Ksenija Mrđenović^*

Pregledni naučni članak

UDK: 808.5:323.23

doi: 10.46793/GP.1502.73M

POLITIČKO (DELIBERATIVNO) BESEDNIŠTVO**

Rad primljen: 22. 08. 2024.

Rad ispravljen: 25. 09. 2024.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 09. 2024.

Priprema, sadržina i način izvođenja besede prilagođavaju se konkretnim okolnostima, potrebama, ciljevima i auditorijumu u zavisnosti od toga da li je posredi političko (deliberativno) besedništvo, sudsko besedništvo, prigodno (epideiktičko) besedništvo (svečana beseda, vojnički govor i posmrtna beseda) ili je u pitanju govor za medije. Političko besedništvo ima za cilj da ostvari uticaj na mišljenje i stavove auditorijuma, pridobije auditorijum na svoju stranu, što se ostvaruje glasanjem ili pristupanjem političkim organizacijama, predstavlja političke ideje, odluke i namere kako bi se informisali građani, stvara ugled i pozitivan imidž političkih lidera i stranaka, ali i iznošenje kritika na račun protivnika, osporavanje tuđih rezultata i protivljenje postojećoj politici. U radu biće objašnjene i precizirane specifičnosti i vrste političkog besedništva, osobine koje politički besednik treba posedovati, prilagođavanje govora auditorijumu i ostvarivanje uticaja imajući u vidu psihologiju gomile.

Ključne reči: političko besedništvo, politički besednik, lideri, auditorijum, psihologija mase.

I UVOD

“Ako nisam za sebe, ko će za mene biti?

Ako sam samo za sebe, šta sam ja?

Ako ne sada – kada?“

Talmudska izreka; Mišnah, Abot

Polis je grčka reč koja označava grad – državu[1] čije upravljanje je Aristotel stavljao svakom čoveku u nadležnost, smatrajući da čovek kao društveno biće mora učestvovati u političkom životu polisa, u suprotnom bi bio idiotes.[2] U tom periodu politika je podrazumevala ostvarivanje određenih ideja u zajednici. Te ideje morale su biti u interesu celokupnog polisa, a ne samo pojedinaca. Iako se upravljanje polisom menjalo kroz vreme i istorijske prilike, danas, više nego ikada, svakom pojedincu možemo prigovoriti nedovoljnu uključenost i nezainteresovanost za upravljanje modernim polisom čiji smo stanovnici. Jedan od načina za adekvatno vođenje polisa tada, ali i države sada, svakako je političko besedništvo.

Političko besedništvo naziva se i deliberativno (od glagola delibero, odnosno prideva deliberatus sa osnovnim značenjem razmisliti o nečemu, odmeriti, većati, pa i odlučiti), ali i simbuleutičko (grčki naziv za političko besedništvo od glagola symbouleuo – savetovanje, nagovor).^{^[3]} Svoju upotrebu u velikoj meri pronalazi još u periodu starih Rimljana i starih Grka o čemu svedoče govori Demostena, Cicerona, Kvintilijana koji se zbog svog značaja nalaze i u modernim udžbenicima retorike. Rimljani su dobro primetili da od snage izgovorene reči, njene podobnosti da ostavi jak utisak na druge zavisi ne samo ishod sudskog postupka ili formulisanje pravila za budućnost, već često i sudbina same države, jer su mnoge sudbonosne odluke donete upravo zahvaljujući lepoti i jačini izgovorene reči, ili pak sposobnosti onoga koji je izgovara da drugoga ubedi i kada svi argumenti nisu na njegovoj strani.[4]

Političko besedništvo nalazi se u čvrstoj vezi sa politikom koja, prema definiciji profesora Čedomira Čupića, podrazumeva delatnost usmerenu na osmišljavanje, organizovanje, vođenje i regulisanje zajedničkog života ljudi u skladu sa njihovim potrebama, interesima, predstavama, ciljevima i sredstvima u određenoj zajednici, uz saglasnost svih ili uz podčinjavanje sa pristankom ili bez pristanka.[5] U najširem smislu ovim pojmom obuhvata se sve ono što može imati veze sa državom i državnom vlašću.[6] Glavnim oruđem politike smatra se govor. Govor kao takav može se upotrebljavati, ali i zloupotrebljavati u različite svrhe u zavisnosti od ciljeva i namera, jer služi kao moćno oružje političkih lidera širom sveta, koji se pri svakom obraćanju trude da govori pridobiju auditorijum pred kojim se nalaze, utiču na njega, ali i da ostanu zabeleženi i urezani u istoriji države i društva. Još jedan od važnih ciljeva ove vrste besedništva jeste i nametanje volje kroz psihološki pritisak ili intelektualni uticaj, što se vrši kroz nagovaranje i ubeđivanje, laskanje masi i usmeravanje na određeno političko ponašanje.[7]

Nušić je smatrao da političke besede uvek imaju za predmet interes i dobro države i naroda i isticao da ova vrsta besede, pored ostalih govorničkih uslova, kao i širokog obrazovanja, zahteva i poznavanje naroda, njegovih pravih potreba, kao i velikih državnih interesa.^{^[8]} Kako bi objasnio značaj i uticaj besedništva na dušu i telo slušaoca Gorgija besedništvo poredi sa lekovima i ističe da kao što jedni lekovi suzbijaju bolest, a drugi, nesrazmerni, prekidaju život, tako i neki govori rastuže, drugi razvesele, treći uplaše, četvrti slušaocu usade odvažnost, a peti nekim zlim zavođenjem zatruju i začaraju dušu.^{^[9]} Kao što su lekovi tu da budu iskorišćeni za veliki broj ljudi, tako se i govori pišu za ljude međusobno različite u pogledu godina, pola, obrazovanja, znanja, informisanosti, želja, ali sa ciljem da ih zainteresuju, osvoje i pridobiju na svoju stranu.

Prema Aristotelu svaki govor sastoji se iz tri elementa: lica koje govori, predmeta o kojem govori i lica kojem se obraća pod kojim podrazumevamo slušaoca na koga se odnosi krajnji cilj ili predmet govora. Shodno tome, postoje tri vrste govora koji odgovaraju za tri vrste slušalaca.^{^[10]} To su političko (savetodavno), sudsko i epideiktičko besedništvo. Slušalac koji se nalazi u publici može biti običan gledalac, sudija ili političar.^{^[11]} Običan gledalac će odlučivati i razmatrati talenat samog govornika, sudija će odlučivati o prošlim događajima, dok će političar odlučivati o budućim događajima.^{^[12]}

Ovaj rad posvećen je političkom (savetodavnom) besedništvu, koje se prema Aristotelovoj definiciji određuje: „U političkom se besedništvu ili na nešto podstiče ili od nečega odvraća, jer uvek jedno i drugo čine oni što privatna lica savetuju na njihovo lično dobro, kao i oni što narod savetuju na opšte dobro“.^{^[13]} Sama svrha opredeljena je na štetno ili korisno, dakle onaj koji podstiče on savetuje ono što je bolje, dok onaj koji odvraća, odvraća od nečega goreg, dok se ostali motivi poput pravde, nepravde, časti ili sramote usputno pridružuju i provlače kroz govor.^{^[14]}

II PODELA POLITIČKIH BESEDA

Različite vrste političkih beseda sa sobom povlače i različitost retoričkih stilova koji se prilagođavaju konkretnoj prilici, potrebama govora, govornika i auditorijuma. Njihov cilj uglavnom ostaje isti, a to su uticaj na javno mnjenje i njegovo „zavođenje“. Podela političkih beseda prema Avramoviću može biti i na: politički govor u užem smislu, što podrazumeva svaki govor vezan za državnu vlast, njeno osvajanje i očuvanje; kao i politički govor u širem smislu, koji teži ostvarenju bilo kog drugog interesa ili cilja koji je u široj vezi sa politikom.^{^[15]} Dalje, politički govor u užem smislu se pojavljuje kao skupštinski, partijski (kongresni), agitacioni – predizborni, diplomatski, govor na mitingu, polemički, ali i veliki broj drugih govora održanih u susretu sa građanima, prilikom obraćanja naciji, proslavljanja događaja, itd.[16]

Skupštinski govor vezuje se za mesto na kome se izvodi, a to je skupština kao važan organ koji poseduje četiri funkcije: predstavničku, zakonodavnu, izbornu i kontrolnu. Ona je mesto na kome se veliki broj govora održava svakodnevno, u okviru uobičajenih aktivnosti. Međutim, upravo tamo se izvode govori neprimerenog sadržaja. Naime, svedoci smo činjenice da se često prilikom sukobljavanja i razmene mišljenja sem uobičajenog načina obraćanja koriste neoubičajeno visok ton, neprimeren vokabular, pa čak i fizički kontakti neistomišljenika. Razlozi za izrazitu glasnoću govornika mogu biti višestruki. Nekada, to je način za pridobijanje publike, vraćanje koncentracije i pažnje slušalaca, dok nekada govornik tome pribegava kao poslednjem sredstvu u nedostatku drugih, pa čak i u nedostatku vlastitog znanja. Govornica u skupštini često služi kao vid promocije ideja, programa i stranaka, iako postoji posebno pitanje o kome tom prilikom treba diskutovati. Oni koje govore saopštavaju, idealno je da budu i njihovi pisci, jer im to omogućava dobro poznavanje teme o kojoj govore. Zarad veće ubedljivosti, spontanosti i iskrenosti poželjno je da govori budu saopštavani bez čitanja, ali svedoci smo i suprotnog.

Zabrane čitanja bile su aktuelne u srpskoj skupštini u XIX veku, kao i u engleskom Domu lordova 1936. godine.[17] Improvizovanje, govor „iz glave“, kao i govor „iz srca“ često na pozitivan način utiču na auditorijum koji u tom slučaju poklanja veće poverenje samom govorniku. Govornik čak i nakon adekvatne pripreme mora biti spreman na improvizaciju i odgovor na svako moguće pitanje koje može biti predmet skupštinske sednice. Pored svih navedenih veština potrebno je ovladati sobom, obuzdati gnev i bes usled kritika, dobacivanja, provokacija, pa čak i vređanja, jer samo takav govornik može sačuvati autoritet i blagonaklonost auditorijuma. U vremenu u kom živimo, usled prevelike agresije koja dopire sa svih strana, usled ratova, sukoba, neprilika, najmanje pažnje i pohvala zavređivaće govornik koji se u tom maniru ponaša i ophodi u situacijama kada je posredi važan državni interes i govor o temi od nacionalnog značaja. Dugi, dosadni govori sa ujednačenom dikcijom, istog tempa, intenziteta i bez cezure ne drže pažnju auditorijuma i treba ih izbegavati.

Partijski govor po svojim opštim odlikama posvećen je prijateljskom auditorijumu, što podrazumeva da su slušaoci naklonjeni članu partije kojoj i sami pripadaju.[18] U situacijama kada je govor upućen lideru partije često se pretvara u hvalospev o njegovom liku i delu, te poprima obeležja panegirika.[19]

Agitacioni – predizborni govor karakteriše obraćanje velikom auditorijumu, vezivanje za mesto u kome se govor održava, pominjanje istaknutih ličnosti tog mesta, niz duhovitih opaski, poznavanje lokalnih problema, visok stepen saosećajnosti sa građanima.[20] Za uspeh same kampanje često je potreban čitav niz aktivnosti, koji ne podrazumevaju samo vrsne retoričke sposobnosti, već i niz stručnjaka koji će obezbediti sve ostale propratne stvari koje jednu kampanju čine.[21] Sadržinu govora uglavnom čini nabrajanje svih rezultata koje je partija do sada ostvarila, ali i niz svih onih koje će ostvariti ukoliko na izborima steknu poverenje građana i budu birani. U pogledu retorike i govorničkih sposobnosti ovi govori su uglavnom odgovarajućeg kvaliteta, no najveća mana im je upravo činjenica da se sadržina ovih govora često ne sprovodi u delo.

Diplomatski govor podrazumeva pre svega poznavanje diplomatskih veština, poznavanje opšte kulture, kao i visok stepen samokontrole.[22] Govornik ove vrste treba biti odmeren, mudar, elokventan, staložen i sugestivan. Suština ove vrste govora jeste da se ostvare navedeni ciljevi bez pravljenja ustupaka drugoj strani i bez odustajanja od svojih principa, a koliko će to biti ostvareno zavisi od osobina kojima je pojedinac, diplomata oplemenjen.

Govor na mitingu je govor posvećen masovnom auditorijumu, što podrazumeva niz specifičnosti. Treba voditi računa da se ove vrste govora prilagođavaju upravo konkretnoj gomili imajući u vidu da se svi pripadnici gomile pod međusobnim uticajem ponašaju kao jedno, te su povedeni osećajem moći i važnosti. Kod ovih govora neretko se pribegava i zavođenju mase, pa i zastrašivanju u pogledu toga šta će se dogoditi ukoliko na izborima neko drugi bude izabran, kao i vraćanju u prošlost, spominjanju svih prethodnih rezultata, stavljajući akcenat i na sve ono što će se u budućnosti dogoditi ukoliko budu odabrani. U svemu ovome se i preteruje, pa ponekad ti rezultati ne budu zaista sprovedeni u delo, ali kako stara izreka kaže - cilj ne bira sredstvo.

Polemički govor najčešće podrazumeva različite vrste debate između političkih protivnika. Koliko će ovaj vid govora biti sadržajan, zanimljiv i poželjan za auditorijum zavisi od samih govornika. Neretko se on pretvara u prepucavanje neistomišljenika, pa se umesto konkretnih argumenata govornici služe iznošenjem različitih optužbi na račun onog drugog, iznošenjem detalja iz privatnog života, udaljavanjem od teme, ali i korišćenjem psovki i raznih drugih neprimerenih načina izražavanja. Smatramo da je veliki problem ove vrste govora zapravo neadekvatna priprema, jer često predstavlja svojevrstan problem svima onima koji se sa njim uhvate u koštac. U slučaju da je polemički govor u okviru televizijske emisije, njen tok može imati dva moguća scenarija. U prvom, pitanja su unapred poznata samom govorniku, što je lakši način koji mu omogućava da se pripremi i unapred nauči svoje odgovore, dok u drugom slučaju mora posedovati široko znanje ne samo konkretne teme, već i svih onih koje sa njom mogu biti dovedene u vezu, kako bi uz pomoć improvizacije došao do zadovoljavajućeg odgovora.

III POLITIČKI BESEDNIK

Politički besednik u savremenom društvu ima važnu ulogu, s obzirom da se nalazi na „frontu“ gde svaka izgovorena reč putem sredstava javnog informisanja dopire do velikog broja ljudi. Snaga i lepota javno izgovorene reči u političkom komuniciranju u sadejstvu je sa namerom govornika da delotvorno utiču na politički auditorijum.[23] Možemo slobodno reći da se on ne smatra običnim govornikom, već svojevrsnim arhitektom koji ima za cilj povezivanje političkih ideja i ljudi. Njegov zadatak je da pronikne u suštinu i ovlada umetnošću javnog govorenja u političkom kontekstu, istražujući kako reči i stil mogu oblikovati javna mišljenja, pokrenuti pojedince i usmeriti političke tokove u željenom pravcu. Pored govorničkih veština od besednika se očekuje da bude analitičar, strateg i lider koji ume da pronikne u ljudsku dušu i razume ljudske aspiracije i strahove. Odabirom pravih reči, njihovim adekvatnim pozicioniranjem, odgovarajućom dikcijom, glasnoćom i adekvatnom upotrebom cenzure govornik treba da inspiriše i motiviše. Različite retoričke tehnike mogu promeniti raspoloženje publike, pridobiti je na svoju stranu ili je odbiti. Prema Aristotelu se na ljude deluje putem razuma (logos), preko osećanja (pathos) i putem ličnosti govornika (ethos). Uzimanjem u obzir sva tri elementa postiže se željeni cilj i uspešnost političkog besedništva.

Besednik je onaj koji besedu stvara, prilagođava auditorijumu i prezentuje prema redovnom toku stvari (ako izuzmemo sve one situacije u kojima govore pišu anonimni ljudi, oni koji se nalaze „iza kulisa“ i čija imena ne saznajemo).^{^[24]} Kada govornik stane za govornicu, on ostaje sam, te ukoliko nije osetio svoj govor, poistovetio se sa njim i pronikao u suštinu, uzalud napori svih anonimih lica koja su govor pisala, jer publika ostaje ravnodušna, nezainteresovana i sa željom da se kraj što pre nazire.[25] O značaju i uticaju besednika Dibroka je govorio: „Vi, gospodo, koji raspolažete plemenitim besedničkim osobinama, potrudite se da još za rana izazovete i probudite u sebi sve klice osećajnosti kojima vas je priroda mogla obdariti. Vežbajte se u delima plemenitosti, vrlina i samilosti koji raznežavaju vaša srca i koja ispunjavaju ta srca uzvišenim osećanjima“.^{^[26]} Kao glavno izvorište ovakvih osobina naveo je da je važno učiniti karakter čvršćim, temperament smirenijim i postojanim, u čemu pomažu moć koncepcije, moć sakupljanja, usredsređivanja i razvijanja odgovarajuće građe i leksike.

Za Cicerona govornik ima tri zadatka: da dokaže svoje teze, da priredi slušaocima uživanje i da deluje na njihove volje.^{^[27]} Zarad postizanja takvog efekta besedniku na raspolaganju stoje određena pravila koje treba savladati, kao što su suočavanje s ljudskim pogledima, iskušavanje snage talenta, čitanje poznatih pesnika, upoznavanje sa istorijskim delima, proučavanje učitelja i pisaca svih plemenitih nauka, kao i mogućnost raspravljanja o svakoj stvari sa dva stanovišta, za i protiv. Dalje, govornik treba izučiti građansko pravo, upoznati zakone, shvatiti svu prošlost, a sa jednim ciljem – kako bi čovek postao dobar govornik.^{^[28]}

Veber pravi podelu na tri vrste političkog autoriteta – tradicionalni, harizmatičan i pravno-racionalni, koje sam govornik bira ili ih međusobno kombinuje.[29] Prvi, tradicionalni tip autoriteta podrazumeva da ono što besednik govori odražava trajne vrednosti jednog društva, na njih se poziva i oslanja, predstavljajući sebe kao pobornika ovih ideja i vrednosti.[30] Harizmatični autoritet je osobina koju ne poseduje svako i podrazumeva izuzetno visok stepen sugestivnosti, snagu govora i snagu ličnosti, moć kontrolisanja slušalaca, lični šarm i skup svih onih osobina koje inače čine dobrog besednika, dok se logičko-racionalni autoritet zasniva na argumentaciji koju je govornik u stanju da ponudi (logos), ali i na samom položaju koji govornik zauzima.[31]

Ugled (imidž) govornika čini sve ono što je govornik u prošlosti ostvario, stekao i izgradio, što podrazumeva da u nekim govorima govornik može živeti i od „stare slave“, jer će njegov auditorijum biti uveren u ono što govori zbog svega ranijeg rečenog i usled činjenice da je auditorijum već „zaveden“ od strane govornika. Da li dobro zavođenje podrazumeva laskanje, podilaženje, dodvoravanje, pa čak i laganje, zavisi od moralnih kapaciteta svakog govornika ponaosob. Ukoliko je jedini način zavođenja laž, čemu bi onda trebalo da služi istina i šta kada „veo“ laži „spadne“, da li auditorijum odlazi ili ostaje? Na sva ova pitanja teško je dati precizan i unapred određen odgovor bez prethodne analize konkretnog auditorijuma. Sokrat je u svojoj besedi pre glaasanja da li je Sokrat kriv ili ne istakao da je zadatak besednika istinu govoriti,^{^[32]} a na tom stanovištu stojimo i mi. Samo onaj koji govori istinu nikada ne mora razmišljati šta je rekao jer je istina samo jedna.

Govornik mora imati interakciju sa publikom i na osnovu korespondencije shvatiti šta treba promeniti i u kom pravcu treba ići. Govor ne treba biti koncipiran u vidu monologa, već je to dijalog i interakcija govornika i publike. Neverbalna komunikacija poput mimike, gesta, stava, čak i pogleda, za dobrog govornika biće dovoljan znak da li je razuman, zanimljiv i poželjan. Gomila argumenata, dokaza, činjenica u kombinaciji sa sugestivnošću, harizmom, govorom „iz srca“, duhovitom dosetkom i narodskim govorom učiniće da neutralan, ali i neprijateljski raspoložen auditorijum spusti gard i preda se bez otpora. Da bi uzeo javnu reč mora biti naoružan znanjem iz velikog broja oblasti i mora raspravljati o svemu o čemu se javna reč može voditi, što podrazumeva gotovo svakodnevno čitanje i informisanje. Prirodni govornički dar i zdrav razum bez podrške mudrosti i znanja bogatog i valjano sistematizovanog nedovoljni su za bavljenje besedništvom.^{^[33]}

Moć ubeđivanja svakako je jedna od glavnih moći kojom besednika treba naoružati, jer besednik bez ubeđenja izazvaće podsmeh i sažaljenje mase, što je navodio i Gete: „Ako beseda ne potiče iz duše, ona i pored sve svoje lepote, neće pobediti srca slušalaca“.^{^[34]} Ukoliko govornik nije istinski ubeđen u ono o čemu govori, ne može očekivati da će ubeđenje probuditi kod svoje publike. Da bismo drugima dali dobar primer, moramo i sami biti takav primer. Ukoliko nema žara pri govoru i lične vere u ono o čemu se govori, neće biti ni žara kod svih onih na čije duše treba uticati. Mnogo puta smo se nakon određenog govora pitali šta je to što mu tačno nedostaje, pa nekada ni uz adekvatnu analizu nismo pronalazili zadovoljavajući odgovor. Uglavnom je to sublimacija velikog broja činilaca, ali ako bismo morali da navedemo jedan, zasigurno bi to bila „lepota duše“, a nju ne možemo sresti tamo gde duše nema. Koliko god ova vrsta besedništva bila profesionalna, poslovna, formalistička, često će ono što nazivamo „harizma“ odneti prevagu u kombinaciji sa adekvatnim argumentima. Govornik mora posedovati i stas i glas koji su condicio sine qua non.

Sagledati sebe objektivno i biti svestan svojih mana samo jedna je u nizu poteškoća sa kojima se svaki čovek susreće. Za dobrog govornika je još važnije uvideti probleme svog načina izvođenja i probleme u njegovoj sadržini. O tome govori i Napoleon Hil u svojoj knjizi gde ističe: „Kada bih imao hrabrosti da sagledam sebe onakvog kakav zaista jesam, otkrio bih šta sa mnom nije u redu i ispravio bih to, onda bih imao priliku da izvučem korist iz sopstvenih grešaka i naučim nešto iz iskustva drugih“.^{^[35]} Osloboditi se stega egoizma, sujete i narcisoizma zadatak je svakog govornika ukoliko želi da postane i ostane izvrstan u tome.

A. Politički lideri

Liderstvo je skup ponašanja koje se koristi da pomogne ljudima da usklade svoj kolektivni pravac, izvrše strateške planove i neprestano obnavljaju organizaciju.[36] Svet oduvek pokreću lideri, odnosno ljudi koji motivišu i podstiču. U prošlosti svojevrsne lidere predstavljali su propovednici vere koji su snagom volje, duše, uma i srca uspevali da izazovu isto ono ubeđenje koje i sami poseduju kod ljudi kojima se obraćaju. Za razliku od vere za koju nisu potrebni dokazi, jer se veruje bezuslovno, u domenu politike važno je imati lidere koji pružaju konkretne dokaze i adekvatne argumente. Od njihovog rada, uticaja i dela zavisi hoćemo li svi voleti državu čiji smo državljani i mesto na kome se nalazimo, da li će biti utočište i baza koju želimo za sebe, svoju decu i unuke.

Večita dilema je da li se jaki ljudi rađaju ili stvaraju. O tome govorio je i G. Michael Hopf u knjizi „Oni koji ostaju“: „Teška vremena stvaraju jake ljude. Jaki ljudi stvaraju dobra vremena. Dobra vremena stvaraju slabe ljude. Slabi ljudi stvaraju teška vremena“, što čini da sve izgleda kao začarani krug. Dakle, u periodu loših i teških vremena iznedre se jaki ljudi, borci, lideri.

Prema Stanojeviću i Avramoviću postoje tri vrste onih koji vode grupu ljudi, to su obične vođe, prave vođe (lideri) i harizmatske ličnosti.[37] U obične vođe ubraja predsednike država, partijske vođe, kraljeve, careve, ali ističe da kod njih izostaju prave osobine lidera. Kod pravih lidera ističe da su bez obzira na sve okolnosti i različitosti zadržali neke osnovne osobine poput odlučnosti, sugestibilnosti, izgleda i sposobnosti uprošćenog izražavanja.

Potreba identifikacije sastavni je deo velikog broja ljudi. Gotovo svaki pojedinac želi verovati u to da je poput lidera i da je lider taj koji ga adekvatno predstavlja. U političkom liderstvu ovo posebno dobija na značaju, jer se lider ni po čemu ne sme prikazivati kao dominantan u odnosu na one koje predvodi, s obzirom da se svi oni mogu okrenuti protiv njega vođeni sujetom, gnevom, ljubomorom ili zavišću. Njegovi sledbenici moraju osećati da je on čovek iz naroda, čovek koji razume njihove potrebe, želje, probleme i muke, koji se i sam odriče i žrtvuje zarad opšteg dobra svih. Ljudi žele da se osećaju važnim, da njihove potrebe budu zadovoljene i da drugi izražavaju brigu o njihovim problemima. Naravno, lider oplemenjen svim tim veštinama ubediće masu da ih vodi baš u pravcu u kom žele da idu.

Za harizmatske ličnosti smatra se da u sebi imaju božanski dar. Tu osobinu imali su hrišćanski propovednici prožeti svetim duhom. Nadahnuti njime prenosili su učenje na druge.[38] Za razliku od prethodnog tipa ličnosti, sa harizmatskim ličnostima je teško porediti sebe, jer se nalaze van domašaja običnog čoveka, takve heroje Homer ili smatra da su „bogovima nalik“ ili im pripisuje božansko poreklo.[39]

Autoritarne osobe karakteriše agresija, mizantropija, netolerancija, upotreba stereotipa, sklonost ka konvencionalnim vrednostima i potreba za pogledom na svet koji je strogo strukturisan.[40] Jedan od načina za bekstvo od slobode je prihvatanje autoriteta.[41]

IV POLITIČKI AUDITORIJUM

Auditorijum čine svi oni kojima je govor namenjen i do čijeg sluha dolazi. Pri samom pisanju govora, bilo da to čini sam govornik ili ljudi specijalizovani za to, važno je imati u vidu sva ona lica pred kojima će govor biti izveden, ali i sve one koji danas posredstvom sredstava javnog informisanja mogu govor poslušati. Ta heterogena masa međusobno se razlikuje po starosti, polu, znanju, obrazovanju, informisanosti, pažnji, posvećenosti, nastrojenosti prema govorniku i govoru. Govor nije namenjen da fascinira samo govornika ili njemu bliske ljude, već da pridobije i sve one uzdržane, kao i one neprijateljski raspoložene prema temi ili ličnosti govornika. Dešava se da čak i uprkos prethodnoj adaptaciji govora očekivanom auditorijumu govornik može biti iznenađen sastavom auditorijuma u datom trenutku, ali upotrebljavajući svoje veštine govor može usputno korigovati i prilagoditi slušaocima. Captatio benevolentiae, odnosno pridobijanje naklonosti veština je koju su potencirali svi stari, ali i moderni udžbenici i priručnici u vezi sa retorikom i javnim nastupima.

Umberto Eko u svom delu „Kultura, informacija, komunikacija“^{^[42]} ističe da ukoliko želimo da pridobijemo pažnju slušaoca argumentima treba uticati na njega, pri čemu nam pomažu retorske figure koje poput ukrasa čine da govor postane neobičan i originalan. Prosečan čovek tokom dana primi veliki broj informacija, pa mozak u stanju prebukiranosti ne uspeva da razlikuje bitno od nebitnog i neka važna saznanja tako ostanu marginalizovana. Dobar način izvođenja, originalnost i „osvajanje“ slušalaca imaju za cilj da on na adekvatan način primi, obradi i usvoji informaciju.

Kod političkih govora auditorijum igra posebnu ulogu, pre svega zbog psihologije mase. Le Bon se u svom delu „Psihologija gomile“ bavio ovim problemom i isticao da se ljudi u masi „mentalno zaraze“, te da je ponašanje mase uglavnom uslovljeno nesvesnim.[43] Da bi adekvatno odgovorio na potrebe mase svaki govornik mora znati opšte osobine mase, a to su: zakon duševnog jedinstva, impulsivnost, pokretljivost, razdražljivost, sugestibilnost i lakovernost, netolerantnost, moralnost.^{^[44]}

Prema zakonu duševnog jedinstva koliko god masa bila raznorodna po svom sastavu prožeta je istim osećanjem pod uticajem ambijenta, muzike, a posebno pod dejstvom vođe, jer ljudi koji čine masu tada gube individualnost i podležu masovnoj psihologiji.^{^[45]} Impulsivnost, pokretljivost i razdražljivost podrazumevaju da se određena gomila ponaša drugačije nego što bi svako od pojedinaca činio. Impulsivno delovanje za posledicu ima da masom upravlja trenutna situacija, pre nego razum i logično razmišljanje. Razdražljivost podrazumeva da će biti mnogo jednostavnije razgaliti masu, nego što je to inače slučaj, jer će svaka emocija biti prenaglašena, bilo to oduševljenje, sreća ili gnev i bes. Sugestibilnost kao naredna osobina mase nadovezuje se na impulsivnost, pokretljivost i razdražljivost, pa je nećemo posebno razmatrati. Netolerantnost prati masu, premda pojedinci koji se nalaze u sastavu mase pojedinačno mogu biti tolerantni, u momentu kada se nalaze u masi i pod uticajem određenog političkog govora, mogu biti vrlo netorelantni. Moralnost je osobina koja se u ovom slučaju razmatra na drugačiji način, jer ono što je moral pojedinca, nije i moral mase.

Tako, ljudi se mogu skupiti i odlučiti na zločin koje ni jedan pojedinac kao član mase ne bi učinio niti odobrio, a mnogo je i ljudi koji su otišli u smrt zbog ideja koje jedva da su razumeli.^{^[46]} Ono što se sa sigurnošću može zaključiti jeste da većina pojedinaca pod uticajem mase gubi deo individualnosti i prilagođava se duhu kolektiva u kome se nalazi. Ukoliko bismo samo na kratko masu uporedili sa čoporom, možemo pronaći paralelu, čak i sličnost u ponašanju. Naime, vukovi često radi dinamičnijih i efikasnijih ulova pribegavaju čoporu, što im omogućava da savladaju i ulove plen koji je mnogo puta veći od jednog vuka. Objašnjavajući psihologiju vukova, možemo objasniti i psihologiju ljudi koji se u svom „čoporu“ osećaju dominantno i nadmoćno. Da li će ove osobine mase samom govorniku pogodovati ili ne utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju. Govornik će nekada pred sobom imati masu koju lako može da motiviše, podstakne i nadahne, dok će u nekim slučajevima biti većih poteškoća kada je masa neprijateljski raspoložena ili samo neutralna, tj. indiferentna. U ovakvim momentima do izražaja dolaze psihološke prednosti govornika, jer dobar psiholog moći će da proceni na koji način takvu masu zainteresovati i pridobiti za temu o kojoj govori.

V ZAKLJUČAK

Političko besedništvo od davnina je imalo svoj značaj, primenu i ulogu, a danas se pokazuje kao jedno od najrasprostranjenijih vrsta besedništva bez koje se politika moderne države ne može zamisliti. Trebalo bi da prima facie bude na strani pravih vrednosti, onih koje neguje čitava zajednica kojoj političar pripada, ali često se na pomen ove vrste besedništva dolazi do negativnog stava ukorenjenog među ljudima, jer se smatra neiskrenim, zavodljivim, nestvarnim i neostvarivim. Međutim, ovakvu praksu treba promeniti primerima dobrih govornika koji iza svojih govora stoje. Njihovi govori ne bi trebalo da ostanu „mrtvo slovo na papiru“, niti oni koji za svoj jedini cilj imaju laskanje masi, već je važno da sadržina samih govora bude sprovedena u delo, a ne samo glas koji odlazi u vetar i čije rezultate ne vidimo ispred sebe.

Smatramo da je važno da politički besednik govori istinu i da državne interese stavlja ispred vlastitih. Njegovo postojanje i trajanje trebalo bi da se izdignu i prevaziđu egoistične osobine ličnosti i da zadovoljavaju potrebe stanovnika čitave države čiji je besednik državljanin. Sve suprotno može dovesti do toga da on ne bude dugog trajanja na političkoj sceni, jer ljudi osete i prepoznaju laž. Veliki broj političkih besednika u svom okruženju ima čitav niz stručnjaka koji mu pomažu, ali se osobine poput sugestivnosti, iskrenosti, inteligencije, svestranosti, snalažljivosti, saosećajnosti i dobre psihološke procene ne mogu kupiti, niti nadomestiti drugim ljudima. Govornik njih ili poseduje ili ne poseduje. Ukoliko publika sve te osobine kod govornika prepozna kao rezultat dobiće uspešnu besedu i potrebu da se njegov govor čuje više puta. Ukoliko besednik nije oplemenjen svim ovim osobinama ni najbolji govor sveta neće ostaviti utisak niti biti prihvaćen od strane publike.

Ksenija Mrdjenović^*

POLITICAL (DELIBERATIVE) ORATORY

Summary

The preparation, content and manner of delivering the speech are adapted to specific circumstances, needs, goals, and the audience, depending on whether it is political (deliberative) oratory, court oration, special (epideictic) oration (ceremonial oration, military speech, or posthumous oration) or is a speech to the media. Political oratory aims to influence the opinion and attitudes of the audience, win over the audience to its side, which is achieved by voting or joining political organizations, presents political ideas, decisions and intentions in order to inform citizens, creates reputation and a positive image of political leaders and parties, but also criticizing opponents, disputing other people's results and opposing the existing policy. All this is taken into account when preparing, writing and delivering speeches of this type, which distinguishes political oratory from other types of oratory. The paper will explain and specify the specifics and types of political oratory, the qualities that a political orator should possess, the content of political speeches, adapting the speech to the audience and achieving influence, taking into account the psychology of the crowd.

Key words: political oratory, political speaker, leaders, political speech, audience, mass psychology.

* Doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu; ksenijamrdjenovic@hotmail.com.

** Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2024. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije

[1] O. Stanojević, S. Avramović, Ars rhetorica: veština besedništva, Kraljevo, 2002, 261.

[2] S. Avramović, Rhetorike techne: veština besedništva i javni nastup, Novi Sad, 2023, 342.

[4] S. Gelevski, Političko besedništvo, Pravo – teorija i praksa 1, vol. 25, 2008, 44-45.

[5] S. Kovačević, Pojam i shvatanja politike, https://www.prafak.ni.ac.rs/files/nast_mat/Pojam _polsist.pdf, datum posete: 18. 08. 2024.

[6] Vid. O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 261.

[8] B. Nušić, Retorika nauka o besedništvu, Beograd, 1938, 53.

[9] LJ. Tadić, Retorika – uvod u beštinu besedništva, Beograd, 1995, 305.

[23] M. M, Đorđević, Politika i umeće ubeđivanja, Beograd, 2016, 9.

[24] K. Mrđenović, Trema i strah, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2022, 31.

[26] B. M. Roganović, Retorika, Beograd, 2001, 286-287.

[27] O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 14.

[28] Vid. Ciceron, O govorniku, Zagreb, 2002, 74.

[35] N. Hil, Misli i obogati se, Beograd, 2019, 290.

[36] Menadžment Centar Beograd, Šta je liderstvo i ko su lideri, https://www.mcb.rs/blog/sta-je-liderstvo-ko-su-lideri/.

[37] O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 267-268.

[39] O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 270.

[40] O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 274.

[42] U. Eko, Kultura, informacija, komunikacija, Beograd, 1973, 95.

[44] O. Stanojević, S. Avramović, op. cit., 271.

* Ph.D. Student at the Faculty of Law, University of Kragujevac.