Dr Srđan Đorđević
Univerzitet u Kragujevcu - Pravni fakultet
Primljeno: 14.11.2011.
UDK: 342.4(497.11)
Kratki naučni članak
SRPSKI USTAV NA PROBNOM KAMENU
"Bez ikakve sumnje nema zemlje
koja je sa svojim ustavnim zakonodavstvom
takvu muku mučila kao što je Srbija"[1]
Nakon pet godina od donošenja važećeg Ustava Republike Srbije, sve više se uočavaju njegovi nedostaci, što predstavlja osnovni motiv autorove analize dela ustavnog teksta u ovom članku. Izvršeno je markiranje par osnovnih i istovremeno najspornijih ustavnih događanja i ustavnih rešenja, kako bi se stekla predstava o ustavnim slabostima Srbije. Među njima se, kao idejno primarne, izdvajaju mane ustavotvornih procesa, preambula i ustavno određenje karaktera same države. No, osim toga, autor ukazuje i na ustavnu neperfektnost načina rešavanja problema pravila o karakteru poslaničkog mandata. Svakako da je lista ovakvih problema šira, ali je njihova prezentacija u radu opredeljena ukazivanjem na fundamentalne principe na kojima počiva osnov ustava.
Ključne reči: Ustav Republike Srbije, ustavotvorni proces, preambula, poslanički mandat, građanska/nacionalna država, promena
Za početak
Petogodišnjica srpskog Ustava je nekako zgodna prilika da se osvrnemo na njegove prve učinke razmatrajući mu dobre i loše strane, a mereći ga što je moguće objektivnije. Uvažavanjem realne uloge koju ima u društvu i državi, neophodno je preispitati mu norme dogmatski, a zatim i kontekstualno, normativistički i sociološko-politički. Prvi pristup se zadovoljava argumentima formalne logike, a drugi zahteva preispitivanje rezultata primene ustavnih normi, što ne znači da bi ova dva metodološka napora trebalo da budu isključivi u međusobnim odnosima. Jer, tada bi dogmatizam bio skromnih glosatorskih dometa, a pronicanje u suštinu analiziranih ustavnih normi je bespredmetno ukoliko se ne pođe od objektivne analize njihovog tekstualnog iskaza. Upravo stoga, autor u ovom radu čini napor da markira pretpostavljeno slabe tačke važećeg Ustava, a zatim da ih kritički propita.
Problemi ustavotvornog procesa
Još prilikom "rađanja" ovog Ustava evidentirano je bilo njegovo donošenje na nedovoljno transparentan način, s obzirom da je stručna, ali i opštedruštvena javnost ostala uskraćena za blagovremenim upoznavanjem sa predlogom njegovog teksta. Do poslednjeg trenutka, informisanost o sadržini teksta budućeg ustava bila je privilegija vrhovnog partijsko-političkog establišmenta, pa su predložena nova ustavna rešenja ostala nepoznanica čak i za predstavničko telo. Činjenica da su se narodni poslanici mogli upoznati sa ustavnim tekstom tek u prepodnevnim časovima u danu u kojem su i glasali o njemu - poražavajuća je po ustavnu kulturu i demokratiju. Ispostavilo se da su kreatori ustavnih procesa skoncentrisani u partijskim elitama time zaista grubo uvredili biračko telo, pa je narodu zapravo bila servirana isključiva mogućnost "uzmi ili ostavi". Bez obzira što se i u redovima ustavno-pravne struke zapaža odsustvo kritike mistifikacije ustavotvornog procesa,[2] ostajem pri stanovištu da je time, u suštini, dislociran ustavotvorac, pa se njegov centar nalazio u okvirima partokratski orijentisane izvršne vlasti. A krenemo li samo korak unazad, naići ćemo na dosta ozbiljno mobilisanu stručnu i širu društvenu raspravu o ustavnim promenama, koja je blagovremeno bila organizovana pre donošenja Ustava Republike Srbije od 1990. godine.[3]
Iz obzira prema potrebi da demokratska politička kultura bude moćan oslonac ustavnoj državi u Srbiji, smatram uputnim podsetiti i na politički kredibilitet Vlade Republike Srbije iz 2006. godine, koja je i bila motorno-operativni faktor ustavne promene. Njen status ovlašćenog predlagača donošenja novog ustava nije bio sporan sa dogmatiziranog stanovišta. Ali, ako makar i stidljivo evociramo uspomene na taj period, ostaje arhivirana evidencija diskutabilnog političkog legitimiteta za kojim se, kada je vlada u pitanju, uvek traga u parlamentu i njegovoj većini. Upravo tim povodom, podsećam da su u Narodnoj skupštini Republike Srbije postojali sporni mandati narodnih poslanika, što je taman bilo dovoljno da Vlada ne uživa poverenje skupštinske većine. Da je na bazi ustavne kulture u poštovanju ustavnosti i zakonitosti ispoštovana odluka Ustavnog suda Republike Srbije, kojom je utvrđena neustavnost zakonske odredbe, bili bi raspisani vanredni parlamentarni izbori, pa bi bilo nemoguće pristupiti ustavotvornom procesu. Ovako, suštinski politički nelegitimna Vlada je krenula u perikulozan poduhvat iniciranja donošenja novog ustava, čime se verovatno i može otkriti deo razloga odsustva javne rasprave i brzinskog donošenja novog ustava. U ovu zamku pseudolegitimiteta Vlade uvučeno je skoro čitavo predstavničko telo,[4] jer je verovatno i ostatak relevantnih parlamentarnih aktera ispred sebe imao kalkulaciju o političkim poenima koji su se očekivali kroz upotrebu ustava kao instrumenta u funkciji osvajanja ili ostajanja na vlasti.
Sumnjiv legitimitet saziva Narodne skupštine bio je praćen i sumnjom u pogledu adekvatnog legitimiteta biračkog tela, čiji je brojčani kapacitet ostao nedorečen. Zvaničan broj birača koji su u masi činili najvišu ustavotvornu instituciju je bio 6.639.385 miliona, ali se na biračkom spisku nisu nalazili birači Albanci sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija,[5] jer da jesu, onda bi broj od 3.521.724 glasača,[6] koji su bili za donošenje novog ustava bio nedovoljan da se ostvari propisana natpolovična većina,[7] jer se u slučaju istinskog i kompletnog biračkog spiska ne bi ni ostvarila potrebna većina. Neko bi se mogao zapitati čemu toliko insistiranje na širem biračkom spisku, kada on ne odražava vernu sliku sa terena i faktičko stanje? Upravo zato što je udarni moto razloga i cilja projekta donošenja novog ustava bilo Kosovo i Metohija i potreba da se sačuva teritorijalni integritet Srbije, pa se desilo "da u ustavotvorno telo građanstva ni iz razloga simboličke prirode ne budu uključeni građani koji dominiraju onom teritorijom koja se novim ustavom želi sačuvati".[8]
Način na koji je donet Ustav Srbije pre pet godina je očiti primer propuštanja istorijske ustavne šanse da se postigne dogovor sa Albancima. Uspostavljen je dogovor unutar vladajuće republičke elite, koju nije tangirao gorući problem južne pokrajine, bez obzira što su se gotovo svi mediji trudili da srpskom biračkom telu predstave drugačiju sliku stvarnosti. Bio je to, zapravo, beg iz realnosti i nastavak najmanje dvodecenijske navike Srbije da se ne suočava sa zbiljom na kosovskim prostorima.
Kratka prezentacija autorovog doživljaja dela skorašnje ustavno-političke stvarnosti Srbije trebalo bi da nas uvede u delimično otkrivanje ambijenta društvenih okolnosti u kojima je donošen današnji srpski Ustav, što sam već bio slobodan nazvati "mitrovdanskim skrivalom".[9] Prikazani opšti presek je istovremeno podoban da olakša suštinsko razumevanje sadržine pozitivnog ustavnog teksta Srbije, pa predlažem da krenemo redom.
Preambula
Tako ćemo stići do preambule Ustava Republike Srbije, koja nas dočekuje interesantnim tekstualnim iskazom par značajnih poruka, koje se mogu objediniti kroz najbitniju među njima. U istorijsko-političkom smislu to je Kosovo i Metohija, a u psiho-emocionalnoj dubini se zapravo prepoznaje tvrdo tradicionalističko utemeljenje teritorijalnog elementa kao osnovne ustavne vrednosti. Operativni kreator ustavnog teksta (čitaj: Vlada RS iz 2006. godine) je očito prepoznao da srpskom biračkom etnosu najviše prija ustavno formatizovati viševekovnu mitološku odrednicu ispevanog Lazarevog zaveta. Ustavni inženjeri su u prvi, preambularni plan aktuelizovali kosmetsku vrednost kao parametar za procenu ustavno-pravne odgovornosti u ponašanju relevantnih subjekata, a to su nadležni državni organi. Kao da se iz guslarskog eha prelila poruka kletve "Ko ne došo na boj na Kosovo" i transformisala u ustavni zapis s početka 21. veka, i to prvo konstatirajućim rečeničnim iskazom o tome da je AP KiM sastavni deo teritorije RS, a zatim i upozoravajućim naglaskom obaveze svih državnih organa da moraju "da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima".[10]
Iz ovakve interpretacije uvoda u važeći srpski Ustav treba zaključiti da je status pokrajinske autonomije Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije vrednost koju je ustavotvorac definisao kao težišnu polugu na kojoj treba da počiva srpska država. Na druge vrednosti u preambuli ne nailazimo, pa je ona jedina vrednost, vrednost svih vrednosti, nadvrednost. Od nje se počinje sa srpskom državom i sa njenim nestankom prestaje sa srpskom državom - tako bi se mogla protumačiti tendenciozna prenaglašenost u shvatanju ustavotvorca, što je rizik na koji se mora upozoriti![11]
Pri svemu tome, treba imati u vidu da je odgovor na pitanje o pravnoj prirodi preambule srpskog Ustava i dalje otvoreno pitanje, s obzirom na činjenicu da Ustav "ne precizira pravnu prirodu i dejstvo preambule i kako bi se, pod pretpostavkom da su odredbe (preambule-prim. S.Đ) obavezujućeg karaktera, sankcionisala njihova povreda".[12]
Srbija - nacionalna ili građanska država?
Prvi član ustava uobičajeno predstavlja normativno mesto za "definišuće" načelno određenje države koju ustavotvorac konstitucionalizuje. Ovakva pozicija početka normativnog dela ustavnog teksta proističe iz preambule (ukoliko je ustav ima), ali i iz činjenice da je reč o prvoj pravnoj poruci koju je ustavotvorac nomotehnički pozicionirao tako da ona bude "misaoni predvodnik" svim ostalim ustavnim normama. Iako je u strukturi ustavnog teksta posebno pozicionirana načelna celina normi, podrazumeva se da je u prvom članu sadržana prva norma-načelo, i to norma koja poseduje viši stepen opštosti i načelnosti u odnosu na druge ustavne norme. "Vredi primetiti da smo već zašli u ustavnu normu, koja kao takva, ima i obavezujuće normativno značenje i dejstvo sa opštim posledicama i na ostatak pravnog poretka, koji se neminovno mora oslanjati na ono što je prvo u nizu, ali i u značaju - na definiciju".[13] O tome treba voditi računa prilikom analize unutrašnjosti prvog člana, a u konkretnom slučaju, prilikom analize odredbe čl. 1. Ustava Republike Srbije.
Jedan od težišnih problema sa kojima se suočavala društvena zajednica Srbije prilikom ustavotvorčevog opredeljivanja pravno-političkog karaktera države Srbije se upravo svodio na pitanje da li Republiku Srbiju treba odrediti kao državu srpskog naroda ili kao državu građana koji u njoj žive. Ovo pitanje se u narednom ishodu svodi na pitanje "nacionalna ili građanska država", pa mu društvena teorija posvećuje odgovarajuću konstantnu pažnju. Interesantno je da se normiranje ustavne definicije Srbije u važećem Ustavu razlikuje u odnosu na prethodnu situaciju, koju zatičemo u Ustavu od 1990. godine. Dok je "Miloševićevim" Ustavom Republika Srbija bila "država svih građana",[14] danas je ona "država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive".[15] Kada bismo se poslužili, u ovom slučaju, "surovom" metodom dogmatskog kompariranja, nametnuo bi se zaključak da je "Miloševićeva" Srbija bila građanska država, a da je današnja Srbija nacionalna država, što bi bio potpuno neprikladan zaključak u odnosu na činjenični materijal koji nam nudi stvarnost.
Na pitanje "nacionalna/građanska država" reklo bi se da nedovoljan odgovor pruža ustavni tekst, s obzirom da tumačenje ustavotvorčevog iskaza u ovom slučaju može rezultirati i zaključkom o njegovoj formalnoj konstataciji željenog stanja u ovoj oblasti. Reč je o principijelnom problemu, koji bi trebalo da idejno utemelji karakter društvene zajednice koja egzistira u okvirima države Srbije, pa samim tim i karakter same države Srbije. Ali, prethodno je nužno postići adekvatan kompromis oko značenja termina koji su u ustavnoj upotrebi. Tako je naciju moguće shvatiti kao etničku grupu sa identičnim poreklom i jezikom, uz jedinstvo "krvi i tla". S druge strane, ističe se i stav po kojem "naciju ne sačinjava zajednica zajedničkog porekla, nego osećanje naroda da pripadaju jednoj cjelini".[16] LJ. Tadić podseća da i slobodna odluka, a ne samo rođenje i jezik, određuju pripadnost naciji na taj način, a da je u centralnoj, istočnoj i južnoj Evropi (posebno kod slovenskih naroda) reč o "određenom emfatičkom doživljavanju nacionalne pripadnosti koji savremena politička i sociološka terminologija označavaju kao romantično herderovski pojam nacije. Nije bez razloga rečeno da je ovaj pojam nacije zadojen izvesnim iracionalnim narodnjaštvom i da stoga nije slučajno što su se na njegovom duhovno-istorijskom tlu razvijali ekstremni autoritarni pa i totalitarni pokreti u našem veku".[17] Polarizacija stavova ustavno-pravnih stručnjaka povodom naznačenog pitanja na one koji su za koncept ustavne definicije građanske i one koji su za ustavno pozicioniranje nacionalne države se sa klasičnog pravnog prenosi i na politički teren, misaonim razmimoilaženjem kroz političku podelu na pristalice građanske ili nacionalne Srbije. Važeća formula u pozitivno-pravnom ustavnom tekstu verovatno predstavlja kompromisni pokušaj da se približe postojeće razlike. Međutim, utvrđivanjem pravog značenja odredbe čl. 1. Ustava, i dalje se dolazi do zaključka o tome da se u osnovi ustavne definicije Srbije nalazi princip nacionalne, a ne građanske države.[18]
Poslanički mandat
Ustavno rešenje poslaničkog mandata u Srbiji je od samog početka primene novog Ustava delovalo inspirativno na ustavno-pravnu i političku teoriju, tako da su se već iskristalisali stavovi domaćih autora tim povodom. Gotovo da je nepodeljeno mišljenje kojim se izlaže negativnoj kritici karakter poslaničkog mandata opredeljen odredbom čl. 102. st. 2. Ustava.[19] Ovim povodom postavio bih dva pitanja. Prvo, da li se pravo značenje upravo pomenute odredbe neizostavno mora svesti na postojanje instituta blanko ostavke? Drugo, da li je zakonodavni potez Narodne skupštine iz 2011. godine kojim je izmenjena odredba čl. 88. Zakona o narodnim poslanicima ustavno validan? Autoritativan odgovor na oba pitanja može dati samo Ustavni sud, a dotle nam preostaje da teorijski opserviramo naznačeni problem bez relevantnog stava ustavno-sudske vlasti. U već objavljenom radu posvećenom poslaničkom mandatu u Srbiji,[20] pokušao sam da izvedem interpretaciju odredbe ustavne norme iz čl. 102. st. 2. Ustava na atipičan način za prilike našeg pravnog područja u sektoru ustavnog tumačenja. Zapravo, izneta je ideja da se primeni tzv. dodatna interpretacijska metoda na koju nas na prihvatljiv način upućuje nemački profesor P. Haberle.[21] Reč je o komparacijskom tumačenju i razumevanju ustava, čime se proširuje fond hermeneutičkog instrumentarijuma i obezbeđuje otkrivanje rešenja do kojih se ne može doći upotrebom standardnih sredstava tumačenja. Potpomognut takvim pristupom, tumač naznačene norme srpskog Ustava o karakteru poslaničkog mandata bio bi sigurniji u rezultat tumačenja, kojim bi se negirala mogućnost regularnog postojanja instituta blanko ostavke.
Napregnuto razumevanje odredbe aktualne ustavne norme mora da bude plod autoriteta ustavno-sudskog razmišljanja. Prva prilika je već propuštena, s obzirom da Ustavni sud Srbije nije reagovao na hitro uspostavljenu praksu parlamentarnih partija, kojima su blanko ostavke postale značajan oslonac u širenju nedemokratskih manira. A demokratija, pak, "traži dvostruku hrabrost. Jedna je hrabrost da se veruje u nju kao nešto što je nužno za slobodu i dignitet čoveka, a druga je hrabrost da se bude netolerantan prema onima koji žele da koriste demokratski sistem da bi ga ubili".[22] Ustavni sud očigledno nije bio dovoljno hrabar da se odvažno upusti u "uterivanje demokratije" time što bi sam pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti odredbe čl. .. Zakona o narodnim poslanicima i utvrdio da je ona protivna Ustavu, uz argument da je Ustavom propisan slobodan poslanički mandat.
Pritisnuta primedbama evropskih institucija,[23] koje su je podsetile da je Srbija ostala "tamna oaza" nedemokratske prirode poslaničkog mandata, Narodna skupština je izvršila izmenu odredbe čl. 88. Zakona o narodnim poslanicima i propisala slobodan poslanički mandat. Ovakav način razrešenja žarišne dileme formalnog stanja parlamentarne demokratije u Srbiji nije u dovoljnoj meri pravno perfektan, jer zakonsko rešenje karaktera poslaničkog mandata zavisi od volje zakonodavne vlasti. U prvom periodu egzistencije novog Ustava ta volja je bila da je blanko ostavka zakonita, a od 2011. godine da je protivzakonita. Dva drastično suprotna i različita zakonska rešenja su smatrana ustavnim, jer se uvek polazi od pretpostavke da su zakoni u skladu sa ustavom, sve dok Ustavni sud ne sprovede kontrolu ustavnosti zakona i ne utvrdi drugačije. Iz tog razloga i smatram da će biti nužno značajnije podržati princip pravne sigurnosti i opredeliti se za jednu od dve mogućnosti.
Prva mogućnost jeste ustavna revizija i promena sadržine odredbe čl. 102. st. 2. Ustava, koja bi išla u pravcu jasne, nedvosmislene i precizne formulacije o slobodnom karakteru poslaničkog mandata. Opredeljenje za ustavnom promenom bi pretpostavljalo drugačije tumačenje značenja postojeće ustavne odredbe o poslaničkom mandatu u odnosu na tumačenje koje je izvršila Narodna skupština izmenom Zakona o narodnim poslanicima. A onda bi pravnički perfekcionizam s pravom doveo u pitanje sve odluke koje bi Narodna skupština donela povodom poslaničkih mandata u periodu od izmene Zakona o narodnim poslanicima do okončanja ustavne revizije, jer bi bila oborena pretpostavka ustavnosti takvog zakonskog rešenja.
Drugi način da se reši ovaj problem ogleda se u naporu ustavno-sudske vlasti da kreativnim promišljanjem dođe do rezultata tumačenja, koji bi išao u prilog stavu da ja važećom ustavnom normom utvrđen slobodan poslanički mandat. Bila bi to pravno-politički kapitalna ustavno-sudska odluka sa stanovišta daljeg razvoja ustavne demokratije i ustavne države u Srbiji.
Za kraj
U dosadašnjem delu rada ukazano je samo na nekoliko osnovnih problemskih i spornih tačaka ustavnih rešenja u Srbiji, bez pretenzija da se iscrpi ta lista, s obzirom da je ona daleko šira. Od trenutka donošenja, Ustav Srbije je bio predmet kritičkih analiza, pa je primetno da se on na momente i sporadično osporava iznošenjem raznovrsne argumentacije, koja bi išla u prilog nužnosti njegovih izmena. Kako je svaki ustav, pa i srpski, istovremeno politički dokument sa specifičnom političkom sadržinom i dejstvom, postaje sve očiglednije da se problematizacija ustavne revizije naročito aktivira u okvirima dva politička procesa. Reč je o izbornim procesima, u kojima pitanje ustavnih promena postaje naročito izraženo, jer predstavlja osnov suptilne političke diferencijacije između političkih partija na revizione i konzervativne političke snage. Osim toga, procesi koji idu u pravcu pokušaja konačnog rešavanja kosovskog problema istovremeno tangiraju i napore da se redefiniše ustavno pitanje u Srbiji. U svakom slučaju, vredi identifikovati da, paralelno sa praksom funkcionisanja ustavnog života, i problem ustavnih promena se pojavljuje kao konstanta tih zbivanja. No, podsećanja radi, u približno sličnoj situaciji je bila i pozicija Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, i to od godine donošenja pa sve do njegove definitivne promene. Ali, egzistencija prethodnog srpskog Ustava je potrajala skoro 17 godina, i pored činjenice da je on bio neprekidna meta stručnih, političkih i društvenih osporavanja. Danas važeći Ustav je uspešno prebrodio petu godinu svog postojanja, ali istovremeno na površinu javne scene sve više isplivavaju sve oštrije primedbe na račun njegovih rešenja, te nam preostaje da propratimo period koji je pred nama. Jer, "i ustavi rastu i razvijaju se; imaju sopstveno detinjstvo, mladalačko doba, zrelost; a znaju ostariti i nestati sa pozornice realnog pravnog života".[24]
Srđan Đorđević, PhD
SERBIAN CONSTITUTION ON A TRIAL RUN
Summary
Five years after the adoption of the Constitution of the Republic of Serbia, there is more and more insufficiencies in it, that are showing on the daylight, which is actually the primarily motive for authors analyses presented in this work. The emphasizing of some basic and, at the same time, most controversial constitutional events and constitutional solutions, has been conducted. Among them, as a primery ones we could separate insufficiencies of very process of adoption of the Constitution, its preamble, and constitutional definition of the character of the State. However, author presents constituional imperfection of solving the problem of the nature of the MPs mandate. Its more than certain that list of these problems is much longer, but their presentation in this work is limited with emphasizing on fundamental principals on whom the Constitution is based on.
Keywords: Constitution of the Republic of Serbia, reform, the constitutional process, civil/national state, preamble
[1] S. Novaković, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883-1903, Izdanje Knjižarnice S.B. Cvijanovića, Beograd, 1912.
[2] "Prigovori o "nepostojanju javne rasprave" ne mogu biti suštinski, jer je stručna rasprava o ustavnim projektima trajala godinama, a javna rasprava od usvajanja Ustava do njegove potvrde gotovo mesec dana, kada je Ustav i bio izložen najžešćim kritikama".- D. Bataveljić, Ustavno pravo, II tom, Institut za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2007, str. 22.
[3] Ovom prilikom ne ulazim u ideološku pozadinu nekadašnjih ustavotvornih procesa i tendencija u Srbiji pre nego što će se konstitucionalizovati režim lične vlasti, već samo ukazujem na ozbiljnu organizaciju javne rasprave o ustavnim promenama.
[4] Uz izuzetak par manjih političkih partija (LDP, SDA, SVM).
[5] Na problem biračkog spiska sam i ranije ukazivao u nekim svojim radovima, tvrdeći da bi se eliminisanje kosovskih Albanaca iz biračkog spiska "istovremeno moglo protumačiti i kao odricanje države Srbije svojih građana koji žive na Kosovu, koje je, i inače, u statusu privremene samouprave, do konačnog definisanja oblika ove zajednice".- S. Đorđević, O novom ustavu Srbije, Doroteus, Kraljevo, 2002, str. 20. I dalje stojim na istom stanovištu.
[7] Shodno propisanom pravilu revizione procedure, za uspeh ustavne promene, bilo je neophodno da se na referendumu izjasni za promenu više od polovine birača u odnosu na ukupan broj birača upisanih u birački spisak.
[8] S. Đorđević, O Mitrovdanskom ustavu, Institut za društvene i pravne nauke Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 209, str. 13-14.
[9] Isto, str. 7-21.
[10] Deo teksta preambule Ustava Republike Srbije.
[11] U delu domaće stručne literature ovakva upozorenja su već istaknuta. Videti: A. Molnar, Ustav Srbije kao ustav totalne pluralističke partijske države, Etnoantropološki problemi, n.s. god. 4. sv. 3 (2009), Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2009.
[12] M. Pajvančić, Komentar Ustava Republike Srbije, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd, 2009, str. 10.
[13] S. Đorđević, O novom ustavu Srbije, Doroteus, Kraljevo, 2002, str. 31.
[14] Čl. 1. Ustava Republike Srbije od 1990. godine, "Sl. glasnik RS", br. /90, Beograd, 1990.
[15] Čl. 1. Ustava Republike Srbije od 2006. godine, "Sl. glasnik RS", br. /06, Beograd, 2006.
[16] M. Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914, KZ, Beograd, 1974, str. 102.
[17] LJ. Tadić, Izmješali su se pojmovi nacije i naroda, nacionalne slobode i demokratije, O demokratiji od A do Š, Agema, Novi Grad, 1997, str. 217. Takođe, videti: J. Komšić, Teorije o političkim sistemima, Institut društvenih nauka, Beograd, 2000, str. 247-267; D. Simeunović, Osnovi političkih nauka (praktikum), IP Ferko, Beograd, 1994, str. 87-116.
[18] M. Pajvančić, nav. delo, str. 12. Uzgredno zapažam da u ovom delu autorka pogrešno interpretira odredbu čl. 1. Ustava Republike Srbije (str. 12), navodeći da je Republika Srbija država srpskog naroda i "svih naroda koji u njoj žive", pa u skladu sa tom greškom i izvlači tumačeći sud.
[19] "Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika".
[20] S. Đorđević, Ustavno rešenje poslaničkog mandata u Srbiji, Glasnik prava, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, godina I, broj I, Kragujevac, 2010.
[21] P. Haberle, Ustavna država, Politička kultura, Zagreb, 2002, str. 115-116.
[22] V. Vasović, Savremene demokratije, Beograd, str. 635.
[23] "Stav je Venecijanske komisije, da je to "ozbiljno kršenje slobode poslanika na izražavanje svojih pogleda o valjanosti predloga i radnji" jer se tako "koncentriše preterana vlast u rukama stranačkog vođstva".- M. Jovanović, Mišljenje Venecijanske komisije o Ustavu Srbije, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2007, str. 243.
[24] S. Đorđević, O ustavu kroz priču, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2011.