Dr Andrzej Konrad Piasecki

Uniwersytet Pedagogiczny, Krakov, Poljska

UDK: 321.7(4-672EU); 352.07(4-672EU)

Primljeno: 19.01.2011.

Pregledni naučni članak

LOKALNA DIREKTNA DEMOKRATIJA U EVROPSKIM DRŽAVAMA -  SLIČNOSTI I RAZLIKE

Autor ukazuje na činjenicu da neposredna demokratija u današnjoj Evropi ima različite oblike. On zastupa i objašnjava stav kako su istraživanja lokalnih i regionalnih zajednica nezaobilazna. Ukazuje na tendenciju većeg broja i popularenosti referenduma, mahom u Evropi. Značaj  lokalne neposredne demokratije u evropskim državama je u centru pažnje brojnih naučnika, a najpre politikologa. Na osnovu međunarodnih konferencija, gde smo učestvovali, autor daje fragmentarni pregled problema u sledećim državama: Bugarska, Hrvatska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Španija; Irska, Nemačka, Norveška, Portugalija, Rumunija, Slovačka, Srbija, Švedska, Ukrajina, Mađarska, Velika Britanija i Italija. Ovde Ukazuje da se sve evropske države razlikuju u normativnom i empirijskom pristupu lokalnoj demokratiji i lokalnim i regionalnim zajednicama. Smatra se kako, naročito na lokalnom nivou, eksperimenti koji se služe internetom i mobilnom tehnologijom, mogu obezbediti ekspanziju neposredne demokratije i popularizaciju njenih novih oblika.

Ključne reči:  lokalna zajednica, regionalna zajednica, neposredna demokratija, referendumska praksa u Evropi, referendum

UVODNI DEO

U savremenoj Evropi direktna demokratija poprima različite oblike, čija sitematizacija je već, u više navrata, sprovedena u stručnoj literaturi.[1] Ipak, u slučaju lokalnih i regionalnih  zajednica, istraživanja te problematike iziskuju aktualizaciju zbog promena političkih uslovljenosti,  u kojima funkcionišu jedinice teritorijalne samouprave. Naime, procesi integracije i globalizacije, praćeni su, takođe, pojavom lokalizacije koja označava jačanje pozicija teritorijalnih zajednica uz istovremeno smanjenje značaja državnih struktura. Svemu tome  u prilog idu decentralizacione reforme koje su realizovane u brojnim evropskim državama, kao i opšta tendencija ka renesansi uvećanja značaja lokalnog identiteta.[2] Analiza evoluiranja direktne demokratije u lokalnim zajednicama trebala bi da bude istraživački imperativ politikologa koji se bavi kako teritorijalnom samoupravom, tako i samom neposrednom demokratijom. Samo u lokalnim uslovima moguća je rekonstrukcija antičkog (idealnog) modela demokratije, kakvu predstavljaju skupovi građana.

Sve češće, savremene demokratije, odlučuju se na primenu neposrednih oblika vršenja vlasti. Gotovo polovina od oko 1500 sprovedenih u svetu opštih nacionalnih izbora ( u tome, kako u obliku referenduma, tako i plebiscita) održana je tokom poslednjih 25 godina. Većina od njih je održana u Evropi. U opštinama u evropskim državama   svake se godine održava par stotina referenduma i preduziman je približan broj građanskih inicijativa. Savet Evrope je 1994. godine preporučio uvođenje i primenu instrumenata neposredne demokratije na opštinskom nivou. Na proleće 2005. godine Parlamentarna skupština  Saveta Evrope usaglasila je prvi spisak preporuka koje se odnose na „dobru referendumsku praksu u Evropi“.[3]

Konsultacije sa stanovnicima lokalnih zajednica jesu  sankcionisane normama međunarodnog prava ( Evropska karta lokalne samouprave)[4]. Uveden, poslednjih godina, u mnogim evropskim državama neposredni način izbora gradonačelnika,  proširio istovremeno i  specifičan oblik opšteg glasanja za njegov opoziv ( recall )[5]. Učestalija primena neposredne demokratije u lokalnim zajednicama predstavlja takođe rezultat civilizacijskog i tehnološkog napretka, koji je doveo do nastanka e-demokratije i e-uprave. Njihova primena je naročito efikasna u lokalnim uslovima[6] , šta u Poljskoj predstavlja, u svetlu zakonske regulative, nivo opštine i povjata.[7]

Politolozi u Evropi ( posebno u Švajcarskoj i Nemačkoj ) zapažaju sve veći značaj lokalne neposredne demokratije. O tome svedoče, između ostalog,  međunarodne konferencije posvećene toj tematici ( Marburg 2007, Lucern 2008 ), publikacije[8] kao i osnivanje 2001. godine Inicjative&Referendum Institut Europe,[9] u okvirima kojeg funkcioniše grupa naučnika, publicista i aktivista NVO koji se bave pitanjima neposredne lokalne demokratije.

Međutim, u Poljskoj, nauka i publicistika u istraživanju i izveštavanju o neposrednoj demokratiji se, još uvek, svodi , pre svega, na opštenacionalnu dimenziju ( kako u zemlji, tako i u Evropi ), na taj način  vršeći , donekle, marginalizaciju ogromnog doprinosa lokalnih zajednica. A, samo u Poljskoj, to je već preko 600 referenduma, par desetina zajednica koje deklarišu u njihovim statutima pravo građana za uredbodavne inicijative. Osim toga, tu su vrlo zastupljene brojne društvene  konsultacije kao i skupovi građana u seoskim sredinama kao i naseljima ( oko 40 hiljada zajednica). Ipak, literatura posvećena toj temi je skromnog obima.[10] Naročito, pak, nedostaju pokušaji analiza poljske lokalne neposredne demokratije u poređenju sa analognim oblicima iste u ostalim evropskim državama. Zato, oslanjajući se na do sada neobjavljivane materijale iz međunarodnih konferencija posvećenih toj tematici, kao i na istraživanja vođena nad teritorijalnom samoupravom u evropskim državama, pokušaću, na sintetički način, da predstavim aktualne podatke vezane za problematiku neposredne demokratije [11] u lokalnim zajednicama evropskih država (osim Švajcarske, budući da ta zemlja predstavlja temu posebnog referata). Signalizirane, na taj, skraćen, način, činjenice i procese mogu da postanu osnova za individualna komparativna istraživanja.

*   *   *

BUGARSKA. Savet opštine može da se pozove na ustanovu referenduma, koji je predviđen u ustavu (analogno , kao i skup  građana).

HRVATSKA. Pitanja neposredne demokratije regulišu dva zakona: o samoupravi i zakon o referendumu i ostalim načinima ličnog učestvovanja u vršenju državne, regionalne i lokalne vlasti. Referendum može biti raspisan u vezi svakog pitanja koje se odnosi na samoupravu. Odluku o sprovođenju referenduma donosi zakonski organ samoupravne  jedinice, koji može da ga raspiše na predlog 1/3 svog sastava ili izvršnog organa, ali , takođe, i na predlog stanovnika opštine ili grada (20% stanovnika)  ili, pak, polovine lokalnih sastanaka sa teritorije date jedinice. O važnosti referenduma odlučuje frekvencija preko polovine ovlašćenih. Stanovnicii imaju takođe pravo građanske inicijative (10% birača), na šta predstavnički organ treba da se izjasni u periodu od 3 meseca.

ČEŠKA. Osnovni oblik neposredne demokratije predstavljaju tu referendumi. Njihove principe i način sprovođenja određuje zakon od 15. aprila 1992. o municipielnim izborima i lokalnom referendumu, u velikoj meri podvrgnut promenama 2004. godine. Obligatorni referendum ima mesto kada se radi o nastanku nove opštine usled odvajanja dela teritorije od već postojeće opštine i sprovodi se samo u tom delu opštine. Ostali referendumi imaju fakultativan karakter. Inicijativu za njihovo održavanje može dati savet opštine ( izvršni organ ) ili svaki građanin, koji će da prikupi  potpise za takav predlog određene grupe birača u datoj jedinici ( od 30% pri broju stanovnika do 3 hiljade, dok u gradovima sa preko 200 hiljada stanovnika, taj procenat je 6%). U gradovima, koji su podeljeni na naselja, referendum može da se održi i samo u tom delu grada, na koji se odnosi problem o kome se izjašnjava. Zakon taksativno nabraja slučajeve, u vezi kojih ne sme da se održi referendum ( između ostalog, finansije, opoziv gradonačelnika, predsednika  opštine, stvaranje opštine sa brojem stanovnika manjim od 1000 - kako bi se sprečilo dalje usitnjavanje čeških opština). Za validnost referenduma potrebna je frekvencija 50%, a za pozitivan ishod prekopolovična većina ovih, koji su glasali. Izuzetno, u slučaju referenduma vezanog za podelu ( ili spajanje) opštine odnosno  stvaranje novog naselja , potrebna je saglasnost preko polovine ovlašćenih za glasanje.

U godinama od 2000. do 2008. u Češkoj je održano 150 lokalnih referenduma.  Njihovu odlučnu većinu predstavljali su referendumi koji su se odnosili na pitanja lokalnog razvoja ili prirodne sredine  ( na primer, utilizacija atomskog otpada, pitanja transporta, elektrana na vetar, ali i otvaranja ili povećanja fabrika odnosno kao i izgradnje  industrijskih zona).

Sa druge strane, na osnovu zakona od 1992. godine u Češkoj nije održan nijedan fakultativan referendum ( iniciran od strane saveta ili stanovnika), sve do 2000. godine. Može da se , na neki način, okrivljuje za takvo stanje kako slabost građanskog društva u Češkoj, kako i dvoznačnost zakonskih odredaba vezanih za lokalni referendum, koje su omogućavale lokalnim savetima da odbacuju predloge izglasane na referendumu, prema sopstvenom mišljenju.[12]

Promene zakona o municipijalnim i lokalnim referendumima[13]

1992	2004
Za validnost referenduma obavezna frekvencija 25%	Obavezna frekvencija 50%
Nejasno da li referendum može da se održava kada i lokalni izbori	Referendum može da se održava sa lokalnim izborima i da traje 2 dana
Referendum moglo da se održi samo na osnovu dovoljnog broja potpisa stanovnika	Referendum može da se održi i na inicijativu lokalnog saveta ( sada je manje od pola na inicijativu saveta)
Svako ko se potpisao za predlog morao je dati  broj lične karte	Sada daje samo datum rodjenja
Zakon nije regulisao da li može da se održava više referenduma istovremen	Može da se održava više istovremeno
Svako je mogao da piše tužbu sudu da tokom ili pri organizaciji prekršen je zakon, šta je moglo uticati na ishod. Stalne pravne borbe su onemogućavale referendume	Komitet koji priprema referendum može tuži samo u 2 slučaja: 1) ako lokalni savet odbija da održi referendum.,2) ako smatra da je bilo nepravilnosti kod glasanja

DANSKA. Lokalni referendumi nemaju tu obavezujući karakter, ali mogu da se održavaju kako na nivou opštine, tako i regiona.

ESTONIJA. Zakon o teritorijalnoj samoupravi predviđa dva oblika neposredne demokratije: lokalni referendum i skup građana. U ostalim baltičkim državama nema lokalnih referenduma.[14]

FINSKA. U toj zemlji tradicija neposredne demokratije je veoma bogata. To se odnosi kako na skupove građana, tako i na lokalne referendume. Ipak, lokalni referendumi nemaju obvezujući karakter.

FRANCUSKA. Nakon sprovođenja decentralizacionih reformi osamdesetih godina, preduzete su mere u korist jačanja građanske participacije. Pojavni oblik toga bilo je donošenje 1992. godine tzv. Usmeravajućeg zakona, koji je uveo ustanovu građanskih konsultacija po pitanjima funkcionisanja opštine.[15] U vezi sa donošenjem Zakona o slobodi i lokalnim obavezama (13. avgusta 2004), koji je stupio na snagu od 2005. godine, obim tih konsultacija je proširen na nivo departmana i regiona. Odluke u tim pitanjima donosi zakonodavni organ, ali inicijativu da se stavi određena tačka dnevnog reda može dati petina stanovnika jedinice (pravo peticije). 2003. godine izvršena je novelizacija ustava i uvedeni su referendumi na nivou opštine, departmana i regiona, a njihovu je primenu precizirao zakon od 1. avgusta 2003. godine. Predmet referenduma može biti svako pitanje (osim individualnih stvari). Inicijativa pripada izvršnom organu, dok odluku o sprovođenju referenduma donosi zakonodavni organ, koji, takođe, određuje način organizacije glasanja. Te aktivnosti, ipak, može da blokira prefekt, preko tužbe protiv  odluke o održavanju referenduma upravnom sudu. Referendum nije moguće sprovesti na pola godine pred opšte izbore i tokom nacionalnih predizbornih kampanja (ili referendalnih). Za pravosnažnost referenduma potrebna je frekvencija najmanje polovine ovlašćenih birača. O rešenju ishoda odlučuje se većinom preko polovine važećih glasova. Vođenje referendalne kampanje i principi učešća u glasanju jesu određene na sličan način kao kod samoupravnih izbora. Uprkos legislacione implementacije, praksa lokalnih i regionalnih referenduma ukazuje na njihov neznatan značaj: do 2006. godine sprovedeno je samo 6 takvih glasanja.[16]

ŠPANIJA. Zakon o samoupravi predviđa obavezne konsultacije u lokalnim zajednicama. U opštinama do 100 stanovnika , zbor građana sa glasačkim pravom predstavlja zakonodavnu vlast.[17]

IRSKA. Tek pred kraj 20. veka pojačana su nastojanja u korist neposrednog učešća građana u vršenju vlasti u lokalnim zajednicama. Porastao je značaj društvenog dijaloga, negocijacija i konsultacija, vođenih prilikom određivanja lokalnih strategija razvoja.[18] Ipak, u irskom sistemu lokalne vlasti ne postoji ustanova referenduma niti učešće građana u vršenju sudske vlasti, kao što je to slučaj u Velikoj Britaniji (citizens juries).

NEMAČKA. Sistematiku lokalne neposredne demokratije otežava različitost zakonskih rešenja u pojedinim landovima. Ta vrsta demokratije je najviše primenjivana (kako na nivou landa, tako i opštine) u Badeniji - Virtembergiji.[19] Savet opštine može, dvotrećinskom većinom, da odredi okvir problematike, koja iziskuje odlučivanje putem referenduma. Takođe i stanovnici (10% birača) mogu da prijave „zahtev“ za održavanjem takvog referenduma, ukoliko, tokom poslednje tri godine, ista stvar nije već bila predmet opšteg glasanja. Sa  druge strane, građanski „zahtev“ (30 % ovlašćenih birača) po pitanju datog problema označava mogućnost njegovog predlaganja za razmatranje na sednici saveta. Sledeći oblik neposredne demokratije koja postoji u opštinama tog landa jesu zborovi građana. Može da njih sazove savet opštine najmanje jednom godišnje, na sopstvenu inicijativu, ili na predlog 10% građana.

Tokom 90-tih godina, većina nemačkih landova je preduzela korake u oblasti zakonodavstva u smislu širenja ustanova neposredne demokratije u opštinama, prilikom samoupravnih sistemskih reformi. Kao rezultat toga, u celoj državi postoji mogućnost da se sprovede lokalni referendum kao i pravo građana na postavljanje „zahteva“. Skupovi građana postoje u većini landova, slično kao i mogućnost prijavljivanje predloga. U Meklemburgiji starosna granica za učesnike sastanka je pomerena na 14 godina, dok u Branderburgiji na 16 godina.[20]

Raznovrsnost pravnih rešenja primenjivanih u landovima prouzrokuje da praksa lokalne neposredne demokratije može da se razlikuje u detaljima. U izvesnim landovima, na primer, još uvek postoji „sat“ za građanska pitanja.[21]

NORVEŠKA. Zakon koji se odnosi na lokalne referendume postojao je već pred kraj XIX veka. On je govorio o mogućnosti sprovođenja referenduma po pitanju izbora jezika za nastavu u školi ili regulisanja prodaje alkohola. Rezultati takvih referenduma su imale obvezujući karakter za lokalnu vlast. Tada je ustanova lokalnog referenduma odigravala značajnu ulogu. Vremenom, Norveška je krenula različitim putem od većine evropskih zemalja ( koje su počele da razvijaju ustanove neposredne demokratije) i ograničavala je, putem zakonskih promena, mogućnosti održavanja i snagu moći lokalnih referenduma ( npr., od 1989. godine referendum po pitanju regulisanja prodaje alkohola ne može da ima obavezujući karakter). U današnje vreme, Kommuneloven, odnosno pravo za opštine, ne određuje kada lokalni referendum može ili mora da bude sproveden. Na nivou opštine, najčešće regulisano pitanje putem referenduma jeste i dalje pitanje izbora nastavnog jezika u školama (51 referendum u godinama 2000-2007). To proizilazi iz činjenice da u Norveškoj postoje dva zvanična oblika nacionalnog jezika. Saglasno odredbama edukacionog zakona, pomoćni referendum mora biti sproveden u situaciji kada se planira promena nastavnog jezika koji je bio obavezan u školi ili kada 25% birača ili većina lokalnog saveta zahteva održavanje referenduma po tom pitanju. Drugo najpopularnije referendalno pitanje do 90-tih godina bilo je pitanje regulacija koje su se odnosile na dostupnost alkoholu, dok se u današnje vreme takav referendum održava jednom u par godina (136 referenduma u godinama 1970-1999, dok u periodu 2000-2007, održana su samo 3 takva referenduma). Danas, sledeća popularna kvestija, na koju se odnose lokalni  opštinski referendumi , jeste pitanje spajanja i podele opština ( 29 referenduma u periodu od 2000 do 2007). Po pitanju učestalosti, slede referendumi koji se odnose na granice školskog distrikta ( 13 referenduma u godinama 2000-2007 ) i na pitanja prirodne sredine (9 referenduma).

PORTUGAL. Ustav predviđa kako nacionalni, tako i lokalni tip referenduma. U tom poslednjem slučaju, inicijativu imaju takođe stanovnici parohija, opština ili regiona. U malim parohijama, dodatno se održavaju skupovi građana koji imaju glasačko pravo.

RUMUNIJA. Inicijator za raspisivanje lokalnog referenduma može biti gradonačelnik, savet opštine ili građani.

SLOVAČKA. Referendum može da se odnosi na najvažnija pitanja opštine (regiona), njihove podele ili povezivanja, ali i na opoziv načelnika opštine (ne i predsedavajućeg regiona). Osnovu za proglašavanje referenduma jeste predlog saveta ili peticija potpisana od strane 30% ovlašćenih birača. U glavnom gradu referendum se može, osim toga, odnositi, na uvođenje ili ukidanje lokalnog poreza. Građansku inicijativu po tom pitanju mora da poddrži 20% ovlašćenih glasača, dok frekvencija mora da prekorači 50%. Referendumi mogu biti takođe održani u delovima gradova Bratislava i Košice. Osim toga, u okvirima neposredne demokratije u malim opštinama, savet saziva skupove svih građana radi konsultacija.[22]

SRBIJA. Referendalna inicijativa pripada savetu i biračima (10%). Da bi referendum uspeo, neophodna je najmanje frekvencija od 50% birača. U slučaju građanske inicijative, broj potpisa ispod predloga reguliše statut samoupravne jedinice, ali to mora  biti najmanje 5% birača. Takođe, statutarno su rešena pitanja skupova građana.[23]

SLOVENIJA. Pitanja vezana za referendume određuje zakon o samoupravi. Mogu da se odnose na važna pitanja lokalnog karaktera (izuzev vezanih za budžet). Inicijativu za referendum može da da izvršni organ, odbornici ili 5% birača. Glasanje određuje zakonodavni organ, pri čemu, istovremeno određuje sadržaj referendalnih pitanja. Osim referenduma o vezujućem karakteru, mogu da se održavaju  i referendumi savetodavnog karaktera, koji se raspisuju na predlog saveta. Osim toga, samoupravni sistem predviđa skupove građana sazivane od strane izvršnog organa, za celu opštinu ili njen deo ( takođe na predlog 5% birača). Skupovi građana imaju konsultacioni  ili obvezujući karakter.[24]

ŠVEDSKA. Lokalni referendumi nemaju tu obvezujući karakter, već, slično kao i ispitivanje javnog mnjenja, služe jedino za upoznavanje sa stavovima stanovnika opštine ili regiona. Inicijator tih oblika neposredne demokratije jeste savet opštine ( regiona). Stanovnici opštine mogu da prijave inicijativu u vezi održavanja referenduma nakon prikupljanja 5% potpisa lica ovlašćenih za glasanje. Gore navedene forme neposredne demokratije primenjuju se tu sporadično (npr. 23 referenduma u periodu od 1977. do 2000). Mnogo veći značaj imaju društvene konsultacije, čije sprovođenje predviđa zakon o samoupravi.

UKRAJINA. Samoupravni referendum, iako predviđen kako u ustavu, tako i u zakonu, u praksi se efektivno ne primenjuje. Ponekada, referendalni projekti su „obarani“ već prilikom prethodne faze registracije grupe za inicijativu koja prikuplja potpise. Zakon predviđa svakogodišnje konsultacije, ali one imaju čisto formalni karakter. Analogno, minoran značaj ima građanska inicijativa, o kojoj se u zakonu govori na uopšteni način, dok u statutima najčešće nije ni predviđena.[25]

MAĐARSKA. Referendumi imaju obligatoran karakter u slučajevima spajanja, deljenja, stvaranja opština, potvrđivanja dekreta koji je izdao predstavnički organ. Ipak, ne može za zadire u pitanja budžeta, opoziva saveta i personalnih pitanja. Inicijativu za raspisivanje referenduma može dati 1/4 sastava saveta, komisija saveta, izvršni organ lokalne organizacije ili građanstvo ( 10 do 25% birača). Za njegovu validnost neophodna je frekvencija iznad 50%.  Za pozitivno rešenje neophodno je takođe da više od 50 % glasova jesu  važeća. U opštinama do 500 stanovnika referendum može biti zamenjen javnim skupom sa ovlašćenjima za donošenje obavezujućih odluka, ukoliko učestvovaće u njemu više od polovine ovlašćenih birača. Građanska inicijativa ( sa potpisima 5-10% birača) može da se odnosi na svako pitanje lokalnog karaktera, dok predstavnički organ je obavezan da nju razmotri u roku od mesec dana. Osim toga, u okvirima neposredne demokratije savet je obavezan jednom godišnje da organizuje javni skup konsultacionog karaktera.[26]

VELIKA BRITANIJA. Tokom više godina, najčešće su tu primenjivane peticije i konsultacije. Ipak, uvođenje od 2000. godine mogućnosti neposrednog biranja gradonačelnika, zakon je uslovio  ranijim održavanjem lokalnog referenduma. Njegov inicijator mogao biti kako savet, tako i građani ( 5%). Izuzetno, referendum mogao da raspiše državni sekretar, ukoliko bi procenio da savet pokušava da obiđe primenu zakonskih odredaba. U slučaju, kada je ishod referenduma bio nepovoljan po neposredan izbor gradonačelnika, sledeći referendum po tom pitanju mogao je da se održi tek za 5 godina.[27]

ITALIJA. Referendumi imaju tu čisto konsultativni karakter, dok njihov način sprovođenja i ostale principe određuju statuti samoupravnih jedinica.

ZAKLJUČAK

Evropske države znatno se razlikuju u normativnom i empirijskom pristupu problematici neposredne demokratije u lokalnim i regionalnim zajednicama. To proizilazi iz tradicije, uređenja konkretnih zemalja, političkog sistema, pozicije teritorijalne samouprave u sistemu javne uprave, kao i od pravaca upravljanja državom od strane aktuelne vladajuće ekipe. Teško je očekivati da će te razlike nestati.  Uostalom, niko ne teži unifikaciji sistema lokalne vlasti u Evropi. Bez obzira na to, ipak, te razlike podležu brojnim modifikacijama. Još krajem XX veka glavne su razlike proizilazile iz unitarnog, regionalnog ili federalnog karaktera date države. Ipak, decentralizacione reforme jesu omogućile lokalnim zajednicama pozivanje na neposrednu demokratiju takođe u zemljama sa jakim unitarnim tradicijama ( npr. Francuska), kao i tamo, gde do sada teritorijalna samouprava imala neznatan uticaj ( npr. Češka).

Sličnosti lokalne neposredne demokratije u Evropi proizilaze iz prekomerne fragmentarizacije teritorijalne strukture određenih država ( Francuska, Nemačka, Češka, Mađarska). Postojanje malih opština u tim zemljama jeste ekonomski neopravdano, ali politički teško za reformisanje. S druge strane, omogućava neposredno odlučivanje birača o najvažnijim problemima tih administrativnih jedinica, preko skupova građana, koje često imaju obavezujući karakter.

Ipak, u skandinavskim zemljama, u kojima jedinice teritorijalne samouprave jesu velike po površini i poseduju široki obim autonomije, glavni element lokalne neposredne demokratije jesu konsultacije. To se uklapa u opšti karakter građanske paricipaccije u funkcionisanju organa lokalne vlasti. U Evropi postoji više sličnosti skandinavskog tipa, tj. takvih, koje proizilaze iz sličnih političkih sistema susednih zemalja ( baltičke ili balkanske zemlje).

Vredi takođe da se istakne i da se ponovi da izvesni međunarodni sporazumi primoravaju države koje su njih ratifikovale na primenu konsultacija i referenduma u određenim pitanjima ( npr. likvidacija opštine, promena njenih granica). Pravilnost predstavlja pozivanje se na ustanove neposredne demokratije na lokalnom nivou u državama, u kojima jedinice teritorijalne samouprave jesu jako pozicionirane. Sve češće u lokalnim zajednicama primenjivana je e-demokratija (Skandinavija, Španija, Velika Britanija). Radi se, pre svega, o eksperimentima na lokalnom nivou uz upotrebu interneta i mobilne telefonije, šta omogućava proširivanje građanske participacije i implementaciju novih oblika neposredne demokratije.[28]

To su glavni razlozi koji opravdavaju nadu na skori razvoj i jačanje raznih oblika neposredne demokratije na lokalnom i regionalnom nivou. Istraživači tih procesa mogu da se pripreme na sprovođenje novatorskih analiza koje će služiti sistematizaciji problema navedenog u naslovu.

Dr Andrzej Konrad Piasecki

SUMMARY

LOCAL DIRECT DEMOCRACY IN EUROPEAN COUNTRIES. SIMILARITIES AND DIFFERENCES

The author points out the fact that direct democracy has different shapes in the contemporary Europe. He thinks and explains that actualization of the researches of the local and regional communities are indispensable. He points out the tendency of the higher number and popularity of the referendum, mostly in Europe. The signifance of the local direct democracy in the European countries is in the spotlight of noumerous scientists, first of all, the political scientists. Based on the international conferences, where he participaced, the author gives fragmentary survey of the problems in the following countries: Bulgaria, Croatia, Czech Republic, Denmark, Estonia, Finland, France, Spain, Ireland, Germany, Norway, Portugal, Romania, Slovakia, Serbia, Slovenia, Sweden, Ukraine, Hungary, Great Britain and Italy. He indicates here, that all European countries differ in normative and empiric approach to the local democracy in local and regional communities. It is considered, primarily at the local level, that experiments using internet and mobile technology can provide expansion of the direct democracy and popularization of its new forms.

Key words : Local community, Regional community, Direct democracy, Referendum practice in Europe, Referendum

---

[1] S. Grabowska, Formy demokracji bezpośredniej w wybranych państwach europejskich, Žešuf, 2009.

[2] Z. Bauman, Glokalizacija, czyli komu globalizacija, a komu lokalizacija, u:“Studia Socjologiczne“ 1997, br.3; A. Turska, Analiza społeczności lokalnych w kategoriach zmierzchu i renesansu, u: A. Piekara, Samorząd terytorialny a jakość administracji publicznej, Varšava 2002.

[3]Parliamentary Assembly of the Council of Europe, Referendums: towards good practices in Europe, Recommendation 1704 (2005), april 2005.

[4] T. Fuks, Europejska karta samorządu terytorialnego a polskie ustawodawstwo samorządowe, u: „Państwo i Prawo“, 2001, br.5.

[5] M. MusiaŁ-Karg, Referendum w państwach europejskich, Torunj 2008, str.93.

[6] M. Sakowicz, E-demokracja a przywództwo lokalne, u: S. MichaŁowski, K. Kuć- Czajkowska, Przywództwo lokalne a kształtowanie demokracji partycypacyjnej, Lublin 2008; B. Ulijasz, E-administracja w samorządzie terytorialnym, u : J. Parchomiuk, B. Ulijasz, E. Kruk (red.), Dziesięć lat reformy ustrojowej administracji publicznej w Polsce, Varšava 2009.

[7] K.Wojnowski, Identyfikacje terytorialne wspólnotowości. Lokalność i regionalność a wspólnotowość, u:“ Rocznik Polskiego Towarzytswa Uniwersalistycznego“, 1999, br.12.

[8] Jean-Benoit Pilet, Herwig Reynaert, Kristof Steyvers (Eds) Towards DIY- Politics. Participatory and direct Democracy at the Local level in Europe,. Vanden Boele Publishers, Brugge 2007.

[9] http://www.iri-europe.org -en -about -iri- europe -briefieng -what

[10] K. Kiljan, Referendum lokalne w świetle przepisów ustawy z 15 września 2000 r, u: “Samorząd terytorialny“ 2001, br.11; E. Olejniczak-Szalowska, Referendum lokalne w świetle ustawodawstwa polskiego, Varšava 2002, M. Sidor, Referendum lokalne jako forma demokracji bezpośredniej, u: S. Michalowski, A .Pawlowska (red), Samorząd lokalny w Polsce, Lublin 2004; A.K. Piasecki, Demokracja bezpośrednia w Polsce lokalnej- błędny model, zła praktyka, u:“ Studia regionalne i lokalne“ 2005, br.3 (21), B. Węglarz, Referenda lokalne w sprawie odwołania organów jednostek samorządu terytorialnego czwartej kadencji ( lata 2002-2006), u:“Samorząd Terytorialny“ 2007, br. 7-8;  M. Rachwal, Konsultacje z mieszkańcami gminy jako instytucja demokracji bezpośredniej, u: S. MichaŁowski, K. Kuć-Czajkowska (red), Przywództwo lokalne a kształtowanie demokracji partycypacyjnej, Lublin 2008.

[11] K. Krysieniel, Chorwacja, u :  A.K. Piasecki (red.), Samorząd terytorijalny w państwach europejskich, Krakuv 2009.

[12] M.L. Smith, The Uneasy Balance between Participation and representation. Local Direct Democracy in the Czech Republic,

[13] M.L. Smith, op.cit.

[14] E. Olejniczak-Szalowska, Referendum lokalne w świetle ustawodawstwa polskiego, Varšava 2002, str.43.

[15] M. Ślufinska, Zasady funkcjonowania samorządu terytorialnego we Francji w świetle reform administracyjnych lat osiemdziesiątych XX wieku, u: “ Co znaczy i znaczył  samorząd“, pod red. A. Jaeschke, M. Mikołajczyk, Krakuv 2000, str.169.

[16] D. Wójtowicz, Samorząd terytorialny w Republice Francuskiej, w:  S. Wróbel (red), Samorząd terytorialny państw europejskich, Katovice 2009.

[17] J-Ch. Pielow, W Hiszpanii, u:J. Jeżewski (red.), Samorząd terytorialny i administracja w wybranych krajach. Gmina w państwach Europy Zachodniej, Vroclav 1999, str.207.

[18] „Wspólnota“ 2006, br.13, str.50-51.

[19] Izgleda, da upravo zato nije slučajno da ne samo nemački, već i evropski centar za istraživanje lokalne neposredne demokratije nalazi se na Univerzitetu u Marburgu, u tom landu.

[20] B. Głogowska, Samorząd terytorialny w RFN, u: S. Wróbel (red.),“Samorząd terytorijalny państw europejskich, Katovice 2009.

[21] M. Jędrzejczak, Wyborcze doświadczenia, u: „Wspólnota“ 2004, br.1.

[22] A. Zognata-Kusz, Samorząd terytorijalny w Republice Słowacji, u: S. Wróbel ( red.), Samorząd terytorijalny państw europejskich, Katovice 2009.

[23] J. Wojnicki, Serbia, u: A.K. Piasecki (red), Samorząd terytorijalny w państwach europejskich, Krakuv 2009.

[24] R. Zawistowicz, Słowenia, u: A.K. Piasecki (red.), Samorząd terytorialny w państwach europejskich, Krakuv 2009.

[25] R. Kęsek, Ukraina, u: A.K. Piasecki (red.), Samorząd terytorialny w państwach europejskich, Krakuv 2009.

[26] A. Czyż, R. Grajcar, K. Krysienel, Węgry, u: M. Barański (red.) Władza państwowa i administracja publiczna w państwach Europy Środkowej i Wschodniej, Torunj 2009, str.336.

[27] A. Pawłowska, Wielka Brytania, u : A.K.Piasecki ( red.) Samorząd terytorijalny w państwach europejskich, Krakuv 2009.

[28] P. Maj, Internet i demokracja. Ewolucja systemu politycznego. Žešuf 2009, str.231.