Pregledni naučni članak
UDK: 343.137.5(497.11)"1860-1929"
doi: 10.46793/GP.1502.39GG
PRAVNOISTORIJSKI POGLED NA KRIVIČNU ODGOVORNOST MALOLETNIKA U SRPSKOM PRAVU**
Rad primljen: 01. 06. 2024.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2024.
Predmet analize u radu je krivična odgovornost maloletnika u srpskom pravu, tj. u Kneževini i Kraljevini Srbiji i jugoslovenskoj Kraljevini. U Kneževini Srbiji zakonodavac je u Krivičnom zakoniku od 1860. godine pitanje maloletničke odgovornosti regulisao na poseban način. Drugim rečima, domaći zakonodavac je sankcije protiv maloletnika drugačije odredio u odnosu na punoletne učinioce krivičnih dela, s tim što je i za maloletnike usvojio sistem kazne, kao primaran. Ovo rešenje važilo je i na prostoru Kraljevine Srbije, iako je bilo pokušaja, 1910. godine, da se zakonska rešenja o maloletničkoj odgovornosti promene. Do promene zakonskog tretmana prema maloletnim delikventima, na prostoru Srbije, je došlo u jugoslovenskoj Kraljevini, na osnovu Krivičnog zakonika od 1929. godine. Naime, jugoslovenski zakonodavac je propisao sistem popravljanja maloletnika, kao osnovni, umesto sistema kazne. Sve u svemu, različitost sistema, koji su primenjivani kod krivične odgovornosti maloletnika u Kneževini/Kraljevini Srbiji i jugoslovenskoj Kraljevini, ali i činjenica da maloletnički kriminalitet predstavlja jedno od najvažnijih pitanja u kriminalnoj politici, koje je i danas aktuelno, celishodno je izvršiti jedan pravnoistorijski osvrt.
Ključne reči: maloletnik, krivična odgovornost, kriminalitet, sankcije, popravljanje.
I UVOD
Važnost pitanja maloletničkog kriminaliteta najbolje oslikavaju reči jednog kriminaliste: „U kriminalnoj politici imaju se rešiti samo dva problema; pitanje o postupanju sa zločincima u povratu i sa maloletnicima“.[1] Jer, prema mišljenju „grčkog zakonodavca Likurga, bogatstvo jednog naroda ne sastoji se ni u srebru ni u zlatu, nego u telesnom i duševnom zdravlju njegove omladine i u tome da su njegovi sinovi čvrsti i istrajni da mogu sami sobom vladati i sve stvari dobro videti i pravilno odmeriti“. Zbog toga, „prva i najstarija dužnost (...) svih naroda i svih vremena“ je „podići i vaspitati narodni podmladak, jer je to najbolje jemstvo za bolji i srećniji život i lepšu i sjajniju budućnost svakog naroda“. Drugim rečima, ne sme se dopustiti da se „omladina odaje poroku i zločinu, jer se ona time kvari, pa se samim tim kvari, izrađa i izmeće i ceo narod“.[2] Ako se pak, omladina oda poroku i zločinu „mora se upotrebiti svaka mera koja je pogodna za njihovo suzbijanje“.[3]
U Kneževini Srbiji, zakonodavac je na maloletnički kriminalitet reagovao „vrlo podesnim i razumnim odredbama §§ 55, 56 i 57“ Kaznenog zakonika od 1860. godine, regulišući krivičnu odgovornost dece i maloletnika.[4] Tom prilikom, domaći zakonodavac je borbu protiv maloletničkog kriminaliteta u najvećoj meri zasnivao na sistemu kazne, što je i bilo u skladu sa učenjem klasične škole. Takođe, i jugoslovenski zakonodavac je bio prinuđen da reaguje krivično – pravnim normama na maloletnički kriminal, s tim što je on umesto sistema kazne favorizovao sistem vaspitanja i popravke.[5] Prema tome, kako je pitanje suzbijanja maloletničkog kriminaliteta od suštinske važnosti za jedno društvo, to se nameće i potreba za pravnoistorijskim osvrtom na ovo pitanje, a naročito što se njime mogu prikazati dva različita sistema državne reakcije – sistem kazne i sistem vaspitanja i popravke.
II KRIVIČNA ODGOVORNOST MALOLETNIKA U KNEŽEVINI I KRALJEVINI SRBIJI
„Zna se da čovek u početku svoga detinjstva nije svestan ni sebe ni ostaloga sveta, ono što radi, radi više po nagonu“, smatrao je Đorđe Cenić.[6] Zbog toga, domaći zakonodavac je na poseban način tretirao malololetnički kriminalitet. Drugim rečima, u Kneževini Srbiji zakonodavac je u skladu sa tadašnjim modernim pravom „podesnim odredbama individualizovao kazne, tj. on se postarao da se i subjektivna strana krivčeve volje uzme u obzir“.[7] Osim toga, imajući u vidu postepenost biopsihičkog razvitka, zakonodavac je podelio maloletnike u određene grupe i u okviru tih grupa predvideo određene krivično-pravne posledice za učinjeno krivično delo.
U § 55 Kaznenog zakonika od 1860. godine bilo je propisano da „deca, koja nemaju punih dvanaest godina neće se osuđivati za zločinstva i prestupe koja bi učinila, nego će se dati roditeljima ili tutorima da ih ovi kazne“. Jer, kod dece do 12 godina zakonodavac pretpostavlja da „jošte nemaju dovoljno ponjatija o onome što je dobro šta li zlo, naročito da nisu u stanju poznati i sledstva koja njihovo delo za sobom vuče“;[8] odnosno, razlog zbog koga deca do 12 godina nisu krivično odgovarala je bio u tome što se smatralo da nemaju zločinačku volju.[9] U procesnom smislu smatralo se da je „besciljno da se takvi maloletnici stavljaju pod sud, pošto je izviđanju pred sudom pored ostalog zadatak to, da se utvrdi krivična odgovornost optuženikova, a to kod maloletnika ovoga doba zakon isključuje, jer on u napred smatra da su oni takva dela izvršili bez razbora“.[10] Ali, iako deca do 12 godina nisu bila krivično odgovorna, ona su bila poveravana roditeljima ili tutorima da ih kazne. Međutim, takvo zakonsko rešenje bilo je na udaru kritika. Drugim rečima, smatralo se da „ne treba ostavljati roditeljima“ izvršenje kazne nad detetom, „nego da sud ima da „preporuči policajnoj vlasti da pod njenim nadzorom roditelji ili tutori ono učine šta zakon kaže´“.[11] Naime, takvo mišljenje je bilo rezultat onoga što se dešavalo u praksi. U tom smislu, zabeležen je primer „jednog deteta ´između devet i deset godina´ koje je ´nemajući nikakvog domaćeg vaspitanja, već od roditelja krajnje razmaženo i napušteno, jednog slugu očevog iz puške na mestu ubilo, pošto mu je najpre povikalo ´drž se bre sad ću te ubiti´; i za ovakvu grdnu krivicu sva se stvar na ovome prošla: načelnik okružni, koji je s ocem detinjim dobro živio, došavši na mesto ubistva, poviče ubici ´a što si lolo to učinio´, a otac ´o sinko šta si to učinio, to ne valja´´“.[12]
Drugu grupu, tzv. mlađe maloletnike činili su maloletnici od navršenih 12 do nenavršenih 16 godina. Mlađi maloletnici su tretirani u krivično-pravnom smislu kao deca do 12 godina, ukoliko bi se dokazalo da su bez razbora učinili zločinstvo ili prestup.[13] Pod razborom se smatrala „moć raspoznavanja“[14], tj. smatralo se da je razbor „znanje onoga što se hoće, što se radi i što može da proizađe iz te radnje. Jer pri pitanju da li je bilo razbora ili ne, ne treba se obazirati samo na nameru kao stvarno delo volje, nego i na ocenu momenta o intelektualnoj sposobnosti učinioca o njegovoj umnoj i fizičkoj razvijenosti, tj. treba oceniti da li je izvršeno delo posledica pravilno shvaćenog reda i razumevanja kažnjivih posledica.“ S tim u vezi, na primer „kod nedozrelog deteta koje zapali stog sena da vidi kako gori, imamo nameru, ali se ne može uzeti da je radilo i sa razborom o šteti ili krivici“, konstatovano je u odlukama Opšte sednice i odeljenja Kasacionog suda.[15]
U § 56 Kaznitelnog zakonika bilo je propisano i to da ako je maloletnik od 12 do 16 godina „bez razbora, ali iz rđave navike učinio zločinstvo ili prestup, onda će se dati gde bude određeno, da se popravi, i na tom popravljanju mogu ostati najviše do osamnaeste svoje godine“. Pod zakonskim izrazom „iz rđave navike“ zakonodavac je podrazumevao „mladež već pokvarenu koja je više puta grešila i već joj je grešenje u običaj prešlo“.[16] U praksi, ova zakonska odredba nije doslovno primenjivana. Jer, u vreme donošenja i početka primene Zakonika u Srbiji nije bilo popravnih domova. Štaviše, rečju Dušana Subotića: „Mi ni posle punih 50 godina postojanja ovog zakonskog naređenja nismo stigli da podignemo takav zavod za popravku nedoraslih od 12 do 16 godina.“[17] Zbog toga, vladalo je mišljenje da je za ove mlade krivce najbolje da ih policijska vlast ´kod kog majstora na zanat da, i ne gubi iz vida nastojavati da se na zanatu koliko je više moguće poprave i nauče´“.[18]
U § 57 Kaznitelnog zakonika je bilo propisano da ako bi se dokazalo da je mlađi maloletnik (navršenih 12, nenavršenih 16 godina) učinio zločinstvo ili prestup sa razborom, da se kazni: „Za učinjeno zločinstvo, za koji bi zakon donosio smrt ili robiju, zatvorom od jedne godine dana do deset godina. Za prestup, najviše polovinom one kazne, na koju bi se osudio da je stariji; no u ovom slučaju može se odsuditi i manje od ovoga, što zakon najmanje donosi za delo koje je učinio, ako sud nađe da još po čemu to zaslužuje. No u nikakvom slučaju ne mogu se oni presudom na gubitak građanske časti osuditi.“[19] Prema tome, mlađi maloletnici nisu mogli biti osuđeni na smrtnu kaznu, robiju i gubitak građanske časti. Ali, s druge strane, rečju Dimitrija LJ. Protića: „Kod nas čim maloletnik izvrši krivično delo i bude uhvaćen, njega policijska vlast zatvori i on u zatvoru dolazi u dodir s ostalim odraslim prestupnicima i kvari se“.[20] Zbog toga, Ministar Pravde je raspisom Br. 45053 od 19. septembra 1921. godine preporučio „´sudovima za maloletna lica koja se nalaze u pritvoru, (da) drži po mogućstvu odvojene od odraslih teških zločinaca i da po krivicama maloletnika postupi prvenstveno, što većom brzinom´“. Osim toga, 1912. godine „došlo se na ideju da se deca od 12 – 16. godine izvuku iz zatvora i smeste u naročitu školu za popravku“. Tako, „ubrzo se došlo do jednog malog zavoda, gde se odmah smestio jedan broj maloletnih krivaca“. Ali, za vreme rata zavod je prestao sa radom, da bi početkom 1921. godine bio ponovo otvoren u Beogradu kao „Dom za vaspitanje maloletnika“. U Domu su se deca obučavala „raznim zanatima, učila su školu, pevanje, sviranje, i t. d. Dom je bio organizovan ´kao jedna uređena porodica´“. Vladao je stav da „dete u njemu treba da nađe svoju novu porodicu, u kojoj prvu reč vodi ljubav i poverenje“. U Domu su postojale radionice: „krojačka, obućarska, knjigovezačka i stolarska“. Učenici su provodili „svakog dana po šest časova na radu u radionicama, a dva časa dnevno“ su bili posvećeni nastavi. „Kako bi život u Domu postao ubrzo dosadan i monoton, to se unosilo veselost negujući veštine, kao što su muzika, pesma, pozorište, gimnastika i t. d. Kad god je lepo vreme učenici su se izvodili u ekskurzije.“ Zanimljivo je bilo to što maloletnici, koji su se nalazili u Domu, su „većina bili siročići, bez oca ili majke t.j. bez vaspitanja ili nadzora, i da su većinom osuđivani na zatvor, a odgovarali su za skitnju, besposličenje i sitne krađe“. Sve u svemu, i pored raspisa Ministarstva Pravde i Unutrašnjih dela, bilo je „još dosta maloletnika koji i dalje leže po zatvorima s okorelim zločincima“.[21]
Naposletku, u § 58 Kaznitelnog zakonika je stajalo da „ako bi krivac imao punih šesnaest godina, a još ne bi navršio dvadeset prvu godinu, moći će se osuditi najviše na dve trećine one kazne, koju zakon donosi za delo učinjeno; a kada bi zakon donosio za učinjeno delo smrt, on će se osuditi na robiju ili zatočenje od deset do dvadeset godina“. Prema tome, tzv. stariji maloletnici nisu mogli biti osuđeni na smrtnu kaznu. Umesto smrtne kazne imala se dosuditi robija. S tim u vezi, događalo se da „prvostepeni sudovi...osuđujući mladoletnike na robiju, ne stavljaju u presudama naročito: da mladoletnici osudu izdržavaju bez okova prema §. 58. Kazn. Zak., i da ne gube građansku čast po §§. 57. i 58. Kazn. Zak.“, što je davalo „povoda ništenju presuda, jer se po §. 14. Kazn. Zak. robija redovno izdržava u okovu, a sa njom ide i gubitak građanske časti po §. 18 Kazn. Zak.“ Tim povodom, da se ne bi i u „buduće na štetu pritvorenika, uz odugovlačenje same stvari, ovakve radnje produžavale“, u Raspisu Ministra Pravde od 15. juna, 1890. god., Br. 3086, je bilo preporučeno sudu da „pri osudama mladoletnika na robiju, naročito označuje u presudama, da kaznu izdržavaju bez okova i da ne gube građansku čast“.[22]
Početkom XX veka, zakonsko rešenje o postupanju sa maloletnicima, koje je podrazumevalo sistem kazne, bilo je kritikovano kao „izostalo za zakonodavstvima svih kulturnih naroda“. Osim toga, u praksi se pokazalo da maloletnički kriminalitet raste. Tako, u „kaznenim zavodima za vreme od 1888-1890. bilo je i to: u 1888. 248, u 1889. 225 i u 1890. 295 maloletnika, dotle je samo u beogradskom kaznenom zavodu bilo njih 446 na dan 22. oktobra 1909. godine, a u požarevačkom 42 na dan 26. oktobra, što svega čini 488 maloletnika“.[23] Zbog toga, reforma zakonodavstva se nametala kao neophodna, pa je 1910. godine bio izrađen Projekat Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije. „Osnovna misao, kojom se projekat rukovodio pri ovoj reformi i na kojoj cela reforma počiva, jeste vaspitanje i popravljanje maloletnika“.[24] Međutim, uprkos dobroj zamisli zakonodavca, Projekat nije bio ozakonjen usled nepovoljnih društveno – političkih okolnosti – Prvog svetskog rata. Stoga, kritikovano zakonsko rešenje od 1860. godine primenjivalo se, na prostoru Srbije, sve do okončanja krivično-pravne unifikacije u jugoslovenskoj Kraljevini.
III KRIVIČNA ODGOVORNOST MALOLETNIKA U JUGOSLOVENSKOJ KRALJEVINI
Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca proizašla je potreba za pravnom unifikacijom. Tako, u oblasti materijalnog krivičnog prava donet je Krivični zakonik za Kraljevinu Jugoslaviju, 27. januara 1929. godine. U ovom Zakoniku bila je regulisana krivična odgovornost maloletnika, s tim što je jugoslovenski zakonodavac, za razliku od srbijanskog od 1860. godine, posmatrao „moralno napuštenu i zločinačku decu ´ne kao ogorčene neprijatelje, čiju je volju neophodno potrebno slomiti, već pre svega kao lica, kojima treba pružiti pomoć´ u velikom cilju popravljanja“.[25] Prema tome, jugoslovenski zakonodavac je potisnuo sistem kazne, a predvideo, kao primaran sistem vaspitanja i popravke, oslanjajući se pritom na rešenja iz srbijanskog Projekta od 1910. godine.
U § 26 jugoslovenskog Krivičnog zakonika bilo je propisano da „dete koje učini delo, zbog kojeg krivični zakon propisuje kaznu, ne može se ni goniti ni kazniti“. Pod pojmom deteta zakonodavac je smatrao lice koje nije navršilo 14 godina.[26] Prema tome, jugoslovenski zakonodavac je u odnosu na srbijanskog od 1860. godine pomerio stadijum apsolutne nekažnjivosti od 12 do napunjenih 14 godina. Isto rešenje u pogledu starosti za apsolutnu nekažnjivost nalazilo se i u Projektu od 1910. godine. Naime, razlog za pomeranje starosne granice za apsolutnu nekažnjivost bio je motivisan, pre svega, novim zakonskim rešenjima u drugim državama.[27] Osim toga, napominjalo se, još 1910. godine da „kad se uzme u obzir nepismenost, slaba prosvećenost i nedovoljno razumevanje prava i dužnosti kod većeg dela našeg naroda, onda se za dete od 12 godina ne može reći da je moralno zrelo, da se njegov karakter toliko razvio, da može da shvati prirodu i značaj svoga dela“. Ako, pak, dete od 12 godina može da „razlikuje pravo od neprava, ipak ono nema dovoljno snage da uguši svoje želje, niti može da se odupre iskušenjima“.[28] „Takvo će se dete predati roditeljima ili starateljima ili školskoj vlasti da ga oni kazne, kad se o njemu staraju i da nad njim vode nadzor“, stajalo je u Zakoniku. Kazna je u tom slučaju, po pravilu, morala biti samo disciplinska, „po slobodnoj uviđavnosti roditelja, staratelja ili školske vlasti“.[29] S druge strane, „ako je ovakvo dete napušteno ili moralno pokvareno, predaće se zavodu za vaspitanje ili podesnoj porodici, gde će ostati dok ne bude popravljeno, ali najduže do navršene sedamnaeste godine“.[30] Da li je dete napušteno ili moralno pokvareno imao je da oceni sud „kako prema dotadašnjem vladanju deteta, tako i prema sredini u kojoj se dete nalazi kao i prema izvršenom delu, a u svima sumnjivim slučajevima može kao veštake pozvati učitelje, vaspitače i t.d.“.[31] Zakonski izraz „moralno pokvareno“ dete bio je kritikovan. Jer, rečju Č. Marjanovića „za svakog onog, koji iz bliže poznaje psihologiju deteta, vrlo je sumnjivo, da bi se za jedno dete, makar to bilo i za dete do četrnaeste godine života, moglo reći, da ono već u ovom svom dobu, može biti moralno pokvareno. Moralna pokvarenost, već po samom svom pojmu, predpostavlja izvesnu moralnu zrelost.“ Zbog toga, bilo je predlagano da se izraz „pokvaren“ izbaci i da se zadrži samo izraz „napušten“.[32] Pored toga, postojao je još jedan, veći problem. Naime, prema zakonskoj formuaciji prinudno vaspitanje je imalo da traje dok se dete ne popravi, „ali najduže do sedamnaeste godine“. Prema tome, i u slučaju da se maloletnik „nije nimalo popravio i pokazuje potpunu moralnu pokvarenost, a nalazio se u zavodu za prinudno vaspitanje, on će odmah po navršenoj 17. godini izaći na slobodu“. Jer, „na žalost, nije u tom slučaju bio dopušten smeštaj u zavod za popravljanje do punoletstva ili stvarnog popravljanja“ (ako je do popravljanja došlo pre punoletstva).[33]
Drugu grupu maloletnika, starosne dobi od napunjenih 14 do nenavršenih 17 godina, zakonodavac je tretirao na poseban način. Naime, ovaj srednji ili prelazni stadijum maloletnika, tzv. mlađe maloletnike, zakonodavac je upodobljavao deci, u slučaju kada oni nisu mogli da „shvate prirodu i značaj dela ili prema tome shvatanju da rade“.[34] Jedina razlika u načinu ophođenja prema ovom srednjem stadijumu i deci je bila u tome što je zakonodavac umesto izraza da „školskim vlastima“ može biti povereno da kazne, vode nadzor i staranje nad maloletnicima od 14. do 17. godine, odredio da to mogu činiti „lica, koja se o tom maloletniku staraju“.[35] Da li će se maloletnik upodobiti detetu u smislu kažnjavanja ili ne, tj. o pitanju podobnosti za uračunljivost rešavalo se u svakom konkretnom slučaju.[36] Tom prilikom, nije bilo dovoljno „uzeti samo razbor u oceni pitanja: da li maloletnika treba kazniti ili ne, jer razbor predstavlja samo intelektualnu stranu“. Drugim rečima, za „potpunu zrelost pored umne razvijenosti tražila se naročito još i zrelost karaktera: potrebno je bilo dakle, da je volja u toj meri razvijena, da se maloletnik „mogao odupreti nagonu koji ga je gonio na zlo“.[37]
Ako je mlađi maloletnik bio toliko zreo da je mogao da „shvati prirodu i značaj svoga dela“, ali je pritom iz „očevidne nepromišljenosti ili lakomislenosti“ izvršio delo „neznatnije prirode“ imao je da se sankcioniše ukorom, a ukoliko je izvršio delo „teže prirode“ otpuštanjem na prokušavanje. S druge strane, ako je maloletnik bio „napušten ili moralno pokvaren“ i pri tome izvrši krivično delo upućivan je na osnovu sudske presude u zavod za vaspitanje, s tim što ako je maloletnik bio „toliko pokvaren, da ne može biti popravljen u zavodu za vaspitanje, morao se uputiti u zavod za popravljanje“.[38] Međutim, ovaj zakonski propis o moralno pokvarenim i napuštenim maloletnicima je u praksi bilo teško ostvariti. Jer, u jugoslovenskoj Kraljevini, a „naročito u Srbiji bilo je još vrlo malo zavoda za napuštenu i zločinačku decu“, a jugoslovenski Zakonik, „pridruživši se u tom pravcu najnaprednijim zemljama, zahtevao je po sadržini svojih dotičnih §§-a veliki broj tih zavoda“. Osim toga, nije bilo „čak ni određeno jasno, u čemu će biti razlika između zavoda za vaspitanje i zavoda za popravljanje“. Zbog toga, savremenici su smatrali da bi „bilo mnogo bolje za interese krivičnog pravosuđa i potrebno za interese društva i celishodnu represiju, ako bi se svi dosta zreli i moralno pokvareni mlađi maloletnici upućivali samo u zavode za popravljanje“.[39] Naposletku, u Zakoniku je, u pogledu mlađih maloletnika, bilo propisano i to da „koji mlađi maloletnik, pošto je navršio petnaest godina, u zavodu za vaspitanje ili u zavodu za popravljanje ili van zavoda učini zločinstvo i sud nađe da je toliko zreo, da je mogao shvatiti prirodu i značaj svoga dela i prema tome shvatanju raditi, kazniće se prema propisu § 30 (dakle podjednako sa starijim maloletnikom). Za drugo krivično delo učinjeno za vreme trajanja vaspitanja ili popravljanja, kazniće se disciplinski“.[40] „S merama određenim protiv mlađih maloletnika nisu skopčane nikakve druge pravne posledice. Mlađi maloletnik, protiv koga su te mere određene, smatra se neporočnim“, stajalo je u § 29 Krivičnog zakonika od 1929. godine. Naime, ratio legis § 29 Krivičnog zakonika je, prema slovu „Objašnjenja projekta od 1922. godine“, u tome što su propisi o odgovornosti mlađih maloletnika proizilazili iz „želje, da se izbegne ´rđavo dejstvovanje kažnjenja na njihovo moralno razviće, koje potiče otuda što jednom kažnjeni ostaju uvek žigosani kao krivci, kao i kvarenje u moralnom pogledu u kaznenim zavodima´“. S tim u vezi, zakonodavac je imao u vidu posledice krivično - pravne prirode, a ne i građansko – pravne.[41]
U treći, poslednji stadijum maloletnika su spadala lica, koja imaju 17, a nisu navršila 21 godinu života.[42] Za ovaj stadijum tzv. starijih maloletnika je važilo pravilo apsolutne kažnjivosti. Jer, zakonodavac je išao od pretpostavke da je u „to doba života maloletnik dosta zreo i podoban za uračunljivost“. Stoga, u Zakoniku se ne naređuje „prema starijim maloletnicima prinudno vaspitanje, već kažnjavanje, ali uzimajući u obzir, da kod ovih lica obično nema dovoljno životnog iskustva i potpune fizičke i umne zrelosti i da u to doba vrlo jako utiču na vladanje strasti, zakonodavac je propisao specijalno kažnjavanje, koje je vezano ne samo sa ublažavanjem kazne, već i sa drugim osobinama“.[43] S tim u vezi, stariji maloletnici nisu mogli biti osuđeni na smrtnu kaznu, večitu robiju i gubitak časnih prava.[44] „Umesto smrtne kazne ili večite robije dolazi robija ili zatočenje najmanje 7 godina, a ako je u zakonu propisana vremena kazna, ne sme ista preći 10 godina robije ili zatočenja“. Osim toga, „sud nije bio vezan minimumom kazne propisanim za izvršeno delo i mogao je da smanji meru kazne još više“. Štaviše, mesto robije ili zatočenja, sud je mogao izreći strogi zatvor ili zatvor.[45] U cilju sprečavanja „kriminalne zaraze“ bilo je propisano i to da „osuđeni stariji maloletnik sve do navršene dvadeset i prve godine izdržava kaznu odvojen od punoletnih u naročitim zavodima“.[46]
IV ZAKLJUČAK
Jedno od najvažnijih kriminoloških pitanja jeste pitanje maloletničkog kriminaliteta. Jer, društvo u kome se omladina odaje poroku i kriminalu jeste društvo čija je dobra budućnost pod znakom pitanja. Zbog toga, kada prevencija maloletničkog kriminaliteta ne urodi plodom, poseže se za represivnim merama. Ali, kako je reč o maloletničkom kriminalitetu, to i reakcija na njega zahteva određene specifičnosti.
U Kneževini Srbiji je krivični zakonodavac bio svestan činjenice da maloletnici predstavljaju posebnu grupu kriminogenih ličnosti. Zbog toga, u Krivičnom zakoniku od 1860. godine pitanje maloletničke krivične odgovornosti je bilo posebno regulisano. Tako, lica do 12 godina su zakonski bila definisana kao deca i nisu podlegala krivičnoj odgovornosti, dok su maloletnici od 12. do 21. godine bili podeljeni u dve grupe – mlađe maloletnike (od 12. do 16. godine) i starije maloletnike (od 16. do 21. godine). Saglasno klasičnoj školi, pod čijim uticajem je bio domaći zakonodavac od 1860. godine, i za maloletnike je važio sistem kazni, ali različit u odnosu na punoletne izvršioce krivičnih dela. Ipak, postojala je i zakonska mogućnost da se u određenim slučajevima, mlađi maloletnik uputi na popravljanje, a ne da se kazni. Ali, kako u Kneževini i Kraljevini Srbiji nije bilo zavoda za popravljanje, to je ova odredba ostala mrtvo slovo na papiru. Umesto u zavod za popravljanje, određeni mlađi maloletnici su upućivani na popravljanje kod zanatlija.
U jugoslovenskoj Kraljevini, usled procesa unifikacije krivičnog prava, u pogledu maloletničkog kriminaliteta promenio se primarni sistem državne reakcije. Drugim rečima, umesto sistema kazne, koji je važio u Kneževini i Kraljevini Srbiji, bio je predviđen sistem popravke kao osnovni. Jer, sistem kazne za posledicu nije imao smanjenje maloletničkog kriminaliteta. Naprotiv, broj maloletnih učinilaca, koji su bili zatvorski kažnjavani se povećavao iz godine u godinu. Zbog toga, ali i zbog zakonskih rešenja, koja su važila u evropskim državama, jugoslovenski zakonodavac se opredelio za potiskivanje sistema kazni prema maloletnicima. Osim toga, jugoslovenski zakonodavac je pomerio granicu apsolutne nekažnjivosti sa 12 na 14 godina. Jer, kako se u to vreme obrazlagalo „kad se uzme u obzir nepismenost, slaba prosvećenost i nedovoljno razumevanje prava i dužnosti kod većeg dela našeg naroda“, ne može se uzeti ni da je dete od 12 godina moralno zrelo. Prema tome, prilikom regulisanja ovako osetljivog pitanja ne treba se voditi samo tuđim rešenjima, koliko god se činila dobrim, već treba uzeti u obzir i to za kakvo se društvo propisuju ta zakonska rešenja.
Biljana Gavrilović Grbović*
LEGAL-HISTORICAL OVERVIEW OF THE CRIMINAL LIABILITY OF MINORS IN SERBIAN LAW
Summary
The subject of analysis in the paper is the criminal responsibility of minors in Serbian law, i.e. in the Principality and Kingdom of Serbia and the Kingdom of Yugoslavia. In the Principality of Serbia, in the Criminal Code of 1860, the legislator regulated the issue of juvenile responsibility in a special way. In other words, the domestic legislator determined the sanctions against minors differently compared to adult perpetrators of criminal acts, with the fact that it also adopted a punishment system for minors, as a primary one. This decision was also valid in the territory of the Kingdom of Serbia, although there were attempts, in 1910, to change the legal decisions on the responsibility of minors. The change in the legal treatment of juvenile delinquents, in the territory of Serbia, occurred in the Kingdom of Yugoslavia, based on the Criminal Code of 1929. Namely, the Yugoslav legislator prescribed a system of correction of minors, as a basic one, instead of a system of punishment. All in all, the diversity of the systems that were applied to the criminal responsibility of minors in the Principality/Kingdom of Serbia and the Yugoslav Kingdom, but also the fact that juvenile crime represents one of the most important issues in criminal policy, which is still current today, it is expedient to carry out a legal historical review.
Key words: minor, criminal liability, criminality, sanctions, correction.
* Docentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, bgavrilovic@jura.kg.ac.rs.
** Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2024. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije.
[1] Ar., Staranje o napuštenoj deci, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 5, 1906, 427.
[2] I. M. Jelić, Zaštita otpuštenih osuđenika i maloletnika kao socijalna potreba i način njena izvođenja, Beograd, 1934, 40, 41.
[3] Ibid., 44.
[4] G. Niketić, Kazneni zakonik i Krivični sudski postupak Kraljevine Srbije protumačen odlukama Opšte sednice i odeljenja Kasacionog suda sa predgovorom Dr. Duš. Subotića, Beograd, 1911, XIX.
[5] Č. J. Marjanović, O položaju maloletnika u materijalnom krivičnom pravu, Beograd, 1935, 153.
[6] Đ. D. Cenić, Ob˙snenđ Kaznitelngú zakonika za Kn˙žestvo Srbiju, Beograd, 1866, 190.
[7] G. Niketić, op. cit., XIX. Pitanje o „uračunljivosti, odnosno neuračunljivosti maloletnih lica, pre nego u ostalim zakonodavstvima, svoje rešenje našlo je kod Francuza - prvo u Krivičnom zakoniku od 6. oktobra 1791. god., a zatim i u poznatom Napoleonovom Krivičnom zakoniku od 12. februara 1810. godine“ (Č. J. Marjanović, op. cit., 142).
[8] Đ. D. Cenić, op. cit., 191.
[10] O. o. 11. decembra, 1909. god., Br. 14129, G. Niketić, op. cit., 37.
[12] Ibid., 195-196.
[13] Vid. §56 Kaznitelnog zakonika za Kneževinu Srbiju od 1860. godine (Đ. D. Cenić, op. cit., u daljem tekstu kod navođenja §: Kaznitelni zakonik za Kneževinu Srbiju od 1860. godine).
[14] Đ. D. Cenić, op. cit., 193.
[15] O. o. 8. decembar 1898. god., br. 9356. – O. o. s. 8. januara 1899. god., br. 10528, G. Niketić, op. cit., 38. Sud je imao da ceni da li je bilo razbora ili ne. U tom smislu, Kasacioni sud je doneo odluku u kojoj je bilo navedeno da „porotni sud ne može rešavati pitanje o razboru, jer po čl. 30 Zak. o poroti, porotnici rešavaju samo pitanje o tome: je li optuženi kriv ili nije kriv, a pitanje o razboru kao zakonskoj meri za primenu kazne spada u nadležnost državnih sudija“ (O. o. 25. septembar 1818. god., br. 6974, Ibid., 38).
[16] Đ. D. Cenić, op. cit., 197.
[17] G. Niketić, op. cit., XIX.
[18] M. Pavlović, op. cit., 195.
[19] Vid. § 57 Kaznitelnog zakonika za Kneževinu Srbiju od 1860. godine.
[20] D. LJ. Protić, Krivično-pravni položaj maloletnika i kriminalno političke mere za suzbijanje maloletničkog kriminaliteta, Beograd, 1925, 55. Maloletni osuđenici nisu bili odvajani od punoletnih (vid. B. Gavrilović, Kriminalna zaraza – viševekovni problem domaćih kaznenih zavoda, Godišnjak Fakulteta bezbednosti, Beograd, 2016, 318).
[21] D. LJ. Protić, op. cit., 56, 72-74.
[22] G. Niketić, op. cit., 39.
[23] Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, Beograd, 1910, 173, 174.
[25] M. P. Čubinski, Naučni i praktični komentar Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije od 27. januara 1929. godine, Beograd, 1930, 91.
[26] Ibid., 92. Rečju Čubinskog, „u sadašnjim zakonicima i projektima stavlja se obično 12 i 14 godina. Samo francusko pravo čini izuzetak i ne poznaje period bezuslovne neuračunljivosti, već samo uslovnu neuračunljivost do 16 god. Na taj način moglo bi se izvesti na optuženičku klupu dete od 3 - 4 godine. Ima ipak francuskih pisaca, koji štite ovaj čudnovati red, pozivajući se na „mudrost“ francuske prokurature, koja neće u sličnim slučajevima goniti delo (Ibid., 93).
[28] Ibid., 175-176.
[30] Vid. § 26 Krivičnog zakonika od 1929. godine, https://www.uzzpro.gov.rs/doc/ biblioteka/digitalna-biblioteka/Krivicni%20zakonik.pdf, posećeno: 2. maj 2024. godine (u daljem tekstu: Krivični zakonik od 1929. godine).
[31] Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, 177.
[32] Č. J. Marjanović, O položaju maloletnika u materijalnom krivičnom pravu, Beograd, 1935, 154-155.
[34] Vid. §27 Krivičnog zakonika od 1929. godine.
[37] Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, 178.
[38] M. P. Čubinski, op. cit., 96. „Upućivanje u zavod za vaspitanje izreći će se protiv mlađeg maloletnika ako je napušten ili moralno pokvaren. U zavodu ima ostati, dok se ne popravi, ali najmanje godinu dana i najduže do navršene dvadeset i prve godine. Upućivanje u zavod za popravljanje izreći će se protiv mlađeg maloletnika, ako je toliko pokvaren, da ne može biti primljen u zavod za vaspitanje. U tom zavodu će ostati dok ne bude popravljen, ali najmanje tri, a najduže deset godina.“ (vid. § 28 Krivičnog zakonika od 1929. godine).
[39] M. P. Čubinski, op. cit., 96.
[40] Vid. § 28 Krivičnog zakonika od 1929. godine
[42] Granica od 17 godina života se uzimala na našim prostorima, „jer je to doba u kome se u nas u vrlo mnogo slučajeva zasnivala i porodica“ (Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, 177).
[43] M. P. Čubinski, op. cit., 99.
[44] U § 30 Krivičnog zakonika od 1929. godine je stajalo: „Stariji maloletnik kazniće se po pravilima za krivično delo za koje zakon propisuje smrtnu kaznu ili večitu robiju kazniće se robijom ili zatočenjem najmanje sedam godina... Stariji maloletnik ne može biti osuđen na gubitak časnih prava.“ Izuzetak od pravila da stariji maloletnik ne može biti osuđen na smrtnu kaznu bio je propisan u § 19 Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi od 6. januara 1929. godine, prema kojem „za zločin učinjen po ovome zakonu krivac će se moći osuditi na smrt, ako je u vremenu učinjenog dela imao punih 18 godina života“ (Ibid., 99-100; Č. J. Marjanović, op. cit., 172).
[46] Vid. § 30 Krivičnog zakonika od 1929. godine
* Assistant Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.