Stručni članak
UDK: 341.231.14(497.11)
MOGUĆNOST OSTVARIVANJA POLITIČKIH PRAVA I SLOBODA U REPUBLICI SRBIJI
Rad primljen: 28. 08. 2023.
Rad ispravljen: 11. 03. 2024.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 09. 2024.
Politička prava i slobode kao i ostala ljudska prava i slobode predstavljaju garanciju demokratije, kao i sredstvo kojim se ona kontroliše. Autor u radu odgovara na pitanje u kojoj meri činjenica da se vlast ostvaruje na izborima i da se isto tako i smenjuje doprinosi sigurnijem ostvarivanju zagarantovanih političkih prava i sloboda građanima. Autor ističe da je veoma važno da vlast omogući slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu udruživanja i okupljanja, a ukoliko ovo nije slučaj, onda nesumnjivo dolazi do gubitka političke podrške birača. Pravo na slobodu mišljenja i izražavanja u radu autor obrađuje kao temelj za izgradnju demokratskog društva i kao osnovnu pretpostavku kojom se dokazuje poštovanje načela vladavine prava. Autor dalje objašnjava da je upravo mogućnost da se ostvari ovo pravo uslov i za ostvarivanje svih drugih političkih prava i sloboda. Biračko pravo u radu se ističe kao jedno od najznačajnijih političkih prava građanina. Autor smatra da poštovanjem ovog prava Republika Srbija jemči da je njena uloga ostvarivanje opšte dobrobiti za svoje građane. Slobodu mirnog okupljanja građana autor predstavlja kao jedan od značajnih oblika učešća građana u političkom životu zajednice. Zakonom o javnom okupljanju iz 2016. godine u Republici Srbiji je značajno unapređen pravni okvir za ostvarivanje prava na slobodu mirnog okupljanja i postignut viši nivo usaglašenosti nacionalnog prava sa pravom Evropske unije. Pravo na peticiju je Ustavom zajamčeno ljudsko pravo i autor u radu pojašnjava pravni osnov peticije, šta bi ona trebalo da sadrži i kojim se organima podnosi. Autor poseban akcenat stavlja na analizu slobode medija koja predstavlja jednu od temeljnih političkih sloboda u Republici Srbiji.
Ključne reči: sloboda mišljenja i izražavanja, biračko pravo, sloboda okupljanja i udruživanja, pravo na peticiju, sloboda medija.
I UVOD
Neizbežno pitanje svake pravne i političke filozofije jeste ograničavanje vlasti radi radi obezbeđivanja određenih prava i sloboda. Pored odgovarajućih političkih ustanova, ključnu ulogu u tom ograničavanju svemoći vlasti treba da ima pravo, kojim se utvrđuju granice u okviru kojih svaki pojedinac ima punu slobodu i sigurnost delovanja. Ovakav način obezbeđenja slobode putem prava postoji odavno i uglavnom se izražava pojmovima ustavnost (konstitucionalizam) i vladavina prava. U svom izvornom smislu, ustavnost ima jedno suštinsko svojstvo, a to je zakonsko ograničenje državne vlasti. Ustavnost je takođe i antiteza samovoljnoj vladavini, a njena suprotnost je despotska vlada, odnosno vladavina volje umesto prava. Njeno najstarije i najpostojanije bitno svojstvo jeste ograničavanje državne vlasti putem prava.[1]
Za Kanta, na primer, nada u globalno ostvarenje ljudskih prava i demokratije nije ideologija među drugima, od koje bi suprotne sisteme trebalo braniti antikolonijalističkom argumentacijom. Kantova teorija povezanosti državne suverenosti i narodne suverenosti ne opravdava osnovno pravo države, nego osnovna prava naroda.[2]
Ljudska prava su prava otpora državi, to su slobode otpora (libertes-resistances). Liberalna je ona država koja ostavlja pojedincu jednu „zonu za slobodnu privatnu aktivnost“, odnosno jedan „rezervisan domen“ u koji država ne može intervenisati. Država se smatra totalitarnom ukoliko interveniše u svim oblastima, ako ne priznaje razliku između javnog i privatnog života i ukoliko ne dopušta svoje ograničavanje. Zaštita pojedinca od mešanja državnih i drugih vlasti, čini jezgro ograničenja svemoći države i upravo zato su ljudska prava važan parametar koji određuje političku snagu i vrednost jednog ustava.[3]
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno, Evropska konvencija o ljudskim pravima – najvažnija je forma izražavanja posvećenosti zemalja članica Saveta Evrope vrednostima demokratije, mira i pravde i, kroz njih, poštovanju osnovnih prava i sloboda lica koja žive u tim društvima.[4]
Politička prava i slobode predstavljaju različite oblike učešća građana u javnom i političkom životu države. Ona se izvode iz opšte premise na kojoj počiva demokratski poredak, prema kojoj vlast potiče od naroda i služi narodu. Politička prava u suštini predstavljaju prava pojedinca na demokratiju.[5]
Sloboda mišljenja i izražavanja je prirodno pravo koje omogućava građanima da mogu javno iznositi svoje stavove, mišljenja i poglede na svet. Izborno ili biračko pravo predstavlja pravo građanina da bira svoje predstavnike (aktivno biračko pravo), odnosno da bude biran u predstavničke organe (pasivno biračko pravo). Pravo građana na slobodu okupljanja podrazumeva pravo građana da bez oružja održavaju različite manifestacije, demonstracije ili mitinge na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. Sloboda udruživanja formulisana je u Ustavu Republike Srbije kao sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, ali ona nije apsolutna i podleže određenim ustavnim ograničenjima ili zabranama.[6]
Jedno od prava je biračko pravo pojedinca, koje mu omogućava učešće u konstituisanju organa državne vlasti putem izbora. Ove slobode dalje podrazumevaju da građani mogu da izraze svoj stav i mišljenje o javnim poslovima što podrazumeva slobodu medija, slobodu organizacije skupova, slobodu udruživanja, kao i prava na peticiju. Pod političkim pravima i slobodama se podrazumeva da građani neposredno učestvuju u odlučivanju putem referenduma ili narodne inicijative, odnosno da kontrolišu državnu vlast putem opoziva.[7]
Pravo na peticiju podrazumeva mogućnost da građani podnesu zahteve, predloge, molbe i druge oblike peticija državnim ili drugim organima, organizacijama ili funkcionerima. Sloboda medija i pravo na obaveštenost su usko vezana prava koja omogućavaju građanima da iznošenjem svog stava slobodno utiču na obavljanje javnih poslova, odnosno da blagovremeno i istinito budu obavešteni o pitanjima od javnog značaja. Sloboda medija u savremenom demokratskom društvu predstavlja ključnu pretpostavku poštovanja političkih prava građana.[8]
Ostvarivanje političkih prava predstavlja složen proces, neretko i protivrečan i uslovljen i dobrim i lošim karakteristikama čovekove prirode i vlasti. Velika moć zna da učini vrlo slobodnim onoga ko sa njom raspolaže jer može dati veći zamah svojoj volji i ugroziti zajemčena politička prava. Ukoliko nije pod stalnom kontrolom i nadzorom, vlast može na mnogo načina svoje građane da drži u medijskom „mraku“, da se oslobađa konstruktivne kritike i slobodoumnih ideja.
Ljudska i građanska prava i slobode su istovremeno sredstvo ograničavanja državne vlasti i osnov celokupnog pravnog poretka. Ona su sredstvo ograničavanja i kontrole državne vlasti, jer su neprikosnovena sfera u koju državna vlast ne sme da zadre. Ljudska prava predstavljaju prirodna neotuđiva prava koja pripadaju čoveku kao ljudskom biću. Zakonodavna vlast, kao najvažniji stvaralac pozitivnog prava, mora omogućiti ostvarivanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda. Ustavom proglašena deklaracija ljudskih prava i sloboda mora biti temelj celokupnog zakonodavstva. Zakonodavna vlast ne može zakidati na ljudskim pravima koja je garantovao ustav. U tom smislu ona nije apsolutno slobodna, tj. nije pravno neograničena vlast.[9]
Politizacija ljudskih prava vodi ka tome da ih većina država uzima kao predmet zaštite i poštovanja, ali su nasuprot tome, uvek spremne da „upiru prstom“ na druge zemlje kada je reč o njihovom kršenju. Ono što treba napomenuti je činjenica da onaj ko u sopstvenoj državi ne primećuje kršenje ljudskih prava, predstavlja slabog sudiju za druge države. Politika ljudskih prava često se zloupotrebljava u cilju diskreditovanja protivničkih vlada tako što se podržavaju manjine u njihovim političko – državnim zahtevima za autonomijom, a čitave države i nacije se demonizuju, kao što je slučaj odnosa pojedinih Zapadnih država prema Republici Srbiji.[10]
II SLOBODA IZRAŽAVANJA MIŠLJENJA
„Čovekova priroda je takva da, kada stekne vlast...sva ona zlodela koja do sad nije počinio danas sigurno smera i, ako ga ne obuzda strah od toga šta javnost misli i radi, možda će ih sutra i počiniti.“[11]
Pojam slobode izražavanja teško je odrediti zbog njene opštosti, s obzirom da se sloboda izražavanja odnosi na sve oblike individualnih sloboda. Ova sloboda predstavlja suštinu zaštite i sastavni deo drugih prava i sloboda.[12]
Strah od kritike opšta je karakteristika svake vlasti koja nije konstituisana na dovoljno legitimnim temeljima. Bez obzira na to šta vlast misli o legitimnosti svog postojanja, važnija od toga je činjenica da društvo ne može da se razvija niti pojedinac u njemu da napreduje ukoliko nema slobode stvaralaštva i slobode misli, odnosno slobode izražavanja.[13]
Ustavotvorac u Republici Srbiji garantuje politička prava u istoj meri kao i većina ustava evropskih država. Ustav, pre svega, zajemčuje slobodu mišljenja i javnog izražavanja misli, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način, traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Ovo predstavlja jednu od kapitalnih ljudskih sloboda, koja omogućava građanima da mogu javno izražavati svoje poglede na svet, svoje stavove i mišljenja o ljudima, stanjima i pojavama. Takođe možemo reći i da je prirodno pravo, koje se nalazi u samom svojstvu čoveka kao bića i koje i da nije proglašeno Ustavom, isključuje svaku mogućnost pritiska na svest građana, radi formiranja njihovog mišljenja. Pravo čoveka koje stiče samim rođenjem, jeste da može slobodno da misli i da javno izrazi sve svoje misli, stavove i ubeđenja i da zbog toga ne sme biti kažnjen, niti uznemiravan.[14]
Sloboda misli i javnog izražavanja mišljenja jedna je od kapitalnih ljudskih sloboda. U suštini, sloboda misli je sloboda izražavanja misli, jer čovek ima pravo da misli i kada mu to pravo nije ustavom zajemčeno. Posledica slobode misli je da građani mogu javno izraziti svoj pogled na svet, svoje stavove i mišljenja o ljudima, stanjima i pojavama. Sloboda misli je u prirodi čoveka kao homo sapiens-a i svojstvena je njemu kao psiho-fizičkom biću. Ona isključuje mogućnost bilo kog oblika pritiska na svest građana radi formiranja njihovog mišljenja.[15]
Sloboda mišljenja i izražavanja kao i odgovornost za javno iskazanu reč glavne su pretpostavke individualnih sloboda i društvenog progresa. Ukoliko bi se građanima zabranila javna reč bili bi odmah stavljeni u položaj podanika koji bi morali biti spremni da se potčinjavaju i prilagođavaju zahtevima vlasti koja isključuje svaki pluralizam političkog mišljenja. U takvim okolnostima građani se navikavaju da prihvataju demagogiju, populizam i dezinformacije i teško rasuđuju o saznanjima sopstvenom svešću. Ukoliko posmatramo pojedinca koji iz različitih razloga ima strah od vlasti i od izražavanja svog mišljenja, možemo zaključiti da je on lišen svake inicijative i vlastite odgovornosti za zajednicu, kao i za svoj život. Svaka javno izgovorena reč po pravilu predstavlja poruku onome kome je upućena i upravo njena težina pretpostavlja određenu odgovornost.
Članom 46 Ustava Republike Srbije propisano je: „Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.[16]
Možemo reći da se u Republici Srbiji neguje sloboda izražavanja mišljenja kao vrlina građana i građanki kojima je omogućeno da razborito rasuđuju. Ovo pravo ogleda se i u mogućnosti da se služe argumentima u raspravama, da razvijaju kulturu tolerancije, da poštuju pravo na različitost, da budu odvažni u ispoljavanju sopstvenog stava, da čuvaju dostojanstvo sopstvene ličnosti i upravo na taj način poštuju i dostojanstvo drugih. Ono što je osnov i pretpostavka ostvarivanja prava slobode mišljenja i izražavanja je da građani koriste ova prava kao osnovu za razrešavanje kako javnih tako i ličnih problema. Poštovanje ovih prava od strane bilo koje države je mera stepena razvoja njenog društva, a isto pravilo važi i kada je u pitanju Republika Srbija.
Ustav Republike Srbije, jednom zbirnom formulacijom „Sloboda misli, savesti i veroispovesti“, koja se odnosi na, pre svega, duhovnu, versku i filozofsku sferu, pruža mogućnost zajemčavanja jednog od osnovnih ličnih prava, dok formulacijom „Sloboda mišljenja i izražavanja“ (član 46.), koje se više odnosi na opšta pitanja društva i politike, garantuje pravo koje se svrstava u grupu političkih prava. Ovo pravo je u totalitarnim režimima strogo zabranjeno, a ljudi samo zato što imaju drugačije političko mišljenje, bivaju surovo progonjeni i najstrože kažnjeni. Prema Ustavu Republike Srbije, sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, jedino u slučajevima, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.[17]
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti radi poštovanja prava i ugleda drugih lica i radi zaštite državne bezbednosti, javnog poretka, javnog zdravlja ili morala. EK[18] dopušta „formalnosti, uslove, ograničenja ili kazne“ vezane za slobodu izražavanja, ako su „propisani zakonom i neophodni u demokratskom društvu“, a u „interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva“.[19]
Prema članu 24[20] i 25[21] Ustava, ljudski život je neprikosnoven, a fizički i moralni integritet čoveka nepovrediv. Zbog toga se pretnje smrću i podsticanje nasilja ne mogu pravdati slobodom izražavanja. Ona nikako ne može biti važnija od prava na život i integritet čoveka. Prema čl. 23[22] stav 1 Ustava, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Ono se, po čl. 79 Zakona o javnom informisanju i medijima[23] narušava povredom časti, ugleda i pijeteta.
Sloboda izražavanja, zajemčena Ustavom, ispunjena je pravom svakog da ima i iskaže mišljenje o određenoj ideji, pojavi, činjenici ili ličnosti. Ali Ustav jemči i pravo svakog koga iskaz te slobode iritira da se zaštiti od nasilja, diskriminacije, povrede časti i ugleda, govora mržnje ili narušavanja identiteta i privatnosti.[24]
III BIRAČKO PRAVO
Činjenica da pojedinac prilikom vršenja ljudskih prava zadržava svojstvo građanina i da ne postaje državni organ, razlog je što se politička prava podvode pod pojam ljudskih prava.[25]
Politička prava su pre svega prava participacije, odnosno prava čoveka da upravlja državom i zajednicom. U užem smislu, na primer, takva prava su aktivno i pasivno biračko pravo i pravo na pristup javnoj službi.[26]
Aktivno biračko pravo izražava biračku sposobnost građanina i predstavlja njegovo pravo da bira svoje predstavnike, dok pasivno biračko pravo izražava poslaničku sposobnost građanina i predstavlja njegovo pravo da bude biran u predstavničke organe. Ustav Republike Srbije propisuje da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i bude biran, a dva osnovna uslova za uživanje ovog prava jesu da građanin ima državljanstvo Republike Srbije i da je punoletan, odnosno da ima 18 godina života. Putem biračkog prava građani uzimaju učešće u zakonodavstvu odnosno u radu parlamenta i u oblicima neposredne demokratije posredstvom referenduma i narodne inicijative. Izborno pravo je jedno od osnovnih i najvažnijih političkih prava i ono predstavlja način posrednog učestvovanja građana u političkom životu države i obavljanju javnih poslova zajednice. Da bi se ovo pravo ostvarilo u punoj meri moraju se poštovati demokratski principi. Biračko pravo u Republici Srbiji je opšte i jednako i uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično.[27]
Biračko pravo u Republici Srbiji zajemčeno je članom 52 Ustava Republike Srbije.[28] Kada govorimo o izbornom pravu opšti standardi koji ga karakterišu su: sloboda birača da glasaju po sopstvenoj želji, javnost izbornog procesa i prebrojavanja glasova, kao i odgovornost izabranih predstavnika biračima. Veoma je važno da izbori budu slobodni i u razumnim intervalima koji su utvrđeni zakonom,[29] a biračko pravo mora biti opšte i jednako, izbori slobodni i neposredni, a glasanje tajno i lično.[30]
Kada se kaže da je biračko pravo opšte, to znači da ono pripada svim državljanima bez mogućnosti diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su na primer: pol, rasa, veroispovest, imovno stanje, poreklo ili socijalni status. Jednakost biračkog prava označava da svakom pripada jedan glas i nema mogućnosti da građanin ima različit broj glasova po bilo kom osnovu. Označavanje da su izbori slobodni predstavlja odsustvo mogućnosti bilo koje vrste uticaja na slobodno opredeljenje birača. Neposrednost omogućava direktno izražavanje političke volje građana, bez posrednika koji bi se izražavali u njihovo ime. Tajno glasanje, kao ustavni princip i obaveza, ali i demokratski standard u savremenim demokratskim državama, podrazumeva pravo birača, da na dan izbora iskaže svoju volju u potpunoj diskreciji, što mu obezbeđuje ulogu glavnog nosioca izbornog procesa.[31]
Volja naroda je ta koja treba da bude osnov autoriteta vlasti, a standardi koji se moraju ispuniti da bi izborni proces bio relevantan su: tajnost glasanja, slobodna procedura glasanja, tačno prebrojavanje glasova, zvanično objavljivanje rezultata glasanja, pravo na monitoring izbora, pravo izbora na javne funkcije bez diskriminacije, mogućnost osnivanja političkih partija, garancija za slobodno nadmetanje partija, jednak tretman partija, preuzimanje dužnosti od strane izabranih predstavnika mora biti nesmetano i na vreme, a uživanje mandata mora biti slobodno. Ono što se takođe mora poštovati su zakonski uslovi za kampanju u fer i slobodnoj atmosferi. Ovo podrazumeva slobodno iznošenje programa kandidata, kao i pravo građana da saznaju sve o svojim izbornim pravima, da diskutuju o kandidatima i programima, kao i da slobodno i bez zastrašivanja ocenjuju ponuđene programe kandidata. Da bi izborni proces smatrali demokratskim, svi učesnici moraju imati nesmetani pristup medijima, koji bi morali biti nepristrasni. Možemo reći da su u Republici Srbiji ispunjeni svi pomenuti standardi kada je u pitanju odvijanje izbornog procesa, kao i da je zajemčena mogućnost nesmetanog i slobodnog Ustavom zagarantovanog biračkog prava. Da bi se uža politička prava kao što je biračko pravo mogla ostvarivati, preduslove obezbeđuje i pruža poštovanje nekih prava koja se nalaze između građanskih i političkih, kao što su sloboda izražavanja, okupljanja i udruživanja. Građanska i politička prava su prvenstveno zasnovana na načelu slobode.[32]
IV SLOBODA OKUPLJANJA
Jedan od značajnih načina učestvovanja građana u političkom i uopšte javnom životu, jeste sloboda zbora i mirnog okupljanja. Javno okupljanje predstavlja kolektivni skup ili zbor radi nemog ili verbalnog javnog izražavanja kolektivnog stava ili mišljenja na otvorenom ili u zatvorenom prostoru.[33] U tom smislu, sloboda zbora je neraskidivo povezana sa slobodom izražavanja, jer svako javno okupljanje predstavlja izražavanje nekog stava. U suštini, sloboda izražavanja je neophodna pretpostavka slobode zbora.[34]
Sloboda okupljanja građana zajemčena je članom 54. Ustava Republike Srbije. Ona predstavlja svaki oblik mirnog okupljanja građana i to bez odobrenja, samo uz prethodnu prijavu nadležnom organu. Građanima je zajemčeno pravo da održavaju skupove mirno i bez oružja. Ustavom je takođe zajemčena sloboda održavanja raznih manifestacija, demonstracija i mitinga. Okupljanja u zatvorenom prostoru ne podležu odobrenju, ni prijavljivanju, dok se skupovi građana na otvorenom prostoru moraju prijaviti državnom organu, u skladu sa zakonom. Javna okupljanja mogu imati politički i nepolitički karakter, a njihovo osnovno obeležje je da predstavljaju kolektivni skup radi javnog izražavanja stava ili mišljenja. Cilj okupljanja može biti izražavanje političkog ili drugog mišljenja, kritikovanje organa javne vlasti, javni protest, sportsko takmičenje i slično. Postoje situacije u kojima se ova sloboda može privremeno ograničiti odlukom nadležnog organa i to kada je to ograničenje neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala i prava drugih i radi bezbednosti Republike Srbije.[35]
Radi preciznijeg određenja slobode okupljanja, neophodno je istaći da se ljudi različitim povodima svakodnevno okupljaju na najrazličitije načine. Ono što ovde treba naglasiti je da se sve one situacije koje se tiču privatnog života pojedinca ne podvode pod slobodu okupljanja. Da bi okupljanje uživalo posebnu zaštitu države, ono mora biti usmereno ka javnom delovanju.[36]
Okupljanje po definiciji zahteva prisustvo najmanje dve osobe. Ipak, i pojedinac koji protestuje uživa pravo na slobodu izražavanja, pošto je njegovo fizičko prisustvo na javnom mestu integralan deo javnog izražavanja. Kako prisustvo makar jedne osobe koja javno protestuje predstavlja takođe svojevrstan poziv na pridruživanje, tj. okupljanje, zaštita i tog pojedinca takođe je deo zaštite prava na mirno, javno okupljanje radi izražavanja mišljenja. Javna okupljanja koja se održavaju na javnim mestima koja nisu zgrade ili građevine održavaju se na mestima koja svi imaju jednako pravo da koriste, dakle i treća lica tj. građani, prolaznici i svi drugi koji nemaju nikakve veze sa javnim okupljanjem. Ta mesta su javni parkovi, trgovi, ulice, mostovi, podzemni prolazi, avenije, trotoari, staze. Iako u nekim situacijama to može da deluje konfliktno, javni protesti i sloboda okupljanja uopšte, moraju da se posmatraju kao jednako legitiman način korišćenja javnog prostora kao i kada su u pitanju one uobičajene svrhe u koje se javni prostor inače koristi, kao što su npr. pešački i automobilski saobraćaj. Uvek mora biti uspostavljena ravnoteža između interesa građana koji žele da održe skup ili protestni miting i interesa drugih građana na čije pravo kretanja utiče taj skup ili povorka. Baš kao što je nečije pravo da demonstrira na ulicama grada ograničeno pravom drugog da ima slobodan prolaz tim istim ulicama, i njihovo pravo prolaza kroz gradske ulice i trgove je ograničeno opštim pravom da se drži skup i organizuje protest.[37]
Slobodu mirnog okupljanja treba svi podjednako da uživaju. Kod regulisanja slobode okupljanja, relevantne vlasti ne smeju da diskriminišu nijednog pojedinca ili grupu po bilo kom osnovu kao što je npr. rasa, boja, pol, jezik, vera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, svojina, rođenje, seksualna orijentacija ili drugi status. Sloboda organizovanja i učešća u javnim okupljanjima mora biti garantovana i pojedincima i korporativnim telima; pripadnicima manjina, državljanima i nedržavljanima (uključujući i osobe bez države, izbeglice, strane državljane, azilante, migrante i turiste); i ženama i muškarcima; i osobama bez potpunog zakonskog kapaciteta, uključujući osobe sa mentalnm poremećajima.[38]
Što se tiče ograničavanja slobode okupljanja reč je uglavnom o pojedinačnim situacijama gde je reagovanje vlasti usmereno na jedan događaj, na jedan skup i na pitanje da li je takav skup dozvoljen ili se mora zabraniti radi zaštite nekog javnog interesa. Sloboda mirnog okupljanja, pored opštih, podrazumeva i neka važna suštinska ograničenja. Ona nisu fakultativna, to jest nije ostavljeno na volju države da ih nameće ili odustaje od njih, već su deo definicije samog prava. Javno okupljanje mora biti „mirno“, što znači da ne sme da uključuje primenu nasilja ili poziv na nasilje. Pored toga, ne dovodi se u pitanje zahtev da javni skup bude unapred prijavljen i odobren.[39]
V SLOBODA UDRUŽIVANJA
Sloboda udruživanja je formulisana u Ustavu Republike Srbije kao sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Sloboda političkog udruživanja se izvodi iz opšte slobode udruživanja i svodi se na slobodu osnivanja političkih stranaka i pravo da se učestvuje u njihovim političkim i drugim aktivnostima. Sloboda sindikalnog udruživanja podrazumeva slobodu osnivanja sindikata radi zaštite prava i unapređivanja profesionalnih i ekonomskih interesa njihovih članova.[40]
Sloboda udruživanja predstavlja osnovu demokratskog poretka koji počiva na političkom pluralizmu. Udruživanje građana u političke stranke neophodan je uslov delotvornog funkcionisanja predstavničke demokratije. Političke stranke predstavljaju sponu između građana i predstavničkih institucija. Pored toga, udruživanje građana u sindikate i druge organizacije treba da uspostavi ravnotežu između različitih društvenih grupa i to u suštini predstavlja temelj civilnog društva, kao i ljudskih prava uopšte.[41]
Sloboda udruživanja zajemčena je članom 55 Ustava Republike Srbije.[42] Ona omogućava pojedincu da svoja prava i interese realizuje u zajednici sa drugima. Ako posmatramo sa sociološkog stanovišta ova mogućnost ima veliki značaj. Udruživanje predstavlja osnivanje ili pristupanje organizaciji koja je zbog svojih osobina sposobna da realizuje zadatke koje pojedinac sam nije u mogućnosti da ostvari, ili ne može da ih realizuje na efikasan način. Kao i kada su u pitanju sloboda izražavanja i sloboda okupljanja, tako se i kod slobode udruživanja prepliću politička i građanska prava. Kada je posmatramo kao građansko pravo, možemo reći, da ona obezbeđuje zaštitu od samovoljnog uplitanja države ili privatnih lica, onda kada pojedinac iz bilo kakvog razloga želi da se udruži sa drugima ili je to već učinio. Kao političko pravo ona je neophodna za opstanak i funkcionisanje demokratije, pošto se politički interesi mogu efikasno promovisati samo u zajednici sa drugima, kao na primer u političkoj partiji, interesnoj grupi, organizaciji ili drugom udruženju za promovisanje pojedinih javnih interesa.[43]
Udruženja kao dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija, zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnivaju se radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom. Uslovi za osnivanje udruženja znatno su liberalizovani, tako da udruženja mogu osnovati najmanje tri poslovno sposobna fizička i/ili pravna lica. Pri tome se omogućava i maloletnim licima sa navršenih 14 godina života da mogu biti osnivači udruženja uz overenu pismenu saglasnost njihovih zakonskih zastupnika. Uz navedeno, svako lice može pod jednakim uslovima, utvrđenim statutom da postane član udruženja. Fizičko lice može biti član udruženja nezavisno od godina starosti, s tim što za maloletno lice do 14 godina života overenu izjavu o pristupanju, odnosno učlanjenju u udruženje daje njegov zakonski zastupnik. Udruženja se osnivaju pre upisa u registar, ali tek upisom u registar stiču svojstvo pravnog lica, tako da je omogućeno udruženjima da sama odluče da li će se upisati u registar ili ne. Udruženja i predstavništva stranih udruženja upisuju se u Registar udruženja i Registar stranih udruženja koji vodi Agencija za privredne registre, kao povereni posao iz nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. I stranim udruženjima, odnosno njihovim predstavništvima, omogućava se da, uz prethodni upis u Registar, obavljaju delatnost na teritoriji Republike Srbije. Udruženja koja se ne upišu u registar nemaju status pravnog lica i na njih se primenjuju pravna pravila o građanskom ortakluku. Udruženja koja se upišu u Registar samostalno nastupaju u pravnom prometu, obavljaju privredne i druge aktivnosti u skladu sa zakonom i konkurišu za sredstva koja se u budžetu Republike, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave obezbeđuju za finansiranje određenih programa od javnog interesa.[44]
Sloboda udruživanja spada u ljudska prava čiji obim države mogu ograničavati pod uslovima propisanim u odgovarajućem međunarodnom instrumentu. U međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima od 16. decembra 1966. godine[45] sloboda udruživanja se predviđa posebnim članom 22, čiji stav 2 dozvoljava da se korišćenje tog prava ograniči zakonom, ako je to neophodno u demokratskom društvu i služi zaštiti nekog od javnih interesa (nacionalna bezbednost, javna sigurnost, javni poredak, javno zdravlje, moral i sloboda drugih lica).[46] Praksa sudova je pokazala da ograničenje ljudskih prava radi zaštite nekog javnog interesa mora i da bude proporcionalno, što znači da se sam javni interes ne sme ugroziti merama ograničenja, odnosno da postoje manje drastični načini da se svrha zaštite postigne. Pravo slobode udruživanja srodno je pravu slobode okupljanja, ali je blisko i nekim drugim ljudskim pravima kao što su sloboda misli, savesti i veroispovesti, kao i sloboda izražavanja, koje su sve zaštićene međunarodnim ugovorima i Ustavima savremenih demokratskih država.[47]
VI PRAVO NA PETICIJU
Peticija podrazumeva kolektivnu molbu koja se obično podnosi najvišoj vlasti. Pravo na peticiju podrazumeva mogućnost građana da podnose predstavke, predloge, molbe, pritužbe i druge oblike peticija državnim i drugim organima, organizacijama i funkcionerima, kao i mogućnost da dobiju od njih odgovor kada je zatražen. Peticije se upućuju parlamentu kao narodnom predstavništvu, šefu države, vladi i drugim organima javne vlasti. Prema članu 56. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo da sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga zatraži. S obzirom da je podnošenje peticije dozvoljeno Ustavom znači da zbog upućivanja peticija i predloga, to jest stavova iznetih u peticiji i predlogu niko ne može da trpi štetne posledice osim ako je time učinjeno krivično delo, kao na primer ako je sadržina peticije uvredljiva ili nepristojna.[48]
Peticiju možemo tumačiti kao oblik obraćanja građanina kao pojedinca u vidu zahteva ili molbe određenom državnom ili javnom organu, a takođe ona može predstavljati pismenu predstavku u smislu pritužbe građanina kao pojedinca određenom državnom organu. Ona takođe označava i kolektivno, grupno obraćanje ili zahtev građana određenom organu, pre svega predstavničkom telu u cilju rešavanja određenog pitanja od užeg ili šireg društvenog interesa, odnosno opšteg interesa na nacionalnom ili nižim nivoima vlasti. Pravo na podnošenje peticija u svim demokratskim društvima pa i u Republici Srbiji ima veoma značajnu ulogu u promociji, zaštiti i unapređenju ljudskih prava sa jedne, i stvaranju otvorenog, modernog i demokratskog društva sa druge strane. Razvoj informacionih tehnologija pokrenuo je pitanje pravne regulacije mogućnosti podnošenja peticija i drugih preloga, uključujući i prikupljanje potpisa preko interneta.[49]
VII SLOBODA MEDIJA
„Štampa je slobodna ako ne zavisi ni od moći države, ni od moći novca.“[50]
Alber Kami, 1944.
Sadržinu slobode medija čine tri sastavna dela sloboda, a to su: 1. pravo da se distribuiraju informacije bez ograničenja i cenzure – sloboda širenja (emitovanja) informacija; 2. pravo da se dođe do informacija bez zabrana – sloboda da se informacije traže i 3. prava koja se tiču samog javnog glasila i unutrašnjih odnosa u medijima – sloboda medija kao institucije.[51]
Da bi se u potpunosti ostvarila sloboda u oblasti medijskog prava, neophodno je da se ispune preduslovi kao što su potpuno slobodni mediji, nezavisni od bilo kakvog uticaja, potpuno slobodni novinari, a svakako i da istinite, potpune i pravovremene informacije budu lako i univerzalno dostupne svim građanima.[52]
Sloboda medija i javnog izražavanja mišljenja uopšte, predstavlja jedno od najdragocenijih ljudskih prava, koje omogućava građaninu da izražavanjem svog mišljenja slobodno utiče na vršenje javnih poslova. Ova sloboda istovremeno predstavlja i građansko i političko pravo čoveka koje je povezano i sa ličnim slobodama, kao što su na primer sloboda misli, ubeđenja, savesti, veroispovesti, sloboda javnog okupljanja i slično. Sve ove slobode služe procesu obrazovanja javnog mišljenja i ispoljavanja ljudske ličnosti. Ustavom Republike Srbije je predviđeno da svako može da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja u skladu sa zakonom. Cenzura je u Republici Srbiji zabranjena, ali nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja, samo ako je to neophodno radi: a) sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka; b) sprečavanja narušavanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije; v) sprečavanja propagiranja rata ili podstrekivanja na neposredno nasilje ili g) sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje kojom se podstiče diskriminacija, neprijateljstvo ili nasilje. Ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije, kojom je povređeno nečije pravo i interes i ostvarivanje prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom.[53]
Ustavno – pravni osnov delatnosti medija jesu određene ustavne slobode i to: sloboda izražavanja, sloboda nauke i sloboda preduzetništva. Sloboda izražavanja mišljenja je najopštija vrsta slobode. Sloboda izražavanja je civilizacijsko dostignuće i uslov napretka ljudskog društva. Nemoguće je težiti demokratiji, vladavini prava i ostvarivanju proklamovanih ljudskih prava i sloboda, bez slobode izražavanja.[54]
Moderno doba iznedrilo je još jedan medijski oblik komunikacije, a to su društvene mreže koje koriste internet kao komunikacijski kanal. One predstavljaju drugačiji vid komunikacije od klasičnih medija, dinamičnije su, interaktivnije, omogućuju razgovore, pregovore, dogovore i planiranje paralelno i u realnom vremenu, kao i snimke događaja i prenose uživo, kao i njihovo objavljivanje. Sve ovo je istovremeno praćeno opisom događaja, kao i iznošenjem stavova i mišljenja. Činjenica je da društvene mreže plasiraju razne novosti i samim tim postoji zahtev za novim shvatanjem slobode mišljenja i izražavanja, kao i njenog ograničavanja. Svakodnevno smo svedoci da one slobode i ograničenja koja važe u fizičkoj komunikaciji ili u komunikaciji putem klasičnih medija, ne važe i kada je u pitanju komunikacija na društvenim mrežama. Jedna od teškoća koja postoji u ograničavanju zabranjenog mišljenja i izražavanja na društvenim mrežama je identitet autora.
Ono što je veliki problem kada se govori o slobodi medija je i „govor mržnje“ čije je tumačenje i dokazivanje veoma kompleksno, jer ono što je za nekoga govor mržnje, za nekog drugog je sloboda govora. Govor mržnje je spoljašnja manifestacija mržnje koju može, a i ne mora da prati preduzimanje odgovarajućih radnji kojima se na konkretan način ugrožava objekat mržnje. Svoj puni destruktivni potencijal mržnja ispoljava onda kada dovede do same radnje koja vodi ka uništenju drugog. Ovako posmatrano možemo reći da govor mržnje predstavlja potencijalni zločin, jer ona ga podstrekuje, motiviše i priprema. Osoba koja se koristi govorom mržnje ubeđuje i sebe i druge u ispravnost njenih razloga za mržnju i tako afirmiše postupke koji u praksi mogu da dovedu do destrukcije drugog. Ako imamo sve ovo u vidu, suzbijanje govora mržnje je od suštinskog značaja za opstanak demokratskog društva u čijem se temelju nalazi duh tolerancije. Upravo ovaj duh nestaje kada je govor mržnje dominantno obeležje opšteg stanja svesti i javnog diskursa u datom društvu. Međutim, potencijalni problem u suzbijanju govora mržnje proizilazi iz činjenice da je njegovo suzbijanje moguće samo uz ograničavanje jedne od temeljnih sloboda demokratskog društva, a to je sloboda izražavanja. Tanka je linija razgraničenja između slobode izražavanja i njene zloupotrebe i upravo tu liniju treba uočiti da bi se govor mržnje prepoznao i na adekvatan način sprečio.[55]
U Republici Srbiji Zakon o javnom informisanju i medijima izričito zabranjuje govor mržnje. Shodno ovom zakonu – idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima, ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Ovaj zakon predviđa i uslove oslobađanja odgovornosti zabrane govora mržnje i to ukoliko je informacija deo nekog novinarskog teksta, a objavljena je bez namere da se podstiče na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica, a posebno ako je takva informacija deo objektivnog novinarskog izveštaja; kao i ako je objavljena sa namerom da se kritički ukaže na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica ili na pojave koje predstavljaju podsticanje na takvo ponašanje.[56]
Posebna zaštita od govora mržnje predviđena je i krivičnim zakonodavstvom Republike Srbije. Krivični zakonik[57] inkriminiše više dela koja podrazumevaju govor mržnje. U takva dela spada krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti kojim je predviđena zabrana izazivanja takve mržnje ili netrpeljivosti među narodima ili etničkim zajednicama koje žive na teritoriji Republike Srbije.[58]
Veliki značaj za suzbijanje govora mržnje imaju tzv. medijski zakoni kojima su osnovana regulatorna tela za nadzor nad radom elektronskih medija i emitera. Zakonom o elektronskim medijima[59] osnovano je Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje se, kao samostalna nezavisna regulatorna organizacija, stara da programski sadržaj pružaoca medijske usluge ne sadrži informacije kojima se podstiče, na otvoren ili prikriven način, diskriminacija, mržnja ili nasilje.[60] REM ima mogućnost privremenog ograničavanja slobode prijema i reemitovanja medijskih usluga iz drugih država ukoliko se takvim sadržajima vrši podsticanje na mržnju zasnovanu na rasi, polu, verskoj ili nacionalnoj pripadnosti. Kao uslov za ovu meru zakon zahteva da je do takve pojave došlo najmanje dva puta u prethodnih godinu dana.[61]
Zakonom o javnim medijskim servisima[62] regulisana je delatnost javnog medijskog servisa (Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine) koji treba da vodi računa o ostvarivanju ljudskih prava i sloboda, razmeni ideja i mišljenja, negovanju vrednosti demokratskog društva, unapređivanju političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije i razumevanja.[63]
Izuzetno značajna dopuna ustavno-zakonskom okviru zaštite prava na slobodno izražavanje i zabrane govora mržnje, jesu medijski samoregulativni propisi u Republici Srbiji kao što su: Kodeks novinara Srbije,[64] Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga[65], kao i politika dozvoljene upotrebe i uslovi korišćenja. Propisi samoregulacije imaju poseban značaj u oblasti suzbijanja govora mržnje na internetu kroz njihovu primenu od strane moderatora internet portala i društvenih mreža.
Može se reći da su se ljudska prava vratila u svest današnjeg društva i postala značajan instrument politike kojim se udara na čast vlada, država i partija. U medijima ljudska prava zauzimaju središnje mesto i oni su ti koji alarmiraju javnost o svakoj njihovoj većoj povredi. Kada je reč o ljudskim pravima, politika zapadnih zemalja neretko služi uvećavanju biračkog potencijala, a ne pogođenim ljudima. Upravo ovo diskredituje ljudska prava, koja treba da služe ljudskom dostojanstvu, a ne da budu zloupotrebljavana u političke svrhe.[66]
U modernom svetu sve većih mogućnosti masovnog komuniciranja, prepliću se izazovi ostvarivanja celokupnog korpusa političkih prava, koji je najčešće marginalizovan ako nije medijski posredovan, i samog prava na obaveštenost i izražavanje mišljenja kao posebnog, specifičnog prava. Savremena ljudska zajednica na međunarodnom, i u sve većem broju slučajeva, na nacionalnom nivou nastoji da podrži permanentnu debatu o stepenu ostvarivanja političkih prava koja je moguća samo kroz demokratski artikulisane i nezavisne medije koji preferiraju društvenu odgovornost. Njihov aktivan odnos prema ovoj temi može da doprinese pravovremenom dijagnosticiranju stanja i organizovanoj institucionalnoj i građanskoj akciji u zaštiti svih ljudskih prava.[67]
VIII PRAVO NA OBAVEŠTENOST
Pravo na obaveštenost zajemčeno je članom 51. Ustava Republike Srbije. Ovo pravo je u najužoj vezi sa slobodom medija. Ono podrazumeva da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to poštuju. Takođe, svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja u skladu sa zakonom. Zbog toga je pravo građana na obaveštenost, kao i sloboda štampe i drugih vidova obaveštavanja conditio sine qua non[68] svakog demokratskog političkog sistema.[69]
Građani ne mogu ostvariti svoje pravo na obaveštenost ako društvo nije slobodno i autonomno u odnosu na državu koja je još uvek koncentracija najvećeg monopola prinude. Država je danas svakom društvu neophodna, a demokratizacija društva znači dovođenje društva i države u takav odnos da država prestane biti slobodna da dominira društvom. Problem je dakle u tome kako da se država demokratizuje i njena dominacija i apsolutna vlast ograniči, a da se autonomija društva poveća. Pravo na obaveštenost danas pretpostavlja i zahteva vladavinu prava umesto političke volje ili samovolje državne vlasti, kao i autonomiju javne reči, medija, nauke, sindikata, univerziteta i ukidanje transmisionih odnosa između svih ovih delova društva i nosilaca političkih monopola. Ono što je izričito neophodno je ukidanje cenzure, iako je to mnogo složenije i teže nego što misle oni koji se zadovoljavaju da se proklamuje da je cenzura ukinuta ili zabranjena.[70]
IX ZAKLJUČAK
Sloboda javnog mišljenja i izražavanja, sloboda okupljanja i udruživanja, kao i sloboda medija, u Republici Srbiji zajemčeni su Ustavom. Bez obzira na ovu činjenicu, jedan od prioriteta našeg društva treba da bude konstantno prepoznavanje i razobličavanje pokušaja korišćenja bilo kakvih cenzorskih metoda od strane državne vlasti. Organi vlasti u Republici Srbiji moraju da budu pod konstantnim pritiskom da javno opravdaju svako svoje mešanje u bilo koji segment javnog izražavanja mišljenja. Predstavnici vlasti ne treba da se smatraju legitimnim staraocima nad informacijama, već to treba da bude društvo u celini. Sloboda javnog izražavanja mišljenja upravo obavezuje samu vlast da se propisno potčinjava svojim dužnostima. Svaki građanin slobodan je da preispituje ustavna načela na kojima se zasnivaju politička prava u Republici Srbiji, da ukazuje na greške i nedostatke kada se pojave, kao i da javno obelodanjuje uskraćivanje političkih prava i da upozorava sugrađane na pogubne posledice ukoliko do toga dođe. Ono što se u vezi sa ljudskim pravima ne sme izgubiti iz vida je mogućnost koju su koristili Komitet za Ljudska prava, kao i Evropski sud za ljudska prava, a to je odobravanje ograničenja koje su nametale različite države. A suština je da se radi o zabrani zloupotrebe ljudskih prava radi ugrožavanja samih tih prava i stvaranja političke i pravne situacije u kojoj će se ta ista prava ukinuti.
Jelena Milinković*
POSSIBILITY OF ACHIEVING POLITICAL RIGHTS AND FREEDOMS IN THE REPUBLIC OF SERBIA
Summary
Political rights and freedoms, as well as other human rights and freedoms, represent a guarantee of democracy, as well as a means by which it is controlled. The author answers the question to what extent the fact that power is exercised in elections and that it is also changed contributes to a more secure realization of guaranteed political rights and freedoms for citizens. The author points out that it is very important for the government to enable freedom of thought and expression, as well as freedom of association and assembly, and if this is not the case, then there will undoubtedly be a loss of political support from voters. The author treats the right to freedom of opinion and expression in his work as a foundation for building a democratic society and as a basic assumption that proves respect for the principle of the rule of law. The author further explains that it is precisely the possibility to realize this right that is a condition for the realization of all other political rights and freedoms. Voting rights in labor stand out as one of the most important political rights of citizens. The author believes that by respecting this right, the Republic of Serbia guarantees that its role is to achieve general well-being for its citizens. The author presents the freedom of peaceful assembly of citizens as one of the significant forms of citizen participation in the political life of the community. The Law on Public Assembly from 2016 in the Republic of Serbia significantly improved the legal framework for exercising the right to freedom of peaceful assembly and achieved a higher level of compliance of national law with European Union law. The right to petition is a human right guaranteed by the Constitution, and the author explains in the paper the legal basis of the petition, what it should contain and to which authorities it should be submitted. The author places special emphasis on the analysis of media freedom, which represents one of the fundamental political freedoms in the Republic of Serbia.
Keywords: freedom of thought and expression, right to vote, freedom of assembly and association, right to petition, freedom of the media.
* Viši saradnik za materijalno-finansijsko poslovanje, Narodna banka Srbije, Filijala u Užicu, jelenaue1979@gmail.com
[1] K. Čavoški, Pravo kao umeće slobode – Ogled o vladavini prava, Beograd, 2005, 15.
[2] I. Maus, Ljudska prava, demokratija i mir, Beograd, 2017, 41.
[3] R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2006, 553-554.
[4] D. S. Bychawska, Zaštita prava na slobodu izražavanja po evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, Evropska Unija: Savet Evrope, 2017, 11.
[5] R. Marković, op. cit., 571.
[6] Ibid., 103-107.
[7] D. Bataveljić, Ustavno pravo, Kragujevac, 2013, 107-108.
[8] Ibid., 108-110.
[9] R. Marković, op. cit., 611.
[10] T. Flajner, Ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, Beograd, 2019, 18.
[11] J. Bentham, On the Liberty of the Press and Public Discussion, London, 1820. u Dž. Kin, Mediji i demokratija, Beograd, 1995, 21.
[12] D. Nikolić, Medijsko pravo, Beograd, 2001, 31.
[13] V. Stanovčić, Vlast i sloboda, Beograd, 2003, 126.
[14] D. Bataveljić, op. cit., 103-104.
[15] R. Marković, op. cit., 575.
[16] Čl. 46, Sloboda mišljenja i izražavanja. Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/2006.
[17] D. Bataveljić, op. cit., 104.
[18] Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine – Državna zajednica Srbije i Crne Gore ratifikovala je ovu Konvenciju i protokole uz nju 2003. godine, s tim što je za Srbiju i Crnu Goru stupila na snagu 3. marta 2004. godine. Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03. Vid: V. Dimitrijević, O pravu i nepravu, Beograd, 2011, 89.
[19] Ibid., 96-97.
[20] Član 24. Ustava – Pravo na život. Tekst odredbe čl. 24 Ustava: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne. Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića“.
[21] Član 25. Ustava – Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Tekst odredbe čl. 25 Ustava: „Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka“.
[22] Član 23. Ustava – Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti. Tekst odredbe čl. 23 Ustava: „Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom“.
[23] Zakon o javnom informisanju i medijima, Sl. glasnik RS, br. 83/2014, 58/2015, 12/2016.
[24] Z. Ivošević, Sloboda izražavanja i prava ličnosti u medijskom ambijentu, Zbornik radova pravnog fakulteta u Nišu, br. 61, 2012, 59.
[25] R. Marković, op. cit., 571.
[26] V. Dimitrijević, M. Paunović, V. Đerić, Ljudska prava, Beograd, 1997, 174.
[27] D. Bataveljić, op. cit., 104-105.
[28] Član 52. Ustava – Izborno pravo. Tekst odredbe čl. 52 Ustava: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i bude biran. Izbornom pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom“.
[29] D. Bataveljić, op. cit., 105.
[30] D. Simović, M. Stanković, V. Petrov, Ljudska prava, Beograd, 2018, 294-295.
[31] D. Drašković, Ustavno – sudska zaštita izbornog prava, Matica br. 67, 2016, 169.
[32] V. Dimitrijević, M. Paunović, V. Đerić, op. cit., 174.
[33] D. Stojanović, Ustavno pravo, Niš, 2007, 357.
[34] D. Simović, M. Stanković, V. Petrov, op. cit., 187.
[35] D. Bataveljić, op. cit., 107-108.
[36] V. Dimitrijević, et al., Međunarodno pravo ljudskih prava, Beograd, 2007, 250.
[37] Z. Mršević, Ka demokratskom društvu – sloboda javnog okupljanja, pravo svih, Beograd, 2007, 14.
[38] Ibid., 15.
[39] Komitet za ljudska prava ipak ukazuje na potrebu da se traženjem prijave ne šikaniraju oni koji spontano izražavaju svoje mišljenje na javnom mestu, ako se tako ne postupa u skladu sa mogućim ograničavanjem prava na okupljanje. Auli Kivena v. Finland, predstavka br. 412/1990. Konstatacija od 31. marta 1994. Izvodi prevedeni u: R. Haski, M. Šajin, Najvažniji slučajevi pred Komitetom za ljudska prava, Beograd, 2007, 326-329, u: V. Dimitrijević, op. cit., 94-95.
[40] D. Bataveljić, op. cit., 108.
[41] D. Simović, M. Stanković, V. Petrov, op. cit., 189.
[42] Član 55. Ustava – Sloboda udruživanja. Tekst odredbe čl. 55 Ustava: „Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruživanja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom. Zabranjena su tajna i paravojna udruženja. Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Sudije ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka“.
[43] D. Savić Božić, Sloboda okupljanja i udruživanja u praksi Evropskog suda za ljudska prava, u: Zbornik radova sa XXII Naučnog skupa sa međunarodnim učešćem: Budućnost obrazovanja u svjetlu globalnih ekonomskih, političkih i zdravstvenih izazova (ur. A. Sandro Cvetković), Pravni fakultet Univerziteta Sinergia, Bijeljina, 2021, 42.
[44] Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Sloboda udruživanja, https://mduls.gov.rs/ljudska-i-manjinska-prava/sloboda-udruzivanja/, datum posete: 15. 2. 2023.
[45] Pakt je ratifikovala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), br. 7/71.
[46] Ono što je interesantno je da je Komisija UN za ljudska prava odbila predlog delegata Sovjetskog Saveza da se Paktom zabrani stvaranje fašističkih organizacija. Vid. M. Nowak, UN Covenant on Civil and Political Rights, CCPR Commentary, 2. izdanje, N. P. Engel, Arlington, 2005, 505.
[47] V. Dimitrijević, op. cit., 88-89.
[48] D. Bataveljić, op. cit., 104-105.
[49] Izveštaj sa konferencije - Peticije i predlozi, https://www.uticaj.rs/srbija_pravo _i_praksa, datum posete: 10. 2. 2023.
[50] Dž. Kin, op. cit., 112.
[51] J. Vučković, Mediji i medijsko pravo, Kragujevac, 2003, 111-112.
[52] R. Dal, Demokratija i njeni kritičari, Podgorica, 1999, 409.
[53] D. Bataveljić, op. cit., 110.
[54] V. Vodinelić, Pravo masmedija, Beograd, 2003, 112.
[55] R. Zekavica, Normativni i institucionalni okvir zabrane govora mržnje u Republici Srbiji, 2019. https://analiziraj.ba/normativni-i-institucionalni-okvir-zabrane-govora-mrznje-u-republici-srbiji/, datum posete: 11. 2. 2023.
[56] Zakon o javnom informisanju i medijima, Sl. glasnik RS, br. 83/14, 58/2015, 12/2016.
[57] Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr, 107/2005 – ispr, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016.
[58] Čl. 317 Krivičnog zakonika RS
[59] Zakon o elektronskim medijima, Sl. glasnik RS, br. 83/14, 6/16.
[60] Ibid., čl. 51.
[61] Ibid., čl. 46.
[62] Zakon o javnim medijskim servisima, Sl. Glasnik RS, br. 83/14, 103/15, 108/16.
[63] Ibid., čl. 3.
[64] Kodeks novinara Srbije, https://savetzastampu.rs/dokumenta/kodeks-novinara-srbije/, datum posete: 14. 2. 2023.
[65] Zakon o zabrani diskriminacije, Sl. Glasnik RS, br. 22/2009 i 52/2021, čl. 46 (bel. 23).
[66] T. Flajner, op. cit., 17-18.
[67] R. Veljanovski, Medijska nezavisnost i ljudska prava, Facta universitatis – series: Law and Politics – Info, vol. 10, br. 2, 2012, 119.
[68] Uslov bez koga se nešto ne može zamisliti ili izvršiti, neminovan, neophodan, nužan, apsolutan uslov.
[69] D. Bataveljić, op. cit., 104-105.
[70] V. Stanovčić, op. cit., 126.
* Senior associate for material and financial operations, National Bank of Serbia, Branch in Užice