dr Srđan Đorđević,
vanredni profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta u Kragujevcu
SLOVO U SLAVU DIMITRIJA DAVIDOVIĆA
Pisanje ustavnim jezikom nije jednostavan posao. Posmatrano sa ove vremenske distance, čini se da je nekada bilo potrebno više umeća za sačinjavanje ustavnog teksta, nego što je to danas slučaj, kada je komparativno iskustvo uvek nadohvat ruke. Uz par mehaničkih pokreta, kojima se aktiviraju kompjuterski kapaciteti i internet tehnologija, čitav ustavni svet je ispred nas. Omogućeno je lako aktiviranje materijala za istraživački proces i pomoć u rešavanju eventualnih nedoumica. Zamislite samo čega bi se sve dosetili srpski ustavopisci iz XIX veka da su imali u svojim kancelarijama kompjutersku tehniku. Oskudni u pomagalima te vrste, za srpske ustavopisce se može reći da su bili umno bogati, a nacionalno posvećeni. Ustav je naročito bio izraz rodoljublja u vremenima kada se tek stvarala moderna srpska država, pa se u delima srpskih ustavopisaca prepoznaje i doza uzvišenog osećaja patriotskog delanja.
Bogatstvo jednog naroda može biti mereno bogatstvom istorije u čijem je stvaranju učestvovao, pa, ako bismo srpski narod merili tim merilom, onda bismo ga verovatno smeštali u društvo najbogatijih naroda na svetu. Međutim, kako je istorija pruženi materijal za suočavanje sa sadašnjošću i za projekciju budućnosti, dobro bi bilo da ovo upozorenje uvek imamo na umu.
Iako su protekla skoro dva veka, opet se nekako suočavam sa potrebom iskazivanja par slovesnih reči o piscu Sretenjskog ustava sa kojim se životna sudbina opako poigrala. I izgleda da to nije neuobičajeni način da Srbija okasni sa oduživanjem prema tvorcima i promoterima velikih nacionalnih ideja.
Dimitrije Davidović, rođenjem Zemunac, Srbin prečanin, od onih "tamo", od onih što nisu odavde. Tako je Srbija nekada, a nisam siguran da tako nije i danas, podozrivo gledala na učene ljude koji su stasavali u kulturološki razvijenijoj i naprednijoj državi, kao što je to svojevremeno bila Austrougarska carevina. Dimitrije Davidović je došao iz kulturnog središta Srba sa željom da oplemeni i pomogne svom narodu u počecima njegove moderne državnosti.
Prvo je postao knežev lični sekretar, kao visokouman čovek svog vremena sa izuzetnim obrazovanjem. 1825. godine postaje zvanično prvi sekretar Knežev, 1834. ministar spoljnih poslova, a 1835. prvi čovek ministarstva unutrašnjih poslova. U srpsku državnost je duboko utisnut pečat Davidovićevog doprinosa sadržini Hatišerifa od 1830. i 1833. godine. Treba naročito istaći i značaj doprinosa Dimitrija Davidovića osnivanju "Novina srbskih", što je bilo prvo zvanično državno glasilo za objavljivanje pravnih akata koje je Srbija počela donositi koristeći se autonomnim pravima koja su joj pripadala po osnovu Hatišerifa od 1830. godine. Prvi broj "Novina srbskih" je izašao u Kragujevcu 1834. godine, te je upravo on i bio prvi urednik ovog državnog glasila.
Sav aktivan i predan obavljanju najznačajnijih državnih poslova, od knjaza Miloša Obrenovića je dobio zadatak da sačini tekst prvog ustava. Zašto se apsolutista i nepismen seljak u liku vladara odlučio na ovaj značajan korak u pravcu donošenja prvog srpskog ustava? Sigurno ne zato što je bio pristalica ideje o delotvornom ograničenju sopstvene vlasti, već zato što je bio primoran zbog okolnosti koje su postojale u tom trenutku. Jer, teško je apsolutisti da se tek tako preobrazi u demokratu. Ušavši u sukob sa najvažnijim starešinama koje nije mogao "gledati očima", jer su se oni uzdigli upravo zahvaljujući njemu, Milošu se sve više sužavao manevarski prostor. Njegovi pokušaji da izbegne poštovanje odredaba Hatišerifa od 1830. godine o nužnosti postojanja Saveta (koji bi ograničavao njegovu vlast) doveli su do eksplozije nezadovoljstva, pa tako u januaru 1835. godine najvažnije starešine sa nekoliko hiljada ljudi dolaze pravo u prestoni Kragujevac, tražeći od knjaza Ustav. Bila je to tzv. Miletina buna, pa je Miloš brže bolje za mesec dana izdao ustav poznat kao Sretenjski ustav.
Dimitrije Davidović je tekst ovog Ustava napisao za samo dvadesetak dana, što nije bila posledica njegove ishitrene brzopletosti, već velikog znanja koje je posedovao. Posebno je bio iskreno zaljubljen i orijentisan ka francuskom konstitucionalizmu, pa je prvi srpski Ustav zasnovao na bogatim idejama razvijene francuske ustavnosti, među kojima se posebno izdvaja ideja o ljudskim pravima i slobodama, o jednakosti među ljudima i potrebi da državna vlast apsolutnih vladara mora biti ograničena. I time je Dimitrije Davidović zapečatio svoju profesionalnu karijeru, ali i životnu sudbinu!
Sretenjski ustav je, mereno društvenim okolnostima u kojima je donet, predstavljao primer uzvišene ustavnosti. Ali, napajan na vrelu duha francuskog konstitucionalizma, ubrzo je zasmetao svima: i Milošu i velikim silama onog doba. Svaka iz svojih razloga, oštro su regovale i Austrija, i Rusija, i Turska. Prve dve iz straha od eventualne zaraze virusom demokratske ustavnosti i straha od "francuskog rasada u srpskoj šumi". Turskoj je dobrodošla osuda Sretenjskog ustava, jer je on predstavljao akt ustavne autonomije Srbije, čime je ona prikazala Balkanu i Evropi svoju sposobnost da samostalno vodi sopstveni državni život. Milošu je, pak, Sretenjski ustav bio puko sredstvo da umiri ustalasale narodne starešine, pa mu je lako bilo opravdati nužnost njegovog suspendovanja, što se i desilo već narednog meseca 1835. godine.
I, naravno, ko će biti glavni krivac za brodolom početnog uzleta srpske ustavnosti? Upravo Dimitrije Davidović, koji vrlo brzo ostaje bez državne službe. Već marta meseca iste godine on je odlukom kneza Miloša smenjen sa mesta urednika "Novina Srbskih", pa se povlači u smederevski egzil, živeći više nego skromno. Šest meseci pre nego što će umreti, očajnički se obraća knezu Milošu moleći ga za pomoć, za platu i objašnjavajući kako je primoran da prosi da bi prehranio sebe i svoju porodicu. Odgovor Milošev je stigao brzo - nakon osam dana, uz cinizam dostojan najgore sorte vladara, a u odgovoru je bilo zapisano da se plata ne može davati nekome ko nije u službi.
Dimitrije Davidović umire 1838. godine. O njegovoj smrti "Novine Srbske" nisu ni slova zapisale, iako ih je on osnovao i bio im prvi urednik.
I tako je to u Srbiji. Kao po kakvom nepisanom pravilu, nepodobnih se svi odriču. Srpska se ondašnja elita grdno obrukala o čoveka koji je svoj um i život podario svom narodu. A uvaženom Dimitriju Davidoviću je, po njegovoj želji, na skromnoj nadgrobnoj ploči zapisano "Sav Srbin".