dobra u opštoj upotrebi: putevi, trgovi, parkovi, plovne reke, jezera, obalno more, morske obale, luke i pristaništa, muzeji, galerije, biblioteke, zoološki vrtovi, spomenici kulture, groblja, vazdušni prostor, vazduhoplovna pristaništa, komunalni objekti i dr. 3) zgrade i druge nepokretnosti državnih organa: zgrade skupštine, vlade organa uprave, sudova, javnih tužilaštava, zatvori, carinski magacini, vojne zgrade i kasarne, vojna skladišta i poligoni i dr. Ipak mnoga od ovih dobara danas mogu biti u pravnom prometu putem poslovnih i koncesionih ugovora. Zakon, ipak navedene izuzetke od restitucije ne dozvoljava u slučaju ako je nepokretnost obveznik stekao bez pravnog osnova ili ako je obveznik tu nepokretnost dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos, što implicite znači da taj objekat, čim ga neposredno ne koristi, nema za njega i njegovu delatnost krucijalni značaj.

Novi vlasnik s pravnosnašnošću rešenja o restituciji stiče puna vlasnička ovlašćenja: da stvar drži, da ubira plodove i da njome raspolaže (usus, fructus, abusus), ali će još dve godine morati da trpi zatečeni odnos zakupa. Rok od dve godine je maksimalni zakonski odložni rok za trajanje zakupa. Crkva, odnosno verska zajednica, kao novi vlasnik nepokretnosti, u gorenavedenom slučaju stupa na mesto zakupodavca (arendara) i ima pravo da od zakupca naplaćuje zakupninu, kao i da prema zakupcu, ako se ne drži ugovorenih uslova ili nanosi štetu zakupodavcu, preduzima sve ugovorom i zakonom predviđene mere za zaštitu svojih stvarnih i obligacionih prava. Ona mu može i otkazati ugovor, ako za to ima zakonskih uslova, ali ne može svojim radnjama otežavati položaj zakupca i modifikovati ugovorene uslove, npr. menjati visinu zakupnine. U njihovim međusobnim odnosima primenjuju se odredbe ugovora o zakupu, kao i odredbe o zakupu iz Zakona o obligacionim odnosima.

Po članu 13. Zakona brišu se hipoteke zasnovane na nepokretnosti koja se vraća, novi vlasnik preuzima nepokretnost oslobođenu tereta, a za potraživanja koja su bila obezbeđena ovim teretima poveriocima garantuje Republika Srbija. Hipoteke nastale pre podržavljenja nepokretnosti ne oživljavaju u momentu restitucije. Prema članu 14. Zakona, ponovo se uspostavljaju službenosti koje su postojale pre eksproprijacije, odnosno nacionalizacije, a bile su izbrisane u momentu podržavljenja, osim ako se time ne naraušavaju prava trećih lica.

Zakon daje prednost naturalnoj restituciji u svim slučajevima kada je to moguće. U slučajevima kada vraćanje u naturalnom obliku nije moguće (čl. 11), titular prava na restituciju može prihvatiti drugu imovinu (zamenska restitucija) ili dobiti novčano obeštećenje. Novčano obeštećenje je moguće u dva oblika: 1) u novčanim državnim obveznicama, u slučaju kad je obveznik restitucije država, i 2) u novčanoj gotovini, u slučajevima kada je obveznik restitucije fizičko ili pravno lice. Visina naknade za oduzetu imovinu utvrđuje se prema stanju te imovine u momentu oduzimanja, a prema njenoj vrednosti u vreme donošenja prvostepenog rešenja (čl. 17. st. 1). Ako je obveznik vraćanja Republika Srbija, naknada se isplaćuje u obveznicama Republike Srbije kojima se može trgovati na organizovanom tržištu ili van organizovanog tržišta, u smislu zakona koji uređuje tržište hartija od vrednosti. Obveznice će se izdati pod uslovima i rokovima koje odredi opšti zakon o denacionalizaciji koji tek treba da se donese (čl. 18). Vraćena imovina i isplaćena naknada crkvama i verskim zajednicama po ranijim propisima, uzimaju se u obzir i uračunavaju se u obračun naknade po Zakonu o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama.

Crvke i verske zajednice ne mogu zahtevati naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja oduzetom imovinom, a obveznici vraćanja ne mogu zahtevati naknadu štete po osnovu njenog održavanja u peridu od dana oduzimanja do njenog vraćanja (čl. 19). Međutim, crkva, odnosno verska zajednica koja je svoju ranije oduzetu nepokretnost vratila na osnovu teretnog prvnog posla ima pravo regresa u novcu od Republike Srbije.

Makedonija

Uslovi i postupak vraćanja imovine i vidovi, uslovi i postupak za davanje naknade za imovinu oduzetu u korist države uređeni su u Republici Makedoniji Zakonom o denacionalizaciji.[25] Prema čl. 2. tog Zakona, vraća se imovina, odnosno daje se naknada za imovinu fizičkim licima i verskim hramovima, manastirima i vakufima oduzetim posle 2. avgusta 1944. godine: 1) na osnovu propisa kojima je vršeno opšrte oduzimanje i ograničavanje svojine; 2) na osnovu propisa za oduzimanje imovine radi ostvarivanja opštekorisnih ciljeva, kao i imovine eksproprisane radi ostvarivanja opštekorisnih ciljeva, odnosno opšteg interesa, ako nisu ispunjeni uslovi za vraćanej imovine prema odredbama o eksproprijaciji, i 3) bez pravnog osnova. Predmet denacionalizacije i i imovina koja je oduzeta u slučajevima utvrđenim čl. 4. i 5. zakona. Vraćanje imovine, odnosno davanje naknade moglo je da se traži u roku od pet godina od dana stupanja na snagu Zakona.

Pod pojmom "verski hram" podrazumeva se hrišćanska crkva i molitveni dom, islamska džamija i jevrejska sinagoga, a “verski vakuf” je neotuđiva imovina namenjena za religiozne i humane ciljeve

Predmet denacionalizacije nije imovina: 1) oduzeta prema Zakonu o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Narodnoj Republici Makedoniji i Autonomnoj Kosovsko-metohijskoj oblasti; 2) oduzeta po osnovu gubitka državljanstva po sili zakona ili na osnovu pravnosnažne presude, i 3) za koju je zaključen međudržavni sporazum (ugovor) o obeštećenju za oduzetu imovinu. Predmet denacionalizacije nisu predmeti i objekti od posebnog kulturnog i istorijskog značaja i prirodne retkosti predviđene zakonom.[26] Predmet denacionalizacije nije ni oduzeta imovina za koju je plaćena, odnosno primljena naknada. Izuzetak postoji ako oduzeta imovina za koju je primljena naknada postoji, imovina se može vratiti s tim što je tražilac dužan da vrati naknadu u iznosu, na načinu i u postupku koji su utvrdjeni propisom Vlade Republike Makedonije.[27]

Vraćanje i naknada za oduzetu imovinu vrši se bez prava na naknadu obične štete i naknade izgubljene dobiti (čl. 9).

Ne vraća se u svojinu zbog postojanja javnog interesa, a daje se naknada za: 1) imovinu koja je po oduzimanju, prema zakonu, postala dobro u opštoj upotrebi, i to: javni trgovi, ulice, saobraćajnice, parkovi, javno – saobraćajne površine i drugi objekti komunalne infrastrukture; 2) imovinu koja se koristi u funkciji za potrebe odbrane i bezbednosti Republike Makedonije; 3) neizgrađeno građevinsko zemljište na kom je prema urbanističkom planu predviđena izgradnja objekata iz tač. 1) i 2) i drugih objekata od javnog interesa i 4) imovinu koja se nakon oduzimanja koristi za obavljanje delatnosti od javnog interesa utvrđenog zakonom (čl. 10). Ne vraća se u svojinu, a daje se naknada i za: 1) imovinu na kojoj je do dana stupanja na snagu Zakona pravo vlasništva steklo drugo fizičko ili pravno lice pravnim poslom ili odlukom nadležnog organa i 2) nacionalizovani stočni fond (stada ovaca, koza, krupna stoka i drugi stočni fond).

Nepokretnost se vraća u svojinu u celini ili u delu, u stanju u kojem se nalazi na dan kada ovaj zakon stupa na snagu. Nepokretnost se vraća kao deo, kada nije moguće vraćanje u celini, ako se time saglasi tražilac i ukoliko je to moguće, ako drugim zakonom nije drukčije određeno (čl. 20. Za nepokretnost čija je vrednost posle oduzimanja uvećana, tražiocu se prema sledećem prioritetu nudi: 1) vraćanje nepokretnosti u svojinu ukoliko tražilac plati razlika za uvećanu vrednost nepokretnosti; 2) uspostavljanje svojinskog udela do visine prvobitne vrednosti nepokretnosti; i 3) plaćanje naknade. Razliku u vrednosti nepokretnosti tražilac je dužan da plati u roku od godinu dana od pravnosnažnosti rešenja o denacionalizaciji (čl. 21). Nepokretnost čija je vrednost posle oduzimanja umanjena, vraća se u svojinu uz plaćanje razlike za umanjenu vrednost nepokretnosti. Razliku u vrednosti država je dužna da nadoknadi (čl. 22). Kada se vraća nepokretnost u svojinu, pomoćne i njima slične prostorije i objekti, kao i pridružni i sporedni predmeti dele sudbinu nepokretnosti (čl. 23).

Pokretna stvar se vraća u svojinu ako postoji i može da se identifikuje, osim ako drukčije nije odredjeno zakonom (čl. 32).

Naknada se daje za imovinu koja se ne vraća, kao i kada se imovina ne vraća zato što je prestala da postoji. Naknada se odredjuje prema stanju imovine u momentu oduzimanja, saglasno Uredbi o proceni vrednosti i utvrdjivanju naknade za denacionalizovanu imovinu, koju donosi Vlada Republike Makedonije (čl. 37). Za imovinu koja se ne vraća kao naknada se daje: druga imovina iste vrste u svojini države i akcije i udeli u svojini države. Kada se naknada ne daje na prethodno izložen način, naknada za imovinu koja se ne vraća daje se u vidu obveznica (čl. 38). Obveznice glase u čvrstoj valuti i na njih se ne zaračunava kamata. Promet obveznica je slobodan i ne podleže plaćanju poreza na promet (čl. 40). Obveznice mogu da se koriste za široku namenu, utvrđenu čl. 41. Zakona.

Kada se uporede izneta rešenja u uporednom pravu i rešenja sadržana u Nacrtu, ali i u Zakonu o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja, videće se da su crkve i verske zajednice u znatno nepovoljnijem položaju nego što je to slučaj u svim drugim republikama bivše SFRJ, a posebno u pogledu da se: 1) u obzir uzimaju samo pravni akti oduzimanja sa neposrednim dejstvom a ne i materijalne radnje državnih organa putem kojih je imovina oduzimana; 2) crkvama i verskim zajednicama uskraćuje pravo na povraćaj pokretnih stvari; 3) crkavama i verskim zajednicama uskraćuje pravo na obeštećenje u slučajevima kada ne nepokretnosti ne mogu vratiti; 4) broj slučajeva u kojima se nepokretnosit ne vraćaju toliko „rastegao“ da na kraju neće imati ni šta da se vrati; 5) ne uzimaju u obzir slučajevi kada je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene svojine u privatnu svojinu na osnovu nezakonitih ili fiktivnih pravnih akata i poslova.

3. Da li Nacrt zakona o povraćaju oduzetih nepokretnih stvari crkvama i vjerskim zajednicama donosi crkvama i verskim zajednicama „boljitak“ u odnosu na Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja?

Iz čenjenice da je crnogorski zakonodavac u čl. 8. st. 2. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja propisao da će se uslovi, način i postupak povraćaja oduzetih imovinskih prava vjerskim zajednicama urediti posebnim zakonom logično se moglo zaključiti da je procena crnogorskog zakonodavca bila da taj zakon nije na odgovarajući način regulisao pitanje restitucije konfesionalne imovine te da će se posebnim zakonom na adekvatniji način sagledati i regulisati celokupna problematika povraćaja imovinskih prava crkava i verskih zajednica oduzetih nakon Drugog svetskog rata. Logično je, takođe, bilo za očekivati da ta rešenja neće biti nepovoljnija od opšteg režima denacionalizacije, pogotovu što to nije u uporednom pravu nigde učinjeno (već upravo obrnuto).

Ranije smo već ukazali na okolnost da naziv i „predmet“ Nacrta nije u skladu sa čl. 8. st. 2. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja i da u opšte ne reguliše pitanje povraćaja pokretnih stvari i obeštećenja u slučaju kada nije moguće vraćanje.

Ako se pažljivo pogleda većina odredbi Nacrta videće se da su one po značenju identične (ili bar ne donose ništa novo) sa odredbama Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju (opšti zakon):

- Načela povraćaja iz čl. 2. odgovaraju sadržini opšteg zakona;

- Definicije iz čl. 3. ne sadrži nikakvu novinu;

- Odredba čl. 5. Nacrta odgovara čl. 5. opšteg zakona;

- Odredba čl. 6. Nacrta odgovara čl. 2. opšteg zakona;

- Odredba čl. 7. Nacrta odgovara čl. 11. st. 1. i čl. 12. opšteg zakona;

- Odredba čl. 9. st. 1. Nacrta odgovara čl. 26. st. 4. opšteg zakona;

- Odredba čl. 10. Nacrta odgovara čl. 6. st. 2. opšteg zakona;

- Odredba čl. 11. Nacrta odgovara čl. 31. opšteg zakona;

- Odredba čl. 12. Nacrta odgovara čl. 9. opšteg zakona;

- Odredba čl. 13. st. 1. Nacrta odgovara čl. 3. opšteg zakona;

- Odredba čl. 13. st. 2. Nacrta odgovara čl. 29. opšteg zakobna;

- Odredba čl. 14. st. 1. Nacrta odgovara u pogledu nadležnosti organa čl. 27. opšteg zakona;

- Odredba čl. 16. Nacrta odgovara čl. 27. st. 1. i 28. opšteg zakona;

- Odredba čl. 17. Nacrta odgovara čl. 34. opšteg zakona, osim što se dodatno određuje da se u rešenje unose i „obaveze i uslovi predaje nepokretne stvari“ (što dodatno otežava položaj crkava i verskih zajednica);

- Odredba čl. 19. Nacrta odgovara čl. 4. opšteg zakona.

Odredba čl. 1. Nacrta je restriktivnija za crkve i verske zajednice nego što je to odredba čl. 1. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja (u obzir se uzimaju samo nepokretnosti oduzete do 1968).

Odredba čl. 8. Nacrta delom odgovara čl. 7. st. 4. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja, ali zato dodatak da crkve i verske zajednice nemaju pravo na povraćaj ne samo u slučaju kada su svoje nepokretne stvari prenele u opštenarodnu, državnu, društvenu ili dazdružnu svojinu pravnim poslom ili jednostranim aktom nego i kada je prenos izvršen „aktom državnog organa donijetim na zahtjev crkve ili vjerske zajednice“ predstavlja dalje sužavanje mogućnosti da crkve i verske zajednice dođu do oduzetih nepokretnosti (ne vodi se računa ni to tome da li je prenos teretan ili dobročin). Ne možemo a da ne primetimo da je nepravično i nemoralno u opšte govoriti o dobrovoljnosti otuđenja imovine od strane crkava i verskih zajednica nakon Drugog svetskog rata kada već svako zna za komunističko tretiranje religije kao opijuma za narod, stotine mrtvih ili utamničenih verskih službenika i sveštenika i nebrojene napuštene crkve i parohije. To me neodoljivo podseća na onaj filmski kliše o „davanju ponudi koja se ne može odbiti“. Da zlo bude veće, dok se u članu 3. Nacrta, potpuno neopravdano, pod aktima oduzimanja podrazumevaju samo „prvni akti koji su imali neposredno dejstvo“ a ne i brojni faktički akti oduzimanja, dotle se u čl. 8. Nacrta ostavlja mogućnost da pravo na povraćaj isključe i pravni i faktički akti crkava, odnosno verskih zajednica i državnih organa, doneti „na zahtjev crkve ili vjerske zajednice“.

Odredba čl. 14. st. 2. Nacrta je restriktivnija za crkve i verske zajednice nego što je to odredba čl. 27. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja (zahtev se podnosi za svaku nepokretnost).

Odredba čl. 15. Nacrta je restirktivnija za crkve i verske zajednice nego što je to odredba čl. 27. st. 1 Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja (kraći rok za podonšenje zahteva).

Odredba čl. 4. Nacrta je suštinski nespojiva sa čl. 8. st. 2. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja. Dok Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja izričito propisuje da će se uslovi, način i postupak povraćaja oduzetih imovinskih prava vjerskim zajednicama urediti posebnim zakonom, Nacrt povratno upućuje na taj isti Zakon „u dijelu odredbi zakona koje se odnose na povraćaj oduzetih nepokretnih stvari“. I tako može u krug.

Kada se povežu odredbe čl. 8a. st. 3. i čl. 32. st. 5. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja i odredba čl. 18. Nacrta, dolazi se u situaciju koja je krajnje nepovoljna po crkve i verske zajednice. Član 18. Nacrta faktički znači da pisac Nacrta smatra da sve dok se ne donese zakon o restitucije oduzetih nepokretnih stvari crkava i verskih zajednica njihova oduzeta imovina nije bila zaštićena čl. 32. st. 5. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja i da je mogla biti slobodno otuđivana. Logično je pitanje da li će išta ostati „neotuđeno“ na način obuhvaćen čl. 7. Nacrta (nepokretnosti koje se ne vraćaju).

Na osnovu svega prethodno rečenog može se jedino zaključiti da ako se predloženi Nacrt prihvati crkve i verske zajednice su samo izgubile i faktički će ispasti da su im članom 8. st. 2. Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja data „lažna očekivanja“ da će nepravda konačno biti ispravljena. Razume se, ako su takva očekivanja ikada i imale.

Na kraju, svaki zakonski projekat trebao bi da zadovolji zahteve jasnosti, preciznosti, konzistentnosti i sveobuhvatnosti. Nama se čini da ponuđeni Nacrt te uslove ne ispunjava i da je, pravno tehnički gledano, na mnogo nižem nivou nego Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenja. Na primer, ako se pogleda odredba čl. 9. st. 1. videće se da povezivanje stvari koje nemaju veze jedna sa drugom. Tom odredbom je propisano: „Crkve i vjerske zajednice nemaju praov na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanje oduzetom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja“. Međutim, deo te odredbe: „kao i po osnovu njenog održavanja„, nikako ne može da se odnosi na crkve i verske zajednice, pošto one nisu u posedu oduzetih nepokretnosti pa ih i ne održavaju, nego samo na subjekta obaveze povraćaja iz čl. 12. Nacrta.

Neke nepreciznosti su, međutim, mnogo opasnije. Pravne konstrukcije poput onih iz čl. 2. alineje 1 („jednakog pravnog tretmana scih crkava i vjerskih zajednica“), čl. 10 („Pravo na povraćaj nepokretnih stvari pripada crkvama i vjerskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i vjerskih zajednica), čl. 11 („Stranke u postupku za povraćaj oduzetih nepokretnih stvari su crkve i vjerske zajednice...“) i čl. 13. i 14. Nacrta, mogu da otvore put brojnim sporovima i budu izvor zloupotreba, ukoliko se ne naglasi da pravo na povraćaj pripada isključivo onoj crkvi, odnosno verskoj zajednici „kojoj je određena nepokretnost (imovinsko pravo) oduzeta“.

Zaključak je, dakle: crkve i verske zajednice su više izgubile nego dobile time što denacionalizacija nije regulisana jedinstvenim zakonom.[28] Ukoliko bi predloženi Nacrt bio pretočen u konačan zakonski tekst, to bi pre predstavljalo konačno oduzimanje ranije oduzetih[29] imovinskih prava crkava i verskih zajednica nego što put ka restituciji i otklanjanju nepravdi.

Dr Nenad Đurđević

THE BILL ON RESTORING SECULARIZED REAL ESTATE TO THE CHURCHES AND RELIGIOUS COMMUNITIES - A RESTITUTION OR A FULL DEPRIVATION OF THE CHURCH AND RELIGIOUS COMMUNITIES PROPERTY IN MONTENEGRO

All the states founded on the territory of former Yugoslavia, except Serbia and Bosnia and Herzegovina, have passed their laws on denationalisation. Thereto only Serbia has passed special Law on restoring (restitution) property to the churches and religiuos communities. Since Montenegro is one of the last countries that left open the issue of restitution of secularized property, the author in this paper analyses if the propositions from the prepared Bill on restoring secularized real estate to the churches and religiuos communities from March 2010 follows "the trail" of positive expiriences of other countries or follows the bad examples in comparative legislation practice and particularly, if the prepared Bill is fully in accordance with the law system of Montenegro or general rules on protection and restitution of property. From the fact that Montenegro legislator has prescribed in the Law on restoring of deprived property rights and compensations that terms, forms and procedure of restitution of secularized property will be regulated by special law, one could justifiably conclude that the mentioned law did not solve the issue of confessional property restitution and that the special law will percieve and solve in a proper way all problems on restoring the property rights that were taken from churches and religious communities after the Second World War. One could also expected that those solutions would not be more unfavorable than the general denationalisation regime, especially because we cannot find such examples in comparative law (on the contrary is quite the opposite case). The author comes to a conclusion in this paper that churches and religious communities will have more losses than benefits because the denationalisation is not regulated by the same law, if the proposed bill becomes final law text. According to the author, that would mean the final deprivation of churches and religious commnuities property rights and not path toward restitution and elimination of injustice.

Key words: restitution, property, churches and religious communities, denationalisation, Montenegro, the Bill.

[1] Izlaganje i rad sa Okruglog stola „Restitucija oduzete imovine crkava i vjerskih zajednica u Crnoj Gori“, održanog 17. aprila 2010. godine u organizaciji Episkopskog savjeta Pravoslavne cRkve u Crnoj Gori.

[2] Miraš Radović, Osnovni pojmovi i principi u okviru ustavnog sistema i ljudskih prava, Priručnik za polaganje stručnog ispita, Vlada Crne Gore, Podgorice, 2008, str. 50.

[6] Prema čl. 9. Ustava Crne Gore: “Potvrđeni i objavljeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su dio unutrašnjeg pravnog poretka, imaju primat nad domaćim zakonodavstvom i neposredno se primjenjuju kada odnose uređuju drukčije od unutrašnjeg zakonodavstva.“

[7] A. Grgić, Z. Mataga, M. Longar, A. Vilfan, Pravo na imovinu prema Evropskoj Konvenciji o ljudskim pravima, Priručnik iz oblasti ljudskih prava br. 10, Savet Evrope, Strazbur, 2007, str. 6.

[11] Videti, Monica Carss-Frisk, Pravo na imovinu – Vodič za implementaciju člana I. Prvog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, Savet Evrope, Sarajevo, 2002, str. 59-61.

[14] „Oduzete pokretne stvari koje nijesu zakonom proglašene za nacionalno blago vraćaju se bivšem vlasniku.“

[15] „Nepokretne stvari se vraćaju bivšim vlasnicima, u skladu sa ovim zakonom.“

[16] Vladimir Todorović, Denacionalizacija u Srbiji – de lege ferenda, http://www.hereticus.org/arhiva/2004-4/denacionalizacija-u-srbiji-de-lege-ferenda.html

[18] Crkve i verske zajednice su podnele najveći teret podržavljenja imovine posle 1945. godine, posebno agrarnom reformom i nacionalizacijom. U literaturi se navodi da je u bivšoj Jugoslaviji podržavljeno blizu tri hiljade crkvenih i manastirskih poseda velike površine, tako da su ovi posedi bili na trećem mestu po veličini udela u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.

[20] Potpisali: Dr. Mustafa Cerić, Reisu-l-ulema, Islamska zajednica u BiH; g. Vasilije Kačavenda, episkop zvorničko tuzlanski, Srpska Pravoslavna Crkva; kardinal Vinko Puljić, nadbiskup Vrhbosanski, Katolička crkva; Jakob Finci, predsednik Jevrejske zajednice.

[21] „Uradni list Republike Slovenije“, br.27/1991, 56/1992, 13/1993, 31/1993, 24/1995, 23/1997, 65/1998, 76/1998

[22] Nar. novine, br. 92/96, 92/99(ispr.), 80/02 i 81/02(ispr.), a Odluka USRH, br. U-I-673/1996 i dr. u Nar. novinama, br. 39/99, 42/99(ispr.), 43/00, 131/00, 27/01, 34/01(ispr.), 65/01 i 118/01

[24] Pregled zakonskog rešenja u Srbiji u najvećem delu smo naveli prema objašnjenju (tekstu) sa sajta Direkcije za restituciju: Hronologija oduzimanja imovine od crkava i verskih zajednica, http://www.restitucija.gov.rs/vlado/wp-content/uploads/2008/08/Objasnjenja%20uz%20zakon%20lat.pdf

[28] Lično smatramo da ne samo ustavno načelo jednakosti svih pred zakonom nego i razlozi pravičnosti nalažu da ista pravila važe za sva lica kojima je imovina oduzeta nakon Drugog svetskog rata.

[29] Poput sintagme „eksproprijacija eksproprijatora“.