Saša Tucaković^*

Pregledni naučni članak

UDK: 343.232(37)

doi: 10.46793/GP.1501.03T

 

PRERADA (SPECIFICATIO) U RIMSKOM PRAVU

Rad primljen: 12. 10. 2023.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 16. 11. 2023.

 

Prerada (specificatio) je postojala u slučajevima kada neko preradi tuđi materijal tako, da od njega nastane nova stvar. Osnovno pitanje koje se postavlja je da li će svojinu na novoj stvari steći vlasnik materijala ili lice koje je preradilo tuđi materijal. U klasičnom pravu je postojao spor između Sabinijanaca i Prokuleanaca oko odgovora na ovo pitanje, a nakon određenog vremena je nastalo i kompromisno rešenje. Imajući u vidu navedeno, autor u radu analizira pojam nove stvari, sticanje svojine preradom, procesualna sredstva za obeštećenje lica koje nije steklo svojinu, kao i odnos između prerade i ugovora o delu (locatio conductio operis faciendi).

Ključne reči: specificatio; sticanje svojine; bona fides; locatio conductio operis faciendi.

I UVOD

Pod preradom (specificatio) se podrazumevaju situacije u kojima neko prerađuje tuđi materijal tako, da od njega nastane nova stvar. Na primer, kada neko tuđim zlatom napravi prsten. Termin specificatio nije korišćen od strane rimskih pravnika, već se prvi put pojavljuje u 12. veku, u delu Corpus legum sive Brachylogus iuris civilis.[1]

U okviru prerade se ne razmatra slučaj kada neko od svog materijala napravi novu stvar, jer će bez ikakve sumnje vlasnik materijala imati pravo svojine i na novonastaloj stvari,[2] ali kada neko tuđim materijalom napravi novu stvar, postavlja se pitanje da li će svojinu na osnovu prerade steći vlasnik materijala ili prerađivač. Među pravnicima klasičnog prava postojao je spor po ovom pitanju iz koga je nastalo srednje rešenje, koje je prihvaćeno u Justinijanovom pravu.

Osim toga ko će steći svojinu, potrebno je odgovoriti i da li je zahtevano da prerađivač bude savestan, koja procesualna sredstva može upotrebiti lice koje nije steklo svojinu u cilju obeštećenja, kao i kakav je odnos između prerade i ugovora o delu (locatio conductio operis faciendi) u slučaju kada se izvođač obaveže da za naručioca izradi određenu stvar.

II NOVA STVAR

Rimski pravnici nisu definisali pojam nove stvari, odnosno nisu raspravljali teorijski o tome kakve i kolike promene je potrebno izvršiti na određenoj stvari da bi se smatralo da je nastala nova stvar. Umesto toga, navodili su konkretne primere prema kojima nova stvar postoji: kada neko od zlata ili srebra napravi posudu,[3] od dasaka brod, ormar ili stolicu,[4] od vune odelo,[5] od vina i meda medovinu,[6] od lekova oblogu ili mast za oči,[7] od grožđa i maslina mošt, vino i ulje.[8] S obzirom da se u izvorima ponavljaju istovetni primeri koji su se najčešće dešavali u praksi,[9] među rimskim pravnicima nije bilo praktičnih poteškoća i sporova u shvatanju nove stvari.

Jedino je nejasno da li je ovršeno žito tretirano kao nova stvar. Prema Gajevim „Institucijama“ i Justinijanovim „Institucijama“, žito predstavlja primer nove stvari koja se ne može povratiti natrag u klasje,[10] dok se u fragmentu D. 41, 1, 7, 7 navodi da ovršeno žito pripada onome čije je bilo klasje, budući da su zrna koje je klasje sadržalo već imala svoj konačni oblik, pa onaj koji je obro žito nije stvorio novu stvar, nego je izvadio samo ono što je postojalo. Mišljenje koje se nalazi u Digestama može se smatrati ispravnijim jer žito predstavlja prirodni plod (fructus naturales), a ne stvar koja je nastala ljudskom delatnošću.[11]

U slučajevima kaljenja tuđeg materijala u sopstvenu stvar (ferruminatio),[12] bojadisanja tkanine tuđom bojom (tinctura),[13] slikanja na tuđem platnu (pictura),[14] pisanja na tuđem pergamentu ili papirusu (scriptura)[15] ili kada neko utka tuđe konce u svoju odeću (textura),[16] ne nastaje nova stvar, već sporedna stvar prirasta glavnoj stvari tako, da postaje njen sastavni deo.[17] Zbog toga su rimski pravnici navedene slučajeve posmatrali kao priraštaj (accessio) i vlasniku glavne stvari dodeljivali svojinu i na sporednoj stvari. Na primer, kada neko boji tuđu vunu purpurom, ne nastaje nova stvar, jer je boja kao sporedna stvar prirasla glavnoj stvari,^[18] ali kada neko napravi odelo od tuđe vune, onda će odelo predstavljati novu stvar.[19]

Nova stvar ne nastaje ni kada se jednostavno pomešaju čvrsti predmeti (commixtio) ili tečnosti (confusio) različitih vlasnika.[20] Na primer kada se pomeša žito ili vino različitih vlasnika.[21]

III STICANJE SVOJINE PRERADOM

Kada preradom tuđe stvari nastane nova stvar, potrebno je odrediti ko će biti njen vlasnik: vlasnik materijala ili lice koje je uložilo rad. U klasičnom pravu je između rimskih pravnika postojao sukob po ovom pitanju.

A. Neslaganje Sabinijanaca i Prokuleanaca

U klasičnom pravu postojao je sukob mišljenja između Sabinijanaca i Prokuleanaca. Prema Gajevim „Institucijama“, Sabinijanci (Sabin i Kasije) su pridavali značaj materijalu i zastupali stav da stvar koja je napravljena treba da pripadne vlasniku materijala. Suprotno tome, Prokuleanci su smatrali da stvar pripada onome ko ju je napravio, a da vlasnik materijala može da podigne actio furti i condictio furtiva protiv prerađivača koji je ukrao materijal, jer iako se stvari koje su propale ne mogu vindicirati, one ipak mogu biti predmet kondikcije protiv lopova i nekih drugih držalaca stvari.[22]

Oba mišljenja zasnovana su na načelu prirodne pravde (naturalis ratio).[23] Gaj nije izrazio stav u pogledu mišljenja koje treba prihvatiti kao ispravnije, ali se pretpostavlja da je sledio mišljenje Sabina i Kasija, jer je i sam bio Sabinijanac.[24]

Među romanistima su nastajale različite teorije o razlozima zbog kojih su dve škole formulisale ovako suprotstavljena mišljenja. Tako se navodi da su Prokuleanci uvažavali vrednost rada, dok su Sabinijanci bili motivisani željom da obezbede svojinu. Postoji i stav da su različiti argumenti dve škole nastali primenom pravila retorike koja su sadržana u Ciceronovom delu „Topica“ i Kvintilijanovom udžbeniku „Institutio oratoria“.[25] Najpoznatija teorija je da oba mišljenja imaju koren u grčkoj filozofiji. Prema ovoj teoriji Sabinijanci su svoje mišljenje formirali na osnovu stoičke filozofije, a Prokuleanci na osnovu Aristotelove.[26]

Međutim, navedene teorije, iako deluju logično i inspirativno, ipak nisu utemeljene u izvorima. Najpraktičnije bi bilo držati se fragmenta D. 41, 1, 7, 7. U njemu su, za razliku od Gajevih „Insitucija“, detaljnije objašnjeni razlozi različitog rezonovanja dveju škola. Tako je navedeno da su Prokuleanci (Nerva i Prokul) smatrali da je vlasnik onaj ko je novu stvar napravio, jer nova stvar nije nikome pre toga pripadala.[27] Iz toga proizilazi da su Prokuleanci novu stvar okarakterisali kao ničiju stvar (res nullius) koja je kao takva bila podobna za sticanje svojine okupacijom (occupatio). Sa druge strane, Sabinijanci (Sabin i Kasije) su pridavali veći značaj vlasniku materijala, jer bez materijala se ne može ni jedna druga stvar napraviti.[28]

Dakle, njihov spor nije potrebno posmatrati teorijski, odnosno filozofski, već praktično, jer su oba rešenja pravična i prihvatljiva, a opredeljenje za jedno od ova dva zavisilo je od praktičnog pogleda na to da li je nova stvar, usled promene identiteta stare stvari: ničija (res nullius), ili je ipak, u svojini vlasnika materijala od kojeg je napravljena, jer iako je promenjen identitet stare stvari, da nije bilo nje, ne bi bilo ni nove stvari.

B. Srednje rešenje

 U fragmentu D. 41, 1, 7, 7 formulisano je srednje rešenje. Ako se nova stvar može vratiti u pređašnje stanje, ona će pripasti vlasniku materijala, a ako ne može, onda onome ko je tu novu stvar napravio. U skladu sa tim, posuda se pretapanjem može vratiti u pređašnje stanje neizrađenog zlata, srebra i bakra, dok se vino, ulje, medovina i mast za oči ne mogu vratiti natrag u grožđe, masline, vino i raniji lek.[29] Iako je fragment D. 41, 1, 7, 7  nastao na osnovu Gajevog dela „Res Cottidianae“, ne može se reći da je Gaj autor srednjeg rešenja, jer je ovaj fragment očigledno interpoliran.[30] Srednje rešenje je priznato i u Justinijanovim „Institucijama“,[31] a to znači da je vremenom ono postalo opšteprihvaćeno.

Međutim, u Justinijanovim „Institucijama“ postoji izuzetak od srednjeg rešenja za slučaj kada neko napravi novu stvar od materijala koji pripada delom njemu, a delom drugom licu.[32] Na primer kada neko od svog vina i tuđeg meda napravi medovinu ili tkaninu od vune koja samo delom pripada njemu. U ovom slučaju, prerađivač će postati vlasnik nove stvari, bez obzira na to da li se ta nova stvar može vratiti u pređašnje stanje, jer je on doprineo ne samo delom materijala, već i radom kojim je nova stvar napravljena.[33]

Srednje rešenje je nastalo tokom klasičnog prava. Među prvima ga je prihvatio Pavle. Prema Pavlu, za sve što se može vratiti u prvobitni oblik smatra se da, ako materijal ostane isti, a promeni se samo oblik (npr. kada neko od tuđe bronze napravi statuu ili od srebra pehar), vlasnik statue i pehara biće vlasnik materijala.[34] Suprotno tome, ako neko od tuđih dasaka i greda od čempresa napravi brod, on će pripasti onome ko ga je napravio, jer čempresa više nema, kao ni vune u slučaju kada se od nje napravi odeća.[35]

U Pavlovom mišljenju postoji očigledna nedoslednost. U slučaju izrade bronzane statue i srebrnog pehara od tuđeg materijala, svojinu će steći vlasnik materijala jer se mogu vratiti u prvobitno stanje, tako što se pretope nazad u bronzu, odnosno srebro. Dok će brod koji je napravljen od tuđih dasaka i greda, kao i odelo koje je napravljeno od tuđe vune pripasti prerađivaču, jer se ne mogu vratiti u pređašnje stanje.[36] Međutim, to nije tačno. Brod se može rastaviti i ponovo će postojati daske i grede, a odeća se može preraditi nazad u vunu.

Pavlova nedoslednost nije slučajna jer se i u D. 41, 1, 7, 7  i  I. 2, 1, 25 kao primeri stvari koje se mogu vratiti u pređašnje stanje navode samo one koje su napravljene od metala kao što su zlato, srebro i bakar, dok se odeća i brod ne pominju. Majer-Mali sa pravom konstatuje da nedostatak jasnih rešenja po pitanju prerade vune i drveta pokazuje praktičan neuspeh srednjeg rešenja.[37]

Dakle, može se izvesti zaključak da rimski pravnici nisu dosledno sproveli srednje rešenje u svim slučajevima prerade, već samo onda kada bi nova stvar bila izrađena od tuđeg metala.

V. Bona fides prerađivača

Postojanje savesnosti (bona fides) prerađivača, kao uslova za sticanje svojine preradom, veoma je sporno među romanistima. Do pronalaska Gajevih „Institucija“ u 19. veku, dominiralo je mišljenje da je zahtevana savesnost prerađivača, a nakon toga nastaju suprotna mišljenja, jer je uočeno da Gaj u „Institucijama“ ne pominje ovaj uslov.[38]

Za razliku od Gaja,[39] Pavle je smatrao da vlasnik materijala može podići condictio furtiva protiv prerađivača (lopova), koja nije usmerena na propalu stvar, već na povraćaj novonastale stvari. Na primer, ako su pehari napravljeni od ukradenog srebra, vlasnik srebra može da podigne actio furti za ukradeno srebro i condictio furtiva za povraćaj pehara.[40] Iz navedenog proizilazi da  prerađivač ne može da stekne svojinu na novonastaloj stvari ukoliko je ukrao materijal.

Kao suprotan argument za ovu tvrdnju navodi se da vlasnik materijala može kondikcijom da zahteva ono što je došlo na mesto propale stvari, ukoliko zna da je stvar propala, kako bi povratio vrednost nove stvari.[41] Pošto mu se kondikcija daje bez razmatranja ko je vlasnik nove stvari, prema ovom mišljenju,  vlasnik materijala je mogao da podigne kondikciju i ako je prerađivač (lopov) postao vlasnik te nove stvari.[42]

Činjenicu da je Pavle sledio mišljenje da prerađivač (lopov) nije mogao da stekne svojinu na stvari koju je napravio preradom ukradenog materijala, nedvosmisleno dokazuje Pavlov fragment D. 41, 3, 4, 20, u kome je navedeno da se odeća smatra ukradenom, ukoliko je napravljena od ukradene vune.[43] Dakle, ukoliko je materijal ukraden, Pavlovo mišljenje je da se smatra ukradenom i stvar koja je nastala preradom tog materijala.

U Justinijanovom pravu otišlo se korak dalje i iz očigledno interpoliranog  Pavlovog fragmenta D. 10, 4, 12, 3 sledi da prerađivač nije mogao da stekne svojinu ukoliko je znao da materijal pripada drugome, jer je navedeno da će vlasnik materijala moći da podigne actio ad exhibendum protiv lica koje pravi mošt od tuđeg grožđa, ili ulje od tuđih maslina, ili odeću od tuđe vune, znajući da pripadaju drugome.[44] U ovom fragmentu je Pavlovo mišljenje koje se odnosi na lopova prošireno i na sve ostale slučajeve nesavesnosti, tako da prerađivač koji zna da izrađuje neku stvar od tuđeg materijala, ne može da stekne svojinu.

Na pitanje da li je u rimskom pravu zahtevano da prerađivač bude savestan kako bi stekao svojinu na novonastaloj stvari, nije moguće odgovoriti sa da ili ne. Postoji sa jedne strane činjenica da je Pavle imao u vidu savesnost (bona fides) kada je u D. 41, 3, 4, 20 okvalifikovao novonastalu stvar kao ukradenu, jer je stvorena od ukradenog materijala. Takođe, dajući kondikciju za povraćaj novonastale stvari od prerađivača-lopova, Pavle je imao u vidu bona fides. Da je ovo mišljenje i mimo Pavla postojalo među pojedinim pravnicima, proizilazi iz Julijanovog fragmenta D. 13, 1, 14, 3 i interpoliranih fragmenata Pomponija (D. 47, 2, 53, 14) i Pavla (D. 10, 4, 12, 3).[45]

Sa druge strane, vodeći izvori koji najdetaljnije govore o preradi, a to su Gai Inst. 2, 79; D. 41, 1, 7, 7 i I. 2, 1, 25, ni u jednom segmentu ne pominju savesnost prerađivača kao uslov za sticanje svojine preradom. Dakle, može se izneti zaključak da je među pojedinim rimskim pravnicima postojalo mišljenje da prerađivač mora da bude savestan u pogledu tuđeg materijala, ili barem da ne sme da bude lopov, ali ovo mišljenje nije u praksi zaživelo do te mere da postane opšteprihvaćeno, jer da je bilo suprotno, nesumnjivo bi bona fides našla svoje mesto ako ne u Gajevim „Institucijama“, onda sigurno u D. 41, 1, 7, 7 ili u Justinijanovim „Institucijama“, kao što je to bio slučaj sa srednjim rešenjem.

Na osnovu svega navedenog može se reći da je prerada (specificatio) predstavljala način sticanja svojine u slučajevima kada neko stvori novu stvar za sebe ili drugog, bez znanja ili protiv volje vlasnika materijala.[46]

 

IV OBEŠTEĆENJE LICA KOJE NIJE STEKLO SVOJINU                     NA NOVOJ STVARI

Osim toga ko će steći svojinu na novonastaloj stvari, veoma je značajno odrediti kojim procesualnim sredstvom bi lice, koje nije postalo vlasnik, moglo da traži nadoknadu zbog izgubljene svojine, odnosno za uloženi rad.

 Kao što je navedeno, vlasnik materijala je mogao da podigne actio furti i condictio furtiva protiv prerađivača koji je ukrao materijal.[47] Dakle, vlasnik materijala bi podizanjem actio furti protiv prerađivača (lopova) dobio višestruki iznos vrednosti stvari, jer je ova tužba imala penalni karakter. Istovremeno, on bi podizanjem condictio furtiva dobio obeštećenje u visini vrednosti stvari koja je usled prerade propala, jer ova kondikcija ima reipersekutorni karakter.[48]

Postavlja se pitanje koje procesualno sredstvo vlasnik materijala može upotrebiti protiv prerađivača u slučaju kada nije ukrao materijal. Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, jer izvori ne daju jasan odgovor. Zbog toga Šulc ističe da su sve tri teorije rimskih pravnika primitivne, jer glavno pitanje koje se nameće u slučajevima prerade jeste obeštećenje strane koja nije stekla svojinu na novonastaloj stvari.[49]

Ipak, praznine u izvorima ne znače nužno da su mišljenja rimskih pravnika o sticanju svojine preradom bila primitivna, već može značiti da prerada tuđe stvari, van ugovornog odnosa između vlasnika materijala i prerađivača, nije bila tako česta pojava u tadašnjem pravnom životu, izuzev slučajeva krađe tuđeg materijala.

U literaturi se najčešće navode dve teorije o procesualnim sredstvima koje je vlasnik materijala imao na raspolaganju.[50] Prema prvoj, vlasnik materijala je mogao da podigne kondikciju protiv prerađivača, prema opštim pravilima pravno neosnovanog obogaćenja (condictio sine causa). Iako se ovo mišljenje može prihvatiti kao moguće, logično i pravično, ipak treba napomenuti da se ne može potkrepiti izvorima.[51]

Prema drugoj, vlasnik materijala je mogao da podigne actio rei vindicatio utilis protiv prerađivača. Ovo mišljenje je zasnovano na fragmentima D. 24, 1, 29, 1 i D. 24, 1, 30 iz kojih proizilazi da muž može da podigne actio rei vindicatio utilis protiv žene u slučaju kada je napravila odeću od vune koju joj je poklonio.[52] U ovom slučaju postoji prerada, jer je žena muževljevim materijalom napravila odeću za sebe. Međutim, mogućnost da muž podigne actio rei vindicatio utilis protiv žene najverovatnije nije data zbog prerade, već zbog pravila da su pokloni između supružnika ništavi.[53]

Ukoliko je svojinu na novonastaloj stvari stekao vlasnik materijala, prerađivač u čijoj državini se po pravilu nalazi prerađena stvar, verovatno je mogao svoje zahteve da ostvari isticanjem exceptio doli.[54]

V SPECIFICATIO I LOCATIO CONDUCTIO OPERIS FACIENDI

Prerada tuđe stvari je najčešće vršena tako što bi se zaključio ugovor o delu (locatio conductio operis faciendi) između vlasnika materijala i prerađivača. Kod ovog ugovora, prerađivač (izvođač, conductor) se obavezuje da će izraditi neku stvar za vlasnika materijala (naručioca, locator), a on se obavezuje da za to plati određenu naknadu (merces) i da isporuči materijal čijom će se preradom izraditi ugovorena stvar.[55]

Ukoliko bi bilo ugovoreno da izvođač preradom svog materijala napravi novu stvar, onda to ne bi bio ugovor o delu, već bi bila kupoprodaja.[56] Prema Gaju, neizvesno je bilo da li je zaključen ugovor o delu ili kupoprodaja kada je neko sa zlatarom ugovorio da od svog zlata napravi prstenje određene težine i oblika i da za to primi na primer 200 denara. Kasije je smatrao da se u ovom slučaju materijal prodaje, a da je rad predmet ugovora o delu, dok sa druge strane većina pravnika smatra da je zaključena kupoprodaja. Međutim, u situaciji kada je naručilac dao svoje zlato zlataru i sa njim ugovorio nagradu za njegov rad, Gaj navodi da je sklopljen ugovor o delu.[57]

Može se reći da je u osnovi Gajevog mišljenja to da vlasnik materijala postaje vlasnik stvari koja je od nje nastala. Ukoliko je zlatar svojim zlatom napravio prsten, onda će se raditi o ugovoru o kupoprodaji, jer zlatar prenosi svojinu kupcu na novonastalom prstenu. Za razliku od toga, u slučaju kada naručilac daje zlato zlataru da mu od njega napravi prsten, zlatar ne prenosi svojinu nad prstenom, jer vlasnik materijala postaje i vlasnik prstena koji je nastao preradom tog zlata. Dakle, Gajevo mišljenje je zasnovano na rešenju Sabinijanaca u pogledu prerade, a ono bi u slučaju zlata i prstena odgovaralo i u kasnijem vremenu, kada je preovladalo srednje rešenje, jer se prsten može pretopiti nazad u zlato.

Međutim, postavlja se pitanje kako bi se razlikovali ugovor o kupoprodaji i ugovor o delu u situaciji kada se primenjuje mišljenje Prokuleanaca. Strogo posmatrano, izvođač bi uvek stekao svojinu na novonastaloj stvari, bez obzira da li je ugovoreno da izradi stvar od svog materijala ili od materijala naručioca. Na primer, u situaciji kada neko ugovori da preda drvo stolaru kako bi mu ovaj napravio stolice, stolar je, u skladu sa mišljenjem Prokuleanaca, kao prerađivač postao vlasnik stolica i on bi morao da prenese svojinu naručiocu, bez obzira što mu je naručilac isporučio drvo. Samim tim ne bi se smatralo da je zaključen ugovor o delu, već ugovor o kupoprodaji.[58]

Problem je rešen tako što je stvoren takozvani princip suo nomine koji podrazumeva relevantnost volje prerađivača u pogledu toga ko će steći svojinu na novonastaloj stvari.[59] Prerađivač će steći svojinu ako tuđu stvar prerađuje sam za sebe (suo nomine), a ako je prerađuje za drugog, onda će svojinu steći to lice. Prema Pomponiju, u slučaju kada se nekoliko sastojaka pomeša kako bi se proizveo jedan lek, ili kada se od različitih esencija proizvede krema, nijedan bivši vlasnik ne može reći da je dobijeni proizvod njegov, jer je dosta bolje smatrati da pripada onome za koga je stvar napravljena.[60] Takođe, kada žena od svoje vune napravi odeću za svog muža, onda će vlasnik odeće postati muž, pod uslovom da je svojoj ženi platio vrednost vune, ali ako žena nije napravila odeću za svog muža, već mu je poklonila, takav poklon neće važiti.[61]

Na primeru supružnika najbolje se vidi funkcionisanje navedenog principa suo nomine, jer će muž steći svojinu preradom kada je žena proizvodila odeću za njega, ali u slučaju kada je odeću proizvodila sama za sebe, pa ju je kasnije poklonila mužu, muž neće steći svojinu zbog zabrane darivanja između supružnika.[62] Princip suo nomine je priznat i u fragmentu D. 41, 1, 7, 7, u kome se navodi: „Ako neko od tuđe materije sam za sebe (suo nomine) napravi novu stvar, Nerva i Prokul smatraju da je vlasnik onaj ko je stvar napravio...“.[63]

Dakle, vremenom je mišljenje Prokuleanaca da je prerađivač vlasnik nove stvari koja je nastala preradom tuđeg materijala ograničeno uslovom da je prerađivač preradom tuđeg materijala izradio novu stvar za sebe. Kada je zaključen ugovor o delu, naručilac će kao vlasnik materijala uvek postati i vlasnik napravljene stvari koja je nastala preradom njegovog materijala, jer izvođač ne prerađuje materijal za sebe (suo nomine), već za naručioca.

VI ZAKLJUČAK

Prerada (specificatio) je izazivala suprotstavljena mišljenja između pravnika iz doba klasičnog prava. Koren njihovog razmimoilaženja nalazi se u različitim sagledavanjima praktičnih pitanja u pogledu materijala i stvari koja je od njega izrađena. Na kraju, pronađeno je srednje rešenje, koje je nastalo već u klasičnom pravu, a konačnu prevagu je odnelo u postklasičnom i Justinijanovom pravu. Njime je pobedilo mišljenje Prokuleanaca, jer će svojinu na stvari koja je nastala preradom tuđeg materijala steći prerađivač, osim ukoliko se ta stvar može vratiti u prvobitni oblik, kada će je u skladu sa mišljenjem Sabinijanaca steći vlasnik materijala. Pritom, ovo mišljenje nije do kraja sprovedeno, jer se kao primeri stvari koje se mogu vratiti u prvobitni oblik navode različiti metali kao što su zlato, srebro i bakar, dok se na primer ne navode brod i odeća, koji su prema Pavlovom mišljenju dodeljivani prerađivaču, iako se mogu vratiti u daske i vunu.

U Rimskom pravu, uopšteno posmatrajući, nije zahtevana savesnost (bona fides) prerađivača. I lopov je mogao da stekne svojinu na stvari koju je napravio od ukradenog materijala, ali bi zato bio izložen sa actio furti i condictio furtiva od strane vlasnika materijala. Iz fragmenata Pavla, Julijana i Pomponija proizilazi da su postojala mišljenja da lopov i bilo ko drugi, koji je nesavesno preradio tuđu stvar, ne može postati vlasnik novonastale stvari. Međutim, ovakva mišljenja nisu postala opšteprihvaćena.

Slučajevi prerade tuđeg materijala van ugovornog odnosa verovatno su bili retki u praksi, jer u izvorima nije moguće pronaći koja procesualna sredstva su bila na raspolaganju vlasniku materijala i savesnom prerađivaču, kojim bi tražili nadoknadu štete za izgubljenu stvar, odnosno uloženi rad. Naravno, izuzetak su slučajevi krađe materijala.

Prerada tuđe stvari je najčešće vršena ugovorom o delu u kome bi se prerađivač (izvođač) obavezao da će izraditi neku stvar za vlasnika materijala (naručioca), a on bi se obavezao da za to plati određenu naknadu (merces) i da isporuči materijal čijom će se preradom izraditi ugovorena stvar. Naručilac će uvek postati vlasnik izrađene stvari, jer je izvođač nije izradio za sebe (suo nomine), već za naručioca.

 

 

 

 

Saša Tucaković ^*

SPECIFICATION (SPECIFICATIO) IN ROMAN LAW

Summary

Specification (specificatio) existed in cases when someone made some new thing from somebody else's material. The fundamental question that arises is whether the ownership on a new thing would be acquired by the owner of the material or a person who produced new thing from someone else's material. In classical law there was a dispute between the Sabinians and the Proculeans over the answer to this issue, and after a certain time a compromising solution was created. Taking into account written above, the author analyzes the concept of a new thing, acquisition of ownership by specification, remedies for reparation of a person who has not acquired ownership, as well as the relationship between specifaction and contract for provision of services (locatio conductio operis faciendi).

Key words: specificatio; acquisition of ownership; bona fides; locatio conductio operis faciendi.