Dr Milena Petrović^*

Izvorni naučni članak

UDK: 347.925(497.11)

MEDIJATOR IZ PERSPEKTIVE SRPSKOG PRAVA^**

Rad primljen: 12. 11. 2017.

Rad ispravljen: 16. 12. 2017.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2017.

 

Medijacija je dobrovoljan, fleksibilan postupak, bez obzira na naziv, u kome stranke u sporu uz pomoć trećeg neutralnog lica (medijator) putem pregovaranja nastoje da postignu rešenje međusobnog spora koje bi bilo obostrano prihvatljivo. Zbog prednosti koje ima u odnosu na redovnu sudsku proceduru, medijacija je ne samo adekvatan metod rešavanja sporova, već i adekvatan instrument njihove prevencije.

Uprkos činjenci da medijacija prvenstveno zavisi od volje stranaka, njen konačni ishod je direktno vezan za ličnost medijatora. Od njegovih analitičkih, komunikacijskih i procesnih veština, kao i sposobnosti da u postupku koristi adekvatne alate pregovaranja, u velikoj meri zavisi kakav će ishod medijacije biti – da li će stranke postići sporazum i rešiti međusobni spor, ili će ostati na početnim pozicijama i odustati od traženja mogućeg rešenja.

Predmet ovog rada je položaj medijatora u svetlu prava Srbije pod kojim se prevashodno misli na Zakon o posredovanju, ali i na podzakonske akte kojima se bliže određuju određena pitanja medijacije. U tom smislu, u radu se analizira uloga medijatora, šta nije medijator, veštine medijatora, ko može biti medijator, obuka medijatora, kao i licenciranje medijatora.

Ključne reči: medijacija, medijator, veštine medijatora, pregovaranje.

I Uvodna razmatranja

Medijacija je struktuiran, fleksibilan postupak, bez obzira na naziv, u kome strane u sporu dobrovoljno nastoje da putem pregovaranja,  uz pomoć trećeg neutralnog lica (medijator) reše svoj sporni odnos. U pitanju je dinamičan postupak koji se bazira na istraživanju i interakciji učesnika.

Kao vrsta alternativnih metoda mirnog rešavanja sporova (alternative dispute resolution – ADR), medijacija je svoju reafirmaciju i ekspanziju najpre doživela u SAD, a potom i u mnogim drugim državama sveta. Razlog za njen nagli razvoj i prosperitet leži u pragmatičnoj potrebi da se saniraju ili bar smanje slabosti sudovanja viđene pre svega u njegovoj (ne)efikasnosti (veliki broj predmeta, dugotrajne procedure, te sporo izvršenje presuda), ali i visokim troškovima.

U odnosu na sudski postupak medijacija pokazuje značajne prednosti viđene u tome što je postupak dobrovoljan, poverljiv, neformalan, brz, što stranke samostalno donose odluku o vlastitom sporu, što imaju kontrolu nad postupkom i što ga mogu prekinuti u svakom trenutku. Za razliku od sudije ili arbitra, medijator ne donosi odluku, ne izvodi dokaze, ne odlučuje koja je strana u pravu niti istražuje istinu. On ne svrstava stranke u neprijateljski odnos, već umesto svađe i nadmetanja podstiče poverenje, izvinjenje i pomirenje. Zato iz postupka uspešne medijacije stranke ne izlaze kao jasni pobednici ili gubitnici. Ako se svemu tome doda da je medijacija brz i hitan postupak, uz to jeftin, a da odnosi među strankama postaju bolji ili bar ostaju isti, jasno je da ovakav postupak odgovara interesima i potrebama strana u sporu. S druge strane, benefit od postupka medijacije imaju i sudovi budući da opredeljenje stranaka za medijaciju doprinosi rasterećenju sudova i stvaranju mogućnosti za njihovo kvalitetnije i efikasnije postupanje.

Kao način mirnog rešavanja sporova, medijacija je moguća u svim spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno raspolagati svojim zahtevima. Moguća je dakle, u svim imovinskopravnim sporovima, u porodičnim, privrednim, upravnim stvarima, sporovima iz oblasti zaštite životne sredine, u potrošačkim sporovima, kao i svim drugim spornim odnosima u kojima posredovanje odgovara prirodi tih odnosa i može da pomogne njihovom razrešenju, kao što su sporovi i konflikti u oblasti socijalne zaštite, maloletničkog pravosuđa, zlostavljanja na radu, u oblasti diskriminacije itd.

Potrebu da afirmiše medijaciju i normativno uredi ovu oblast uvidela je i Srbija pa je 2005. godine donela prvi Zakon o posredovanju – medijaciji (u daljem tekstu Zakon 2005).^[1] Devet godina kasnije, tačnije 2014. godine, Srbija je dobila drugi, sada aktuelni Zakon o posredovanju u rešavanju sporova (u daljem tekstu samo Zakon ili ZOP 2014).^[2] Kako je istaknuto na Javnoj raspravi o Radnoj verziji ovog zakona, cilj njegovog donošenja je rasterećenje pravosuđa i rešavanje zaostalih predmeta kroz povećanje broja sporova koji se rešavaju mirnim putem, što je jedan od prioriteta strategije za reformu pravosuđa i akcionog plana za njeno sprovođenje.^[3] Novi Zakon je po broju članova obimniji od prethodnog, a u fokusu nove regulative su pravila o posrednicima, preciznije, izdavanje dozvole za posredovanje, registar posrednika, kao i pravila o obuci posrednika.

Ovaj rad je fokusiran na medijatora, izuzetno važnu ličnost u svakom postupku medijacije, pa će se njegov položaj predstaviti u svetlu srpkog prava – prevashodno Zakona o medijaciji, ali i u svetlu relevantnih podzakonskih akata. Iako je za svaku medijaciju ključna volja stranaka da spor reše na ovaj način, van suda, tok postupka i konačan ishod se direktno vezuju za ličnost medijatora. Od njegovih sposobnosti, veština, emocionalne inteligencije i posvećenosti ovom poslu u velikoj meri zavisi da li će stranke razjasniti sporna pitanja, svoje interese i potrebe, da li će ustanoviti svoj stvarni položaj, svoje prednosti i slabosti, i da li će istrajati u želji da pronađu opciju za rešenje spora. U tom smislu, prateći strukturu Zakona, u ovom radu će biti reči o ulozi medijatora, konfuziji o tome šta jeste, a šta nije medijator, njegovim veštinama, zatim o tome ko može biti medijator, program obuke koju mora proći, kao i licenciranje medijatora.

II Uloga medijatora

Uprkos činjenici da medijacija zavisi od volje stranaka, njen konačni ishod je direktno vezan za ličnost medijatora. Otuda su osposobljeni i vešti medijatori najbolji način da se osigura širok pristup javnosti ovakvom načinu rešavanja sporova.^[4] Bez obzira što se medijacija na globalnom nivou sprovodi na različite načine, medijator se generalno smatra osobom koja postupak medijacije sprovodi na nepristrasan i neutralan, kao i efikasan i prikladan način. U principu, medijator mora, između ostalih stvari, da stvori povoljne uslove u kojima će strane pokušati da reše svoj spor, da im pomogne u komunikaciji i pregovorima i ohrabri ih u pronalaženju rešenja.^[5] Drugim rečima, on mora osigurati lagani razvitak postupka za stranke i stvoriti atmosferu među njima koja je pogodna za postizanje sporazuma.^[6]

Cilj svake medijacije je da strane u sporu postignu sporazumno i obostrano prihvatljivo rešenje, a uloga medijatora je da olakša postupak i pomogne stranama kako bi se taj cilj ostvario. U tom smislu, medijator treba najpre da analizira sukob ili spor, da pronađe najbolji način kako bi podupro komunikaciju među stranama, kao i da vodi sam postupak. Njegova najvažnija od navedenih uloga je da ohrabri, podstakne i olakša diskusiju među stranama o svim spornim pitanjima kako bi se došlo do rešenja koje je za obe strane prihvatljivo. Dobro obučen medijator zato podstiče strane na dijalog kako bi: 1) razjasnile sporna pitanja, svoje interese i potrebe; 2) ustanovile svoj stvarni položaj (prednosti i slabosti) i 3) utvrdile moguće opcije za rešenje spora.^[7] U tom delanju medijator može koristiti različite stilove kojima pomaže strankama. Na nastanak i razvoj tih stilova  uticalo je postepeno širenje prakse medijacije na različite oblasti života, ali i razlike u pristupima koje su u praksu unosili medijatori  različitih profesija – advokati, sudije, psiholozi, socijalni radnici i drugi.  Tako se danas može govoriti o direktivnom, evaluativnom, fasilitativnom, transformativnom, kao i narativnom stilu medijacije. Razlika među njima se bazira na stepenu učešća stranaka i medijatora u samom postupku medijacije, uključujući i sporazum, zatim na načinu i toku vođenja postupka što prvenstveno zavisi od osnovne profesije medijatora (bivše sudije, porodični terapeuti, psiholozi), kao i oblasti primene medijacije.^[8] Koji će se model koristiti u konkretnom slučaju zavisi otuda od prirode spora, faze u kojoj se on nalazi, potreba i interesa stranaka, ali i osnovne profesije medijatora.

Ma koji stil da koristi, medijator u svom postupanju mora poštovati etičke i druge propisane principe, kao i propisana pravila ponašanja, kako bi obezbedio integritet i uspeh medijacije. Na to ga obavezuje najveći broj nacionalnih prava. Neka od njih postavljaju širi,^[9] neka uži pravni okvir^[10], ali su sva saglasna o tome da medijator treba da sprovede postupak medijacije na profesionalan, neutralan, nezavisan i nepristrasan način, jednako tretirajući strane u sporu. Na istoj liniji je i pravo Srbije koje čl. 33. st. 1. Zakona određuje da je medijator fizičko lice koje na nezavisan, neutralan i nepristrasan način posreduje između strana u spornom odnosu. On je dužan da: 1) posreduje u skladu sa načelima posredovanja i Etičkim kodeksom posrednika;^[11] 2) postupa u skladu sa načelom zaštite najboljeg interesa deteta kada su porodični sporovi u pitanju; 3) sprovede i okonča postupak posredovanja u najkraćem roku; 4) stranama podnese obračun troškova, i 5) ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa podnese godišnji izveštaj o obavljenim posredovanjima koji sadrži podatke o vrsti spornog odnosa, mestu u kome je sproveden postupak posredovanja i načinu okončanja postupka, uz poštovanje načela poverljivosti.^[12] 

U sprovođenju medijacije medijator mora biti neutralan budući da je neutralnost  jedno od osnovnih načela na kome se temelji ovaj postupak, a koje je utvrđeno kako Zakonom o posredovanju (čl. 14), tako i Etičkim kodeksom posrednika (u daljem tekstu EKP).^[13] ZOP ne definiše neutralnost, ali pod tim svakako treba razumeti da se medijator ne sme opredeljivati ni za jednu stranu u sporu. Ono što je međutim, neraskidivo vezano za neutralnost medijatora, a što nije Zakonom postavljeno kao osnovno načelo, su nezavisnost i nepristrasnost medijatora, kako u pogledu predmeta spora, tako i u pogledu strana koje su u sporu. Na ove obaveze medijatora upućuje čl.2 2. Zakona koji se odnosi na izuzeće posrednika. Shodno navedenoj odredbi, medijator ne može voditi postupak medijacije u kome ima lični interes ili ukoliko iz nekog drugog razloga nije u mogućnosti da postupa nepristrasno. On je dužan da strane u sporu obavesti o svim okolnostima koje bi mogle da dovedu u sumnju njegovu nepristrasnost, nakon čega strane mogu tražiti njegovo izuzeće ili se saglasiti da on ipak vodi postupak. Etički kodeks posrednika je određeniji u ovom pitanju budući da navodi da posrednik ne postupa nepristrasno ako ima lični ili poslovni odnos sa jednom od strana, ako ima finansijski ili drugi interes u odnosu na predmet posredovanja, kao i ako je delovao u korist jedne od strana u postupku medijacije. On je dužan da odbije posredovanje i to u bilo kojoj fazi postupka ukoliko proceni da je njegova nepristrasnost dovedena u pitanje.^[14] Navedena dva principa su toliko imanentna postupku medijacije da su univerzalno prihvaćena, pre svega zbog poverenja koje strane u sporu treba da imaju u medijaciju i medijatora da je zakonodavac mogao da ih postavi kao osnovne principe medijacije.^[15]

Nadalje, kako je ravnopravnost strana u sporu takođe jedan od principa na kojima se temelji medijacija, medijator je dužan, uvažavavajući sve okolnosti slučaja, da stranama obezbedi ravnopravni položaj. Uz poštovanje pravila postupka, on dakle, treba da postupa na jednak način prema njima.^[16]

Medijator je takođe dužan da sve podatke, predloge i izjave date u postupku medijacije ili u vezi sa njim, čuva kao tajnu budući da je poverljivost jedno od načela na kome se bazira postupak medijacije.^[17] Ovo načelo strankama daje priliku da spor reše u atmosferi uzajamnog poverenja, daje im veću slobodu u iznošenju informacija koje se tiču spora i lišava ih  straha da bi se one mogle upotrebiti na njihovu štetu u nekom kasnijem postupku. Otuda će medijator biti odgovoran za štetu koja nastane kršenjem ove obaveze. Od načela poverljivosti medijator može odstupiti samo ako se strane o tome drugačije sporazumeju, kao i ako se radi o podacima i izjavama koji se moraju saopštiti na osnovu zakona, a u cilju zaštite javnog poretka, zatim kada je to potrebno radi osiguranja zaštite najboljeg interesa deteta ili radi sprečavanja nanošenja štete fizičkom ili psihičkom integritetu lica.

Konačno, u cilju efikasnog vođenja postupka, te poštujući potrebu za što bržim okončanjem spora, medijator bi trebalo da postupak sprovede bez odlaganja, u najkraćem mogućem vremenu.^[18]

Budući da je medijator odgovoran za sam postupak medijacije, on određuje tempo pregovora, čini napore da smanji tenzije između strana u sporu, pomaže im da naprave realne procene, istražuje nove oblasti dijaloga i obezbeđuje pošten i nepristrasan postupak.^[19]

III Šta  medijator nije

Medijacija je prepoznatljiv izraz u srpskoj javnosti, ali su konfuzije o tome šta medijator jeste, a šta nije, veoma česte.

Medijator nije sudija. On nije ovlašćen da odlučuje o spornom odnosu ili da na bilo koji drugi način deluje kao sudija. Takođe, medijator nije ni arbitar. On dakle, ne donosi odluku, ne izvodi dokaze, ne odlučuje koja je strana u pravu, niti istražuje istinu. On samo vodi postupak, dok strane same kontrolišu ishod spora. Pravo odlučivanja o sporu  dodeljeno je onima među kojima je spor i nastao, te odluku o datom spornom odnosu ili konfliktu donose same stranke.^[20] Naravno, one to čine uz pomoć medijatora, budući da  van postupka medijacije one to nisu želele ili nisu mogle da učine. Medijator obično nema određen rezultat koji bi predočio strankama budući da uvek postoji široka lepeza mogućih rešenja do kojih bi stranke mogle doći.^[21] Međutim, čak i da ima rešenje, medijator ga ne može nametnuti stranama u sporu. One do njega moraju doći dobrovoljno i saglasno. Takođe, medijator stranama u sporu ne može da daje obećanja i pravne savete, niti da garantuje određeni ishod medijacije.^[22]

Medijator nije advokat niti pravni savetnik stranama u sporu čak i ako je pravnog obrazovanja.^[23] Osim u izuzetnim slučajevima^[24], medijator ne daje predloge niti iznosi svoje mišljenje o „pravičnom“ rešenju spora. On ne može nuditi pravne usluge strankama jer bi to nametnulo drugu vrstu ugovornog odnosa između medijatora i stranaka. Osim toga,  bilo bi neprikladno i nemoguće zastupati obe sukobljene strane čija su prava i interesi suprotstavljeni. Za potrebe zastupanja stranke mogu angažovati advokata i u postupku medijacije.

Medijator nije psihoterapeut, niti je medijacija terapija. Stavljanje u vezu ova dva procesa ipak nije slučajno. Naime, u sporovima koji obiluju emocionalno iscrpljujućim stanjima kakvi su bračni sporovi i sporovi u sektoru socijalne zaštite, stranama u konfliktu ili sporu stoje na raspolaganju različite strategije među kojima su najvažnije terapija, savetovalište i medijacija. Za neupućene, razlika među njima je zanemarljiva i beznačajna. Za praktičare ovih profesija razlika je velika. Iako se ovi procesi u izvesnoj meri preklapaju jer su svi usmereni na to da olakšaju i pomognu stranama u sporu, širina i dubina fokusa njihovih se razlikuju.^[25] Prema cilju koji se želi postići, medijacija je uža i od savetovanja i od terapije. U njenom fokusu je rešavanje određenog spora, odnosno konkretnih spornih pitanja, dok se savetovanje, a posebno terapija, odnose na mnogo šira pitanja zbog kojih se konflikti i sukobi javljaju i ponavljaju te traju. Cilj medijatora nije u tome da stranke otkriju zašto su u stalnom konfliktu i kako stvari i ponašanje mogu učiniti drugačijim kako bi te konflikte izbegli (terapija), već je cilj da u međusobnoj komunikaciji vođenoj od strane medijatora, dođu do rešenja spornog odnosa koje je prihvatljivo za obe strane.^[26] Iako medijacija uspeva popraviti pristup i odnose koje stranke imaju jedna prema drugoj, ipak, medijator nije psihoterapeut stranaka.

Polazeći od prirode sporava u oblasti socijalne zaštite, kao i dodatnih načela na kojima se postupak medijacije u ovoj oblasti temelji, naš Zakon o socijalnoj zaštiti je medijaciju odredio kao uslugu socijalne zaštite i smestio je u grupu sa savetodavno-terapijskim i socijalno-edukativnim uslugama socijalne zaštite.^[27] Ovakvo normativno pozicioniranje navedenih postupaka ukazuje na stav srpskog zakonodavca da među njima ima elemenata koji se preklapaju, ali da su oni samostalni i odvojeni.

IV Ko može biti medijator

Iako se generalno može reći da medijator može biti svako ko je po svojoj prirodi mirotvorac,^[28] Zakon o posredovanju u čl. 33. st. 2. vrlo eksplicitno određuje ko može biti medijator. Shodno navedenoj odredbi, to može biti lice koje ispunjava sledeće uslove: 1) da je poslovno sposobno; 2) da je državljanin R Srbije; 3) da je završilo osnovnu obuku za posrednika; 4) da ima visoku stručnu spremu; 5) da nije osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje poslova posredovanja; 6) da ima dozvolu za posredovanje i 7) da je upisano u Registar posrednika. U određenim oblastima zakonom mogu biti propisani i dodatni, posebni uslovi (čl. 33. st. 3. Zakona).

Pored domaćih državljana, poslove medijatora u Srbiji može obavljati i strani državljanin, ali samo pod uslovom: 1) da se radi o međunarodnoj medijaciji i medijaciji u prekograničnim sporovima; 2) da je to lice ovlašćeno da se bavi medijacijom u drugoj državi i 3) da postoji uzajamnost sa državom čiji je on državljanin.^[29]

Takođe, Zakon izričito navodi da poslove medijacije mogu obavljati aktivne sudije, ali isključivo van radnog vremena i bez naknade (čl. 33. st. 6. ZOP). Međutim, to ne mogu biti sudije koje postupaju u predmetu povodom spornog odnosa, odnosno službena lica koja odlučuju o zahtevu strana u vezi sa spornim odnosom u upravnom ili nekom drugom postupku.^[30]

Navedeni uslovi uglavnom prate uslove  postavljene Zakonom o posredovanju iz 2005. godine, s tim što su neki uslovi nešto izmenjeni, dok su neki isključeni. Tako, iz aktuelnog Zakona je isključena odredba prema kojoj se od lica koje želi da se bavi poslovima medijacije zahteva da ima najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata^[31] (aktuelni Zakon ovaj uslov ne postavlja). Osim toga,  više ne postoji spisak posrednika koji je vodio predsednik suda ili starešina drugog organa koji imenuje posrednika, kako je to bilo predviđeno Zakonom iz 2005. godine,^[32] već Registar posrednika koji vodi ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa.^[33] Takođe, Zakon iz 2005. godine je zahtevao da medijator ne može biti lice koje je pod istragom ili koje je osuđeno za namerno počinjeno krivično delo, dok aktuelni Zakon ovaj uslov ublažava i predviđa da medijator ne može biti lice koje je osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje poslova medijacije.^[34]

Uslov da onaj ko želi da se bavi poslovima medijacije mora imati visoku stručnu spremu je bio predviđen i Zakonom iz 2005. godine. Međutim, već tada je zahtev za ispunjenje ovog uslova kritikovan od strane stručne javnosti koja je smatrala da u zavisnosti od vrste spora, ulogu medijatora može kvalitetno obavljati i lice bez stručne spreme (na primer, automehaničar u sporu koji se tiče kvaliteta izvršene popravke automobila) pa su bila očekivanja da ovaj uslov neće biti predviđen novim zakonom o medijaciji.^[35] Možda navedeni primer nije najsrećnije izabran jer je za ovu vrstu spora možda pogodniji neki drugi metod alternativnog rešavanja spora, ali u svakom slučaju, za navedeno pravilo se mogu naći argumenti i za i protiv. Insistiranje na visokoj stručnoj spremi medijatora nije međutim, neuobičajeno u uporednom pravu. Tako na primer,  prema pravu Češke, medijator koji je registrovan od strane ministarstva pravde koje vodi  listu registrovanih medijatora, između ostalih uslova mora imati master diplomu stečenu ili priznatu u Češkoj.^[36] Prema italijanskom pravu, jedan od uslova je da lice ima bar trogodišnju univerzitetsku diplomu ili da je upisano u profesionalno udruženje.^[37] Medijatori mogu biti različitih profesija i imati različito akademsko obrazovanje, pa se među njima mogu naći profesori, pravnici, inženjeri, psiholozi itd.

V Veštine medijatora

Svojim delovanjem medijator pomaže stranama da postignu sporazum koji rešava njihov spor, te nanovo uređuje odnos među njima. Ta pomoć se bazira na posebnim tehnikama i veštinama koje medijator poseduje i koristi u postupku medijacije i sve one se mogu grupisati u komunikacijske, analitičke i procesne veštine.^[38] Sve navedene veštine su podjednako važne i neophodne za svaku medijaciju koja pretenduje da bude uspešna. Drugim rečima, pored dobre volje stranaka da reše svoj spor, uspeh medijacije u velikoj meri zavisi od veštine medijatora da pregovore usmeri u pravcu traženja zajedničkih interesa  i da stranke udalji od početnih pozicija i stavova koji otežavaju rešenje spornog odnosa. Neke od veština medijator stiče kroz različite programe obuka, a neke su deo same ličnosti medijatora.

Analitičke veštine čine veština prikupljanja informacija, definisanje i analiza problema.^[39] Prikupljanje informacija se čini u fazi istraživanja, kada medijator prikuplja sve informacije koje su mu bitne i neophodne da bi identifikovao problem, tačke konflikta i interese strana, pa su za ovu fazu postupka veoma značajni odvojeni susreti medijatora sa strankama.^[40]

Kad identifikuje sporna pitanja među stranama, njihove početne pozicije u pogledu njihovih interesa i potreba, medijator ulazi u fazu pregovaranja koja predstavlja najvažniju i najkompleksniju fazu postupka čiji ishod u najvećoj meri zavisi od komunikacijskih veština samog medijatora. Budući da je komunikacija kontinuiran, dvosmerni proces, koji uključuje ne samo govor i ponašanje, već i misli, vrednovanje i stavove o onima koji u tom procesu učestvuju, poznavanje i primena komunikacijskih veština omogućavaju medijatoru da obezbedi dobru i otvorenu komunikaciju među stranama, bez vređanja i verbalnog obračuna, da kanališe razmenu informacija, kontroliše emocije, dovede do toga da čuju jedni druge i da strane preusmeri ka razmišljanju o postizanju obostrano prihvatljivog sporazuma.^[41]

Pod komunikacijskim veštinama se uglavnom podrazumevaju veštine slušanja, ohrabrivanja, postavljanja pitanja, parafraziranja, preokviravanja, pregovaranja, sumiranja.

Veština aktivnog slušanja podrazumeva ne samo da medijator mora da čuje šta neka strana u postupku govori, već i da razume šta govori, kao i da sagleda problem iz ugla te strane. Ova veština zahteva strpljivost medijatora, fokusiranost na učesnike i proces, ćutanje, ali i  davanje neverbalnih signala kojima sagovorniku poručuje da ga sluša, kao što zahteva i to da medijator bude zainteresovan  i da izgleda zainteresovano za sve što čuje.^[42]

Da bi dobio kvalitetnu informaciju i usmerio komunikaciju, medijator mora da postavlja dobra pitanja. Znajući da neka podstiču otvorenost i dijalog, dok druga dovode do prekida komunikacije, vešt medijator pitanja postavlja ciljano: da dobije informacije radi boljeg razumevanja stranaka i razjašnjenja nejasnih činjenica, da pomogne strankama u preispitivanju sopstvenih stavova, a posebno da li su oni realni, da preusmeri razgovor kako bi se izbegao konflikt, da omekša stav stranke koja istrajava na početnoj poziciji i pomogne joj da sama dođe do saznanja da njeni zahtevi i očekivanja nisu realni itd.

Parafraziranje je značajno za medijatora, a još više za stranke u sporu. Time što će medijator svojim rečima ponoviti ono što je stranka rekla, sagovornik će proveriti da li ga je medijator dobro razumeo i ako nije imaće priliku da to ispravi. Stranama u sporu parafraziranje pokazuje da ih medijator sluša i daje im priliku da se ponovo vrate na poruku koju su poslali i modifikuju je ako to žele. Parafraziranje se odnosi na ključne tačke poruke koje zahtevaju potvrdu, uvažavanje, ponavljanje ili pojašnjavanje.^[43]

Sumiranje se odnosi na ono što je urađeno u postupku medijacije, ono što sledi i na pitanja kojima se tek treba pozabaviti. Vešto sumiranje obezbeđuje opšte razumevanje budući da medijator podseća stranke na to dokle se odmaklo u postupku medijacije i šta je ostalo nerazjašnjeno.

Procesne veštine medijatora su značajne koliko i sve druge o kojima je bilo reči. One se odnose na stvaranje atmosfere poverenja, izgradnju odnosa među strankama, kao i na samo upravljanje postupkom medijacije. Budući da je medijacija dobrovoljan postupak, medijator ga mora voditi u skladu sa željama strana u sporu. No, kako one uglavnom malo znaju o ovom postupku, na uvodnom zajedničkom sastanku medijator treba da im objasni šta je medijacija, da ih upozna sa osnovnim načelima medijacije, ulogom medijatora, tokom postupka, kao i njegovim mogućim završetkom. Medijator posebno treba da naglasi da je postupak medijacije poverljiv što bi trebalo da podstakne stranke na otvorenu i iskrenu komunikaciju. S obzirom da je u pitanju jedan neformalan postupak, bez krutih pravila, medijator treba da upravlja njime na način koji odgovara kako vrsti spora koji se u njemu rešava, tako i  tipu, odnosno karakteru samih strana, a sve u cilju da se postigne sporazum i reši spor među njima.   

 

VI Obuka medijatora

Budući da se od medijatora očekuju brojne veštine za vođenje  postupka medijacije, Zakonom o posredovanju je propisano da je za obavljanje posla medijacije neophodno da se završi osnovna obuka medijatora.^[44] Pod ovim se podrazumeva organizovano sticanje i usavršavanje praktičnih znanja i veština potrebnih za samostalno, efikasno i uspešno obavljanje poslova medijacije.^[45] Obuka medijatora može biti osnovna i specijalizovana pri čemu je završena osnovna obuka uslov za sticanje svojstva medijatora, dok se specijalizovana obuka organizuje za pojedine oblasti ili vrste sporova, na primer, za sporove koji se odnose na  diskriminaciju, mobing, bankarske usluge, lizing, osiguranje itd.^[46] I dok se program osnovne obuke utvrđuje aktom ministra, program specijalizovane obuke se uz saglasnost ministarstva, utvrđuje posebnim aktom strukovnog udruženja za određenu oblast.^[47] U tom smislu, Ministarstvo pravde je donelo Pravilnik o programu osnovne obuke posrednika kojim se utvrđuje broj časova i tema, počev od opštih tema kao što su pojam medijacije, osnovna načela, etička pitanja, pojam i uloga medijatora itd., preko veština i tehnika vođenja postupka medijacije, do sprovođenja praktičnih vežbi.^[48]

Program obuke (i jedne i druge) sprovode državni organi, drugi organi i organizacije, kao i pravna lica koji su na osnovu dozvole ministarstva akreditovani za obavljanje ove vrste posla.^[49] Oni su nadležni i za izdavanje uverenja o završenoj osnovnoj i specijalizovanoj obuci (čl.46. ZOP). Evidenciju o izdatim dozvolama za sprovođenje medijacije, kao i o izdatim uverenjima o završenoj obuci vodi ministarstvo.^[50]

Insistiranje na formalnoj obuci medijatora je u delu akademske javnosti viđeno kao nešto što nema mnogo opravdanja.^[51] Poređenje je pravljeno sa kvalifikacijama arbitra, pa je naglašeno da Zakon o arbitraži ne postavlja ovakav zahtev za  arbitre iako oni donose odluke koje su po snazi izjednačene sa pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama. Navedeni argument apsolutno stoji ako se posmatra samo iz tog ugla. Međutim, treba imati u vidu da su u pitanju potpuno različiti postupci. Za razliku od sudskog i arbitražnog postupka koji su za tuženog prinudni postupci, medijacija je dobrovoljna, u prvima se izvode dokazi i utvrđuje pravo, dok se u postupku medijacije pregovara, utvrđuju interesi i traže najbolja rešenja. Vođene pregovaračkom veštinom medijatora koji će ih podsticati i ohrabrivati u komunikaciji i uz uzajamno popuštanje, stranke će doći do rešenja koje će za obe biti dobitak, za razliku od arbitražnog ili sudskog postupka iz koga bi jedna izašla kao pobednik, a druga kao gubitnik. S druge strane, verujem da se naš zakonodavac opredelio za ovo bar iz dva razloga. Jedan razlog je želja i potreba da se osigura kvalitet medijacije. To je svakako jedan od osnova uspešne medijacije,^[52] a samo uspešna medijacija može da izgradi poverenje stranaka u ovaj mehanizam rešavanja sporova i da poveća broj sporova koji će se rešavati na ovaj način, dakle, van suda. Drugi razlog za uvođenje obavezne obuke medijatora je potreba da se naše zakonodavstvo, između ostalog i u ovoj oblasti, uskladi sa standardima i rešenjima u EU. Postojećim normativnim rešenjima, uključujući i obaveznu osnovnu obuku za medijatore, srpski zakonodavac je, čini se ispunio oba cilja. Podsećamo da je evropski zakonodavac Direktivom o nekim aspektima mirenja u građanskim i trgovačkim stvarima iz 2008. godine,^[53] u cilju daljeg podsticanja upotrebe medijacije, između ostalog, propisao da države članice treba da podstiču početno i dodatno osposobljavanje medijatora kako bi osigurale da se medijacija vodi na delotvoran, nepristrasan i stručan način u odnosu na stranke.^[54] Tako je, primera radi, ovo pravilo implementirano u nemačko pravo (naravno, to su uradile i druge države članice)  pa  shodno par. 5 (1) Zakona o medijaciji iz 2012. godine, svaki medijator mora da osigura da je prošao  odgovarajuću obuku i da redovno učestvuje u kontinuiranoj edukaciji tako da poseduje dovoljno teorijskog i praktičnog znanja na osnovu koga može stručno i efikasno da vodi stranke kroz postupak medijacije.^[55]

Obuka medijatora se apsolutno može smatrati opravdanom s obzirom na to da je medijacija specifičan postupak koji se  razlikuje i od arbitražnog i od sudskog postupka, pa je sticanje teorijskog i praktičnog znanja u ovoj oblasti neophodno za delotvorno i stručno vođenje ovog postupka. Naravno, ovome treba dodati i da neka lična svojstva medijatora, kao na primer, empatija i emocionalna inteligencija, doprinose u značajnoj meri kvalitetu medijatora, a time i samoj medijaciji. S druge strane, u sistemima u kojima medijacija još nije zaživela u meri u kojoj bi mogla, u kojima se još uvek radi na promovisanju i razvoju ovog načina rešavanja sporova, svaka edukacija, i početna i dodatna,  bez sumnje je potrebna. 

VII Licenciranje medijatora

Zakonom o posredovanju je uveden sistem licenciranja tako da svaki medijator mora imati dozvolu za posredovanje koju izdaje, obnavlja i oduzima ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa u skladu sa procedurom propisanom Zakonom.^[56] Svrha uvođenja ovog sistema bi trebalo da bude stvaranje preduslova za permanentno unapređenje medijatorske prakse i obezbeđenje zadovoljavajućeg nivoa kvaliteta medijacije. Na to ukazuju odredbe Zakona o obnavljanju dozvole za medijaciju prema kojima medijator može obnoviti dozvolu ukoliko ima određen broj časova stručnog usavršavanja, kao i određen broj medijacija za vreme važenja dozvole.^[57]

Pravo na dobijanje dozvole za posredovanje ima svako lice koje želi da se bavi medijacijom i koje ispunjava uslove propisane Zakonom (čl. 33. st. 2. tač. 1 do 5 i st. 3. Zakona).^[58] Dozvola se izdaje na zahtev lica koje želi da se bavi medijacijom sa rokom važenja od tri godine,^[59] s tim što se po proteku roka na koji je izdata, a na zahtev medijatora, može obnoviti sa rokom važenja od pet godina.^[60] Obnavljanje dozvole, kao što je već rečeno, nije bezuslovno. Pored ispunjenja opštih uslova za izdavanje dozvole, medijator mora ispunjavati i dodatne uslove pod kojima se podrazumeva najmanje deset časova stručnog usavršavanja u toku jedne godine i najmanje pet medijacija za vreme važenja dozvole. Osim toga, u postupku obnavljanja dozvole posebno se vodi računa o poštovanju Etičkog kodeksa u ispunjavanju obaveza medijatora propisanih Zakonom kao i podzakonskim aktima.^[61]

Uslovi za obnavljanje dozvole za obavljanje poslova medijacije koje naš Zakon propisuje bi bili razumljivi i realni da je Srbija zemlja u kojoj je medijacija široko prihvaćena te da se veliki broj sporova rešava upravo na ovaj način. Međutim, kako to još uvek nije slučaj, nije izvesno kojim će se tempom realizovati osnovni i specijalizovani programi obuke za medijatore, a još manje je izvesno da će medijatori imati propisan broj medijacija. U ovom trenutku potonji uslov se ne čini baš realnim jer broj medijacija koje će sprovesti medijator ne zavisi samo od njegove stručnosti i posvećenosti ovom postupku, već zavisi od sveopšteg odnosa građana prema ovakvom načinu rešavanja sporova. A, u kojoj meri će građani shvatiti i prihvatiti činjenicu da sporove mogu rešavati van suda, u jednom postupku koji je brži, jeftiniji i jednostavniji je pitanje koje je direktna posledica i rezultat angažovanja relevantnih institucija na promovisanju, unapređenju, pa i popularizaciji medijacije. Zato se čini da bar u nekoliko narednih godina, dok medijacija ne ''zaživi'', obnavljanje dozvole ne bi trebalo uslovljavati brojem sprovedenih medijacija, što bi značilo i promenu, odnosno ukidanje ovog zakonskog uslova. 

Zakonom su predviđeni i uređeni i uslovi i postupak za oduzimanje dozvole. Tako, shodno čl. 39. st. 1. Zakona, medijatoru se oduzima dozvola ako se naknadnom kontrolom utvrdi da u trenutku kada je  dozvolu dobio, nije ispunjavao zakonom propisane uslove. Takođe, dozvola mu se može oduzeti ukoliko se utvrdi da se u postupcima medijacije koju je sprovodio nije pridržavao pravila postupka predviđenih Zakonom. Predlog za oduzimanje dozvole može podneti sud ili drugi organ koji vodi postupak, kao i ministarstvo (čl. 39. st. 2. Zakona). Sam postupak za oduzimanje dozvole se sprovodi pred komisijom koju imenuje ministar.^[62] Na osnovu predloga te komisije ministar donosi odluku o oduzimanju dozvole za posredovanje (čl. 40. st. 3. Zakona).

Medijator koji je dobio dozvolu za obavljanje tog posla treba da se upiše u Registar posrednika sa podacima koji su taksativno navedeni u čl. 42. st. 2. Zakona. Registar medijatora je javan, objavljuje se na internet stranici ministarstva i vodi se kao jedinstvena javna centralna baza podataka.^[63] U cilju zaštite ličnih podataka medijatora sadržanih u Registru, Zakonom je propisano da se on ima voditi u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti (čl. 42. st. 5. Zakona).

Na pitanje da li medijator mora biti licenciran i registrovan, kao što je to slučaj u našem pravu, uporedno pravo daje različite odgovore, te se može reći da postoje različiti pravni režimi upodobljeni privatnoj i „obaveznoj“ medijaciji. Tako, za razliku od zemalja u kojima postoji jedinstven režim, u nekim zemljama koegzistiraju i registrovani i neregistrovani medijatori. Za stranke u sporu ovo razlikovanje je posebno značajno u slučajevima kada same iniciraju postupak i to u pogledu pitanja organizacije postupka medijacije i izvršenja sporazuma ukoliko se on postigne.^[64]

Nije sporno da sistem licenciranja treba da obezbedi zadovoljavajući nivo kvaliteta medijacije i stvori preduslove za kontinuirani razvoj medijatorske prakse. Takođe, nije sporno da država mora imati mehanizam kontrole kvaliteta pružanja usluga posredovanja. Međutim, ako se ima u vidu da je izdavanje, obnavljanje i oduzimanje dozvola za posredovanje kompletno u nadležnosti Ministarstva pravde, ne može se ne primetiti da su ovom ministarstvu date prevelike nadležnosti.^[65] Ovo tim pre što je nacrt zakona o medijaciji koji je bio usvojen od strane Vlade 2011. godine i upućen Skupštini na usvajanje, predviđao osnivanje Komore medijatora kao profesionalne organizacije medijatora, pod nazorom resornog ministarstva, u čijoj nadležnosti je trebalo da bude, između ostalog, obavljanje poslova koji se vezuju za postupak izdavanja, obnavljanja i oduzimanja dozvola za medijatore, vođenje jedinstvenog registra medijatora, akreditacija programa obuke za medijatore i niz drugih poslova. Od ove ideje se očito odustalo jer su sva ovlašćenja u ovom pogledu koncentrisana i centralizovana u rukama Ministrstva što se ne može smatrati dobrim rešenjem. Upravljanje sistemom medijacije iz jednog centra, nije najbolji način za razvoj medijacije. Čini se da bi u uslovima ogromne opterećenosti i neefikasnosti sudskog sistema tome više doprinelo postojanje što više lokalnih institucija i organizacija koje bi razvijale kapacitet za korišćenje medijacije pre upuštanja u sudski ili neki drugi formalni način rešavanja spora. Koordinacija i kontrola postupaka medijacije bi dakle, mogla da se raspodeli između strukovnih organizacija za medijaciju i države.

VIII Zaključak

Iako je za svaku medijaciju ključna volja stranaka da spor reše van suda, tok postupka i konačan ishod se direktno vezuju za ličnost medijatora. Od njegovih sposobnosti da analizira problem koji je u osnovi spora, od njegovih veština i tehnika pregovaranja, emocionalne inteligencije i posvećenosti ovom poslu u velikoj meri zavisi da li će stranke razjasniti sporna pitanja, svoje interese i potrebe, da li će ustanoviti svoj stvarni položaj, svoje prednosti i slabosti, i da li će istrajati u želji da pronađu opciju za rešenje spora.

Medijacija je specifičan postupak i da bi se osiguralo njegovo delotvorno i stručno vođenje, medijator treba da poseduje određena znanja i veštine koji se stiču kroz različite programe osnovnih i specijalizovanih obuka i treninga za medijatore. ZOP je ovo postavio kao uslov za obavljanje medijacije što se može smatrati opravdanim s obzirom na stanje upotrebe medijacije u Srbiji. Međutim, sam Zakon je nepotrebno opterećen brojnim i detaljnim odredbama koje uređuju ovo pitanje, naročito ako su ta ista pitanja uređena podzakonskim aktima. Odredbe te vrste i treba da budu u relevantnim pravilnicima, a ne u Zakonu.

U pogledu licenciranja i obuke medijatora sva ovlašćenja su u rukama Ministarstva pravde što nije dobro za razvoj medijacije. Zato bi kontrola i koordinacija u sistemu medijacije trebalo da se raspodeli između države i profesionalnih strukovnih organizacija. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Milena Petrović, LLD^*

MEDIATOR FROM THE SERBIAN LAW PERSPECTIVE

Summary

Mediation means a structured process, however named or referred to, whereby two or more parties to a dispute attempt by themselves, on a voluntary basis, to reach an agreement on the settlement of their dispute with the assistance of a mediator.

Despite the fact that mediation depends on the will of the parties, the final outcome of mediation is directly linked to the person of the mediator. Hence, competent mediator uses a wide variety of skills and techniques to guide the process in a constructive direction and to help the parties find their optimal solution. As the mediation practice gained popularity, training programs, certifications and licensing followed, producing trained, professional mediators committed to the discipline.

This paper analyses the position of mediator in the Serbian law which is referring to the role of mediator in mediation process, some confusion on the line judge – mediator, the mediator's skills, who can be a mediator, educative training program for mediators, as well as, licensing and registration of mediators.

Key words: mediation, mediator, mediator's skills, negotiation.