Dragoslav Veljković

Dragoslav Veljković

sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji

Primljeno: 29.10.2012.

UDK: 656.13:368

Stručni članak

KO JE ODGOVORAN ZA ŠTETE USLED UDESA IZAZVANOG MOTORNIM VOZILOM I UTVRĐIVANJE NAKNADE ŠTETE U VEZI SAOBRAĆAJNOG UDESA

Autor u radu razmatra pitanja odgovornog lica za štete usled udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu i oblika naknade štete kod slučajeva izazvanih saobraćajnom nezgodom, upotrebom vozila u pokretu.

Prvi deo rada govori o građansko-pravnoj odgovornosti učesnika u saobraćaju, materijalnoj i nematerijalnoj šteti, te kako ta pitanja reguliše Zakon o obligacionim odnosima. U drugom delu rada obrađen je način utvrđivanja visine naknade materijalne štete u vezi saobraćajnog udesa, odnosno kako se utvrđuje obim naknade materijalne štete. Posebno je objašnjena i nematerijalna šteta kod slučajeva udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, i u vezi sa tim problemi novčane naknade koja se priznaje kod nematerijalne štete.

Ključne reči: naknada štete, motorno vozilo, saobraćajna nezgoda, odgovorno lice; materijalna i nematerijalna šteta

U medijima se ovih dana često prikazuju slučajevi velikog broja udesa u saobraćaju, sa zabrinjavajućim posledicama smrtnih ishoda. Međutim, u ovom napisu neće se govoriti o pravilima koji se odnose na ponašanje učesnika saobraćaja u pokretu, a koje reguliše novi Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, koji zaoštrava ponašanje učesnika u saobraćaju, propisujući oštre mere za prekršaje i privredne prestupe, do oduzimanja vozačke dozvole i drugih sankcija, a neće se govoriti ni o krivičnoj odgovornosti učinilaca krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

U ovom napisu biće reči o građansko-pravnoj odgovornosti učesnika u saobraćaju povodom odgovornosti, materijalnoj (stvarnoj – imovinskoj šteti na vozilu) i nematerijalnoj šteti (šteta koja se ne izražava u imovini, kao što su: pretrpljeni fizički bol, povreda časti i ugleda, duševni bol usled naruženosti, povrede, straha i dr.), u slučaju udesa izazvanog vozilom u pokretu.

Ta pitanja reguliše Zakon o obligacionim odnosima, koji je izvor svih životnih događaja, nastalih ugovorom ili bez ugovora. Upravno, ovi odnosi “bez ugovora”, predmet su našeg razmatranja, kojima pomenuti zakon daje adekvatna rešenja.

Osnovno pravilo, koje propisuje navedeni zakon, je da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, što znači da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, naravno, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.Pored toga pravilo je da ako postoji obostrana krivica, da svaki imalac vozila odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli, srazmerno stepenu svoje krivice, a ako nema krivice ni jednog imaoca vozila, da odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne podrazumevaju što drugo. I na kraju, da za štetu koju pretrpe treća lica , imaoci vozila koja su pričinila štetu osgovaraju solidarno, što znači da oštećeno lice može da zahteva naknadu celokupne štete od jednog učinioca štete, ili od svih učesnika koji su učestvovali u prouzrokovanju štete.

To što je u navedenoj osnovnoj odredbi navedeno da se primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, znači da se odgovornost imaoca motornog vozila zasniva na obavezi da naknadi štetu koju je drugome prouzrokovao svojom krivicom (tzv. subjektivna odgovornost – jer je osnov ovakve odgovornosti KRIVICA, a krivica je subjektivne prirode – naneta je drugom materijalna šteta). Ovo zbog toga jer kada imaoci motornih vozila svojim vozilima u pokretu izazovu udes, odnosno kada se dva ili više vozila sudare i pričine štetu, nastaje odnos samo između njih, jer je šteta nastala jednom od njih, ili i jednom i drugom, pa taj odnos moraju rešiti po pravilima o odgovornosti po osnovu krivice, a krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, ali se ona odnosi i na odgovornost bez krivice (tzv. objektivna odgovornost, u kom se slučaju odgovara – ako se ispune objektivni određeni uslovi – da postoji šteta i da je ona u uzročnoj vezi sa štetom koju je pričinio učinilac, koja je objektivne prirode, dakle po osnovu opasane stvari koja je štetu pričinila, jer se vozilo objektivno smatra “opasna stvar”).

Pojam „udesa“, pre svega, pretpostavlja „nezgodu“ između dva vozila, koja su se sudarila, za koji mogu biti odgovorna oba imaoca vozila, ili samo jedan od njih, ali i onda ako su dva vozila svojim kretanjem na putu, i bez sudara, izazvala nezgodu nekom od njih (na primer, jedan od njih sleteo je sa puta da bi izbegao veću štetu), ili trećem licu.

Tako, na primer, ako se jedno vozilo nepravilno kreće putem, a drugo vozilo, koje dolazi iz suprotnog pravca, mora da izbegne sudar i skrene u stranu, pa tako sebi, vozilu ili trećem licu pričini štetu, nastaje odgovornost po osnovu krivice vlasnika vozila koje se nepropisno kretalo putem. U tom slučaju odgovornost između vlasnika vozila se raspravlja o odgovornosti po osnovu krivice, odnosno subjektivne odgovornosti, a odgovornost prema trećem licu po osnovu objektivne odgovornosti, uglavnom solidarno, pri čemu kasnije solidarni dužnik koji nije kriv ostvaruje pravo na refundaciju od strane koja je kriva za štetu, ako je štetu isplatilo trećem licu.

Ako je udes nastao, a nema krivice ni jednog od njih za taj udes, (a šteta je nastala po osnovu objektivne odgovornosti – opasne stvari), onda imaoci odgovaraju na ravne delove, osim ako ”razlozi pravičnosti ne zahtevaju što drugo”. Naime, njihova odgovornost se zasniva na objektivnoj, kauzalnoj odgovornosti. Ovo zbog toga što njihova krivica nije osnov odgovornosti, pa oštećeni uopšte ne mora dokazivati krivicu imaoca motornog vozila da bi ostvario pravo na naknadu štete. Zbog toga se odgovorno lice ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da do njega nema krivice ako se šteta dogodila od njegove opasne stvari, motornog vozila.

1. Odgovornost vlasnika vozila za štetu koje pričini drugo lice i kada se učesnik u udesu može osloboditi odgovornosti

Po pravilu, vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koju je prouzrokovao prilikom vožnje svog vozila, ali je odgovoran i u slučaju ako je štetu prouzrokovalo treće lice, ako je to treće lice vožnju izvršilo sa znanjem i odobrenjem vlasnika vozila. On ne bi odgovarao samo ako je treće lice kome je poverio vozilo štetu pričinilo u slučaju više sile, krivicom oštećenika, krivicom trećeg lica ili krivicom nekog drugog vozača koje je protivpravno oduzelo vozilo i sa njim izvršio štetu.

On se može osloboditi odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala iz razloga da njegovo vozilo, kao opasna stvar, nije bilo uzrok štete

Zakon ne regulišu pitanje odgovornosti vlasnika motornog vozila, ako je njegovo vozilo ukradeno i krivično-pravni izvršilac pričinio štetu trećem licu, odnosno ne reguliše pitanje odgovornosti vlasnika motornog vozila ako mu je neko protivpravno oduzeo vozilo i sa njime izvršio štetu, tačnije – u sudskoj praksi se postavljalo pitanje da li vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koju je njegovo vozilo pričinilo trećem licu, koje mu je neko protivpravno oduzeo i sa njim izvršio štetu.

Odgovor na to pitanje treba potražiti u slučaju koji se ovde navodi. Naime, jedan vlasnik automobila, ostavio je svoje vozilo u svom dvorištu, i dugo vremena ga nije koristio jer je bio na radu u inostranstvu. U međuvremenu je neko lice ušlo u njegovo dvorište i iz istog ukralo to vozilo. Vozeći ga tako protivpravno, i to još u alkoholisanom stanju, prouzrokovao je štetu trećem licu, za koju je krivično odgovarao, ali je u parničnom postupku, oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od vlasnika vozila, koga je zastupalo neko nedovoljno stručno lice.

Znamo da se za štetu od stvari, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu.

Ali ko odgovara ako je automobil koji predstavlja povećanu opasnost, ukraden iz dvorišta vlasnika tog automobila? Zakonom je propisano da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. U ovom slučaju neko bi tvrdio da je vlasnik bio nepažljiv kada je svoje putničko vozilo ostavio u svom dvorištu. To je delimično tačno, ali ako je dvorište deo stana, odnosno zgrade, onda se takvo dvorište tretira kao celina sa stambenim objektom, koja je po zakonu zaštićena.

Običaj je kod našeg naroda da se ne zaključavaju ne samo dvorišne kapije (koje se mogu i preskočiti), već ni vrata od stambene zgrade, odnosno stana, mada se sada, u poslednje vreme sve zaključava. Prema tome, takvom licu se ne može staviti na teret nesavesnost, zbog koje bi on odgovarao – zbog toga što je svoju „opasnu“ stvar pasivno držao u svom dvorištu. Postavlja se i pitanje da li je ostavljeni ključ u automobilu okolnost koja bi upućivala na nesavesnost vlasnika vozila? Ne, jer kradljivac može već poznatim metodama staviti motor u pogon, kidajući i spajajući kablove za pokret vozila, utoliko pre što kradljivac vozila nije ni znao da se u vozilu nalaze ključevi automobila.

U jednoj krivičnoj odluci Vrhovnog suda Srbije stoji da kada je protivpravno prisvajanje materijala uskladištenog na otvorenom placu, obezbeđenom pomoću čvrste žičane ograde, izvršeno putem isecanja žicane ograde klještima i pravljenja otvora kroz koji su pokretne stvari sa tog placa i izvučene, da se u radnjama izvršioca stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela teške krađe...., izvršenog provaljivanjem. Ovo bez obzira na to da li je izvršilac do tih stvari mogao doći i bez provaljivanja te ograde.

Dakle, i u ovom slučaju se potvrđuje pravilo da ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče, ne odgovara on, nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran. Prema tome, moglo bi se osloboditi odgovornosti lice čijim je automobilom pričinjena šteta drugom, ako mu je vozilo ukradeno i ako je vozač ukradenog vozila pričinio štetu drugom.

Detaljno se o oslobađanju od odgovornosti govori u zakona, u kome se, pored ostalog, navodi: da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i ako imalac stvari dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

Pravilo je, dakle, da vlasnik opasne stvari odgovara po propisima o objektivnoj odgovornosti, odnosno zbog toga što je štetu prourokovalo njegovo vozilo koje se smatra opasnom stvari, ali je njegova odgovornost za štetu prouzrokovanu opasnom stvari isključena ako je šteta nastala dejstvom više sile, krivicom trećeg lica ili isključivo krivicom trećeg lica.

Putničko vozilo u pokretu predstavlja opasnu stvar i njegov vlasnik, odnosno korisnik odgovoran je za štetu koju upotrebom automobila budu prouzrokovane trećim licima. Tu odgovornost, kao što je rečeno, isključuje samo dejstvo više sile, krivica trećeg lica ili isključiva krivica oštećenog.

Ako bi činjenično stanje bilo takvo kakvo je navedeno, vlasnik automobila koje je pričinilo štetu vožnjom drugog lica, kradljivca, i koji je pogrešnom pravosnažnom odlukom suda obavezan na naknadu štete, uglavnom i zbog pogrešnog zastupanja, vlasnik vozila bi mogao da ostvari pravo na naknadu prema onom licu kome je dao ovlašćenje da ga zastupa, ako to lice nije postupalo u skladu sa pravilima o savesnom zastupanju stranke pred sudom. Naravno, on bi naknadu štete mogao da traži i od lica koje je štetu prouzrokovalo ali, čini se, bilo bi to teže ako je to lice bez ikakve imovine.

U navedenom slučaju i na sudu bi bila dužnost da pozove tuženog – vlasnika automobila i da ga upozori na nesavesno zastupanje njegovog punomoćnika, odnosno da mu na neki način skrene pažnju da angažuje nekog drugog, savesnijeg, odnosno stručnijeg punomoćnika. A ako je dosadašnji punomoćnik stvarno loše postupao u zastupanju, ne preduzimajući pravne radnje koje mu omogućava Zakon o parničnom postupku, njegova odgovornost je očigledna.

Prisustvo veće količine alkohola od nedozvoljene u krvi vozača još uvek ne predstavlja osnov za obavezu takvog vozača da naknadi štetu koja je prouzrokovana njegovom vožnjom pri takvom stepenu alkoholisanosti, i to sve dotle dok se ne dokaže da je upravo alkoholisanost vozača bila u neposrednoj uzročnoj vezi sa nastankom štetnog događaja, odnosno da je takva alkoholisanost vozača predstavljala neposredan uzrok nastanku štete. Tu okolnost, pak, dokazuje lice koje je upravljalo vozilom i prouzrokovalo štetu.

2. Podeljena odgovornost – ako postoji obostrana krivica

Podeljena odgovornost predstavlja vid umanjenja naknade štete koja je već utvrđena u vidu potpune naknade, ako se dokaže da je i oštećeni doprineo da ona nastane ili da bude veća nego što bi inače bila.

Kada se raspravlja o odgovornosti za štetu uvek se misli na onog koji je štetu pričinio – koji je svojim radnjama, činjenjem ili nečinjenjem, pričinio kakvu štetu drugom licu. Međutim, u nekim slučajevima i oštećeni može nekim svojim postupkom ili propuštanjem da doprinese da šteta nastane, ili bude veća nego što bi inače bila, ili svojim radnjama doprinese da se još više pogorša položaj onoga koji je pričinio štetu. U tom slučaju štetnik nije dužan da štetu naknadi u punoj vrednosti, jer nije jedino on odgovoran za nastanak štete za koju odgovara.

Zbog toga postoji podeljena odgovornost, koja se u pogledu obima odgovornosti svakoga od njih procenjuje sa stanovišta doprinosa da šteta nastane ili da bude veća ili manja nego što bi inače bila. To znači da se ona ne deli pola na pola, već prema doprinosu svakog od njih posebno. S toga, u uslovima podeljene odgovornosti, visina naknade štete koju dužnik snosi umanjuje se srazmerno odgovornosti oštećenog.

Oštećeni može doprineti da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila iz razloga koji bi se, na primer, odnosili na povredu načela savesti i poštenja, odnosno ako bi oštećeni zanemarivao svoje obaveze u odnosu na sprečavanje nastanka štete, a u slučaju nastanka štete ako bi se pasivno odnosio u odnosu na oštećenu stvar i ne bi preduzeo potrebne mere za dalje umanjenje vrednosti tako oštećene stvari.

Sudska praksa je zabeležila neke karakteristične slučajeve koji su nastali u vezi primene instituta podeljene odgovornosti. Tako, na primer, za nastanak štete usled povrede pešaka putničkim vozilom, dok se mimoilazilo sa drugim vozilom, kriv je i pešak koji se protivno propisima kretao svojom desnom stranom; zatim, neprilagođena vožnja motornog vozila uslovima puta i nepravilno kretanje pešaka van pešačkog prelaza predstavljaju doprinos nastanku štete oba učesnika u saobraćaju ili lice koje zna da je vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju pod tim okolnostima snosi deo odgovornosti za nastalu štetu koja za njega nastane iz takve vožnje, jer se svesno izložilo riziku nastanka štete, i td.

Ako je, pak, nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, naknada se dosuđuje, s obzirom na okolnostima slučaja. To znači da okolnosti slučaja mogu uputiti na zaključak da odgovornost štetnika može biti veća ili manja od štete koja bi se mogla pripisati oštećenom, da je svojim radnjama doprineo da šteta nastane, ili da bude veća nego što je inače bila. To znači da se oštećeni ne može osloboditi odgovornosti za svoj deo štete, pa makar bio i manji od dela koji se pripisuje u krivicu oštećenog,

U jednom slučaju štetu je prouzrokovao radnik vlasnika vozila, pa je sud utvrdio da je vlasnik vozila odgovoran da naknadi štetu oštećenom. U postupku koji je pokrenut kod suda, vlasnik vozila je tužio svog radnika i tražio da mu isplaćenu štetu naknadi. Kako nije došlo do sporazuma, sud bi utvrđivao koliki su udeli kojeg od solidarnih dužnika prema povređenom licu u saobraćajnoj nezgodi, pa bi utvrdio i konstatovao koji su osnovi njihove solidarne odgovornosti. Vlasnik vozila koji je naknadio štetu koju je prouzrokovao njegov radnik ima odgovornost po osnovu vlasništva nad vozilom kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda, i to kao vid objektivne odgovornosti i odgovornost za svog radnika, koji je po krivičnoj presudi isključivi krivac za prouzrokovanu saobraćajnu nesreću, kao vid odgovornosti za drugoga. Zakonom uspostavljena odgovornost vlasnika vozila i njegovog radnika koji je prouzrokovao štetu i njihova solidarnost prema oštećenom propisani su u cilju obezbeđenja oštećenog lica, odnosno poboljšanja njegovog položaja u pogledu mogućnosti naplate naknade štete.

Pitanje podele njihovih udela u pričinjenoj šteti, za koju su oštećenom solidarno odgovorni po regresnom zahtevu jednog od njih koji je isplatio štetu u celosti, mora se rešiti analizom uzroka štete, od čega će zavisiti i procenat, odnosno udeo koji će pasti na svakog od njih. To ne znači da se po regresnom zahtevu ne može utvrditi da je samo jedan od njih dužnik ukupnog iznosa štete, ukoliko na to ukazuju okolnosti slučaja, jer njihova solidarnost je samo u odnosu na oštećenog i radi poboljšanja njegovog položaja, a njihovi međusobni odnosi mogu se rešiti po principu odgovornosti za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu u kojoj je šteta nastala.

3. Podeljena odgovornost i sniženje naknade

Zakon propisuje pravilo da sud može, vodeći računa o materijalnom stanju oštećenika, osuditi odgovorno lice da isplati manju naknadu nego što iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom, a odgovorno lice je slabog imovnog stanja, te da bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu..

Razlika ne postoji u pogledu načina na koji se rešava pitanje sniženja naknade i podeljene odgovornosti. U svakom slučaju, kao i kod sniženja naknade materijalne štete, sud vodi računa i kod priznavanja nematerijalne štete štetniku, o materijalnom stanju oštećenika, kako je napred navedeno.

Pravilo o podeljenoj odgovornosti kod nematerijalne štete ima u vidu i odgovornost oštećenog koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, u kom slučaju sud svojom odlukom srazmerno smanjuje naknadu nematerijalne štete.

U svakom slučaju, bitno je naglasiti da se pravila o sniženju naknade i o podeljenoj odgovornosti moraju primeniti u toku postupka kojim se traži naknada za nematerijalnu štetu, što znači da će odluka suda raspraviti sva ta pitanja i njome, ako postoje uslovi za to, sniziti potraživanje oštećenog do iznosa koja zadovoljavaju pravila o sniženju naknade. Prema tome, pravosnažna odluka o kojoj se govori u odredbama o nematerijalnoj šteti mora mora biti jasna u tom smislu da je sud prilikom donošenje odluke imao u vidu sve okolnosti koje imaju uticaja na sniženje naknade ili na podeljenu odgovornost. Jednom već doneta pravosnažna odluka ostaje neizmenjena u pogledu činjeničnog stanja koje se ubuduće ne može menjati, osim u slučajevima koje predviđaju odredbe Zakona o parničnom postupku.

4. Utvrđivanje odgovornosti svih učesnika u saobraćajnom udesu

Ako je u lančanom sudaru oštećeno vozilo jednog ili više lica, pa jedan od njih traži u postupku traži naknadu štete, ne može se zaključiti da je vozač koji je pričinio štetu drugom vozilu, odgovoran samo zbog toga što nije držao propisno odstojanje. Po stanovištu sudske prakse, ponašanje učsnika u lančanom sudaru ne može se na jednostrani način posmatrati i zaključiti da su svi učesnici u određenom sudau podjednako krivi za štetu koja je nastala u tom sudaru. Naime, mora se utvrditi da li za svaki sporni udes ima krivice i ostalih učesnika , te da li ima osnova za odgovornost onih koji su tuženi. To znači da bi se sud morao pozabaviti ponašanjem svakog od učesnika u predmetnom udesu, tim pre što se veštačenjem može utvrditi kakvo je njihovo ponašanje bilo neposredno pre udesa, kao i elemente za utvrđivanje da li su takvim ponašanjem povređena propisana pravila o menjanju brzine kretanja vozila, odnosno zaustavljanju vozila.

5. Oslobađanje odgovornosti ako se nesreća nije mogla sprečiti niti predvideti

Ima slučajeva da vozač motornog vozila nije mogao da otkloni, odnosno spreči nesreću i štetu, zbog čega se postavlja pitanje koji uslovi u datom trenutku moraju biti ispunjeni da bi vozač bio oslobođen odgovornosti za štetu. Po pravilima o odgovornosti, vlasnik kao i drugi imaoci motornog vozila odgovaraju za štetu po načelu uzročnosti, odnosno koja objektivno postoji između uzroka i njegove posledice, bez obzira na krivicu ( a obično se određene ljudske radnje smatraju kao uzroci posledice). Zbog toga imalac motornog vozila nije dužan da naknadi štetu koja je nastala u vezi sa motornim vozilom iz uzroka koji je izvan motornog vozila, a nije se mogao predvideti ni otkloniti. Kod primene načela objektivne odgovornosti (odgovornost bez krivice – zbog posedovanja vozila kao opasne stvari, kojom je šteta prouzrokovana), teret dokazivanja o isključivoj krivici oštećenog leži, odnosno o uzroku nesreće koji se nije mogao predvideti ni otkloniti, na imaocu motornog vozila.

U jednom slučaju, nižestepeni sudovi su doneli odluku, na osnovu mišljenja sudskih veštaka, da je šofer prilagodio brzinu vožnje uslovima klizave ulice, da je preduzeo potrebno kočenje, no da u datim uslovima nije mogao da zaustavi vozilo blagovremeno i tako otkloni štetne posledice, pošto je pešak iznenada stupio na kolovoz i počeo prelaziti ulicu van prelaza za pešake. Na osnovu tako utvršenog činjeničnog stanja taakav zaključak se nije mogao prihvatiti – da je za nesreću isključivo kriv oštećeni (pešak), a da na strani šofera nema nikakvog propusta ni nepravilnosti u vožnji, te da je po tom osnovu tuženi oslobođen odgovornosti za štetu od njegovog motornog vozila.

U konkretnom slučaju trebalo je utvrditi da li u datim okolnostima iznenađeni vozač nije mogao da otkloni odnosno spreči nesreću i štetu, a po pravilnoj primeni materijalnog prava za oslobođenje od odgovornosti potrebno je da se nesreća ne samo nije mogla sprečiti u datim okolnostima, već da se nije mogla ni predvideti. O tome da li se nesreća mogla predvideti odlučuju sudovi, ali tu okolnost treba ceniti. Prema rečenom nije izvesno da se ne može predvideti mogućnost nastanka štete, naravno prema okolnosti slučaja.

Tačno je da imalac motornog vozila odgovara bez obzira na krivicu za štetu koja je nastala delovanjem njegovog motornog vozila, kao opasne stvari.

Međutim, imalac motornog vozila oslobađa se odgovornosti samo ako je za štetu isključivo kriv oštećeni. Oštećeni snosi deo štete ako je on delimično svojom krivicom doprineo da nastane šteta. Faktičko i pravno je pitanje, kad postoji isključiva krivica oštećenog koja je osnov oslobođenja odgovornosti imaoca motornog vozila.

Propisi o odgovornosti, bez obzira na krivicu (kasko objektivne odgovornosti), odgovara pravni stav da se imalac oslobađa potpuno odgovornosti ako je šteta nastala usled ponašanja oštećenog, pod uslovom da su ponašanje i šteta od motornog vozila, uslovljeni tim ponašanjem, nisu mogli predvideti ni sprečiti, odnosno otkloniti.

To je činjenična pretpostavka za primenu pravila o oslobođenju od odgovornosti imaoca motornog vozila zbog isključive krivice oštećenog.

Problem odgovornosti se ne završava ako se ne navedu i slučajevi utvr]ivanja naknade za pričinjenu štetu, a naime: kako se utvrđuje obim naknade materijalne štete, posebno naknada materijalne štete u slučaju smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja, zatim utvrđivanje naknade materijalne štete u slučaju povrede časti i širenja neistinitih navoda, kao i naknada nematerijalne štete.

6. Kako se utvrđuje obim naknade materijalne štete

Za određivanje visine štete od značaja je da li oštećenik ima pravo samo na naknadu obične (stvarne) štete ili i na naknadu izmakle (izgubljene) koristi.

Obična šteta predstavlja svako umanjenje nečije imovine, tj. one imovine koju je oštećeni imao u momentu nastanka štete. Izmakla korist predstavlja samo onu korist za koju je izvesno da bi je oštećeni, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja, ostvario da štetnik nije pričinio štetu, odnosno da je svoju obavezu naknade štete izvršio o roku i kako treba.

Štetnik je dužan da oštećenom naknadi i jednu i drugu vrste štete, u zavisnosti od toga da li bi oštećena stvar, ili neka druga okolnost koja oštećenom umanjuje oštećeno dobro, od koje je ostvarivao koristi, doprinosila stvaranju koristi, odnosno dobiti, odnosno ako bi tu korist ostvario da šteta nije bila pričinjena.

Obična šteta može biti materijalna i nematerijalna, a izmakla korist samo materijalna.

Materijalna šteta nastaje umanjenjem vrednosti stvari, ili njeno potpuno uništenje, zatim šteta učinjen nekome na imovini, odnosno smanjenje funkcionalnosti stvari, ili nemogućnosti korišćenja stvari od koje je ostvarivao prihod, što kao posledicu stvara nemogućnost oštećenog da normalno koristi stvar, kao i da ostvaruje korist koja se po prirodi stvari može očekivati od nje.

Nematerijalna šteta (neimovinska šteta) predstavlja povredu ličnih prava ili interesa oštećenog lica, koji nemaju uticaja na njegovoj imovini. Ona se materijalizuje kroz pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove, zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah.

Visina naknade štete zavisi od niza okolnosti. Po pravilu, ona se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Cena stvari koja je bila predmet štete može biti utvrđena cenovnikom preduzeća koje vrši promet takvih stvari, ali se može utvrditi i veštačenjem, a ako to nije moguće onda se cena određuje u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku, po kojima ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili zamenljive stvari, ili se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, u tom slučaju sud odlučuje po slobodnoj oceni.

Ako sud odlučuje o visini štete po slobodnoj oceni, on se prvo kreće u granicama tužbenog zahteva, što znači da ne može da dosudi veći iznos štete od onog koji je tražen tužbom, ali kad utvrđuje štetu on se rukovodi nekim znanjem, uz pomoć veštaka koji će mu pružiti podatke relevantne za donošenje odluke po slobodnoj oceni suda.

U sudskoj praksi zabeleženi su neki slučajevi koji upućuju sudove kako bi trebalo da postupaju prilikom utvrđivanja štete. Tako, na primer, visina pričinjene štete na oštećenom automobilu utvrđuje se na osnovu nabavne cene novog automobila, umanjena za iznos amortizacije, rabaćenja, odnosno vrednosti osiguranog motornog vozila u vreme utvrđenja štete, umanjenu za vrednost ostatka oštećenog automobila, Nabavna cena motornog vozila utvrđuje se na osnovu fakture za kupljeno vozilo, a ako je u pitanju inostrano vozilo nabavna cena je ona koja predstavlja prodajnu cenu takvog automobila na našem tržištu, s tim da ako je vozilo nabavljeno stranim sredstvima plaćanja da se tada vrši preraćunavanje deviza po domaćem kursu na dan donošenja sudske odluke.

Ako bi se radilo o prouzrokovanju totalne štete na motornom vozilu, a njegovom vlasniku je delimično isplaćena naknada, onda pri ostvarivanju prava na naknadu materijalne štete po ovom osnovu utvrđuje se prvo ukupna visina štete prema cenama u vreme presuđenja, a zatim se od tog iznosa umanjuje procenat za koji je on delimično obeštećen, pa mu se dosuđuje naknada u visini za koju je totalna šteta ostala nepokrivena.

Za utvrđivanje izmakle koristi data su uputstva po zakonu, po kojima se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Tako, na primer, taksista kome je oštećeno vozilo krivicom drugog, zbog čega nije u mogućnosti da ostvaruje prihode koje je ranije redovno ostvarivao, ima pravo pored naknade štete za uništeno ili oštećeno vozilo i pravo na izgubljenu zaradu, i to od dana kada mu je šteta pričinjena do dana presuđenja, a na osnovu podataka koje je on prikazivao nadležnim organima o ostvarenim prihodima u poslednjem periodu, do nastanka štete.

Zakon propisuju pravilo da kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika. Utvrđivanje visine štete po ovom osnovu je delikatno, ali s obzirom na način kojim je šteta pričinjena, sud se prilikom donošenja odluke rukovodi objašnjenjem oštećenog o tome zašto smatra da oštećena stvar za njega predstavlja posebnu vrednost, pri čemu vodi računa da oštećeni dosuđenim iznosom ne poveća svoju imovinu u nesrazmeri sa pričinjenom štetom i time dovede u pitanje egzistenciju štetnika i lica koje on izdržava. Dakle, to mora biti umerena vrednost, koja može biti i veća od one za koju je kupljena, ali samo ako je u pitanju stvar koja predstavlja unikat ili koja za oštećeno lice predstavlja posebnu vrednost (uspomena, poklon, i sl.).

7. Izgubljena zarada i troškovi lečenja i sahrane

Zakon propisuje pravila o naknadi štete u vezi izgubljene zarade i troškova lečenja i sahrane. U pitanju je materijalna šteta koja nastaje smrću nekog lica.

Smrt nekog lica može da bude posledica radnje štetnika, bez obzira da li je smrt tog lica prouzrokovana telesnom povredom ili na drugi način. Smrt usled zadobijenih povreda ne mora odmah nastati, ali i u slučaju smrti, bez prethodnog lečenja, i smrti koja je kasnije nastala usled zadobijenih povreda, propisana je obaveza štetnika da naknadi štetu oštećenom do njegove smrti, a posle njegove smrti njegovoj porodici.

Smrt nekog lica može nastati kao posledica izvršenja krivičnog dela, zatim kao posledica nekog saobraćajnog udesa, ili teškim povredama na poslu sa posledicama koje su dovele do smrti radnika, kao i u drugim slučajevima koje prouzrokuju smrt ili povrede sa smrtnim posledicama.

Smrt nekog lica stvara određene troškove porodici tog lica. Ti troškovi mogu nastati zbog materijalnih izdataka za sahranu tog lica, kao što su: troškovi prenosa nastradalog lica od mesta nesreće do mesta sahrane; troškovi za kupovinu sanduka za sahranu; troškovi opreme, kao što su pokrov i drugo što je uobičajeno za upokojenje nastradalog; troškovi za krst ili neko drugo obeležje umesto krsta; kao i materijalni troškovi u vezi obezbeđenja (kupovine) grobnog mesta i troškovi održavanje groba. Zatim to mogu biti troškovi koje ima rodbina nastradalog, kao što je nabavka crnine potrebne za sahranu, ali i troškovi za podizanje spomenika, pod uslovom da je spomenik podignut i da ti troškovi ne prelaze visinu uobičajenih troškova za podizanje spomenika u mestu gde je nastradali sahranjen.

Ako je nastradali bio socijalno osiguran, njegova porodica ostvaruje pravo na troškove u obimu koji su određeni propisima nadležnog zavoda za osiguranje, a ako troškovi koje priznaje zavod za osiguranje nisu dovoljni i ne obuhvataju stvarne izdatke za troškove koje je porodica nastradalog imala u vezi njegove sahrane, porodica nastradalog ostvaruje razliku do stvarnih troškova od štetnika, tj. onoga koji je štetu pričinio. U svakom slučaju, ta prava se ne mogu kumulirati, već se mogu utvrditi samo u iznosu koji imaju dozvoljeni osnov za naknadu štete, pa tako ako je troškove o kojima je napred bilo reči snosila, na primer sindikalna ili neka druga organizacija, ili ustanova, moraju biti uzeti u obzir pri ostvarivanju prava na naknadu tih troškova od lica koje je štetu pričinilo.

U vezi sahrane nastradalog priznaju se još neki troškovi, kao što su, na primer, troškovi verskog obreda izvršeni samo na dan sahrane, a ne i kasnije za pomene i slično, a priznaju se u nekim slučajevima i troškovi u vezi posmrtnica, venaca od strane porodice i oni troškovi koji su uobičajeni u sredini u kojoj je nastradali sahranjen.

Troškove lečenja nastradalog računaju se od časa povrede do časa smrti, dakle kako troškove lečenja od zadobijenih povreda, tako i druge potrebne troškove u vezi sa lečenjem, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad.

Troškovi lečenja obuhvataju sve oblike lečenja, bilo u bolnici ili nekoj drugoj zdravstvenoj organizaciji ili ustanovi (uključujući banjsko ili sanatorijsko lečenje), ali samo ako ih je nastradali zaista i platio, za razliku od neosiguranog nastradalog lica kome pripadaju svi troškovi izazvani njegovim lećenjem, ali u granicama troškova koji su standardni za veći broj zdravstvenih institucija. Zatim, lečenja obuhvataju i one izdatke koje je nastradali imao u vezi kupljenih lekova radi svog izlečenja.

Nastradali u toku lečenja ima pravo i na izgubljenu zaradu ako je bio u radnom odnosu, ili ako je samostalno obavljao neku delatnost ima pravo na naknadu koju je ostvarivao dok je obavljao delatnost, a čija se visina utvrđuje na osnovu prijavljenih podataka o radu i uplaćenih sredstava na ime doprinosa za socijalno osiguranje. U pitanju je ”zarada”, pa se taj pojam koristi samo prema svom značenju.

8. Pravo lica koje je poginulo lice izdržavao

Materijalna šteta obuhvata i one oblike štete koje proizilaze iz obaveze na izdržavanje lica koje je poginuli izdržavao i redovno pomagao, kao i ona lica koja po zakonu imaju pravo da zahtevaju izdržavanje poginulog. Ova naknada se ostvaruje naplatom kroz novčanu rentu, čiji se iznos odmerava prema okolnostima slučaja, a najviše do visine onoga što bi oštećeni dobijali od poginulog da je ostao u životu.

Pravo na izdržavanje po osnovu iz ovog člana počinje danom prestanka ovog izdržavanja usled smrti lica koje je bilo u obavezi da daje izdržavanje, imajući u vidu odredbe zakona, po kojima se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, a sud određuje vreme za koje će štetnik plaćati rentu. To vreme ne može biti duže od vremena za koje se pretpostavlja da bi poginuli živeo, da nije bilo nasilne smrti.

Od značaja je utvrđivanje visine novčane rente, čiji se iznos odmerava svakome od onih koja su bila izdržavana ili pomagana, prema okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu. Ta visina ne može biti jednaka za sva izdržavana lica, o čemu pri donošenju odluke sud vodi računa o nizu okolnosti koje su vezane za to pitanje u odnosu na svako od tih lica posebno.

Prilikom odlučivanja o licima koja imaju pravo na naknadu štete po osnovu izdržavanja ili pomaganja, sud utvrđuje i visinu naknade koju bi svako od njih imao da je umrli ostao u životu. I tu se sreću razni oblici koji imaju uticaja na priznavanje ili nepriznavanje prava na izdržavanje, o čemu navedeni primeri sudske prakse ukazuju na sve te oblike šteta, kao i visinu koja se za svaki konkretan slučaj posebno utvrđuje.

Utvrđivanjem novčane rente utvrđuje se naknada prema periodu od donošenja sudske odluke i dalje, sve dok ne nastane slučaj novih okolnosti koje iziskuju promenu odluke o visini utvrđene novčane rente, kao što bi bili porast troškova života, smanjenje kupovne moći izdržavanog zbog inflacije, odnosno pogoršanje životnih uslova izdržavanog lica u celini, bez njegove krivice.

9. Naknada u slučaju telesne povrede ili narušenje zdravlja

Zakon reguliše naknadu za slučaj telesne povrede ili narušenog zdravlja oštećenog lica, za vreme dok se to lice lečilo i imalo druge troškove u vezi tog lečenja, uključujući i vreme za koje nije ostvarivalo zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja.

Troškovi lečenja i drugi posebni troškovi, odnosno njihova visina, zavisi od težine nanetih povreda i oštećenja zdravlja. Ti troškovi se mogu pripisati licu koje je štetu pričinilo ako su učinjeni u uslovima standardnih medicinskih ustanova, a ne i ako proizilaze iz lečenja u ekskluzivnim zdravstvenim ustanovama, koje su dostupne imućnim ljudima i posebnim vrstama službenika. Isto pravilo se primenjuje i u pogledu nabavke potrebnih lekova za lečenje. Smatra se da su standardne zdravstvene ustanove one u kojima se leče osigurana lica po osnovu iz radnog ili nekog drugog njemu sličnog odnosa, čije troškove priznaje određeni zavod za zdravstveno osiguranje. To isto odnosi se i na lekove koje putem prepisanih recepata odobrava zavod, ali oštećeni ima pravo i na vrednost onih potrebnih lekova koje zavod ne odobrava, a nužni su za lešenje oštećenog lica. Naravno, to ne mogu biti preskupi lekovi, odnosno lekovi koji se uobičajeno ne koriste kod terapija koje primenjuju standardne zdravstvene ustanove.

U pogledu izgubljene zarade, oštećenom se visina utvrđuje prema tome da li je u radnom odnosu, ili je delatnost obavlja samostalnim zanimanjem, u obliku zanata, proizvodnje ili trgovine, ili od poljoprivrede.

Naknada štete se, po pravilu, za osigurana lica pokriva lečenjem u zdravstvenim ustanovama, po osnovu socijalnog osiguranja. Sve ono što u toku lešenja oštećeni ne može da obezbedi preko zdravstvene organizacije, ili nije u mogućnosti da pribavi potrebne lekove za svoje lečenje, pa iste pribavi od svojih sredstava, taj vid štete, kao materijalna šteta, priznaje se oštećenom i nju je dužan da naknadi lice koje je štetu pričinilo.

Lica koja uopšte nisu osigurana, a pretrpela su štetu od drugog, imaju pravo na naknadu svih troškova koje je to lice imalo za svoje lečenje i druge potrebne troškove, jer za njega ti troškovi predstavljaju materijalnu štetu.

Sudovi imaju različite kriterijume prilikom dosuđivanja naknade štete zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja, naravno krečući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva. Tako se oštećenom, na primer, priznaju troškovi za prevoz od stana do zdravstvene ustanove, ako mu taj prevoz nije obezbeđen od zdravstvene ustanove, zatim naknada za pojačanu ishranu koja nije uslovljena time da je ona oštećenom neophodna, već je dovoljno da je korisna i da pospešuje ozdravljenje. Ako je oštećeni socijalno osigurano lice, njemu se ne mogu priznati troškovi za tuđu negu i pomoć, ako ta pomoć nije uslovljena propisanim pravilima od strane zdravstvenog osiguranja. U svakom slučaju, sud kod određivanje, odnosno priznavanje troškova oštećenom za lečenje i druge potrebne troškove ima u vidu one kriterijume koje primenjuju ustanova zdravstvenog osiguranja, koje su verifikovane od strane nadležnih organa društva. Sve preko toga pada na teret oštećenog i on ih ne može ostvariti naplatom od štetnika.

Pod izgubljenom zaradom podrazumeva se onaj novčani iznos ili druga korist koju oštećeni nije mogao da ostvari iz radnog odnosa ili samostalnog zanimanja za vreme lečenja. To bi bio slučaj, na primer, ako bi radnik za vreme lečenja dobijao manji iznos od onog koga bi on mogao da ostvari da je radio na svom radnom mestu. Tada radniku pripada razlika između primljene zarade i onog dela zarade koji nije ostvario dok je bio na lečenju.

Kod samostalnih zanatlija, odnosno privatnih preduzetnika to pravo se ostvaruje na isti način. Naime, kod raspravljanja zahteva za naknadu štete po osnovu potpune ili delimične nesposobnosti za rad, sud vodi računa o svim okolnostima koje mogu imati uticaja na priznanje naknade štete, odnosno njenu visinu, rukovodeći se pre svega kriterijuma koji su utvrđeni propisima zdravstvenog osiguranja. Naravno, u svemu tome sudu se pruža stručnu pomoć veštak, ili zdravstvene ustanove dostavljanjem potrebnih podataka koji mogu poslužiti radi opredeljenja kod donošenja odluke.

Lica koja ostvare pravo na invalidsku penziju zbog nesposobnosti za rad, u svakom slučaju primanju manji iznos od onog koji bi primali da su bili na radu. Tu razliku je dužan da kroz mesečnu rentu nadoknađuje štetnik, ali i onu štetu koju je oštećeni imao zbog umanjene zarade pre nego što je ostvario pravo na invalidsku penziju, odnosno pre nego je počeo da prima tu vrstu penzije.

10. Izmena dosuđene naknade

Renta (plaćanje za izvesno vreme, ili do smrti oštećenog lica) kao oblik naknade štete zbog smanjenja radne sposobnosti, a i drugih slučajeva navedenih u zakonu, dosuđuje se uvek prema stanju stvari u času presuđenja. Ona se određuje kao da će trajno postojati u istom stanju, ali kako se okolnosti u vezi dosuđene rente menjaju na štetu ili u korist oštećenog, a povodom slučaja telesne povrede ili daljeg narušenja zdravlja oštećenog, oštećeni ili štetnik može pod uslovima izmenjenih okolnosti putem tužbe tražiti izmenu dosuđene rente.

Uslov za izmenu dosuđene naknade, odnosno već pravosnažno dosuđene novčane rente, nastaje onda ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke.

U svakom slučaju, već dosuđena renta se može izmeniti ako je ranija odluka suda o izdržavanju, odnosno dosuđenoj renti postala pravosnažna, a kasnije su se znatnije promenile okolnosti koje su bile od uticaja prilikom donošenja ranije odluke. Pri tom se imaju u vidu okolnosti kao što su promena materijalnih prilika primaoca rente, a koje nastaju usled ekonomskih promena u društvu, naročito u vezi povećanja ili smanjenja onih prihoda koje bi oštećeni ostvarivao da je bio na radu, zatim ako bi se poboljšalo ili pogoršalo zdravstveno stanje oštećenog, odnosno lica koje prima izdržavanje, a njegovi troškovi života bi bili pogoršani i odnosu na vreme donošenja sudske odluke.

Izmena odluke o dosuđenoj naknadi ima u vidu okolnosti koje se odnose na stanje oštećenog, odnosno drugih lica koja primaju naknadu u obliku rente. Naime, pogoršanje ili poboljšanje prilika štetnika nije u vezi sa okolnostima koje imaju uticaja na određivanje naknade štete za navedena lica, jer šteta predstavlja štetno stanje onoga kome je ona i pričinjena, dakle u onom obimu i visini koja zadovoljava njegove potrebe, koje bi bile iste ili približno iste kao da ih je ostvarivao oštećeni da nije bio povređen, odnosno usmrćen.

Zbog toga se uslov za izmenu rente vezuje za stanje oštećenog, odnosno za okolnost da li je zbog pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog došlo do povećanih troškova u vezi njegovog zdravstvenog stanja i njegovog stanja življenja uopšte. Ukoliko bi, pak, došlo do poboljšanja njegovog zdravstvenog stanja i on mogao čak da obavlja neke delatnosti, i u tom slučaju je nastupila okolnost zbog koje štetnik može tražiti umanjenje već dosuđene rente.

U praksi se ovi slučajevi rešavaju i tako da kasnije promene u pogledu radne sposobnosti i mogućnosti zarade, imaju uticaja na visinu naknade štete, pa ako oštećeni sasvim ozdravi ili mu se radna sposobnost popravi ili povrati, štetnik može tražiti da se oslobodi sasvim, odnosno delimično od daljeg plaćanja rente. Isto tako i oštećeni može tražiti povišenje naknade ako mu se radna sposobnost u vezi s povredom još više smanji, ili se pokaže, a u vezi nanesene povrede, potreba daljeg lečenja, a te okolnosti nisu bile ranije prisutne kada je sud određivao naknadu.

11. Neprenosivost prava

Već utvrđena prava na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja ne mogu se preneti drugom licu. Od ovog pravila se može odstupiti samo onda ako je iznos naknade novčane rente određen pismenim sporazumom stranaka, pre donošenja sudske odluke, ili pravosnažnom sudskom odlukom određeno da se dosuđena materijalna šteta u navedenom obliku može preneti na druga lica.

Pravo na naknadu materijalne štete u vidu novčane rente je neprenosivo, dakle, samo ako već postoji sudska odluka o dosuđenoj renti, ali ako je sudskom odlukom kojom se određuje novčana renta dozvoljeno da se može preneti, onda kao i kod sporazuma stranaka, može se taj prenos izvršiti. Tako, na primer, u sudskoj odluci, na predlog stranaka, može biti dosuđeni iznos novčane rente, i pravo stranaka navedeno u izreci te odluke da se ona može preneti ako stranke na to kasnije pristanu i taj odnos regulišu sporazumno, dakle zbog nekih promenjenih okolnosti koje mogu kasnije nastati.

Mada je zakonom propisana i jedna i druga mogućnost prenosa prava na naknadu štete u vidu novčane rente, one nisu u zavisnosti jedna od druge, što znači da stranke mogu ugovoriti novčanu rentu za materijalnu štetu vansudskim putem kao i pravo prenosa te rente na drugo lice, jer je njihovo dispozitivno pravo da o tome odlučuju, ali to mogu da učine i sporazumom pred sudom, dakle dok sud još nije doneo odluku o dosudi prava na naknadu štete u vidu novčane rente. Ako stranke nisu pitanje tog prenosa regulisale sporazumom, onda kod već donete pravosnažne odluke suda o dospelim iznosima naknade novčane rente, koja ne predviđa mogućnost prenosa te rente, pravo na naknadu štete u vidu novčane rente, za navedene slučajeve, ne može se preneti na druga lica.

Navedeni zaključak proizilazi iz decidno jasno utvrđenog pravila da se pravo na naknadu štete, iz razloga koji su u zakonu navedeni, ne može preneti drugom licu. Zakon ima u vidu i mogućnost prenosa novčane rente na drugo lice, ali samo ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana, u kom slučaju bez obzira da li su u tom sporazumu predvideli mogućnost prenosa utvrđenog iznosa novčane rente na drugo lice, one mogu, opet pismenim sporazumom, odrediti promenu već utvrđenog stanja, odnosno da se novčana renta može preneti na drugo lice. Naravno, pismeni sporazum podrazumeva saglasnost obeju strana učesnica tog sporazuma, što znači da ako je novčana renta utvrđena pismenim sporazumom strana, a jedna od njih ne pristane na prenos tog prava na drugo lice, ostaje onako kako su stranke osnovnim sporazumom to utvrdile.

U drugom slučaju, mogućnosti prenosa novčane rente ”ako je iznos naknade određen pravosnažnom sudskom odlukom”, to predstavlja osnov da se novom sudskom odlukom dospeli iznos naknade štete prenese na drugog. Ako je iznos naknade štete određen ranijom presudom, ali u njoj nije predviđena mogućnost promene prava na naknadu štete u vidu novčane rente na drugog, onda se ne može novom presudom, odnosno izmenom ranije presude da sud odluči o promeni navedenog prava na drugo lice. Ako bi se drukčije mislilo, onda stav prvi ovog člana ne bi bio potreban.

Pored toga, iz sadržaja stava 1. ovog člana vidi se da se ne može prenositi ona dosuđena renta koja se odnosi na rentu koju je uživalo lice po osnovu smrti bliskog lica ili sam oštećeni po osnovu povrede tela ili oštećenja zdravlja, što podrazumeva dva slučaja, prvi koji se odnosi na dosuđenu rentu bliskom srodniku usled smrti nastradalog i drugi, koji se odnosi na samog oštećenog, a u vezi dosuđene mu rente zbog povrede tela ili oštećenja zdravlja.

Zašto je tako regulisano navedeno pitanje može se naći u prirodi, odnosno značaju dosuđene rente za navedene slučajeve. Naime, dosuđenom rentom se obezbeđuje lice kome je to pravo priznato s obzirom na okolnosti koje su postojale pre smrti ili povrede oštećenog, a čija se materijalna stanja bitno menjaju posle nastanka tog slučaja, time što ne mogu da ostvaruju ona prava, ili imaju one uslove života koje su imali dok je poginuli, odnosno štećeni mogao da privređuje, odnosno ostvaruje prihod. Doduše to ne stoji u samoj normi ovog člana, ali se može pretpostaviti postojanje navedenih razloga da se jednom dosuđena materijalna renta ne može prenositi na drugo lice.

Pitanje neprenosivosti prava na naknadu materijalne štete u obliku novčane rente dovodi se u vezu sa nasleđivanjem, ali imajući u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima, da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja naknada određuje, po pravili, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme, još više potvrđuje izneti stav da se naknada materijalne štete ne može prenositi ni putem nasleđivanja, jer se ona vezuju za samu ličnost koja je ostvarila pravo na rentu, na primer zbog izgubljenog izdržavanja ili zbog gubitka zarade koju oštećeni gubi nastalom štetom, pa je novčana renta dosuđena da je uživa do kraja svog života ili za određeno vreme, tj. dok se stanje oštećenog ne poboljša ili ako se izleći pa nastavi sa ranijim radom.

12. Novčana naknada kod nematerijalne štete

Neimovinska šteta (moralna) predstavlja povredu neimovinskih (ličnih) prava oštećenog. Za neimovinsku štetu se kaže da se ona sastoji u povredi moralne imovine. Pod moralnom imovinom podrazumevaju se sva lična dobra, koja pripadaju jednom licu, a to su: telesni integritet, zdravlje, sloboda, čast, estetski izgled, i dr. Ova dobra predstavljaju, u stvari, objekt neimovinske štete.

Naknada za neimovinsku (moralnu) štetu dosuđuje sud u novcu, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Kod izlaganja naknade za imovinsku štetu rečeno je da je odgovorno lice u prvom redu dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre no što je šteta nastala. Ako uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja potpuno štetu, odgovorno lice je dužno da za ostatak štete da naknadu u novcu. Ako, pak, uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajući iznos novca na ime naknade štete. Naknadu u novcu sud uvek dosuđuje oštećeniku kad on to zahteva.

Međutim, kada se radi o naknadi nematerijalne štete, ne može se govoriti o uspostavljanju pređašnjeg stanja (naturalnoj restituciji), niti o ekvivalentnoj novčanoj naknadi. Istina, može se donošenjem i objavljivanjem osuđujuće krivične presude protiv štetnika zbog krivičnog dela uvrede i klevete (povrede časti, ugleda i dr. ) otkloniti prouzrokovana neimovinska šteta oštećenom, uvređenom i oklevetanom. No, ne postoje drage mogućnosti za obeštećenje oštećenog, osim novčane naknade, koja se kao i kod imovinske štete uzima kao sredstvo za obeštećenje lica, kome je prouzrokovana neimovinska (moralna) šteta.

Kod imovinske štete novčanom naknadom se pokriva pretrpljena prosta šteta, pa i izmakla dobit. Kod neimovinske štete dosuđuje se izvesna novčana naknada oštećenom za pretrpljenu štetu kad sud nađe da je takva novčana naknada opravdana težinom krivice štetnika ili težinom nanesene štete. U stvari, novčanom naknadom za neimovinsku štetu ide se na otklanjanje onog subjektivnog poremećaja izazvanog u ličnosti oštećenika (bol, strah, tuga, patnja, povređena čast, lično dostojanstvo i dr. ).

Polazeći od toga da neimovinska šteta predstavlja povredu neimovinskih (ličnih) dobara oštećenog (telesni integritet, zdravlje, sloboda, čast, estetski izgled i dr. ), a koja se povreda ne izražava neposredno u povredi imovinskih prava oštećenog (u obliku stvarne, proste štete i izgubljene dobiti), u pravnoj teoriji i sudskoj praksi je ukazano na izvesne vidove, oblike neimovinske (moralne) štete. Ti vidovi, odnosno oblici ne mogu se smatrati isključivim, jer se u određenim situacijama mogu iskazati i drugi vidovi, odnosno oblici neimovinske štete, zbog kojih se priznaje sudska zaštita.

Međutim, ako neki oblici šete i imaju neka obeležja slična nematerijalnoj šteti, kao što je na primer povreda časti i širenje neistinitih navoda, takva šteta se smatra materijalnom štetom u smislu odredaba člana 198. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, odredbama tog člana propisano je da ko drugom povredi čast, kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog lica, ili o čemu drugom, a zna ili bi morao znati da su neistiniti, i time mu prouzrokuju materijalnu štetu, dužan je da je nadoknadi. Primeri za to navedeni su u delu o materijalnoj šteti.

13. Oblici nematerijalne štete

Zakon o obligacionim odnosima ima u vidu više oblika nematerijalne štete kao posledice povrede tela ili smrti bliskog srodnika, za koje se dosuđuje novčana naknada.

To su:

· za pretrpljene fizičke bolove;

· za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti,

· za naruženost;

· za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti;

· zbog smrti bliskog lica i

· za strah.

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara.

13.1. Naknada za pretrpljene fizičke bolove

Naknada za pretrpljene fizičke bolove dosuđuje se samo povređenom licu, a ne i njegovim srodnicima. Visina naknade zavisi od težine telesnog oštećenja, imajući u vidu i eventualno duže lečenje, koje obuhvata i nove hirurške zahteve i određene oblike rehabilitacije.

Fizički bol se procenjuje sa stanovišta njegovog intenziteta i vremena trajanja, od čega zavisi i visina novčane naknade koja se dosuđuje. Pri tom se ceni i subjektivni momenat, jer se on različito manifestuje kod ljudi koji trpe fizičke bolove. U jednoj odluci suda zauzet je pravni stav da kod određivanja visine naknade za fizičke bolove treba uzeti u obzir i subjektivni momenat, ”jer intenzitet i dužina trajanja bolova , koji se pored težine povrede uzimaju u obzir kod određivanja visine naknade za pretrpljene bolove, često zavisi i od subjektivnih momenata, s obzirom da kod nekih lica povrede normalno brže nestaju, a kod drugih je normalno da zarašćenje duže traje, te i bolovi duže traju”.

Bolovi su po svom intenzitetu klasifikovani kao slabi, srednji, jaki ili naročito jaki, naravno sve to sa stanovišta težine štete na organizam, odnosno zdravlje oštećenog. Inače, sud određuje visinu po slobodnoj oceni, saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku, naravno uz prethodno pribavljeno mišljenje lekara veštaka. U protivnom, slobodno sudijske uverenje ne bi imalo značaja, jer sud nije stručan za oceni stepena fizičkih bolova, ali se sud, uz korišćenje nalaza veštaka, mora kretati u granicama koje sudska praksa upućuje za određene slučajeve. Da bi oštećeno lice ostvarilo pravo na naknadu za pretrpljene fizičke bolove, potrebno je i utvrđenje o kojoj se vrsti intenziteta bolova radi. Tako je u jednoj odluci Vrhovni sud Srbije zauzeo pravni stav, koji se i dalje evidentira u sudskoj praksi, a naime da se ”naknada štete za pretrpljene fizičke bolove, po pravilu, ne dosuđuje ako je u pitanju laka telesna povreda, jer je pretpostavka da takva povreda nema za posledicu fizičke bolove koji su jakog intenziteta i dužeg trajanja. Međutim, izuzetno, ako bi povreda okvalifikovana kao laka telesna povreda, imala za posledicu fizičke bolove srednjeg intenziteta i dužeg trajanja, naknada štete u takvom slučaju bila bi opravdana”.

13.2. Naknada za pretrpljene duševne bolove zbog smanjenja ili gubitka opšte životne aktivnosti

Naknada za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja ili gubitka opšte životne aktivnosti predstavlja vid neimovinske štete koja nastaje onda kada usled telesne povrede kod povređenog nastupi nemogućnost, ili smanjena mogućnost funkcionisanja organa u celini, ili jednog njegovog dela, što dovodi do toga da povređeni ne može vršiti uopšte, ili može vršiti ograničeno i uz pojačane napore i tegobe, opšte životne funkcije i aktivnosti, kao što su kretanje, vršenje svakodnevnih radnji u životu, obavljanje fizioloških funkcija, ili zadovoljenje drugih opštih ili uobičajenih životnih potreba. U suštini, dakle, smanjenje opšte životne aktivnosti manifestuje se kao fizički i psihički bol, ili kao obe ove vrste bola ujedno, ili zbog ulaganja napora da bi vršio pokrete i obavljao radnje u zadovoljavanju običnih, redovnih i svakodnevnih životnih potreba i interesa kako je to u sažetom smislu naveo sud u jednoj odluci.

U pogledu povećanih napora, u sudskoj praksi zauzet je pravni stav da povećani napori u radu koji su uslovljeni oštećenjem organizma i koji su, usled toga, potrebni u cilju postizanja izvesnog radnog uspeha i u rezultatu, izvesnog ličnog dohotka, ne predstavljaju imovinsku štetu. Naknada za povećane napore ne ulazi u okvir naknade štete za umanjenje radne sposobnosti, jer je ova, kako je pomenuto, po svojoj prirodi imovinska šteta. Povećani napori usled oštećenja organizma pojavljuju se pak, kao neimovinska šteta i kao takva ulazi u okvir umanjenja tzv. opšte životne sposobnosti, pa se i naknada za povećane napore kvalifikuje kao naknada za neimovinsku štetu. To vredi i u slučaju kad je potrebno ulaganje povećanih napora u radu kojim se stiče lični dohodak, (odnosno u radu koji ima privredni značaj). To znači da naknada za umanjenje tzv. opšte životne sposobnosti kao vid neimovinske štete, obuhvata ne samo naknadu za ono što oštećeni trpi usled oslabljenja organizma i njegovih funkcija prilikom zadovoljavanja svojih neposrednih životnih potreba već i uopšte, u neprivrednom radu, kao i naknadu za povećanje napora u radu kojim se stiče i dohodak.

Zbog toga, prilikom odmeravanja novčane naknade za ovaj vid neimovinske štete, sudovi vode računa o tegobama koje oštećeni trpi, i to kako u svakodnevnom životu, tako i za vreme rada, pa u skladu sa takvim naporima, odnosno trpljenjem, odmeravaju i novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja ili gubitka opšte životne aktivnosti.

Kod utvrđivanja visine ovog oblika naknade štete uzima se u obzir, pored procenta umanjenja životne aktivnosti, utvrđen od strane lekara veštaka, i uzrast, odnosno starost oštećenog lica, zatim poslove koje je oštećeni obavljao do povređivanja, kao i drugi elementi koji imaju značaja za utvrđivanje da naknada štete bude manja ili veća od one koja bi zavisila samo od stepena povrede oštećenog lica.

13.3. Naknada za naruženost

Naknada za naruženost predstavlja takođe vid nematerijalne štete. Naruženost se ogleda u tzv. nagrđenosti oštećenog lica, koja se izražava u potpunom ili delimičnom gubitku nekog ekstremiteta, estetskog izgleda ili naruženja nekog dela tela, ali se naknada štete zbog naruženosti dosuđuje zbog duševnog bola koje takvo lice trpi. U jednoj odluci suda stoji, što je i suština pojma naruženosti, da naknada štete za unakaženje obuhvata upravo naknadu za psihičko trpljenje što ga nagrđenje spoljnjeg izgleda tela, odnosno telesnih funkcija i organa izaziva kod povređenog, s obzirom na utisak što ga nagrđenje ostavlja u sredini u kojoj povređeni živi i gde se kreće. Dakle, mere nagrđenja ne utvrđuju se prema stepenu telesne povrede, odnosno stepenu nagrđenja, već prema tome kako se nagrđenje ocenjuje u sredini u kojoj živi oštećeni i kako on to preživljava.

13.4. Naknada štete zbog smrti bliskog lica

Naknada štete zbog smrti bliskog lica, odnosno štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, je jedan od oblika naknade nematerijalne štete. Pravo na ovu naknadu imaju bračni drug poginulog, njegova deca, njegovi roditelji, kao i braća i sestre poginulog ako je između njih i umrlog postojala trajna zajednica života. Ova vrsta naknade se dosuđuje za njihove duševne bolove zbog smrti njihovog srodnika, i ona mora biti pravična, prema svim okolnostima slučaja koji su od uticaja za dosuđivanje te vrste novčane naknade.

Ova naknada se dosuđuje u visini koja predstavlja satisfakciju za pretrpljene bolove, odnosno za bolove zbog gubitka bliskog srodnika, ali zbog toga ona mora biti pravična naknada, dakle prema bliskosti srodstva i intenzitetu duševnog bola koji oštećeni trpi. To je i razlog da visina dosuđene naknade zbog smrti bliskog lica ne mora biti dosuđena u jednakoj visini.

Kada je u pitanju roditelj koji ostvaruje ovo pravo, onda je od značaja okolnost da li je roditelj sam, da li ima još dece i da li je poginuli bio nosilac aktivnosti u kući roditelja, odnosno u zaradi od koje su zavisili roditelji i ostali srodnici. U jednoj presudi stoji pravno stanovište suda, da kad je utvrđeno da je poginuli bio jedini sin oštećenog i jedino dete koje s njim živi, a oštećeni je stariji čovek i uz to bolestan, da živi od vrlo skromne penzije, a da je poginuli bio veoma pažljiv prema oštećenom, a kao mlad bio je vredan i solidan u svom radu i pokazivao uspehe, te da se otac sa razlogom opravdano nadao da će mu poginuli u daljem životu biti oslonac kako u materijalnom pogledu tako i u moralnom, smrću sina oštećeni je ne samo izgubio nadu da će ga sin u poznim godinama materijalno pomagati, što se moglo očekivati, već je izgubio i zadovoljstvo da vidi sina kao izgrađenog radnika i čoveka, a u svojim poznim godinama ostao je usamljen, prepušten sam sebi, zbog čega se iz svih tih okolnosti moralo zaključiti da je sinovljevom smrću nastao kod oštećenog psihički bol naročito velikog intenziteta.

Kada naknadu štete po ovom osnovu ostvaruju deca, nije od značaja njihova starost jer njihov duševni bol postoji uvek, čak i kod deteta koje je tek rođeno, dakle posle smrti roditelja, jer se duševne patnje deteta ne procenjuju samo u trenutku kada dete sazna za smrt svog roditelja, već i kasnije zbog, na primer, gubitka nege, staranja, kao i za normalnu podršku koju roditelj pruža detetu dok ono ne odraste.

Čak i vanbračni drug poginulog u određenim okolnostima ima pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti svog vanbračnog druga, naročito ako su oni dugi niz godina živeli zajedno, u slobodnoj zajednici, koji su se uzajamno pomagali i pazili, posebno ako su izrodili decu.

Za ostale srodnike (braća i sestre), važi pravilo za ostvarivanje prava na naknadu štete ako je između njih i nastradalog postojala trajna zajednica života.

13.5. Naknada štete za pretrpljeni strah

Naknada štete za pretrpljeni strah se priznaje, po pravilu, samo ako je strah bio naročito intenzivan, a posledice izazvane njime su trajne prirode. S obzirom da zakonom nije opredeljeno šta je to strah sa stanovišta građanskopravne odgovornosti zbog gubitka bliskog srodnika, sudovi obično polaze od toga da li je strah relativno kratko trajao, zatim da li je bio blažeg oblika, ili je on predstavljao duži psihički poremećaj.

Strah je očigledno stanje izazvano usled nastanka nekog događaja, koji je u nekoj vezi sa osobom koja taj strah trpi, koji zbog toga stvara posledicu takvog psihičkog stanja kod te osobe da se ono nepovoljno odražava na njegove životne funkcije.

Novčana naknada za pretrpljeni strah predstavlja neku vrstu životnog zadovoljstva, kojim se odstranjuje ili ublažava strah nanet smrću bliske osobe, odnosno neka vrsta satisfakcije, kao sredstvo koje će imati uticaja da se strah ublaži ili otkloni.

Može se reći da su odredbama zakona propisana pravila pri oceni pitanja odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, pri čemu sud vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

U vezi primene navedenih uslova može kao izuzetno korisno poslužiti mišljenje profesora dr. Obrena Stankovića, koji u svojoj knjizi ”Novčana naknada neimovinske štete”, piše: ”Mi nismo u stanju da izmenimo činjenicu da je žrtvi u jednom trenutku prouzrokovan duševan ili fizički bol i da učinimo kao da ona taj bol nije trpela. Ali mi možemo nešto drugo. Mi možemo žrtvi omogućiti da sebi pribavi izvesnu prijatnost, izvesnu radost, izvesno uživanje, neko zadovoljstvo u najširem smislu reči i da se tako u njen psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji je pretrpela odnosno trpi. To može biti neko čulno, intelektualno ili duhovno uživanje, što će zavisiti od ukusa i dispozicija žrtve i od vrste bola koji trpi. Sama žrtva će najbolje znati da oceni kakvo će zadovoljstvo najuspešnije neutralisati bol koji trpi. Mi, prema tome, dosuđujemo naknadu za neimovinsku štetu ne zato što novac predstavlja njenu cenu, već zato što želimo da omogućimo oštećeniku da njenim posredstvom pribavi sebi neko zadovoljstvo i da na taj način što je moguće potpunije uspostavimo onu psihičku i emocionalnu ravnotežu koja je postojala pre štetnikove radnje”.

14. Lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta

Zakonom je određen krug lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta oštećenog.

U pogledu ostvarivanja navedenog prava u odnosu na određena lica napravljena je razlika tako što se neke odredbe zakona odnose na naknadu u slučaju smrti nekog lica, a neke na naknadu u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, s tim što je u odnosu na vanbračnog druga, za slučaj smrti ili naročito teškog invaliditeta propisano posebno pravilo koje se odnosi na uslove u kojima se ono može steći.

U prvom slučaju, tj. u slučaju smrti nekog lica, određen je krug lica, koja bez obzira na to da li je između njih i umrlog postojala zajednica života, imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. To su: bračni drug, deca i roditelji. Navođenjem reči u zakonu ”pravične naknade”, ima se u vidu uput sudu da kod odlučivanja o ovoj naknadi ne određuje novčanu naknadu u istoj visini svakome od navedenih srodnika, jer iako ti srodnici imaju prema umrlom određena osećanja, ljubav, poštovanje, ipak neka od tih lica mogu imati veća osećanja u zavisnosti od toga da li su neprestano do smrti tog lica živela u zajednici sa njim, te da li su i kako jedno prema drugom uskladili navike zajedničkog života, odnosno tesno bili vezani i u dobru i u zlu”. Naravno, kada su u pitanju roditelji umrlog ta povezanost, odnosno povećana osećajnost i ljubav dolazi iz prirodnog odnosa roditelja i dece.

Pravo na novčanu naknadu ne bi imali oni bliski srodnici ako su sa umrlim bili duži period vremena u lošim porodičnim odnosima, ako su se zbog neslaganja, njihovom krivicom, odvojili od umrlog za života, ako su bili čak i u jednoj zajednici ali su njihovi odnosi bili toliko poremećeni da se njihov rodbinski odnos ne bi mogao koristiti kod ostvarivanja ovog prava. No, i u takvim slučajevima sud utvrđuje da li je i kod tih lica i koliko postojao duševni bol za umrlim, te da u zavisnosti od toga utvrdi njihova prava i visinu na ovu vrstu naknade.

Drugi krug lica, takođe bliski srodnici umrlog, su njegova braća i sestre. Da bi oni mogli da ostvare pravo na naknadu zbog smrti svog bliskog srodnika, uslov je da je između njih i umrlog postojala trajna zajednica života, a da se novčana naknada određuje zbog njihovih duševnih bolova. Ovo je i prirodno jer smrt srodnika, brata ili sestre, uvek podrazumeva određeni stepen duševnog bola. On zavisi od toga koliko su bili bliski u tim odnosima, naročito odnos sestara, pa i odnos sestara prema bratu, i obrnuto, bez obzira na njihove godine života Trajna zajednica života podrazumeva trajno življenje u jednoj porodici tih srodnika, naročito ako su bili upućeni jedno na drugo toliko da nisu mogli ni da zamisle da mogu živeti odvojeno, posebno i ako se umrli do života ponašao prema svom bratu ili sestri sa posebnom pažnjom da ih u svakom slučaju pomogne i obezbedi sigurno življenje. Duševni bol brata ili sestre za umrlim bratom ili sestrom može biti velikog intenziteta.

Drugi oblik naknade štete odnosi se na slučaj naročito teškog invaliditeta lica, zbog koga se njegovim bliskim srodnicima, bračnom drugu, deci i roditeljima, može dosuditi novčana naknada za njihove duševne bolove. U pitanju je visok stepen invaliditeta, kvalifikovan kao naročito težak stepen, koji ga čini nesposobnim za rad u potpunosti, a ne i ako je invaliditet kvalifikovan kao težak, a ne i kao ”naročito težak”, sa stanovišta medicinskih stručnjaka, naročito ako je u mogućnosti da vrši neke funkcije, pa i radne, koje ga održavaju u životu. U ovom slučaju, kod naročito teškog invaliditeta lica, postoji duševni bol ne samo kod bliskih srodnika, koji imaju pravo na tu naknadu, već posebno i kod onog ko zbog zadobijenih povreda, odnosno umanjenja životne aktivnosti, ostvaruje navedeno pravo, nezavisno od stepena invaliditeta.

Naknadu za slučaj smrti, ili za slučaj naročito teškog invaliditeta nekog lica ima i vanbračni drug nastradalog, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajna zajednica života. Ranije, sve do donošenja Zakona o obligacionim odnosima, to pravo nije priznavano vanbračnom drugu, čak i ako su dugi niz godina živeli u zajednici, ponašajući se jedan prema drugom kao bračni drugovi.

Zakon o obligacionim odnosima definitivno rešava ovaj slučaj, jer su potrebe društvenih odnosa to nalagale, imajući u vidu da veliki broj lica živi u vanbračnim zajednicama, ne priznajući značaj formi zaključenja braka, pa s obzirom na te okolnosti, a posebno da između njih postoji dugotrajna veza zajedničkog života, da su jedno prema drugom iskazivali sve osobenosti koje su karakteristične i za bračne odnose, da su izrodili decu, da su se pomagali i pazili, iskazivali međusobnu ljubav, a posebno prema svojoj deci, izjednačeni su sa drugim srodnicima u pogledu prava na ostvarivanje novčane naknade za njihove duševne bolove, i to za slučaj smrti ili za slučaj naročito teškog invaliditeta lica sa kojima je postojao zajednički vanbračni život.

15. Naknada buduće štete

Buduća nematerijalna šteta, za koju se na zahtev oštećenog lica može dosuditi određena naknada, ima u vidu stanje oštećenog u momentu dosuđenja osnovne naknade, za postojeće stanje štete, koje ukazuje da će izvesno trajati i u budućnosti.

Prema tome, da bi mogao da ostvari pravo na naknadu i za buduću nematerijalnu štetu, potrebno je ispunjenje sledećih uslova: da je šteta prouzrokovana činjenjem ili nečinjenjem štetnika, da je iz takve radnje štetnika nastala šteta za oštećenog, da je oštećeni dokazao postojeću štetu i da je sud za tu vrstu štete (za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povreda ugleda, časti) odredio neimovinsku štetu u određenom jednokratnom iznosu, kao i da je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti, čija se visina naknade pripisuje dosuđenom iznosu za već utvrđenu postojeću štetu.

Zakon nema u vidu nematerijalnu štetu koja će tek nastati u budućnosti, odnosno nema u vidu pretpostavku da će se ta šteta dogoditi kasnije, tj. nastati u budućnosti, već onu štetu, koja zbog stanja u vreme presuđenja ukazuje da će ta utvrđena šteta, po redovnom toku stvari, trajati permanentno, odnosno do nekog vremena kada se osnovano može očekivati da ona prestane usled izlečenja.

Pri tom se, dakle, ne misli na neizvesnu štetu, odnosno eventualnu štetu, jer zakon ukazuju samo na onaj vid štete koji postoji u trenutku presuđenja, ali koji će izvesno trajati i u budućnosti. Radi se, dakle, o kontinuiranoj šteti, šteti koja je već nastala i traje neprekidno, posebno ako je u pitanju naruženje oštećenog lica koje on ne može da otkloni sa svog tela, koje je predmet posmatranja od drugih lica, a izaziva sažaljenje ili podrugljivost nekih, što očigledno utiče i na trajanje duševnih bolova.

Dakle, nije u pitanju ni buduća nematerijalna šteta, odnosno šteta koja bi se kasnije ispoljila, a koja bi kao takva nanosila duševni bol oštećenom licu, jer kod tih slučajeva se uvek može novim tužbenim zahtevom tražiti novčana naknada prema stanju u kome se ta šteta izražava, odnosno stanju duševnog bola zbog koga oštećeni trpi određene posledice. Ovo posebno zbog toga što ta šteta nije postojala u vreme dosuđenja postojeće štete, već je nastala kasnije, kao uzrok ranije štete, a sudu prilikom dosuđenja osnovne štete nije moglo biti dokazano da će ta šteta trajati i u budućnosti.

Iz same formulacije koju daje zakon vidi se da je u pitanju naknada nematerijalne štete, jer se i novčana naknada za postojeću štetu tretira kao nematerijalna šteta, za vidove štete predviđene zakonom, pa navođenje reči u zakonu ”i za buduću nematerijalnu štetu”, ukazuju da se ima u vidu nematerijalna šteta koju oštećeni dobija za postojeću štetu.

Ovo i zbog toga što nije u pitanju naknada u obliku novčane rente, već nematerijalna šteta koja se isplaćuje jednokratno u smislu Zakona o obligacionim odnosima.

REZIME

U poslednje vreme, a i ranije, u medijima se stalno objavljuju slučajevi saobraćajnih nezgoda, udesa, posebno onih sa tragičnim posledicama. Pri tom se uvak ukazuje da je za to teško stanje odgovoran zakon koji je propisao blage mere kanjavanja za učinioce prekršaja saobraćajnih pravila, kao i da je za saobraćajne udese skoro uvek kriv tzv.„ljudski faktor“.

Ovaj napis ima za cilj da ukaže na drugu stranu ovog problema, a naime, da odgovori na pitanje ko je odgovoran za štete usled udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, kao i da ukaže na sve oblike naknade štete kod slučajeva izazvanih saobraćajnom nezgodom, upotrebom vozila u pokretu.

Prvi deo napisa govori o građansko-pravnoj odgovornosti učesnika u saobraćaju, materijalnoj i nematerijalnoj šteti, te kako ta pitanja reguliše Zakon o obligacionim odnosima. Naime, ukazano je da je osnovno pravilo, koje propisuje navedeni zakon, da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, što znači da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, naravno, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.Pored toga pravilo je da ako postoji obostrana krivica, da svaki imalac vozila odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli, srazmerno stepenu svoje krivice, a ako nema krivice ni jednog imaoca vozila, da odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne podrazumevaju što drugo. I na kraju, da za štetu koju pretrpe treća lica , imaoci vozila koja su pričinila štetu odgovaraju solidarno, što znači da oštećeno lice može da zahteva naknadu celokupne štete od jednog učinioca štete, ili od svih učesnika koji su učestvovali u prouzrokovanju štete.

Objašnjeni su i slučajevi odgovornosti vlasnika vozila za štetu koje pričini drugo lice, a posebno ako je štetu prouzrokovalo lice koje je na protivpravan način došlo u posed vozila, i tim vozilom prouzrokovalo štetu drugom licu, a navedeni su i slučajevi kada se učesnik u udesu može osloboditi odgovornosti. Naveden je i slučaj odgovornosti lica koje je vozilom upravljalo pod dejstvom alkohola, odnosno da li i kada za nastali slučaj štete to lice odgovara,

U drugom delu ovog napisa obrađeni su sluačevi o načinu utvrđivanja visine naknade materijalne štete, odnosno kako se utvrđuje obim naknade materijalne štete, o izgubljenoj zaradi, o troškovima lečenja i sahrane, o pravu lica koje je poginulo lice izdržavalo, o naknadi u slučaju telesne povrede ili narušenja zdravlja, o ozmeni dosuđene naknade, o neprenosivosti prava.

Posebno je objašnjena i nematerijalna šteta kod slučajeva udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, i u vezi sa tim o novčanoj naknadi koja se priznaje kod nematerijalne štete, zatim navedeni su oblici nematerijalne štete, kao što su: a) za pretrpljene fizičke bolove; b) za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, v) za naruženost; g) za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti; d) zbog smrti bliskog lica; đ) za strah., zatim o licima koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta, kao i o naknadi buduće štete.

Dragoslav Veljković

WHO IS LIABLE FOR DAMAGE IN MOTOR VEHICLE ACCIDENTS AND DETERMINATION OF COMPENSATION IN CASE OF A TRAFFIC ACCIDENT

In this paper, the author considers the issues of a person liable for damage caused by moving motor vehicle and types of compensations in cases of traffic accidents caused by moving vehicles.

The first part of the paper deals with the civil liability of traffic participants, pecuniary and non-pecuniary damage and how those issues are solved by Law on Obligations. In the second part of this work it has been analyzed the way for assessment of pecuniary damage in case of a traffic accident and how the compensation for pecuniary damage should be weighted. The paper especially considers non-pecuniary damage in cases of a traffic accident caused by moving motor vehicle as well as the issue of monetary compensation awarded for non-pecuniary damage

Key words: compensation, motor vehicle, traffic accident, liable person, pecuniary and non-pecuniary damage.