Prof.dr Zoran Jerotijević

Nebojša Gijić*

 

UDK: 327.3:323.1

Primljeno: 21.04.2012.

Pregledni naučni članak

 

 

NACIONALIZAM I INTERNACIONALIZAM U SRBA U SVETLU GEOPOLITIKE

 

 

Nacionalizam kao idejni tip predstavlja sintetičku težnju svih društvenih klasa jednog naroda na osnovi etničkog rodbinstva, zajedničkog jezika, iste kulture, iste prošlosti i budućnosti. Nacionalizam se pokazao kao moćan instrument atlantističke geostrategije. Moderni nacionalizam nastao je u 19. veku, u okrilju zapadne buržoazije, nezadovoljne svojim tadašnjim društvenim položajem. Nacionalizam je podstican i radi razbijanja tadašnjih monarhija i hrišćanskog sistema vrednosti. Pošto je nacionalizam zasnovan na principu „krv iznad tla” (tvorevina atlantista), sasvim je logično da su upravo takav nacionalizam zapadne sile podsticale kod Srba. Večna nadahnutost Srba da prkosi i da odoleva lako se kasnije razbuktala u plamen nacionalizma početkom 90-ih. Odricanje od sopstvene nacije i prihvatanje mondijalizma vodi ka uništenju jednog naroda, identiteta pojedinaca i utapanju u „Novi svetski poredak“. Globalizacija kao ideja o jedinstvenom svetu, predstavlja neoimperijalistički projekat uređivanja međunarodnih odnosa u funkciji snaga „Novog svetskog poretka“, tj. novih gospodara svetske moći. Ovi tirani, kao i njihove sluge u Srbiji, celokupnu srpsku istoriju prikazuju kao neprestani sukob sa zdravim razumom, a srpski narod neizlečivo oboleo od mitomanije, nacionalizma i teritorijalnih pretenzija prema susednim narodima. Prihvatanjem internacionalizma, Srbi nemaju nijednu garanciju da će se zaustaviti tendencija rasrbljavanja, obezbožavanja, usitnjavanja i gubitka teritorija. Srbi za sada nemaju uopšte političku viziju, a država samo prima uputstava i sprovodi program MMF-a, Svetske banke, Briselske administracije i Haškog suda.

Ključne reči: nacionalizam, internacionalizam, globalizacija, atlantisti, Srbi, Zapad.

 

Uvod

 

Geopolitika je skup istorijskih intuicija čitavih naroda, koje je nemoguće dešifrovati bez poznavanja integralne tradicije. Reč je pre svega o učenjima sakralne geografije i istorije, simbolizmu jezika i pisma, odnosno svemu onome što moderna nauka naziva kolektivno podsvesnim. Dakle, pristup geopolitici mora biti dubinski ili iznad aktuelnih događaja i ideologija. Primera radi, „sakralna geografija” kao grana tradicije, nudi jedan sasvim drugačiji doživljaj prostora u odnosu na „naučnu geografiju”. Naime, ona prostoru daje metafizičko određenje, za razliku od moderne geografije za koju je prostor materijalna i fizička datost. Dakle, za sakralnu geografiju, bitan je kvalitet prostora koji ima „dušu”, i koji zajedno sa dušom i duhom naroda koji tu živi čini sasvim određeni „kulturno civilizacijski tip” .

Nacionalizam kao idejni tip predstavlja sintetičku težnju svih društvenih klasa jednog naroda na osnovi etničkog rodbinstva, zajedničkog jezika, iste kulture, iste prošlosti i budućnosti.[1] Čim se ljudi izdvoje u grupe, partije, klase, onda se između pojedinih grupa javlja bar netolerancija, ako ne i osećanja suprotnosti, zavisti i mržnje. To je posebno izraženo u zatvorenijim ljudskim grupama. Podozrenje i mržnja prema drugim narodima skoro po automatizmu iniciraju samoljublje usmereno ka svojoj naciji i njeno idealizovanje. Nacionalizam principijelno afirmiše erotski odnos prema naciji i negira etički odnos.[2]

U ovo vreme u kojem živimo je očigledno lako gubljenje verskog, nacionalnog i ostalih elemenata identiteta, i sve je teže stvaranje identiteta kod mladih. U novom smo okruženju internacionalizma na mesto ranijeg marksističkog-neopaganskog. Internacionalizam je uvek opšte, a ne univerzalno. Univerzalno je konkretno, jedinstveno i nije potčinjeno broju. Globalizacija kao ideja o jedinstvenom svetu, predstavlja neoimperijalistički projekat uređivanja međunarodnih odnosa u funkciji snaga „Novog svetskog poretka“, tj. novih gospodara svetske moći. Kao kompleksan proces globalizacija zahvata različite sfere i ima različite dimenzije: tehnološku, ekonomsku, političku, informacijsku, kulturnu. Njena negativnost ne leži u naučno-tehnološkom progresu, već u instrumentalizaciji od strane monopolskih snaga, i zloupotrebljava se u neoimperijalne ciljeve.

 

1. Geopolitička uloga nacionalizma na našim prostorima

 

Nacionalizam se pokazao kao moćan instrument atlantističke geostrategije. Suprotno, sa stanovišta kontinentalne geopolitike, nacionalizam ima izrazito negativan predznak. I pored uveravanja da je reč o veoma starom fenomenu, moderni nacionalizam nastao je u 19. veku, u okrilju zapadne buržoazije, nezadovoljne svojim tadašnjim društvenim položajem. Nacionalizam je podstican i radi razbijanja tadašnjih monarhija i hrišćanskog sistema vrednosti. Nacionalizam ne može a da se ne sukobi sa hrišćanstvom, sa hrišćanskim univerzalizmom.[3] Religija i crkva su za nacionalizam isključivo nacionalno-istorijske kategorije. Nacionalizam ne prihvata univerzalnu religijsku istinu, njegova svest ostaje na dohrišćanskom stupnju. On je proizvod nove istorije koja je izgubila osećaj jedinstva, i kreće se u pravcu partikularizma.

Pokreti poput „mlade Italije”, „mlade Nemačke” i kasnije „mlade Bosne”, bili su ultranacionalistički. Nacionalisti su pripremali sve revolucije u 18., 19. i 20. veku. Treba napomenuti da su francuski revolucionari „jakobinci” bili veliki nacionalisti, kao i ruski revolucionari iz februara 1917. godine, koji su srušili Cara Nikolaja i nesvesno omogućili boljševicima dolazak na vlast.[4]

 

1.1.            Zloupotreba nacionalizma

 

Svaki narod kroz vekove menja i svoj fizički lik, karakter i sama obeležja kulture. Ipak, u njemu ostaje neka matrica, koja u svim maticama života i istorijskih tokova taj narod drži kao celinu, jednu socijalnu individuu. Pripadnici jednog naroda imaju psihološku i socijalnu potrebu da čuvaju svoju kolektivnu ličnost koja je skup znanja i shvatanja o sebi i drugima (i prema drugima), kao i brojnih izraza tradicijske kulture od kojih su mnogi samo tehnički signifikantni (znakoviti), iako ne i etnički samosvojni. Nacija je jedan od oblika individualizacije bića i ima neospornu i pozitivnu vrednost. Kultura uvek ima nacionalni karakter i nacionalne korene. Potreba da čovek pripada svome narodu proizilazi iz osnovnih čovekovih potreba: potrebe za identitetom, za pripadnošću, ukorenjenošću, orijentacijom. Sa psihološke tačke gledišta stvaranje i održavanje identiteta ličnosti nije moguće zamisliti bez uticaja, samim tim i oslanjanja na individualnu prošlost. Slično pravilo mora da važi i za jedan narod, tražeći da u njegovoj prošlosti saznamo šta se najpre zbivalo sa njegovom religijskom, a zatim i sa nacionalnom istorijom.

Za razliku od patriotizma koji predstavlja prirodnu ljubav prema otadžbini, nacionalizam od sopstvene nacije pravi idola, a pritom mrzi i uništava druge narode.[5] Lako se pretvara u šovinizam i rasizam. Nacionalizam je fenomen koji je potpuno suprotstavljen geopolitici, jer je glavni sadržaj geopolitike odnos političkog i prostornog, dok se nacionalizam zasniva na odnosu političkog i emocionalnog. Veliki ruski filosof Leontjev, s pravom je krajem 19. veka kritikovao pokret panslavista, koji su zastupali tezu o „sveslovenskom nacionalizmu” koji treba da predvodi Rusija, odnosno kako bi geopolitičari rekli zastupali su princip „krvi iznad tla”.[6] Nasuprot tome Leontjev je zagovarao princip „tlo iznad krvi”, što je zapravo „osnovni zakon geopolitike”.

Postoji još jedan poznatiji primer zloupotrebe nacionalizma, iz perioda Trećeg rajha, koji je nemačka verzija principa „krvi iznad tla“. Danas je opštepoznata činjenica da je Hitler bio pod snažnim uticajem admirala Kanarisa – agenta atlantizma, koji je najzaslužniji za napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez i uništenje pakta Ribentrop – Molotov iz 1939. godine, koji je obezbeđivao mirnu sliku Evrope, i bio geopolitički veoma logičan izbor dve kontinentalne sile i dva naroda sa tradicijom, Nemaca i Rusa. Hitlerov napad na Sovjetski Savez, bio je u geopolitičkom smislu katastrofalan izbor, pre svega za Nemačku ali i za Sovjetski Savez. Otuda i nije čudo što danas većina ozbiljnih geopolitičara konstatuje da su atlantisti jedini pravi pobednik Drugog svetskog rata, dok je Evropa bila istinski gubitnik.

Evropski nacionalizmi, u posthladnoratovskoj epohi, imaju takođe izrazito negativno značenje. Naime, većina njih, decenijama je veštački podsticana radi stvaranja pretpostavki za razbijanje Varšavskog pakta i velike kontinentalne države Sovjetskog Saveza. Reč je o nacionalizmima koji imaju izrazito antiruski karakter, i koji su nekadašnje „sovjetske satelite” Poljsku, Češku, Slovačku i baltičke republike, pretvorili u još gore „američke vazale”.

Ovi nacionalizmi imaju odgovarajući ulogu i na unutrašnjem planu u ovim državama, u kojima su se bez izuzetka dogodila dramatična socijalna raslojavanja, zahvaljujući primeni modela „tranzicije”, koji je domaća politička klasa sprovodila po nalozima MMF- a i Svetske banke. Nacionalizam se u ovom slučaju pojavljuje kao svojevrsna socijalna terapija za brojne „tranzicione gubitnike”, jer karakteristika nacionalizma je da nude jednostavne odgovore i uvek usmerava pažnju i krivicu na druge narode, u ovom slučaju Ruse ili Srbe (male Ruse) na Balkanu.

 

1.2. Atlantistički uticaj na stvaranje srpskog nacionalizma

 

Srbi su narod koji po svojoj tradiciji, kulturi, religiji, prostoru koji naseljava, pripada kontinentalnoj Evropi, odnosno u širem smislu Istoku. Prema tome, svaki istorijski pokušaj utapanja Srba u zapadne političke, ekonomske i socijalne modele, prouzrokovao je katastrofalne posledice. Pošto je nacionalizam zasnovan na principu „krv iznad tla” (tvorevina atlantista), sasvim je logično da su upravo takav nacionalizam zapadne sile podsticale kod Srba. Uostalom, šta je organizacija „Crna ruka”, nego kopija nacionalističkih jakobinskih pokreta, koji su postojali u tadašnjoj Evropi. Mladi Gavrilo Princip bio je zadojen tim idejama, kao i svi „mladobosanci”.

     Kralj Aleksandar Karađorđević „ujedinitelj”, bio je mason, kojeg je ta ista masonerija likvidirala u Marseju 1934. godine, kada je pokušao da ojača državu i suprostavi se planovima atlantista, koji su već tada planirali Drugi svetski rat.  

Postoji u srpskoj istoriji samo jedan kratak period kada srpski nacionalisti geopolitički ispravno razmišljaju. To je period vladavine Milana Nedića, kada se u Srbiji izdaju brošure i promovišu kontinentalističke ideje, iako je bila pod okupacijom Nemačke. Zanimljivo je da je upravo taj period u našoj istoriografiji najviše satanizovan, a heroj Prvog rata Nedić prikazan kao „izdajnik” , naspram „patriote Tita” koji je i dalje oslobodilac. Ovde posebno treba istaći odnos Engleza(Ujedinjeno Kraljevstvo) prema Jugoslovenskoj Vojsci u Otadžbini,koja je bila legitimna odbrambena formacija u zemlji(uz kralja i vladu koji su bili u izbeglištvu) i nosilac državnopravnog kontinuiteta Kraljevine Jugoslavije. Kako je u ovoj formaciji dominantnu ulogu imao srpski nacionalni element(uz mora se priznati značajno učešće Slovenaca) koji nije bio po volji Engleza, Vinston Čerčil je podršku dao svojim ,,favoritima“-internacionalistima pod vođstvom Josipa Broza Tita(vođa KPJ koji će do kraja života biti miljenik zapada).

Period posle rata, vreme je kada Srbi, pod vladavinom lažnih „internacionalista”, doživljavaju nacionalnu katastrofu. Atlantista Tito stvorio je osam komunističkih republika i pokrajina i potpuno je dezintegrisao srpski narod. Posledice te katastrofe i dalje snažno osećamo. Ipak, pošteno treba reći da Tito nikada ne bi došao na vlast da smo imali odgovorniju nacionalnu elitu. Večna nadahnutost Srba da prkosi i da odoleva lako se kasnije razbuktala u plamen nacionalizma početkom 90-ih.

 

1.3. Islam i Srbi

 

Nacionalizam idolopoklonički preobraća naciju u vrhovnu i apsolutnu vrednost, kojoj se potčinjava ceo život. Savremeni nacionalizam nosi narodni, demokratski karakter.[7] U socijalnom smislu, njegovi nosioci su, pre svega, sitnoburžoaski, malograđanski, deklasirani i proleterizovani elementi društva, baš kao i seljačke mase koje su bliže zemlji. Neosporno je da su narodi na Balkanu psihološki veoma bliski, što objašnjava donekle i naraslu mržnju.

Pred rat i kasnije, narastajući nacionalizam svih naših nacija podrazumevao je generičko širenje konfesionalnog mentaliteta, a onda je ono zakonomerno od građana zahtevalo konfesionalno ispoljavanje. Formiralo se mnjenje o tome da ne biti konfesionalno deklarisan ujedno znači i ne biti lojalan svojoj naciji i državi. Kada se tome doda zagovaranje predstavnika verskih grupa, zasnovana na hiljadugodišnjim dogmama i načinima mišljenja, da je njihova vera jedino spasavajuća, stvara se idealna podloga za nacionalizam i mržnju. To je i razlog ojačavanja i zaoštravanja verske raznolikosti, posebno nasleđa, koja je počela i ostajala iza turskog, mletačkog i austrijskog doba.[8]

Islamizirani Srbi (Muslimani, tzv. „Bošnjaci“) u početku nisu negirali svoje etničko poreklo. Vremenom je jaz između njih i pravoslavnih postajao sve veći. Pravoslavci su ih smatrali „izdajnicima Hristove vere i časnoga krsta“, „poturicama“, dok su ih ovi prezirali zbog krize identiteta. Prema tvrdnjama istoričara i genetičara, bosanski i srpski muslimani su etnički najčistiji Sloveni.[9]Posledice islamizacije se na našim prostorima, dakle, mogu sumirati na sledeći način: mržnja, ratovi, zločini, nacionalni ponos, duhovno propadanje svih.

U demografskom smislu, trajne posledice turske vladavine su islamizacija dela Srba i većeg procenta Arnauta. I dan danas, arnautska natalitetna ekspanzija je rezultat ideje da se putem demografske ekspanzije osvoji prostor srpskog naroda na kome je vekovima živeo. Od Arbanasa sa Kosova i Metohije se u tursko vreme formirao naročiti socijalni i psihički varijetet, čija je glavna karakteristika anarhičko stanje i unutrašnja uzrujanost.[10] Turci su ih u doba svoje vladavine podsticali na mržnju prema Srbima i silili ih. Njihov uticaj na sveukupno srpstvo, uopšte nije zanemarljiv. Cvijić Arnaute karakteriše kao siledžije i pljačkaše i kao najprimitivnije i najsiromašnije stanovništvo na Balkanu. Oni su kao Crnogorci jače zadržali plemensku organizaciju, a imaju i slična moralna shvatanja i način mišljenja.[11]

Kada se raspala druga, komunistička Jugoslavija, Sjedinjene države su pristupile izgradnji islamske transverzale, od Turske preko Makedonije, Kosova i Metohije, Raške oblasti u Srbiji, pa sve do Bosne i Hercegovine. Tu bi, pod izgovorom multikulturnog građanskog društva, trebalo da se uspostavi zapravo muslimanska država koja bi bila vazal Sjedinjenih država silom demografske većine.[12] Tu islamsku transverzalu osvedočava i dejtonska mapa Bosne i Hercegovine: široki pojas od 20 km što povezuje muslimansko Sarajevo i Goražde u pravcu Turske. Na taj način se priziva i očekuje povratak Turske u Evropu, te ulazak muslimanskih masa u srce Evrope.

Sjedinjene države ideju islamske transverzale žele ostvariti preko Južnoevropske inicijative za saradnju (South East European Cooperation Initiative – SECI) koja obuhvata sledećih 13 država: Turska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Srbija, Bugarska, Grčka, Hrvatska, Mađarska, Makedonija, Rumunija, Moldavija, Crna Gora i Slovenija. Ta zona imaće svoj politički komesarijat kojim će upravljati stranac. Projekat predviđa ukidanje svih granica i carinskih barijera za slobodan protok ljudi, roba i kapitala. Treba osmotriti demografsku sliku ove zone od oko 150 miliona ljudi. Islamski elemenat ima apsolutnu većinu, koju čine oko 70 miliona Turaka, oko 10 miliona balkanskim muslimana, čak oko 100 miliona turkofonskih naroda bivših republika Sovjetskog saveza kojim je Turska spremna da pruži tursko državljanstvo. Rušenjem svih granica sva ta islamska masa imala bi slobodan pristup svim tržištima rada. To bi bila obnova Osmanske imperije u novom ruhu, i to pod patronatom Vašingtona. Činjenicom da su Sjedinjene države više zanete državom bosanskih muslimana nego što su to njihove evropske saveznice, oslikava između ostalog novu ulogu Sjedinjenih država kao lidera nezvaničnog skupa muslimanskih nacija od Persijskog zaliva do Balkana. Oblast pod negdašnjom upravom otomanskih Turaka pokazuje znake postanka Treće američke imperije.

 

2. Internacionalizam i globalizacija kao oruđe atlantista

 

Ideja globalizacije i NSP jeste jedinstvena svetska država u kojoj će sve biti „jedno“ bez obzira na jezik, religiju, nacionalnost, kulturu.[13] Propagira se „novo doba“ koje odlikuje demokratija, poštovanje ljudskih prava, razne vrste sloboda, uživanje za sve i sl. U želji da za „novo doba“ stvore ljude „otvorenog uma“, internacionalisti i globalisti vrbuju omladinu, oslobađajući je „tradicionalnih predrasuda“ u svim oblastima života, od porodice, preko otadžbine, do religije. U svetu postoje globalni centri psihološkog delovanja koji svoje akcije sprovode preko medijsko-informacionih struktura. Globalizacija sveta kao neprirodno ukrupnjavanje i mehaničko sjedinjavanje u sferi ekonomije, politike i kulture vodi novoj uniformisanosti celokupnog čovečanstva. Da bi se to postiglo, potrebno je kontrolisati svest svih nacija sveta, ili ih bar sputati u ponašanju koje se definiše kao štetno sa pozicija globalne moći. Dakle, cilj je da se kroz stapanje svih razlika stvori novi jedinstveni svet, odnosno, globalno društvo.

 

2.1. Atlantistički kolonijalizam

 

 Posle Prvog svetskog rata internacionala finansijskog kapitala, kojoj je služila Velika Britanija, preselila se iz Londona u Njujork. Krajnji cilj svake pseudoimperije, pa tako i one koju kontroliše bankarski kapital, jeste da zavlada celim svetom preko tzv. „Novog svetskog poretka“. „Kolonijalizacija nije nikada puko sukobljavanje dveju zajednica, sukobljavanje iz kojeg izostaje klasna borba. Kao ekonomsko-politička pojava, ona teži da onde gde se javi stvori klasnu podelu kakva postoji tamo odakle potiče. Stoga se u kolonijama uvek nađe nekolicina klasnih kolaboranata koja se obogaćuje eksploatišući svoj narod (onaj iz kojeg potiče), a to je plaćena buržoazija.“[14] Savremeni atlantistički kolonijalizam nije prevashodno orijentisan na teritorije, već deluje u pravcu uspostavljanja kontrole nad percepcijom, epistemologijom i značenjem.

Poučen tragičnim posledicama pokušaja realizacije dveju svojih velikih koncepcija, nacizma i komunizma, Zapad je po cenu suočavanja sa akutnom krizom smisla odustao od konceptualizacije sopstvene budućnosti, konceptualizacije uopšte. To ne znači da je odustao od izvoza koncepata. Ukoliko se desi da se realnost u nekim područjima koja spadaju u interesnu sferu atlantista ne poklapa sa njihovim konceptom, onda se umesto promeni koncepta pristupa promeni realnosti. Izvozeći koncepte, atlantisti istovremeno uvoze smisao. Da bi uspostavili svoj neorobovlasnički poredak, atlantisti koriste sva raspoloživa sredstva. U cilju totalne kontrole nad ljudima kreirane su tehnologije koje omogućavaju neprestano praćenje pojedinaca. Moguća je i ostvariva totalna kontrola bukvalno svega što je vezano za život jedinke. Ostvarljiv je i uticaj na promenu mišljenja i raspoloženja stanovništva, sistemima kao što su HAARP sa Aljaske, ELATE i još dosta drugih. Poznato je da fizičke sile utiču na hemijske promene i mehaničke efekte, ali sa druge strane, emocionalne sile i slike utiču na mozak i telo hemijskim i biološkim promenama. Zato se u unutarpolitičkoj borbi i u imperijalnoj kontroli drugih nacija koristi suptilni oblik vođenja operacija koje neki autori nazivaju „neokortikalnim ratovima“, jer utiču na moždanu koru ljudi.[15] Šire od pojma neokortikalnog ratovanja, jeste psihotronski rat, koji se sprovodi uz voljno usmeravanje medijske psihotronske energije ka ciljevima, sa očekivanim efektima u mišljenju i ponašanju. 

Na najnižem taktičkom nivou, značajnu ulogu imaju verske sekte i nevladine organizacije. Naravno, ovo delovanje nije delo naroda i nacija koje žive na Zapadu, niti mnogih njihovih ustanova i organizacija. Pohlepni megakapitalisti su opljačkali stanovništvo, resursima sve siromašnije planete. Učinili su to uz pomoć institucija koje su sami kreirali i finansirali, na osnovu zakona koje su sami proklamovali. Da ne bi vraćali oteto i da ne dođe do odmazde osiromašenih, megakapitalisti uspostavljaju „Novi svetski poredak“, i spremaju se za neorobovlasničko vladanje svetom. U njihovim rukama su konci na kojima vise marionetske vlade. Da bi zadržali sredstva, moćnici stvaraju planetarnu vojsku, internacionalnu policiju, jedinstven monetarni sistem, planetarnu religiju, jedinstven pravni sistem. Konstruisana su nova oružja za fizičku kontrolu stanovništva. Napadnute države i narodi nemaju odgovarajuće institucije, niti kadrove, da podrže istinu da su u savremenim ratovima rasprostranjene operacije izvan ratnog stanja, i tzv. nenaoružani oblici agresije. Strategije odbrane i vojne doktrine malih naroda napravljene su, očevidno, na osnovu osećaja da ne bi trebalo povrediti sujete budućih partnera čije su sudbine u rukama megakapitalista.

 

2.2. Globalizacija i „nova religija''

 

Svest ljudi je, dakle, glavno polje na kome se gube i dobijaju sve druge bitke i ratovi. Stoga je oduvek, a naročito danas u tehnokratskom okruženju, najbitnije kontrolisati svest, stavove i osećanja ljudi. Dosadašnja saznanja pokazuju da NSP nameće i ostvaruje svoju volju preko: 1. nametanja neoliberalnog modela razvoja i tranzicije (u formi zavisne modernizacije i neokolonijalizma), 2. globalizacije preko koje se ostvaruje deteritorijalizacija državnog suvereniteta nacionalnih država, 3. kulturnog imperijalizma, 4. proizvođenja unutrašnjih sukoba i njihovom instrumentalizacijom za svoje geostrateške interese i 5. direktnim vojnim intervencijama.[16] Cilj je, dakle, unipolarizam sveta, planetarna diktatura.

 

2.2.1. Svrha nove religije

 

Kao preteča globalizacije, komunizam je skoro sasvim obezvredio tradicionalne i istorijske vrednosti, i stvorio idealni ambijent za „duhovni inženjering“ nad čitavim narodima u kojima je bio društveno uređenje i ideologija. Dužničko ropstvo čitavog sveta uskom krugu bankarske pseudoelite dovešće sam taj svet na rub katastrofe. Reč je o dubinsko-psihološkoj činjenici da onaj ko ima vlast, i to apsolutnu vlast počinje da umišlja da sve može, da je poput Boga, da je sam Bog. Da li je zapadnjačka koncepcija duhovnog sveta evoluirala u „nešto sasvim novo“, a hrišćanstvo postalo bespotrebna i nazadna religija, koja više nije u saglasnosti sa „filantropskim“ ciljevima zakulisanih centara moći? Sve ukazuje na intenciju da se nakon postmodernističkog haosa stvori neka nova ideološka pseudo-religija, koja će biti primamljiva za mase, i svojim spoljnim manifestacijama ličiti na hrišćanstvo. Treba naglasiti da hrišćanstvo nije internacionalizam koji propagira osiromašenje bića i afirmisanje apstraktnog jedinstva, umesto konkretnog.[17] „Nova religija“ treba da bude savršena, nova, pročišćena i prosvetljena univerzalna religija koja bi objedinila sve ljude i sve religije sveta. Po svemu sudeći, to će biti gnostička vera, čiji će sastavni deo biti praktikovanje svih okultnih veština. Centar ove religije je čovek, a cilj je buđenje i razvijanje „uspavanih“ sposobnosti, radi boljeg i kvalitetnijeg ovozemaljskog života. Ova religija ima suprotan cilj od hrišćanstva - globalnu represiju na prethrišćanski duhovni nivo. Dakle, aktivno se sprovodi desakralizacija, sekularizacija sveta. Ovaj proces podrazumeva negaciju i relativizaciju svih velikih monoteističkih religija. Pošto direktan pristup izaziva otpore, onda se pristupa posrednom potkopavanju određenih tradicija i identiteta.

 

2.2.2. Srbija u susret internacionalizmu

 

Da bi ostvarili globalno jedinstvo pomoću globalne religije, neophodno je opravdati stalno rastuće uplitanje države u naše privatne živote, dovodeći vlast u poziciju da ostvari još veći stepen kontrole.[18] Primenom modela neoliberalizma, stvoreno je i stanje nezapamćene društvene apatije, uz urušavanje svih tradicionalnih institucija od autoriteta, kao što su Crkva i Vojska. Srpskom narodu neprestano se nameće kompleks kolektivne krivice i odgovornosti, za razaranje Jugoslavije, dok se budućnost čitave nacije uslovljava nekakvom „moralnom katarzom”, koja treba da se dogodi u sudnicama američkog suda u Hagu. Ono što je najgore, putem medija u stranom vlasništvu, promoviše se model življenja koji afirmiše parazitizam i nemoral kao vrhovni princip življenja. Ovome svakako doprinose i pojedine nevladine organizacije, koje deluju otvoreno izdajnički. Pod njihovim okriljem nastaju mnogobrojni projekti „prevaspitavanja Srba”. Jedan od takvih projekata su i sramni udžbenici istorije, gde se promovišu nove istorijske interpretacije događaja na Balkanu i celokupna srpska istorija prikazuje kao neprestani sukob sa zdravim razumom, a srpski narod neizlečivo oboleo od mitomanije, nacionalizma i teritorijalnih pretenzija prema susednim narodima.

Srbi nemaju nijednu garanciju da će se zaustaviti tendencija rasrbljavanja, obezbožavanja, usitnjavanja i gubitka teritorija. Deluju izuzetno naivno kada se, posle svega, čude savezničkim i milosrdnim bombardovanjima i progonima pod pokroviteljstvom zajednice naroda. Ta „zajednica“ je u rukama megakapitalista i njihovih slugu. Zašto bismo se odricali svoje nacije pod, recimo, izgovorom univerzalizma i unifikacije sveta? Da li zbog globalizma koji za cilj ima stavljanje celog čovečanstva pod svoju kontrolu? Odricanje od sopstvene nacije i prihvatanje mondijalizma vodi ka uništenju jednog naroda, identiteta pojedinaca i utapanju u „Novi vavilonski poredak“.

 

2.3. Globalni indetitet

 

Nažalost, neke od ovakvih koncepcija podržava i vladajuća politika u Srbiji, koja neprekidno, poput nekadašnjih komunista iz Brozovog perioda, govori o „evroatlantskim integracijama”, koje su nas ne tako davno bombardovale, vojno okupirale i otele Kosovo i Metohiju.  Oni koji nas stalno guraju u tzv. evroatlantske integracije, zaboravljaju da je reč i o potpuno tuđem kulturno civilizacijskom sistemu vrednosti, potpuno stranom našem pravoslavnom i tradicionalnom pogledu na svet. Ovde se radi i o svojevrsnom duhovnom nasilju nad srpskim narodom, koji provode „komesari globalizma”, locirani uglavnom u nevladinim organizacijama i njihovim medijima.

Kriza identiteta je fenomen koji zakonomerno proizilazi iz nečega što bi se moglo nazvati glavnim tokom globalizacije. Promene koje su se dogodile poslednjih decenija, težile su stvaranju „globalnog identiteta”.[19] Naravno, reč je o providnom pokušaju zapadnih centara moći da hegemoniju nad ostatkom sveta, prikriju različitim ideološkim oblandama. Inače, teorija o globalnom identitetu je besmislica, iz jednostavnog razloga, što niko nije dao odgovor na pitanje šta je globalni identitet i koje su njegove karakteristike. Hipotetički, čak i kada bi postojao takav identitet, on ne bi mogao da usvoji sva dostignuća i osobenosti brojnih različitih kultura i civilizacija na planeti, odnosno uvek bi u sebi morao da sadrži predominantan uticaj određene kulture i civilizacije. U ovom slučaju reč je o dominaciji američke kulture i civilizacije, koja je najpre sama iznutra globalizovana[20], a sada se pronosi ostatkom sveta, u vidu popularnih serija, televizijskih emisija, muzike i socijalno patoloških pojava (sekte, narkomanija, homoseksualnost i ostali užasi jedne civilizacije), koje nose u sebi zadah smrti.

Prema tome, globalni identitet se pretvorio u globalnu samoizdaju i gubitak elementarnog samopoštovanja, naročito evropskih naroda i njihovih elita. Ovi procesi, posebno su došli do izražaja u posthladnoratovskoj epohi, koja je pokazala svu bedu i nemoral Evrope, kako one na Istoku, tako možda još više one na Zapadu. Evropa je postala proširena američka okupaciona zona, u kojoj su sve autentične evropske vrednosti proterane iz obrazovnog i kulturološkog diskursa. Evropi se dešava „zatiranje sećanja”, uz obrazloženje da je potrebno zaboraviti prošlost radi srećnije budućnosti, koja se zove Evropska Unija. Na čelu te amorfne mehanicističke konstrukcije nalaze se evropske birokrate, koji su tipičan izdanak procesa koje su Amerikanci nametnuli Evropi. Ako pogledamo danas jednu Francusku ili Nemačku, biće nam daleko jasnija tragična sudbina srpskog naroda na Balkanu. Ove dve velike kulture su pod jezivom okupacijom neotrockističkih ekstremista, poput Bernar Anri Levija ili Habermasa, koji neprestano sude evropskim kulturama i identitetima proisteklim iz hrišćanske vere.[21] Nije nimalo slučajno da su upravo ova dva filosofa „novog doba”, bili najglasniji zagovornici bombardovanja srpskog naroda.

 

2.4. Geopolitičke implikacije priznavanja „nezavisnog Kosova“

 

Priznanjem Kosmeta se stvorio presedan, koji teško može da ostane u granicama „jedinstvenog slučaja”. Priznanjem ovakve tvorevine ulazimo u novu eru međunarodnih odnosa, preciznije rečeno potpuno se urušava međunarodni pravni poredak koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata. Najveća žrtva i ovoga puta biće Evropa, gde se stvara američki pravni poredak.

Priznanje nezavisnog Kosmeta, znači i kraj evropske perspektive Srbije, koja ulazi u period trajne nestabilnosti, sa nepredvidivim posledicama na unutrašnjem političkom, ekonomskom i socijalnom planu. Pored toga „nezavisno Kosovo”, ugrožava i krhku regionalnu stabilnost, pre svega susednih država Grčke, Makedonije, Crne Gore i Bugarske, kojima u zavisnosti od lokalnih prilika preti „povratak Turske na Balkan” i prodor radikalnog islamizma, koji su američki teoretičari Hajlbrun i Lind nazvali „Trećom američkom imperijom”.[22] Vrlo je verovatno da navedenim državama iz strateških razloga odgovara povratak Rusije u međunarodnu politiku, posle izgona iz perioda jeljcinovskih devedesetih.

Nezavisno Kosovo moglo bi da bude i nukleus stvaranja nekih novih geopolitičkih saveza, u regionu Balkana, pre svega pravoslavnih naroda, neminovno oslonjenih na Rusiju. Takvi procesi zakonomerno će voditi nestanku onih geopolitičkih saveza nastalih 1945. godine i stvaranju novih zasnovanih na pre svega geoekonomskim kriterijumima ili načelu pragmatizma. Takav scenario podrazumeva i promenu dosadašnjeg načina ponašanja naše elite, koja još uvek razmišlja u hladnoratovskim kategorijama, nespremna za ubrzane promene, koje će doneti globalna preraspodela moći u energetskom sektoru, kao danas najvažnijem polju sučeljavanja velikih sila.

NATO kao instrument američkog uticaja u Evropi, neće imati ulogu koju je imao, do pre izvesnog vremena. Takav globalni monstrum više nije potreban ni Evropi ni Americi, jer je jednostavno relikt prošlosti. Naravno, otpori ovakvom scenariju veoma su snažni u samim SAD, pre svega stukturama vojno industrijskog kompleksa, koji je spreman da pribegne nasilju najgore vrste i prema samim Amerikancima, kao što se to dogodilo 11. septembra. Sve ovo implicira da su ove strukture danas opasnije za bezbednost Amerike, od bilo kog spoljašnjeg stvarnog ili izmišljenog neprijatelja.

 

2.5. Srbija danas između atlantista i kontinentalista

 

Treba napomenuti da osnovni cilj atlantskih „agenata uticaja“ nije toliko borba protiv srpskog nacionalizma, koliko borba protiv njegove interpretacije u „kontinentalnom geopolitičkom ključu“. Postoji čitav spektar političkih pokreta i stranaka koje su od devedesetih godina bile pod posrednim i neposrednim uticajem „morskog principa“. Ako izuzmemo levičarske nevladine grupacije, koje su otvoreno finansirale zapadne vlade i njihove specijalističke službe, veoma je zanimljivo da značajan broj „srpskih atlantista“ deluje pod maskom „nacionalne desnice“. Istina, članovi njihovih organizacija često su bili iskrene patriote, koji ni do danas ne shvataju da su izmanipulisani. Sva ta servilnost se racionalizovala „srpskoj naivi“ kroz floskule, poput one: „Da smo Amerikancima dali baze, sada bismo imali sve što hoćemo“, ili danas: „Ako bismo bili kooperativniji, dobili bismo možda pola Kosova“.

Tipičan primer takvog delovanja bio je proamerički Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković, školski primer „nacionaliste atlantiste”. Emil Vlajki pisao je o tome da je Amerika promovisala „četništvo“ i „antikomunizam“ na ovim prostorima radi ostvarivanja svojih strateških interesa.[23] Setimo se samo Draškovićeve retorike o „odsecanju ruku svima onima koji u Srbiji nose neku drugu zastavu osim srpske“. Takva demagogija mogla je samo da produbi postojeće nacionalne antagonizme na tlu nekadašnje Jugoslavije. Posledica tog i takvog delovanja je smanjenje šanse da se realizuje kontinentalna ideja „racionalnog jugoslovenstva“ u korist angloameričkih interesa kontrole srpskog istorijskog i etničkog prostora, pod izgovorom borbe protiv izmišljenog bauka Velike Srbije. Posle početka ratnih događanja SPO je „evoluirao” u pacifističku i građansku partiju koja je takvim ponašanjem izgubila kredibilitet u široj javnosti, ali je zato uvek bila na liniji „političke korektnosti“.

Sasvim suprotan evolutivni put imala je ideja Velike Srbije, u interpretaciji Srpske radikalne stranke i njenog predsednika Šešelja. Naime, za razliku od atlantiste Draškovića, lider radikala prešao je devedesetih put od „nacionaliste atlantiste“, koji je pokazivao razumevanje za američku agresiju na Irak, u „nacionalistu kontinentalistu“ čije je konkretno političko delovanje u osnovi bilo blisko Miloševićevom „racionalnom jugoslovenstvu”, što je obojici obezbedilo moćne neprijatelje i hašku tamnicu. Vrhunac takvog otpora anglosaksonskom geopolitičkom prodoru na Balkan iskazan je prilikom formiranja vlade koja je dočekala kosovske sukobe i NATO bombe. Upravo zbog suprotstavljanja atlantističkoj strategiji i nekakvog „govora mržnje“, lider radikala zatočenik je Tribunala u Hagu, koji je neskriveno sredstvo geopolitičke prekompozicije Balkana i reinterpretacije njegove novije istorije.

Srbija se posle referenduma u Crnoj Gori našla na geopolitičkoj i istorijskoj raskrsnici. Raspad državne zajednice predstavlja završni udarac atlantske geostrategije ideji „racionalnog jugoslovenstva“, koja je svoj kontinentalni potencijal pokušala da održi čak i u jednom pravnom provizorijumu, kakva je bila konfederacija Srbije i Crne Gore. Jasno je da bez otvorene podrške Evropske unije i SAD, Crna Gora nikada ne bi postala nezavisna država. Istovremeno je „nezavisnoj Srbiji“ poručeno da je „trenutak da se okrene sama sebi“. Reč je o geopolitičkom izboru, koji, ukoliko bi bio ostvaren, sadrži perspektivu zatvaranja u „samu sebe“ i dalje slabljenje. To bi otvorilo i pitanja novih oblika fragmentiranja po regionalnom principu. Na državnom planu, takva Srbija bila bi potpuno indiferentna prema sudbini svojih sunarodnika na postjugoslovenskim prostorima i praktično bi vodila potpuno anacionalnu unutrašnju i spoljnju politiku.

Ovakva „srbijanska” orijentacija znači potpuni krah srpske nacionalne ideje koju je u novom veku počeo da ostvaruje Karađorđe i njegovi ustanici. Ovakav klaustrofobični izolacionizam odgovara minornoj ulozi Srbije na Balkanu kakvu joj daju atlantisti. Nosioci ovakvih političkih ideja u Srbiji danas su pre svega i iznad svega Demokratska stranka, G 17 plus, Srpski pokret obnove. Neoliberalni koncept otvorenog tržišta, koji u Srbiji od 5. oktobra sprovodi G17 plus, predstavlja čist izraz atlantističkog ekonomizma. U ekstremnijem i čistijem obliku ove ideje zagovara LDP, kao i čitav spektar malih regionalnih stranaka i predstavnika tzv. NGO sektora. Reč je zapravo o svojevrsnoj reciklaži ideje „naivnog jugoslovenstva“ pod drugačijim ideološkim sloganima poput „multikulturalizma” i „regionalizma”.

Pored te „neojugoslovenske“ opcije, koja se ogleda i kroz jugonostalgiju, verovatna je opcija manipulisanja „srpskim nacionalizmom”. On bi spolja imao obeležja povratka tradicionalnim vrednostima, naciji i porodici, dok bi suštinski to bila simulacija bez sadržaja. Ovakvu politiku vode SNS Tomislava Nikolića, Nova Srbija i DSS. Pored nacionalista „Srbijanaca“, u stvaranju „politički korektnog” patriotizma određenu ulogu imaju i neki konzervativni crkveni krugovi sa kojima se odavno manipuliše preko ideološkog monarhizma i formalnog tradicionalizma.

Izgleda da jedini „kontinentalni“ potencijal sadrži Srpska radikalna stranka. Problem radikala nije samo to što su na atlantističkom „indeksu zabranjenih partija“ već i njihova koncepcija Velike Srbije(Nepotreban naziv i štetan,trebalo bi reći srpske zemlje), koja u sadašnjem istorijskom trenutku deluje potpuno nerealno, a neretko i kontraproduktivno. To je okolnost koja zakonomerno vodi „atlantizaciji radikala” ili barem njihovom iskorišćavanju u atlantističkoj strategiji podele Srbije na dva politička tabora. Stara radikalska retorika sužava im politički manevarski prostor. Šteta od snažne retorike zasnovane na „nacionalnim emocijama” je višestruka, ne samo za radikale već i za ceo potencijalni „kontinentalni blok u Srbiji“, koga, inače, nema. Na unutrašnjem planu ona direktno vodi homogenizaciji svih „atlantista“, dok na spoljašnjem dovodi u pitanje i kontinentalnu (a u okviru toga naročito prorusku) orijentaciju kojoj teži ova stranka. Naime, putinovska geopolitika Rusije[24], zasnovana na načelu umerenog strateškog pragmatizma, sigurno da nije spremna da odnose sa Srbijom gradi na atlantističkoj „sveslovenskoj pravoslavnoj solidarnosti”, već na konkretnim „kontinentalnim strategijskim povezivanjima“, pre svega u ekonomskoj sferi.

Ova analiza domaćeg političkog spektra pokazuje da je naša elita nezrela i geopolitički nepismena. A ono što je još gore od toga jeste da pokazuje opasne simptome geopolitičke šizofrenije, jer se neprekidno lomi između servilnosti atlantističkoj strategiji s jedne, i neartikulisane kontinentalne orijentacije s druge strane, koja često svojom neumerenošću samo predstavlja rad u „korist sopstvene štete“.

 

Zaključak

 

Zapad je, svakako, sposoban da stekne realnu sliku o Balkanu. Ali da bi to učinio, mora da se odrekne kolonijalnih i imperijalstičkih pretenzija. Da bi opravdao politiku permanentnog mešanja u unutrašnje stvari balkanskih naroda, da bi imao kakvo-takvo opravdanje za nedavne vojne intervencije, Zapad istrajava na proizvodnji negativnih slika o Srbima i na pripisivanju sopstvenih grešaka na račun Srbije.

Narodi Balkana su imali drugačiju hijerarhijsku lestvicu vrednosti od zapadnjačke. „Biti“ je uvek bilo nadređeno „imati“. Balkan nikada nije upoznao progone veštica, antisemitizam i rasizam. U poređenju dve kulture, očigledno je da je za zapadnu civilizaciju karakteristično izuzetno snažno potiskivanje neprijatnih psiholoških sadržaja, dok je u istočnoj ono izuzetno slabo. Zapadno društvo zato nastavlja da se razvija agresivno, pogotovu u materijalnom smislu. Nema osećanja krivice, ni sažaljenja. Filozofija života koja se razvila iz ove kulture bi mogla da se nazove „institucionalna surovost“. Ovakvo institucionalizovano nasilje mora da bude u sprezi sa potiskivanjem, jer ga drugačije ni pojedinac ne bi izdržao. Tako npr. prilikom bombardovanja Jugoslavije ili Iraka ubijaju hiljade ljudi, „gurnu ih pod tepih“, i posle toga kao kolektiv ne osećaju grižu savesti. Zatim se rasplaču nad svojom zlehudom sudbinom posle niza terorističkih napada, ali istovremeno „uredno“ nastavljaju da „uteruju demokratiju“ bombama „neposlušne“ narode, kao da tamo ne žive ljudi i kao da su tamo životi bagatelni i bezvredni u odnosu na njihove, finansijski jake, i time neprikosnovene.

Samopoštovanje i samozadovoljstvo Zapada su zasnovani na negativitetu projektovanih stereotipa: Rusija, Orijent i Balkan su iracionalni, Zapad je sledstveno racionalan., oni su nazadni, Zapad je napredan., tamo vlada despotizam, ovamo demokratija. Da stvar bude komlikovanija, pseudoelite pomenutih regiona rado prihvataju i šire koncept o nazadnosti svojih regiona, crpeći iz te tobožnje emancipovanosti, samozadovoljstvo i samopoštovanje. Srbe je Zapad ognjem i mačem naterao da se povinuju njihovim ciljevima. Danas imamo pojavu da sve što je sa Zapada besomučno mora da se prihvata, po principu „kopiraj-nalepi“.

S obzirom na opsednutost ideološko-partijskog razračunavanja koje danas sprovodi politička elita u Srbiji, prava državna politika i privredne reforme mogle bi uslediti tek povlačenjem (ili eliminisanjem) sa vlasti kompletne postojeće kvazidemokratske strukture. To bi moglo uslediti, izgleda, tek za par godina, da bi se prvi efekti osetili možda tek za deset ili petnaest godina od tada. Da li se onda kulminacija privrednog razvoja proporcionalna onoj iz 1936., zatim 1965. i 1986., može u Srbiji očekivati najranije tek 2030. ili kasnije? Ako je u politici najvažnija vizija, Srbi je za sada nemaju uopšte. Kao što nemaju ni državu. Mi sada samo primamo uputstva i sprovodimo program MMF-a, Svetske banke, Briselske administracije i Haškog suda. Privredni razvoj u Srbiji još nije počeo.

Samo sa savesnim uviđanjem svojih zabluda, grešaka i krivica, možemo steći umnu i moralnu svest i snagu za preporod i potvrditi se kao narod moćan da traje i u najtežim okolnostima. A one će Srbima da potraju. Zato treba kritički, iskustveno preispitati nacionalnu svest, tradicije i ideologije koje smo sledili i odgovorno sagledati njihove istorijske ishode. Moramo se spoznati do samog ontološkog dna svog kolektivnog i građansko-subjektivnog bića. Beznađe koje nas je preplavilo, depresija koja nas je obuzela, predstavljaju povoljne psihološke osnove za usvajanje novih zabluda. Za dostojniji život moramo da preporodimo i aktiviramo sve svoje ljudske potencijale. A oni se ne mogu preporoditi i aktivirati požarevačkom ideologijom, mondijalistickim opsenama i apatridskim komformizmom koji se epidemijski šire srpskim društvom. Stvaralački potencijali su u našem nacionalnom biću, u ljudskom jezgru iz kojeg je poticala energija naših individualnih i kolektivnih podviga, kojih je bilo mnogo u srpskoj prošlosti.

 

Zoran Jerotijević, PhD

Nebojša Gijić

 

NATIONALISM AND INTERNATIONALISM OF SERBS IN THE LIGHT OF GEOPOLITICS

 

Abstract

 

Nationalism as a conceptual type is a synthetic tendency of all social classes of a nation based on ethnic alliance, a common language, same culture, the same past and future. Nationalism has proven to be a powerful instrument of atlanticist geostrategy. Modern nationalism emerged in the 19 century, the western wing of the bourgeoisie, dissatisfied with their social position. Nationalism nurtured, and to disrupt the then monarchy and the Christian value system. Since nationalism is based on the principle of "blood off the ground" (atlanticist creation), it is logical that just this nationalism were Western powers encouraged to the Serbs. Eternal inspiration of the Serbs to stand up and resist easily later fanned the flames of nationalism in the early 90’s. Renunciation of one's own nation and the acceptance of globalism leads to destruction of a people, the identity of individuals and drowning in the "New World Order." Globalization as the idea of One World, editing a neoimperialistical project of international relations as a function of forces "New World Order",. new masters of world power. These tyrants and their servants in Serbia, the whole Serbian history show a constant conflict with common sense, and the Serbian people, terminally ill with mania, nationalism and territorial claims by neighboring nations. Acceptance of internationalism, to Serbs do not have any guarantee that it will stop the tendency of denationalisation, secularisation, fragmentation and loss of territory. Serbs do not yet have general political vision, and the state only receives instructions and implement the program the IMF, World Bank, the Brussels administration and the Hague Tribunal.

Key words: nationalism, internationalism, globalization, atlanticists, the Serbs, the West