Dr Siniša Varga*

 

TEŠKOĆE U TUMAČENJU STAVA 3, ČLANA 89 ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANJU IZ 2005. GODINE

 

 

UDK: 378.4(497.11) (094.5)

Primljeno: 27.04.2012.

Stručni članak

 

            Kao jedna od karakterističnih pojava u ispitnom procesu na nivou visokog obrazovanja uočava se uslovljavanje izlaska na ispit prethodnim ostvarenjem 30 poena stečenih izvršenjem predispitnih obaveza. Pomenuto uslovljavanje obrazlaže se time što nastavnik u studijskom programu ne sme da predvidi manje od 30 poena po osnovu predispitnih aktivnosti. Pitanja zakonitosti postavljanja ovog uslova i prihvatljivosti datog obrazloženja veoma su bitna, jer je primena pravila o 30 predispitnih poena kao uslova za izlazak na ispit uzrok značajnih pravnih posledica, od kojih se mnoge ne mogu uočiti na prvi pogled, a koje u krajnjoj instanci mogu da rezultiraju sistematskim i masovnim kršenjem prava studenata. Zato je razmatranje osnovanosti postavljanja ovakvog uslova od izuzetne važnosti po regularnost ispitnog procesa i poštovanje prava studenata. Cilj ove rasprave je da se dokaže kako Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. godine, čl. 89, st. 3, nije kao uslov za izlazak na ispit propisano 30 poena ostvarenih po osnovu ispunjenja predispitnih obaveza.

Ključne reči: visoko obrazovanje, ispitni proces, raspored poena, ocenjivanje

 

UVOD

 

            U Zakonu o visokom obrazovanju[1] ne postoji rečenica koja glasi: "Student ne može da izađe na ispit ako ne ostvari 30 poena izvršavajući predispitne obaveze" ili "Uslov za izlazak na ispit je prethodno ostvarenje 30 poena po osnovu predispitnih obaveza"; niti postoji bilo kakva slično formulisana odredba. To znači da u Zakonu ne piše, jasno i nedvosmisleno, da su 30 predispitnih poena uslov za izlazak studenta na ispit. Pošto u zakonu ne piše jasno i nedvosmisleno da su 30 predispitnih poena uslov za izlazak na ispit, postojanje ovog uslova mora se utvrditi primenom pravila o tumačenju prava. Ne može prosto da se kaže kako je to uslov jer tako piše u zakonu. Ne piše. No dokazivanje postojanja ovog uslova prepustićemo onima koji tvrde da taj uslov postoji. Samo ćemo se kratko, zbog potrebe sistematike izlaganja, u prvom delu članka, osvrnuti na postojanje ovog uslova sa aspekta teleološkog tumačenja prava. Nakon što pokažemo da se sa aspekta teleološkog tumačenja prava ne može dokazati postojanje ovog uslova, obradićemo pitanje značenja 30 (predispitnih) poena koji se pominju u stavu 3, čl. 89 Zakona. Drugim rečima, nakon što utvrdimo šta 30 predispitnih poena nije, izjasnićemo se o pitanju šta 30 predispitnih poena jeste u ispitnom procesu na nivou visokog obrazovanja u R. Srbiji. U poslednjem delu članka pisaćemo o tome koliko je predispitnih poena potrebno ostvariti, da bi student mogao pristupiti ispitu i kako se broj tih poena utvrđuje, pošto prethodno prodiskutujemo o strukturi ocene, tj. o pitanju da li postoji mogućnost da student šesticu ili sedmicu dobije samo po osnovu predispitnih poena ili samo po osnovu ispita.

 

Razmatranje 30 predispitnih poena kao uslova za izlazak na ispit iz aspekta teleološkog tumačenja prava

 

            Da bi se iz teleološkog aspekta tumačenja prava dokazalo postojanje 30 predispitnih poena kao uslova za pristup polaganju ispita, neophodno je odgovoriti na sledeće pitanje: koji se jedinstveni zajednički efekat, tj. cilj u ispitnom procesu na svim nastavnim predmetima ekskluzivno ostvaruje predviđanjem baš 30 predispitnih poena kao uslova za izlazak na ispit (a ne bi se mogao ostvariti sa npr. 25 ili 35 poena), u uslovima različitog rasporeda poena u nastavnim planovima i različitih načina i mogućnosti ostvarivanja ovih poena? Pitanje jedinstvenog efekta odn. cilja koji je zajednički za sve predmete postavlja se zbog toga što je sve što se tiče ostvarenja 30 predispitnih poena na različitim predmetima - različito. Npr. u situaciji kada je nastavnik za predispitne obaveze na predmetu A predvideo 70 poena, a drugi nastavnik na predmetu B 30 poena, ostvarenjem 30 predispitnih poena na ova dva predmeta ostvaruje se isto pravo, ali u prvom slučaju student koji izađe na ispit može da dobije najviše šesticu, a u drugom slučaju student koji izađe na ispit može da dobije desetku. Obojica su ostvarila 30 predispitnih poena, ali njihova ispitno-pravna pozicija nije ista. Dalje, 30 predispitnih poena ne ostvaruju se na svim predmetima istim predispitnim aktivnostima. Tako je npr. student na predmetu B, 30 poena mogao da stekne prisustvom na predavanjima i vežbama, dok je student na predmetu A, 30 poena mogao da stekne pisanjem i odbranom seminarskog rada i polaganjem kolokvijuma, što znači da su ostvarili isti broj predispitnih poena, ali različitim intenzitetom rada, truda i uloženog vremena i što je takođe važno, različitim nivoom pokazanog znanja. Pored toga, za ostvarivanje 30 predispitnih poena na različitim predmetima studentima su na raspolaganju različite mogućnosti u kvantitativnom smislu. Različit je broj predispitnih obaveza po osnovu kojih se na različitim predmetima može steći 30 predispitnih poena. Što je više predispitnih obaveza i što je više poena predviđeno za predispitne aktivnosti to će se, po pravilu, lakše ostvariti 30 predispitnih poena i obrnuto. Može li onda taj uslov važiti za sve predmete kada se na različitim predmetima ostvaruje na različite načine i u situacijama u kojima studenti ne raspolažu istim mogućnostima za njegovo ostvarenje? Ne. Ne može se kao jedinstveni uslov za izlazak na ispit iz svih predmeta predvideti isti broj predispitnih poena jer se predispitni poeni na različitim predmetima ne ostvaruju pod jednakim uslovima. U suprotnom, bio bi prekršen jedan od osnovnih postulata prava da je pravo isto za sve (one koji su) u istoj situaciji. Pošto studenti na različitim predmetima ostvaruju 30 predispitnih poena u nejednakim uslovima, ne postoji jedinstveni zajednički efekat koji se ekskluzivno, baš sa 30 predispitnih poena kao uslovom za izlazak na ispit, ostvaruje na svim predmetima. Usled toga ni 30 predispitnih poena ne postoji kao uslov koji je unapred propisan za izlazak na ispit iz svih predmeta.

            Ali postoji i druga strana "medalje". U st. 3, čl. 89 Zakona zaista se, između ostalog, pominje 30 predispitnih poena. U razmatranju ovog pitanja nije dovoljno reći da 30 predispitnih poena nisu uslov za izlazak na ispit. Potrebno je utvrditi šta 30 predispitnih poena jeste, odn. koje je značenje ovog pojma.

 

Značenje trideset predispitnih poena u ispitnom procesu

 

            Specifičnost tzv. bolonjskog sistema visokog obrazovanja je u tome što bez prethodne raspodele poena u nastavnom planu i programu nije moguće izvršiti ocenjivanje studenata. Poeni se u nastavnom planu i programu ne mogu raspoređivati apsolutno slobodno, nego u granicama određenim stavom 3, čl. 89 Zakona. U tom smislu je u stavu 3, čl. 89 Zakona sadržano uputstvo o rasporedu poena u nastavnom planu i programu. Prema tom uputstvu, raspoređujući poene u nastavnom planu i programu, nastavnik za predispitne obaveze, kao i za ispit, može da predvidi najmanje 30, a najviše 70 poena.

            Celokupan raspon od 30 do 70 poena koji se pominje u ovom stavu Zakona je raspon različitih maksimuma među kojima nastavnik može da bira kada određuje srazmeru poena u silabusu. Dakle nije samo 70 poena maksimum, već koji god broj da izabere u datom rasponu, nastavnik je izabrao maksimum poena. Npr. ako u silabusu predvidi 60 poena za ispit to znači da student koji polaže ispit iz tog predmeta može da ostvari 60 poena; može da ostvari i manje od 60 poena; ali ne može 61 poen. Imajući to u vidu, očigledno je da su predviđenih 60 poena - maksimum. Isto je i sa 30 predispitnih poena. Ako nastavnik u silabusu za predispitne obaveze predvidi 30 poena, to znači da student izvršavajući predispitne obaveze ne može ostvariti 31 poen. Prema tome, iako u zakonskoj odredbi piše: najmanje 30, očigledno je da su 30 predispitnih poena, kada su predviđeni silabusom, maksimum tj. najviše što student može da ostvari izvršavajući predispitne obaveze. U tom smislu je 30 predispitnih poena najmanji maksimum poena koji nastavnik može u silabusu da predvidi za predispitne obaveze (isto kao što je 30 ispitnih poena najniži maksimum poena koji nastavnik u silabusu može da predvidi za ispit). Koliko će od tog broja student ostvariti tokom realizacije nastavnog programa je faktičko pitanje i ono nije predmet regulisanja st. 3. čl. 89 Zakona. Odredba stava 3, čl. 89 Zakona predstavlja uputstvo o raspodeli predispitnih i ispitnih poena u nastavnom planu i programu, što je tehnički preduslov za realizaciju ocenjivanja. Bez prethodnog rasporeda poena u nastavnom planu i programu nije moguće vrednovanje rada i znanja studenta. Ali koliko će od planiranih poena student zaista ostvariti tokom realizacije nastavnog procesa, drugo je pitanje. Poistovećivanje planiranja i realizacije uzrok je konfuzije u vezi sa 30 predispitnih poena. To što je u nastavnom planu predviđeno da student može ostvariti 30 predispitnih poena, ne znači da student u toku realizacije nastavnog plana mora da ostvari svih 30.

            No, bez obzira na to što je broj predispitnih poena koji će u okviru predviđenog maksimuma student ostvariti tokom realizacije nastavnog programa faktičko pitanje i što nije regulisano st. 3, čl. 89 Zakona, na ovo pitanje je neophodno odgovoriti. Na pitanje odgovaramo imajući u vidu st. 2, čl. 89 Zakona, prema kojem tokom realizacije nastavnog programa, student može da ostvari 100 poena. Pošto u kontekstu realizacije nastavnog plana i programa nije predviđen nikakav poseban minimum poena, primenjuje se apsolutni - nula. Prema tome, kada nastavnik u silabusu predvidi za predispitne obaveze 30 poena (planiranje), student izvršavajući predispitne obaveze (realizacija) može da ostvari od nula do trideset poena. Sasvim drugo pitanje je koliko će od ostvarenih predispitnih poena biti potrebno za izlazak na ispit. Da bi se na to pitanje odgovorilo, mora se odgovoriti na prethodno pitanje. Prethodno pitanje glasi: da li konačna ocena mora uvek da se sastoji od kombinacije predispitnih i ispitnih poena?

 

STRUKTURA OCENE

 

            U Zakonu ne postoji rečenica koja glasi: „Sve ispitne ocene se sastoje od kombinacije predispitnih i ispitnih poena“. Pošto tako nešto u Zakonu ne piše, i na ovo pitanje moramo odgovoriti primenom pravila o tumačenju prava. Primenom tih pravila zaključujemo da se ne moraju sve ispitne ocene sastojati od predispitnih i ispitnih poena jer bi u tom slučaju nastajale besmislene i bezizlazne situacije. Npr. student koji bi sa 40 predispitnih poena izašao na ispit i na ispitu vratio ispitna pitanja i zbog toga dobio nula poena ne bi mogao da bude ocenjen, tj. ne bi mogao da dobije ni peticu jer je prema st. 4. čl. 89 Zakona i petica ocena. Dakle, očigledno je da ne mora svaka ocena da se sastoji od kombinacije predispitnih i ispitnih poena. Da li to znači da primenom načela argumentum a contrario nijedna ocena ne mora da se sastoji od kombinacije predispitnih i ispitnih poena? Ne, ne znači ni to. Dok neke ocene moraju da se sastoje od kombinacije predispitnih i ispitnih poena, druge mogu, ali ne moraju. Kako znamo koje moraju, a koje ne? Odgovor nalazimo u stavu 3. čl. 89 Zakona ("Studijskim programom utvrđuje se srazmera poena stečenih u predispitnim obavezama i na ispitu, pri čemu predispitne obaveze učestvuju sa najmanje 30, a najviše 70 poena"). Najprostije rečeno, ovom zakonskom odredbom je propisano da nastavnik može, samo po osnovu predispitnih obaveza ili samo po osnovu ispita, studentu priznati najviše 70 poena. Bez obzira da li se konačna prelazna ocena dobija sa 51, 55 ili 60 poena, sa 70 poena upisanih u indeks student dobija sedmicu. To znači da je prema članu 89, stav 3. Zakona o visokom obrazovanju najviša ocena koju nastavnik može dati samo po osnovu ispunjenja predispitnih obaveza ili samo po osnovu polaganja ispita - sedmica. Ako bi u bilo kom podzakonskom opštem aktu pisalo da nastavnik nema pravo da samo na osnovu predispitnih obaveza ili samo po osnovu ispita studentu da sedmicu, onda bi podzakonski opšti akt i Zakon bili u koliziji. Kada su podzakonski opšti akt i zakon u koliziji, primenjuje se zakon. Time se rešava pitanje svakog pozivanja na statute i pravilnike. Nijednim statutom ili pravilnikom ne može se drugačije propisivati od onog kako je propisano zakonom. Ako u stavu 3, člana 89 Zakona piše da samo na osnovu ispita može dati studentu 70 poena - i time  sedmicu - ne može se ovo pravo nastavnika derogirati tako što će se statutom ili pravilnikom propisati da nastavnik protivno čl. 89, st. 3 Zakona ne može studentu dati ocenu koja se ne sastoji od kombinacije ispitnih i predispitnih poena. To što u stavu 1, čl. 89 Zakona piše da se uspešnost studenta u savlađivanju gradiva kontinuirano prati tokom nastave i izražava poenima, ne znači da student obavezno u savlađivanju nastavnog plana i programa tokom semestra mora da bude uspešan, tj. da mora ostvarivati predispitne poene. Ovom zakonskom odredbom je samo nastavniku naloženo da prati rad studenta tokom nastave - jer kako će drugačije da vrednuje njegov (ne)rad, ako ne prati predispitne aktivnosti studenta i drugo, precizirano je čime nastavnik izražava uspeh studenta. Uspeh studenta se može izražavati na razne načine (crvenim, plavim i crnim tačkicama, reckama, brojevima itd.). Zakonodavac se opredelio za numerički sistem izražavanja uspešnosti studenta, nazvao brojeve poenima i o tome se izjasnio u st. 1, čl. 89 Zakona. Prema tome, pošto je pitanje strukture ocene regulisano st. 3. čl. 89 Zakona, ne može biti predmet (drugačijeg) regulisanja u podzakonskim opštim aktima. I uopšte, ne može se prihvatiti stav da je regulisanje tako bitnog pitanja prepušteno visokoškolskim ustanovama (VŠU) uz sve rizike neujednačenosti regulisanja tog pitanja na nivou VŠU. Na pitanje kakva je struktura ocene, odgovor se ne traži u pravilniku.

            Iz pravila da nastavnik samo na osnovu predispitnih obaveza ili samo na osnovu ispita može studentu dati sedmicu slede još najmanje dva zaključka. Prvo, s obzirom da onaj ko može više može i manje, nastavnik osim sedmice, samo po osnovu predispitnih obaveza ili samo po osnovu ispita, može dati i šesticu. I drugo, osmicu, devetku i desetku nastavnik ne može dati samo na osnovu poena stečenih izvršavanjem predispitnih obaveza ili samo na osnovu poena stečenih polaganjem ispita, već su za te ocene neophodne kombinacije poena stečenih po oba osnova po kojima se utvrđuje uspešnost studenta u savladavanju nekog predmeta. Kombinacija poena stečenih po oba osnova u toku ispitnog procesa biće neophodna i za šesticu ili sedmicu, ako nastavnik tako predvidi u silabusu. Dakle u domenu apsolutne autonomije nastavnika je da odluči da li će dozvoliti da studenti šesticu ili sedmicu dobiju:

            a) samo po osnovu poena stečenih izvršenjem predispitnih obaveza ili

            b) samo po osnovu poena stečenih polaganjem ispita ili

            v) samo na osnovu kombinacije ovih dvaju grupa poena.[2]

 

            Operacionalizacija ove odluke nastavnika vrši se rasporedom poena u silabusu. Ako nastavnik odluči da dozvoli studentima da dobiju šesticu ili sedmicu samo po osnovu predispitnih obaveza (opcija pod a), on će za predispitne obaveze predvideti od 55 do 70, a za ispit od 30 do 45 poena. Rasporedi li poene na ovaj način, nastavnik onda ne može da se žali što mu se na ispitu pojavljuju studenti i traže da im se upiše šestica ili sedmica, jer je rasporedom poena koji je on lično izvršio u svom sopstvenom silabusu za svoj sopstveni predmet tako nešto dozvolio. Ako ne želi da mu se to događa, neka za predispitne obaveze predvidi najviše 54 poena. Ako nastavnik, kao u opciji b), odluči da dozvoli studentima da polože ispit šesticom ili sedmicom samo polaganjem ispita, on će za ispit predvideti od 55 do 70, a za predispitne obaveze od 30 do 45 poena. Ako nastavnik, što bi bila opcija v), za sve ocene pa i za šesticu i sedmicu, zahteva kombinaciju poena, srazmera poena u silabusu će biti od 50/50 do 54/46.

 

POENI OSTVARENI IZVRŠENJEM PREDISPITNIH OBAVEZA KAO USLOV ZA IZLAZAK NA ISPIT

 

            Ako uslov za izlazak na ispit nije 30 poena ostvarenih izvršenjem predispitnih obaveza, koliko poena jeste? Prvo što se u tom smislu mora imati u vidu jeste da, s obzirom na raspon od 30 do 70 poena, postoji četrdeset različitih kombinacija poena. To znači da će i minumumi predispitnih poena neophodnih da se ostvari pravo za pristup polaganja ispitu biti različiti. I kako se onda u svim tim različitim situacijama određuje kada student ima pravo da izađe na ispit, a kada ne? Pravilo prema kojem se određuje da li student ima pravo da izađe na ispit zasniva se na elementarnoj logici. Prema tom pravilu student ima pravo da izađe na ispit kada je zbir poena ostvarenih izvršenjem predispitnih obaveza i poena koje je nastavnik u silabusu predvideo za polaganje ispita, jednak ili veći od broja poena neophodnog za prelaznu ocenu. Na fakultetima na kojima se konačna prelazna ocena dobija sa npr. 55 poena, to znači da student nema pravo da izađe na ispit ako je zbir poena koje je ostvario izvršavajući predispitne obaveze i poena predviđenih silabusom za ispit: 54 ili manji. Ovo iz razloga što u ovom slučaju student ne bi mogao da sakupi dovoljno poena za prelaznu ocenu čak i kad bi na sva ispitna pitanja odgovorio perfektno i ostvario sve poene predviđene silabusom za polaganje ispita. Obrnuto, svakom studentu kome se izlazak na ispit ne bi dozvolio zbog toga što nije ostvario 30 predispitnih poena, a koji bi polaganjem ispita ipak mogao da kao konačnu ocenu dobije prelaznu ocenu, bilo bi povređeno pravo pristupa polaganju ispita uz istovremeno kršenje Zakona na kojem se ovo pravo zasniva.

            Praktično, kada u silabusu odredi broj poena za ispit, svaki nastavnik istovremeno "automatski" određuje i koliko predispitnih poena student mora da ostvari da bi mogao da izađe na ispit. Broj neophodnih predispitnih poena predstavlja razlika između minimalnog broja poena neophodnog za prelaznu ocenu i broja poena koji je nastavnik u silabusu predvideo za ispit. Može se desiti da ta razlika bude nula ili negativan broj. U takvim slučajevima student na ispit može da izađe bez ijednog poena ostvarenog po osnovu predispitnih obaveza (iz razloga što samo po osnovu ispita može ostvariti dovoljno poena za konačnu prelaznu ocenu), pod uslovom da nastavnik u silabusu za svoj predmet, kao uslov za izlazak na ispit, nije predvideo ostvarenje predispitnih poena u broju koji je veći od broja koji predstavlja razliku između minimalnog broja poena neophodnih za prelaznu ocenu i broja poena koje je nastavnik u silabusu predvideo za ispit. Ovo ne bi bilo protivzakonito, a u nekim slučajevima bi bilo potpuno opravdano i prihvatljivo. Npr. ako je nastavnik u silabusu predvideo za ispit 55 poena, onda se polaganju ispita iz tog predmeta može pristupiti bez ijednog predispitnog poena. Međutim, ako bi u toj situaciji student pristupio polaganju ispita bez ijednog predispitnog poena, mogućnost da položi taj ispit bi bila minimalna, ako bi uopšte i postojala. Pošto ogromna većina studenata koji bi polaganju ispita u ovom slučaju pristupili bez predisptinih poena ne bi uspela da položi ispit, da bi se izbeglo bespotrebno gubljenje vremena, razumljivo je i prihvatljivo ako nastavnik izlazak na ispit uslovi sa npr. 5 ili 10 predispitnih poena. Ovde bismo napomenuli da nije samo racionalno upravljanje vremenom razlog za predviđanje posebnog minimuma predispitnih poena kao uslova za izlazak na ispit., Potreba da se u nastavnom planu i programu utvrdi poseban minimum predispitnih poena kao uslov za izlazak na ispit iz tog predmeta ne zavisi samo od rasporeda poena u nastavnom planu (i tome sledstvene kombinatorike bazirane na primeni matematike) već i od načina polaganja ispita. Tako npr. ako je ispit pismeni, studenti koji polaganju takvog ispita pri ovakvom rasporedu poena pristupe bez ijednog predispitnog poena, izašli su na ispit s namerom prepisivanja. Tako da je i iz tog razloga prihvatljivo uzdržati se od uskraćivanja prava nastavniku da u nastavnom planu i programu za svoj predmet predvidi poseban minimum poena kao uslov za izlazak na ispit.

            Bitno je naglasiti da se pomenuti ciljevi ne ostvaruju na svakom predmetu istim brojem predispitnih poena. Tako npr., ako je nastavnik u silabusu predvideo 70 predispitnih poena - za ispit ostaje 30 poena. To znači da student na ispit može izaći ako ostvari 25 predispitnih poena. Mogućnost da sa 25 predispitnih poena položi ovaj ispit gotovo da ne postoji i zato, iz istih razloga kao u prethodnom primeru, bilo bi i odgovarajuće i prihvatljivo, ako bi nastavnik pri ovakvoj srazmeri poena u silabusu za svoj predmet uslovio izlazak na ispit posebnim minimum predispitnih poena, ali ovog puta sa 30, pa čak i 35 predispitnih poena.

            I time "zatvaramo krug". Počeli smo sa razmatranjem rezultata teleološkog tumačenja prava, sa teleološkim tumačenjem prava završavamo ovu raspravu. Pravo nastavnika da u nastavnom planu i programu za svoj predmet predvidi poseban minimum predispitnih poena kao uslov za izlazak na ispit može se odbraniti sa stanovišta ciljnog tumačenja prava jer se mogu identifikovati jedinstveni zajednički efekti koji se realizacijom ovog prava postižu u svim predmetima: racionalno upravljanje vremenom i umanjenje mogućnosti za prepisivanje na ispitu. Ovi efekti ne postižu se ekskluzivno sa 30 predispitnih poena. Ponekad je dovoljno 5, a ponekad je potrebno čak 35. Na taj način uvažava se činjenica postojanja različitih okolnosti pod kojima se na različitim predmetima ostvaruju predispitni poeni.

 

Zaključci

 

            1. Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. godine nije predviđeno da student mora da ostvari 30 poena izvršavajući predispitne obaveze da bi mogao da pristupi polaganju ispita.           

            2. Nisu utvrđene zakonske smetnje da nastavnik silabusom za svoj predmet predvidi minimum poena koje studenti moraju ostvariti izvršenjem predispitnih obaveza kao uslov za izlazak na ispit.

            3. Uz modifikaciju u slučaju navedenom u prethodnom zaključku (zaključak br. 2), pravo studenta da izađe na ispit određuje se upoređivanjem: zbira a) poena ostvarenih po osnovu predispitnih obaveza (može da bude i nula) i b) poena predviđenih silabusom za ispit - sa brojem poena neophodnih za prelaznu ocenu. Ako je zbir pomenutih poena jednak ili veći od broja poena predviđenih za dobijanje prelazne ocene, student ima pravo da pristupi polaganju ispita.

            4. Nastavnik je ovlašćen da silabusom predvidi mogućnost da student šesticu ili sedmicu (dakle ne sve ocene, već samo šesticu ili sedmicu) dobije samo izvršavanjem predispitnih aktivnosti ili samo polaganjem ispita. To može učiniti tako što će za predispitne obaveze ili za polaganje ispita predvideti od 55 do 64 poena (samo šestica) ili od 65 do 70 poena (i sedmica i šestica). I u ovom slučaju studentu nije zabranjeno da šesticu ili sedmicu dobije po osnovu kombinacije poena.

            5. Ukoliko nastavnik za oba vida aktivnosti kojima se vrednuju rad i znanje studenta  predvidi manje od 55 poena (npr. 50/50 ili 51/49 ili 52/48 ili 53/47 ili 54/46) to znači da za šesticu i sedmicu zahteva kombinaciju poena po oba osnova po kojima se utvrđuje uspešnost studenta u savlađivanju gradiva i tada student ne može pristupiti polaganju ispita bez ijednog predispitnog poena. To su situacije kada se predispitni poeni moraju ostvariti.

 

 

Sinisa Varga, Ph.D.*

 

THE DIFFICULTIES IN INTERPRETATION OF THE 2005 HIGH EDUCATION ACT ARTICLE 89(3)

 

Abstract

 

         In Serbian high education system access to examination is conditioned by thirty points previously collected through enforcement of pre-examination obligations. Application of the condition raises serious doubts as for legality of both the condition itself and examination process the condition is applied in. The author deals with the 2005 High Education Act Article 89(3) and concludes that condition is not in accordance with law.