Dr Miroslav Milosavljević*

 

 

UDK: 347.72(497.11) (094.5)

Primljeno: 28.03.2012.

Pregledni naučni članak

 

KRITIČKI OSVRT NA ZAKON O PRIVREDNIM

DRUŠTVIMA REPUBLIKE SRBIJE IZ 2011. GODINE

              

Sredinom prošle godine usvojen je novi Zakon o privrednim društvima Republike Srbije, kao bitan pravni akt za rad i poslovanje privrede. Zakon predstavlja nastavak usaglašavanja naše zakonske regulative sa propisima Evropske unije i  savremenim rešenjima iz uporednog prava, kao i sa drugim zakonima koji su doneti u Republici Srbiji. U radu je analizirana najznačajnija nova zakonska regulativa i instituti  i ukazano je na njihova dobra i loša rešenja, kao i mogućnost primene u svakodnevnoj poslovnoj praksi. Takođe, ukazano je i na obaveze privrednih subjekata koje su proistekle iz Zakona, kao i na posledice koje slede ako se te obaveze ne ispune.

Ključne reči:  Zakon, privredna društva, preduzetnik, upravljanje, povezivanje.

 

U V O D

 

            Narodna Skupština Republika Srbije, na predlog Vlade, usvojila je novi Zakon o privrednim društvima. Zakon je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 36/11 od 27. maja 2011. godine. Početkom primene ovog zakona, prestao je da važi Zakon o privrednim društvima iz 2004.godine i Zakon o privatnim preduzetnicima iz 1989. godine.  

            S obzirom, da je prethodni Zakon o privrednim društvima usvojen 2004. godine i da je od tada proteklo manje od osam godina, postavlja se opravdano pitanje da li je bilo potrebno donositi novi Zakon koji derogira prethodni Zakon koji do kraja i u potpunosti nije zaživeo u praksi, niti je pokazao sve svoje efekte.

            Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine napisala je eminentna grupa domaćih eksperata iz oblasti privrednog prava, uz konsultacije stručnjaka iz inostranstva, i isti je predstavljao značajan korak ka usaglašavanju našeg privrednog zakonodavstva sa regulativom Evropske unije i zato prestanak njegovog važenja zahteva ozbiljnu analizu novog Zakona o privrednim društvima, kao i kritički osvrt koji će ukazati koja su to nova rešenja sadržana u Zakonu i koja, eventualno, kvalitetnije regulišu oblast privrednih društava i koji će biti pretpostavljeni efekti.

 

1. NAZIV ZAKONA

 

            Zakonodavac se opredelio da novim Zakonom o privrednim društvima reguliše materiju privrednih društava i materiju preduzetnika jednim zakonom. Do sada to nije bio slučaj s obzirom da je preduzetništvo bilo regulisano posebnim Zakonom o privatnim preduzetnicima[1]

            Dakle, reguliše se preduzetnik kao fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost, koji nije pravno lice a još manje privredno društvo.

            Iz navedenih razloga usvojeni Zakon je mogao  da nosi naziv Zakon o privrednim subjektima, s obzirom da  izraz subjekt, kao generički izraz, pored privrednih društava obuhvata i preduzetnika.

 

2. NAJZNAČAJNIJE PROMENE (NOVINE) KOJE DONOSI ZAKON

2.1. U OSNOVNIM ODREDBAMA

 

            Po pitanju delatnosti, u Zakonu je utvrđeno da privredno društvo može obavljati pretežnu delatnost, kao i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene, nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom. Privredna društva registruju samo jednu delatnost kao pretežnu delatnost, ali imaju pravo da obavljaju i sve druge delatnosti za koje se ne zahteva posebno odobrenje.

             Sa razlogom se postavlja pitanje, da li privredno društvo može da obavlja i neke delatnosti koje nisu predviđene Uredbom o klasifikaciji delatnosti,[2]  a koje nisu  zakonom zabranjene. Iz zakonske formulacije proizilazi da za to ne bi bilo nikakvih  smetnji[3]. Prema tome, možemo shvatiti, da Lista skraćenih naziva klasifikacije delatnosti (koja je sastavni deo Uredbe) nije konačan spisak delatnosti sa kojima privredni subjekt može da se bavi. Ipak, kada bi takva delatnost postojala ona se ne bi mogla upisati u Registar privrednih subjekata jer nema odgovarajuću šifru sektora, oblasti, grane i grupe.

            Članom 7. novog Zakona o privrednim društvima se bespotrebno reguliše  nadležnost sudova u sporovima koji su pokrenuti na osnovu ovog zakona. Ovo nije dobro s obzirom da je zakonom, kojim se uređuje nadležnost sudova, pitanje nadležnosti reguliše jasno i nedvosmisleno a ovakvim načinom  regulisanja unosi se konfuzija u naše proceno pravo.

            Članom 11. Zakona, utvrđeno je da su akcionarska društva obavezna da, pored osnivačkog akta koga imaju sva privredna društva,  donese i statut. Osnivački akt svih privrednih društava, u toku njihovog postojanja, mogu se menjati  osim osnivačkog akta akcionarskog društva koji se ne menja. Funkcija osnivačkog akta akcionarskog društva je da se urede odnosi u vreme osnivanja društva i kasnije ne proizvodi pravno  dejstvo, s obzirom da je ispunio svoju funkciju. Statut se može menjati i da na taj način prati izmene i dopune propisa koji regulišu oblast  akcionarskog društva, kao i dinamiku njegovog razvoja. Zahtev da sva akcionarska društva imaju statut, nameće obavezu da ona donesu svoj statut, te da ukoliko su ga već donela na osnovu prethodnog Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine,[4] iste usaglase sa zakonom o privrednim društvima iz 2011. godine

            U delu Zakona o privrednim društvima pod naslovom „Ugovori u vezi sa društvom“[5] članovi privrednog društva mogu da zaključe ugovor sa jednim ili sa više članova istog društva kojim se regulišu njihovi međusobni odnosi u vezi sa društvom. Ugovor članova društva ima obligacionopravni, a ne statusni karakter i na ovaj način je uklonjena nesigurnost u vezi sa pravnim dejstvom tog akta na treća lica.  

            U novom Zakonu o privrednim društvima regulisan je institut „probijanja pravne ličnosti“, kada komanditor, član društva sa ograničenom odgovornošću i akcionar zloupotrebe prava o ograničenoj odgovornosti, kojom prilikom se nabrajaju, naročito, četiri razloga za probijanje pravne ličnosti.[6] Formulacija „naročito“ stvara dilemu i zabunu koje se ogledaju u tome da li se radi o nabrajanju razloga radi primera, a da razlozi mogu biti i neki drugi opravdani slučajevi ili je to nemoguće. Smatramo da ukoliko bi se, zbog formulacije „naročito“, prihvatio stav da to mogu biti i drugi slučajevi koji nisu navedeni u Zakonu, tada bi došlo do moguće zloupotrebe u praksi.  Iz navedenih razloga bilo bi opravdano da se iz zakona briše reč „naročito“.

            Što se zastupnika privrednog društva tiče, postoji nekoliko novina koje odstupaju od svih dosadašnjih zakonskih rešenja. Uvodi se zakonski (statutarni) zastupnik što unosi konfuziju u institut zastupnika. Naime, u članu 31. Zakona o privrednim društvima zakonski (statutarni) zastupnici društva su lica koja su zakonom kao takva određena za svaki pojedini oblik društva. Zakonom se dalje utvrđuje da je u ortačkom društvu svaki ortak ovlašćen da samostalno zastupa društvo, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno.[7] Na komanditno društvo  primenjuju se odredbe Zakona koje regulišu ortačko društvo, tako da komplementari imaju status ortaka ortačkog društva, prema tome izvodimo zaključak da su zastupnici svi komplementari. Na ovaj način komplikuje se određivanje zastupnika i kod ljudi koji izvanredno dobro poznaju ovu materiju a da ne govorimo šta će se desiti u primeni ovog Zakona od strane poslovnih ljudi. Situaciju još više komplikuje analogna primena na komanditno društvo deo odredbe člana 111. stav 1, koja glasi: “ako ugovorom  o osnivanju nije drugačije određeno“, kojom prilikom se u osnivački akt unese mogućnost da zastupnik komanditnog društva bude komanditor, što će u potpunosti narušiti duh i suštinu komanditnog društva. Desiće se da se privredna društva, u velikoj meri,  razlikuju samo po nazivu a ne i po suštini. Ipak, nejasnoće koje proističu iz formulacije o analognoj primeni propisa ispravljaju se članom 131. Zakona u kome je utvrđeno da komplementari vode poslove društva i zastupaju ga, a da komanditori ne mogu voditi poslove društva niti ga zastupati.

            Dalje, u članu 221. Zakona o privrednim društvima utvrđeno je da komanditno društvo prema trećim licima zastupa direktor, odnosno direktori ako ih ima više. Ovde, opet, postoji jedno loše rešenje u stavu 4. koje glasi:“Ako društvo ostane bez direktora, do imenovanje direktora izjave volje upućene bilo kom članu nadzornog odbora, ako postoji, odnosno bilo kom članu društva, ako društvo nema nadzorni odbor, obavezuje društvo“. Loše je to što izjava volje, recimo primera radi, od strane poslovnog partnera u slučaju prihvatanja ponude za zaključenje ugovora ili u vezi nekog drugog pravnog posla, koja se uputi bilo kom članu komanditnog društva koje ima više stotina članova, izazvaće veliki problem u poslovnom odnosu. Naročito će biti problema ukoliko ta izjava bude data komanditoru, koji sa istom iz objektivnih razloga ne postupi adekvatno i to izazove štetu komanditnom društvu.

            Kod akcionarskog društva zastupanje je postavljeno još komplikovanije. Naime, u članu 388. Zakona utvrđeno je da postoje izvršni direktori[8] i oni su zakonski  zastupnici društva. Na društvo koje ima jednog ili dva direktora, shodno se primenjuju odredbe o odboru direktora.[9] Direktori mogu imenovati jednog od izvršnih direktora ovlašćenih za zastupanje za generalnog direktora, te je logično da i generalni direktor zastupa društvo. U Zakonu nije utvrđeno ko će zastupati društvo i šta će se desiti ako je ono ostalo bez direktora i isti ne bude izabran u redovnom postupku a akcionar ili drugo zainteresovano lice iz člana 397. Zakona ne traži da sud u vanparničnom  postupku postavi privremenog zastupnika društva.

            Kod dvodomnog upravljanja, na pitanja koja se odnose na nadležnost izvršnih direktora shodno se primenjuju odredbe člana 388. Zakona o privrednim društvima, ako ovim članom nije drugačije određeno.

            Novina kod zastupanja je što privredno društvo može da zastupa i društvo koje je registrovano u Republici Srbiji. U Zakonu o privrednim društvima ne navodi se o kojim društvima je reč, tako da ne znamo da li se radi o privrednim društvima, građanskim društvima (penzionerskim, sindikalnim, sportskim itd) i sl, osim da se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, bez navođenje o kojoj je registraciji je reč.

            U Zakonu o privrednim društvima, po prvi put, postoje odredbe o „punomoćnicima po zaposlenju“. Identične odredbe sadržane su u članu 98. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine i koje glase:“ Lica koja rade na takvim poslovima čije je obavljanje vezano za zaključenje i ispunjenje određenih ugovora, kao što su prodavci u prodavnicama, lica koja obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu, lica na poslovima šalterske službe u pošti, u banci i sl. ovlašćeni su samim tim na zaključenje i ispunjenje tih ugovora.“ Smatramo da nije bilo potrebno unositi odredbe o „punomoćnicima po zaposlenju“, pošto je ova oblast već bila regulisana na adekvatan način a ista će biti uređena u budućem Građanskom zakoniku Republike Srbije i to na sveobuhvatniji i daleko bolji način.

            U Zakonu i dalje postoji institut prokure i čini nam se da sve varijacije koje se pojavljuju u njenom regulisanju mogu da dovedu do problema u njenoj primeni, a što će dalje dovesti do pravne nesigurnosti . Naime, u članu 37. stavu 3. utvrđeno je da pravni poslovi i pravne radnje koje preduzimaju prokuristi su punovažni uz izričitu saglasnost svih prokurista, a zati odmah u tom istom stavu se, bespotrebno, ublažava ovaj proceduralni zahtev i omogućuje se i saglasnost  nekog manjeg broja prokurista (ako je to navedeno u prokuri). Ovo odstupa od osnovnog principa da je prokura veoma jasan i precizan oblik zastupanja koji je do kraja utvrđen zakon, bez velikih mogućnosti da se autonomno uređuje na drugačiji način. U članu 41. stavu 1. Zakona utvrđeno je da svi oni koji zastupaju privredno društvo odgovaraju za štetu koju nanesu društvu prekoračenjem ovlašćenja, da bi u stavu 2. istog člana napravljen izuzetak koji oslobađa od odgovornosti za pričinjenu štetu ako su njihove štetne radnje naknadno odobrene od strane nadležnog organa društva. Ovo omogućuje veoma široku zloupotrebu u praksi.

            Članom 47. i 48. Zakona predviđeno je da se u osnivačkom aktom, odnosno statutom akcionarskog društva može predvideti i obaveza plaćanja ugovorne kazne u slučaju neblagovremenog izvršenja, odnosno neizvršenja obaveza nenovčanih uloga. Ovo je  nepotrebno, s obzirom da je ovakva mogućnost predviđena članom 270. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine

            Zakonom se utvrđuje neto imovina (kapital) društva kao razlika između vrednosti imovine i obaveza društva, dok osnovni (registrovani) kapital društva je novčana vrednost upisanih uloga članova društva u društvo koja je registrovana u skladu sa zakonom o registraciji. 

           

2.2.  KOD PREDUZETNIKA

 

            Najznačajnija novina u odnosu na dosadašnja rešenja jeste da se više ne mogu osnivati ortačke radnje, kao oblik obavljanja preduzetničke delatnosti. Postojeće ortačke radnje mogu poslovati, po prethodnim zakonskim propisima, do 1. januara 2013. godine.

            Posle navedenog roka vlasnici postojećih ortačkih radnji dužni su da svoju formu obavljanja delatnosti promene u pravnu formu privrednog društva, tj. u ortako ili  komanditno društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću, odnosno u akcionarsko društvo. Ovo usklađivanje se mora izvršiti najkasnije do 1. marta 2013. godine.

            Ukoliko vlasnici postojećih ortačkih radnji ne prijave promenu pravne forme Agenciji za privredne registre, registrator koji vodi registar privrednih subjekata, po službenoj dužnosti, će ih prevesti u pravnu formu ortačkog društva. Dakle, ukoliko dođe do prekoračenja roka koji je utvrđen za usaglašavanje pravne forme ortačkog društva sa zakonom, vlasnik radnje više nema uticaja na izbor forme privrednog društva. U ovakvoj situacije vlasnik ortačkog društva u koje je prevedena ortačka radnja, može da menja pravnu formu društva samo po redovnoj proceduri koja je za to predviđena u Zakonu o privrednim društvima. Ipak, u krajnjem ishodu, vlasnik ortačkog društva će morati, normativno i organizaciono, da usaglasi ortačko društvo sa Zakonom, o čemu u Zakonu o privrednom društvu iz 2011. godine nema ni reči.

             Preduzetnik, po novom zakonu, može obavljati delatnost i izvan sedišta. Preduzetnik može pisanim ovlašćenjem da poveri poslovođenje poslovno sposobnom fizičkom licu koje mora biti u radnom odnosu kod preduzetnika.

 

2.3. U ORTAČKOM DRUŠTVU

 

            Ugovor ortaka, koji je predviđen članom 15. Zakona o privrednim društvima, sa kojim se regulišu njihovi međusobni odnosi u društvu, zaključuju obavezno svi ortaci u  ortačkom društvu, kao i komplementari u komanditnom društvu. Ovde postoji odstupanje od pravila koje se primenjuje na društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, a koje glasi da: „članovi privrednog društva mogu da zaključe ugovor sa jednim ili sa više članova istog društva kojim se regulišu njihovi međusobni odnosi u vezi sa društvom“

            Iz toga, kako je Zakonom uređen način prenosa udela, vidi se da je ortačko društvo zatvoreno društvo, sa ograničenom mogućnošću da u njega uđe kao ortak neko ko je nepoželjan za već postojeće ortake. Ovu konstataciju potvrđuje činjenica da ortak ne može bez saglasnosti ostalih ortaka da prenese ili založi udele trećem licu, te da ukoliko ne dobije potrebnu saglasnost može istupiti iz društva uz odgovarajuću naknadu, dok se njegovi udeli raspodeljuju na preostale ortake.  Rešenje je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je ortačko društvo čvrsto vezano za lična svojstva ortaka (prijateljske i rodbinske veze osnivača, dobro međusobno poznavanje ortaka i sl.) i da svi ortaci odgovaraju za obaveze društva i svojom ličnom imovinom koju nisu uneli u društvo.

            Zakonom je utvrđeno da se udeli prenose pisanim ugovorom koji je zaključen između prenosioca i sticaoca, čiji se potpisi overavaju u skladu sa zakonom. Na ovaj način se, u velikoj meri, izbegava mogućnost zloupotrebe.

            Zakonom o privrednim društvima predviđena je mogućnost da ortačko društvo prestane putem tzv „Sudske likvidacije“. Na osnovu tužbe zainteresovanog ortaka, sud donosi odluku o pokretanju postupka likvidacije ukoliko postoje razlozi koji su navedeni u Zakonu.[10] Na ovaj način se otvara nova mogućnost za sprovođenja postupka likvidacije, što je dobro rešenje, pošto ne zavisi od volje i odluke samog ortačkog društva, odnosno ortaka koji često zbog svojih ličnih interesa ne dozvoljavaju  otvaranje postupka likvidacije, na koji način bi se zaštitili interesi drugih ortaka.

            Odredbe o nasleđivanju ortačkog udela koncipirane su  komplikovano. Utvrđeno je da  se udeli ne nasleđuju već se raspoređuju na ostale ortake, osim ako nije ugovorom određeno da društvo nastavlja poslovanje sa naslednicima (ukoliko se sa tim saglase  naslednici). Naslednici mogu tražiti da ortačko društvo nastavi da posluje u formi komanditnog društva u kome bi oni bili komanditori. Ukoliko se postojeći ortaci i naslednici ne saglase oko nastavka daljeg rada, ortaci mogu istupiti iz ortačkog društva.

            Mišljenja smo da je navedeno rešenje loše, pošto se radi o „zatvorenom“ privrednom društvu sa logičnom posledicom da se udeli ne bi mogli nasleđivati, već da je neophodno naslednicima isplatiti pravičnu naknadu. Ne postoji potreba da naslednici svojim raznim zahtevima, koje im omogućuje ovaj Zakon, (promena pravne forme društva) remete tok poslovanja.

            U Zakonu je predviđena mogućnost da poverilac koji ima dospelo potraživanje prema ortaku, po osnovu pravnosnažne i izvršne presude, može u pisanoj formi da zahteva od društva isplatu u novcu u visini koju bi ortak primio u slučaju likvidacije društva.  Ova novina je uvedena da bi se zaštitili poverioci.

 

2.4. U KOMANDITNOM DRUŠTVU

            Kod komanditnog društva nema nekih novih rešenja, već se primenjuju odredbe Zakona koje se odnose na ortačko društvo, kao što su:  odredbe o evidenciji podataka o članovima društva, ulozima i udelima, podeli dobiti, prenosu udela, kao i prestanak komanditnog društva.

 

2.5. U DRUŠTVU SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU

 

            Članom 141. stav 2. utvrđeno je da: „Ako osnivački akt ne sadrži odredbe o nadležnostima organa društva, organi društva imaju nadležnosti predviđene Zakonom o privrednim društvima“. Dakle, radi se o dispozitivnim zakonskim normama sa kojima se utvrđuje nadležnost organa  društva sa ograničenom odgovornošću, što nije dobro iz nekoliko razloga. Ovakvo rešenje može dovesti do toga da se osnivačkim aktom utvrde nadležnosti organa koje po prirodi stvari njima ne pripadaju  i na taj način dovedu do konfuzije u radu i poslovanju društva. Smatramo, da je trebalo utvrditi deo nadležnosti organa imperativnim normama, koje odražavaju duh i suštinu tog organa, dok je drugi deo nadležnosti mogao da bude prepušten autonomnom kreiranju privrednog društva.

            Članstvo u društvu sa ograničenom odgovornošću stiče se registracijom u Registar privrednih subjekata goga vodi Agencija za privredne registre, a ne upisom u knjigu udela, kako je to bilo po prethodnom zakonu. Na ovaj način je pojačana pravna  sigurnost kada je u pitanju identifikacija članova društva.

            Smanjen je minimalni novčani osnovni kapital društva sa ograničenom odgovornošću na 100 dinara i ukinuta je obaveza uplate minimalnog novčanog osnovnog kapitala pre registracije. Ne stoje tvrdnje, da će ovo značajno ubrzati i olakšati proceduru otpočinjanja poslovanja, s obzirom da se radi o vrlo malom iznosu osnovnog kapitala koji nije problem uplatiti. Ovako nisko određen minimalni osnovni kapital društva ne služi svrsi osnovnog kapitala, tj. da bude garancija u poslovanju i izmirenju preuzetih obaveza prema poveriocima, već će dovesti do toga da svako može  osnovati društvo sa o ograničenom odgovornošću, ući u poslovne poduhvate, preuzeti obaveze a potom može da bankrotira bez ikakvih posledica. Dakle, ovakvo zakonsko rešenje će dovesti do slabljenja poslovne discipline i haosa u poslovanju. Zato smatramo da je minimalni osnovni kapital morao biti mnogostruko veći..

            Zakonom je propisano da se osnovni kapital društva iskazuje u dinarima, što je u saglasnosti sa propisima koji regulišu računovodstvo i reviziju. Nenovčani ulozi u društvu sa ograničenom odgovornošću mogu biti samo u stvarima i pravima a ne u radu i uslugama.

            Novinu, u odnosu na dosadašnja zakonska rešenja, predstavlja  ustrojstvo novog načina upravljanja, koje može biti organizovano kao jednodomno[11] i dvodomno[12]. Kod jednodomnog upravljanja .organi društva su skupština i jedan ili više direktora, dok kod dvodomnog upravljanja organi su skupština, nadzorni odbor i jedan ili više direktora[13]. Privredno društvo određuje osnivačkim aktom model upravljanja.

            Zakon o privrednim društvima i suviše detaljno reguliše proceduralna pitanja u vezi sa radom skupštine, kao što su sazivanje sednica, mesto njihovog održavanja, način rada skupštine, vođenje i sadržinu zapisnika, način glasanja i dr. Ova pitanja treba  regulisati u Poslovniku o radu skupštine a ne Zakonom.

            Društvo može imati jednog ili više direktora. Direktora imenuje skupština (kod jednodomnog sistema upravljanja), odnosno nadzorni odbor (ako je dvodomno upravljanje).

            Veoma je komplikovano postavljena nadležnost organa društva sa ograničenom odgovornošću. Članom 224. stav 4. propisano je: “U društvu u kome je upravljanje jednodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u nadležnosti skupštine,“ dok je u stavu 5. utvrđeno sledeće:“U društvu u kome je upravljanje dvodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u nadležnosti skupštine i nadzornog odbora“ Ovo još više komplikuje mogućnost da se osnivačkim aktom može proširivati nadležnost skupštine. Na ovaj način se briše jasna razlika koja mora da postoji između funkcija ovih organa: na funkciju vlasnika kapitala, funkciju upravljanja radom i poslovanjem i nadzornom funkcijom.

            Još jednom naglašavamo problem koji će nastati primenom člana 221. stav 4. koji omogućava da kada društvo ostane bez direktora, do imenovanja direktora, izjave volje „upućene“ bilo kom članu komanditnog društva, obavezuje društvo. Ovo će naročito biti problem kod onih društava koja imaju veliki broj članova društva. Postavlja se pitanje kako dokazati da je neki član društva stvarno primio upućenu ponudu, drugo da li je član društva objektivno u situaciji (zbog bolesti, odsutnosti i sl.) da istu prosledi dalje nadležnim organima društva na odlučivanje po toj ponudi, a poseban je problem ako je ponuda vezana za rok, te protekom roka izazove nastanak štete za društvo.

            Zakonom je utvrđeno da se pitanja iz nadležnosti nadzornog odbora ne mogu preneti na direktore društva.[14] Ova formulacija  ukazuje da se nadležnost nadzornog odbora može preneti na skupštinu društva, što nije dobro pošto slabi odgovornost organa društva, u ovom slučaju nadzornog odbora, koji treba da bude, po svom načinu delovanja, profesionalni i stručni organ koji može uspešno da rešava sva pitanja iz svoje nadležnosti, a ne kad god to nije u mogućnosti da traži od skupštine da ga ona reši.

 

2.6. U AKCIONARSKOM DRUŠTVU

 

            Već smo istakli da akcionarsko društvo ima statut koji je obavezan opšti akt sa kojim se utvrđuju najznačajniji elementi iz oblasti rada i poslovanja. Statut, zavisno od potrebe, može se menjati u toku postojanja društva.

            Novina, u odnosu na sva dosadašnja zakonska rešenja,  jeste da akcionari prilikom osnivanja akcionarskog društva potpisuju prvi statut društva.

            Akcionarsko društvo je dužno da najmanje jednom godišnje izvrši izmene i dopune statuta radi usklađivanje podataka o visini upisanog i uplaćenog osnovnog kapitala, kao i podatke o broju i ukupnoj nominalnoj vrednosti odobrenih akcija, ako postoje, kao i bitne elemente izdatih akcija svake vrste i klase.[15]

            Kod akcionarskog društva ne postoji više podela na otvoreno i zatvoreno akcionarsko društvo, već se u novom zakonu otvorena akcionarska društva zovu javna akcionarska društva a zatvorena nose naziv akcionarska društva.

            Osnovni kapital akcionarskog društva je iskazan u dinarima i iznosi 3 miliona dinara, dok je najmanja nominalna vrednost jedne akcije 100 dinara.[16] Ovakvo rešenje je dobro s obzirom da je zvanično sredstvo plaćanja kod nas dinar a ne evro, u kome je po ranijem zakonu bio iskazan osnovni kapital.[17] Ovo zahteva da dosadašnja zatvorena akcionarska društva usklade svoj osnovni kapital i uvećaju ga sa 10.000 evra dinarske protivvrednosti na 3 miliona dinara.

            Ulog u akcionarsko društvo može biti u novcu, stvarima i pravi i ne može biti u izvršenom radu i uslugama društvu.

            Prenos akcija u nejavnim akcionarskim društvima vrši se slobodno ugovorom u pisanoj formi i potpisi ugovornih strana se overavaju u skladu sa zakonom. Sloboda prenosa može se ograničiti pravom preče kupovine ili prethodnom saglasnošću ostalih akcionara, ukoliko je to predviđeno statutom društva. Prenos akcija javnog akcionarskog društva vrši se u skladu sa  zakonom kojim se uređuje tržište kapitala.[18]

            Akcionarsko društvo se može opredeliti za jednodomno i dvodomno upravljanje.

            U jednodomnom sistemu upravljanja,  direktor ne može biti lice: koje je direktor ili član nadzornog odbora u više od pet društava.[19] Ovakvo rešenje nije dobro pošto jedno lice  objektivno, nije u mogućnosti da se bavi ozbiljno i savesno poslovima upravljanja i nadzora u privrednim društvima i može više da šteti, nego koristi društvu. Treba  stvarati profesionalne upravljače, ali ne na ovaj način. Ako društvo ima tri ili više direktora, oni čine odbor direktora društva. Javno akcionarsko društvo ima odbor direktora, koji se sastoji od najmanje tri direktora. Direktori mogu biti izvršni i neizvršni i ako društvo ima manje od tri direktora, svaki od njih je izvršni. Javno akcionarsko društvo mora imati neizvršne direktore, čiji broj mora biti veći od broja izvršnih direktora  Direktori mogu imenovati jednog od izvršnih direktora ovlašćenih za zastupanje društva za generalnog direktora. Javno akcionarsko društvo ima najmanje jednog neizvršnog direktora koji je istovremeno i nezavisan od društva (nezavisni direktor)[20].

                   U dvodomnom sistemu upravljanja utvrđeno je da ukoliko akcionarsko društvo ima tri ili više izvršnih direktora, oni čine izvršni odbor. Javno akcionarsko društvo ima najmanje tri izvršna direktora. Nadzorni odbor može imenovati jednog od izvršnih direktora ovlašćenih za zastupanje društva za generalnog direktora. Nadzorni odbor ima najmanje tri člana što se određuje statutom i uvek je neparan. Članovi nadzornog odbora ne mogu imati zamenike. Članove nadzornog odbora imenuje skupština. Javno akcionarsko društvo ima najmanje jednog člana nadzornog odbora koji je nezavisan od društva (nezavisni član nadzornog odbora).

                   Godišnji izveštaj o poslovanju javnog akcionarskog društva mora da sadrži izjavu o primeni Kodeksa korporativnog upravljanja, koga je donela Privredna komora Srbije.[21] Smatramo da je zakonodavac trebao da obaveže i na davanje izjave o prihvatanju i primeni Kodeksa o poslovnoj etici, koga je, takođe, donela Privredna komora Srbije.

 

2.7.  u delu promena pravne forme i statusnih promena

 

       U ovom delu  Zakona nema suštinskih promena u odnosu na rešenja iz prethodnog zakona  Izmene i dopune su više terminološke prirode a ne suštinske. Neka rešenja su pojednostavljena, što će olakšati njihovu primenu u praksi. U oblasti  statusnih promena, pored preciznijeg regulisanja već postojećih uvedena je nova statusna podela „izdvajanje“.

 

2.8. U DELU POSLOVNIH UDRUŽENJA

                   Ponovo se omogućuje osnivanje poslovnih udruženje od strane dva ili više privrednih društava ili preduzetnika, radi postizanja zajedničkih interesa. Ovo je rešenje koje je bilo predviđeno u Zakonu preduzećima iz 1996. godine. Poslovno udruženje ne može obavljati delatnost radi sticanja dobiti, već samo radi postizanja zajedničkih interesa svojih članova. Na poslovno udruženje primenjuju se odredbe sa kojima se reguliše društvo sa ograničenom odgovornošću, ukoliko zakonom nije drugačije regulisano.[22]

 

2.9. U DELU KAZNENIH ODREDBI

                   U Zakonu je predviđeno više dela koja predstavljaju prekršaje ili privredne prestupe.

                   Međutim, ono što je bitno jeste da je predviđeno i više krivičnih dela, kao što su: Davanje izjave neistinitog sadržaja; Zaključenje pravnog posla ili preduzimanje radnje u slučaju postojanja ličnog interesa; Povreda dužnosti izbegavanja sukoba interesa; Povreda dužnosti zastupnika da postupa u skladu sa ograničenjima ovlašćenja za zastupanje.

                   Za izvršenje navedenih krivičnih dela predviđene su visoke zatvorske kazne, kao i zabrana obavljanja zanimanja, odnosno poziva, što je dobro sa aspekta jačanja poslovne discipline. Ono što nije dobro, to je utvrđivanje krivičnih dela u Zakonu o privrednim društvima, umesto u Krivičnom zakoniku.

 

REZIME

            Novi Zakon o privrednim društvima, koji je donet u prvoj polovini prošle godine, predstavlja nastavak usaglašavanja privrednog zakonodavstva sa propisima Evropske unije, pre svega sa njenim direktivama, kao i sa najnovijim  rešenjima koja postoje u uporednom pravu zemalja razvijene tržišne privrede. Zakon predstavlja i usaglašavanje sa drugim propisima koji su doneti u Republici Srbiji, kao što je Zakon o tržištu kapitala i dr. Takođe, bilo je neophodno otkloniti neke nedostatke koje je sadržao Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine, što nije sporno.

            Sporno je to, u kojoj formi je trebalo izvršiti ovo usaglašavanje. Postoji stav da je to trebalo uraditi u formi izmena i dopuna zakona a ne donošenjem novog zakona. Pridružujemo se stavu da bi izmene i dopune zakona bile sasvim adekvatan način za sva potrebna usaglašavanja i tako bi se u prvi plan istaklo sve ono što je novo u odnosu na dosadašnja rešenja i izbegle nove greške i nepreciznosti, koje postoje u novom Zakonu o privrednim društvima, u nekim definicijama, formulacijama rešenja itd.

            Stalne promene zakona i nova rešenja nisu dobre pošto izazivaju probleme u praktičnoj primeni. Poseban problem u praksi će izazvati zastupanje privrednih društava, kao i upravljanje privrednim društvima od strane novokoncipiranih organa privrednih društava. Ne stoji činjenica da će se smanjiti broj članova u upravljačkim strukturama zato što su ukinuti upravni odbori, te da će se zbog toga smanjiti i troškovi na ime njihovih primanja. Naime, nema upravnih odbora u društvima kapitala (kd i ad) ali ima nadzornih odbora i ima više direktora (čiji broj nije ograničen).

            Novi Zakon sadrži oko 150 članova više nego prethodni Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine i ima veliki broj bespotrebnih odredbi koje se odnose na proceduralna pitanja koja se regulišu poslovnikom o radu organa društva, dok je jedan broj odredaba instruktivne prirode, s obzirom da nisu predviđene sankcije za njihovo nepoštovanje.

            Pošto u Zakonu o privrednim društvima iz 2011. godine ima niz novih rešenja koja treba primeniti u praksi, neophodno je da privredni subjekti preduzmu veći broj  aktivnosti u cilju usaglašavanja svoje organizacije i poslovanja sa Zakonom, među kojima su najznačajnije:

            1. Članovi privrednog društva mogu da zaključe ugovor sa jednim ili sa više članova istog društva kojim se regulišu njihovi međusobni odnosi u vezi sa društvom.

            2. Ortačke radnje treba da se transformišu do 1. marta 2013. godine u formu privrednog društva (od, kd, doo, ad) u protivnom će po automatizmu, od strane Agencije za privredne registre, biti prevedene u ortačko društvo,

            3. Do 1. februara 2012. godine postojeća društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva trebala su da usklade sa zakonom svoj osnovni kapital i opredele se za način upravljanja i usklade svoje organe i njihove nadležnosti,

            4.Akcionarska društva usvoje statute sa svim elementima koje propisuje Zakon,

 

Miroslav Milosavljević, PhD

 

CRITICAL REVIEW OF LAW ON COMPANIES OF THE REPUBLIC OF SERBIA FROM 2011.

 

SUMMARY

 

            In the middle of this year adopted a new Law on Companies of the Republic of Serbia, as an important legal document for the business economy. Law is a continuation of harmonizing our legislation with the European Union and modern solutions from comparative law, as well as other laws that were enacted in the Republic of Serbia. The paper analyzes the most important new legislation and institutes, and points out their strengths and weaknesses, and its application to everyday business practices. It is also emphasized and the obligations of business entities resulting from the Act, and the consequences that follow if these obligations are not met.

KEY WORDS: law, business organizations, management, networking