Veljko Vlašković*
Kratki naučni članak
UDK:341.24:347.633
341.24:342.7-053.2
DOMAŠAJ PRINCIPA NAJBOLJEG INTERESA DETETA U REVIDIRANOJ EVROPSKOJ KONVENCIJI O USVOJENJU*
Rad primljen: 21. 12. 2024.
Rad ispravljen: 22. 12. 2024.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2024
U domenu usvojenja, principu najboljeg interesa deteta daje se vrhunski, umesto prvenstvenog značaja, što znači da se prava i interesi svih ostalih pravnih subjekata koji učestvuju u postupku usvojenja mogu posmatrati isključivo kroz prava i interese deteta. Ovakva koncepcija odgovara promenjenoj ulozi usvojenja zasnovanoj na pravima deteta i učvršćenoj Konvencijom UN o pravima deteta.
Poseban domašaj principa najboljeg interesa deteta, kao i razvoj prakse Evropskog suda za ljudska prava, uzrokovali su potrebu revizije postojećih regionalnih evropskih međunarodnih ugovora, uključujući i Evropsku konevnciju o usvojenju iz 1967. U tom smislu, pod okriljem Saveta Evrope 2008. godine usvojena je revidirana Evropska konvencija o usvojenju.
Nova konvencija ukinula je diskriminaciju koja je postojala u pogledu nemogućnosti očeva dece rođene van braka da daju saglasnot sa usvojenjem, kao i nemogućnosti vanbračnih partnera da budu usvojitelji. Od naročitog značaja je i predviđanje da za poništenje usvojenja mora postojati propisan rok, bez obzira na uzroke ništavosti.
Ključne reči: usvojenje, revidiranje, prava deteta, najbolji interes deteta, vrhunski značaj.
I UVODNE NAPOMENE
Deca podobna za usvajanje, po pravilu, nalaze se u izuzetno ranjivoj i osetljivoj situaciji. Upečatljivu sliku o tome pruža Čarls Dikens u svojoj vanvremenskoj priči o dečaku Oliveru Tvistu, kojem majka umire na porođaju rađajući ga kao vanbračno dete. Potreba da se deca bez roditeljskog staranja posebno zaštite i trajno zbrinu putem usvojenja neraskidivo je vezana sa idejom najboljeg interesa deteta, koji u eri prava deteta u domenu usvojenja postaje princip vrhunskog značaja.
Formulacija najboljeg interesa deteta kao opšteg pravnog principa, po pravilu, nudi koncepciju prema kojoj se pomenutom principu daje prvenstveni značaj. Najznačajniju takvu formulaciju sadrži Konvencija UN o pravima deteta prema kojoj će „u svim postupcima koji se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne ustanove socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interes deteta biti od prvenstvenog značaja (primary consideration).“[1] Dakle, najboljem interesu deteta ne daje se odlučujući, već samo prvenstveni značaj, nakon što se uzmu u obzir i interesi ostalih pravnih subjekata, a pre svih roditelja deteta.[2] Tako se u KPD navodi kako države-ugovornice imaju obavezu obezbediti detetu zaštitu i negu neophodnu za njegovu dobrobit "uzimajući u obzir prava njegovih roditelja, zakonskih staratelja, odnosno drugih pojedinaca koji snose odgovornost za njega..."[3] Navedena formulacija posledica je ublažavanja stavova o apsolutnoj prevlasti principa najboljeg interesa deteta koji su se mogli čuti na početku procesa izrade pomenutog međunarodnog ugovora.[4]
Individualistički koncept ljudskih prava i principa najboljeg interesa deteta nalaže zaseban pristup svakom pojedinačnom slučaju u kojem se odmerava interes deteta naspram interesa drugih lica. Ono što je izvesno jeste da koncept najboljeg interesa deteta kao principa "prvenstvenog značaja" ostavlja prostor u kome se mogu prepoznati i zasebni interesi drugih pravnih subjekata, a ne samo interes deteta.[5] Pomenuta koncepcija posebno dolazi do izražaja prilikom ostvarivanja prava na poštovanje porodičnog života iz Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.[6]
Međutim, KPD sadrži i znatno snažniju formulaciju najboljeg interesa deteta koja obuhvata određene pravne odnose koji se tiču dece. Tako se pomenutim međunarodnim ugovorom navodi kako će "države-ugovornice koje priznaju i/ili dopuštaju sistem usvojenja obezbediti da najbolji interes deteta bude od vrhunskog značaja (paramount consideration)."[7] Snagu navedene formulacije posebno pojačava izraz "shall ensure" ("obezbediće"), kojim se iskazuje zapovedni način.[8] Tako se prilikom zasnivanja usvojenja interesu deteta daje apsolutno prvenstvo u odnosu na interese bioloških roditelja, budućih usvojitelja, organa nadležnih za zasnivanje usvojenja, pa čak i same zainteresovane države.[9] Pomenuta koncepcija je u najvećoj meri svoj izraz našla i u nacionalnim zakonodavstvima država-ugovornica.[10] Apsolutno prvenstvo interesu deteta prilikom zasnivanja usvojenja daje i potpuno revidirana Evropska Konvencija o usvojenju iz 2008. godine.[11] Na ovaj način, makar formalno, zaokružen je proces transformisanja ustanove usvojenja u način zasnivanja roditeljskopravnog odnosa koji treba da bude apsolutno podređen pravima i interesima deteta podobnog za usvojenje.
Donošenje KPD, označilo je i jasnu potrebu da se postojeći regionalni međunarodni ugovori koji se tiču prava deteta i porodičnih odnosa prilagode u najvećoj mogućoj meri ideji prava deteta iz navedene Konvencije. U tom smislu, izvršena je i potpuna revizija Evropske konvencije o usvojenju iz 1967. godine,[12] na način da je 2008. pod okriljem Saveta Evrope usvojen nov tekst, koji je imao za cilj da ukloni nedostatke stare Konvencije iz 1967. Pored uvažavanja razvoja ideje prava deteta na globalnom nivou, potreba za kompletnom revizijom nastala je i iz evolucije porodičnopravnih odnosa u celosti, koja se iskazivala i kroz dinamičnu praksu Evropskog suda za ljudska prava kao nadzornog organa za tumačenje i primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima.[13]
Ilustracije radi, pojedine odredbe stare Evropske konvencije o usvojenju (1967) bile su neodržive, poput pravila da se od oca deteta rođenog izvan braka neće tražiti saglasnost za usvojenje ili ograničavanja prava deteta na identitet.[14] Istovremeno, vanbračni partneri bili su diskriminisani, tako što se nisu predviđali kao mogući usvojitelji deteta, za razliku od supružnika, ali i pojedinca.[15] Takođe, EKU (1967) je umesto termina „najbolji interes deteta“, koristila slabije formulacije, poput kolektivističkog izraza „dobrobit dece“ ili „interes deteta“, kada je reč o pojedinačnom detetu.[16] U tom kontekstu, treba naglasiti kako je KPD usvojila individualistički pristup pojmu najboljeg interesa deteta, čija sadržina se određuje u odnosu na konkretno dete i svaki pojedinačni slučaj, što je takođe nalagalo određena prilagođavanja. Tako, pravilo iz EKU (1967) da usvojenje mora biti u interesu deteta više nije odgovaralo prenaglašenoj formulaciji iz KPD prema kojoj će interes deteta prilikom zasnivanja usvojenja imati vrhunski značaj.
II APSOLUTNO PRVENSTVO PRINCIPA NAJBOLJEG INTERESA DETETA U DOMENU USVOJENJA
Davanje superiornog značaja interesu deteta može izazvati probleme na polju ostvarivanja i zaštite ljudskih prava. U tome zapravo leži glavni uzrok razlika između koncepcije prema kojoj se interesu deteta daje bezuslovno prvenstvo i slučajeva kada će interes deteta imati "prvenstveni" značaj.[17] Zbog toga navedenom pitanju valja pokloniti posebnu pažnju.
Naime, koncept prema kojem se interesu deteta daje "vrhunski" značaj u svim odnosima koji se deteta tiču odgovara utilitarističkoj filosofiji skrojenoj u ime deteta. Shodno merilima utilitarizma, prilikom donošenja konkretne odluke mora se voditi računa o ishodu koji će doneti najviše koristi.[18] Pri tome se određeni, manje vredni interesi, moraju žrtvovati za račun opšteg dobra, odnosno najkorisnijeg interesa. U tom smislu, najbolji interes deteta kao princip "vrhunskog" značaja proglašava se opštim dobrom, čime se omogućava državi intervenisati u porodične odnose kako bi se navedeni princip zaštitio. Na taj način, koncepcija prema kojoj se interesu deteta daje "vrhunski" značaj potiskuje prava i interese ostalih lica u drugi plan.[19] Tom prilikom, nije od značaja što pomenuta lica, uključujući i roditelje deteta, mogu biti imaoci određenih ljudskih prava. Najbolji interes deteta u oblasti usvojenja ima apsolutno prvenstvo i superiornost. Tipičan primer su pravila prema kojem se usvojenje izuzetno može zasnovati i uprkos odbijanja jednog roditelja da se sa tim saglasi, pozivanjem na zakonom predviđene razloge, od kojih neki mogu predstavljati i pravne standarde sa suštinskim uporištem u najboljem interesu deteta.[20] Premda prema pravu Srbije tako nešto nije moguće, odnosno nije predviđeno da se nesaglasnost jednog roditelja za usvojenje deteta može premostiti odlukom nadležnog državnog organa, mnoga prava takvu mogućnost poznaju. Dobru ilustraciju predstavlja nemačko pravo prema kojem se nepostojanje saglasnosti jednog roditelja sa usvojenjem može nadomestiti, između ostalog, iz razloga stavljanja deteta u „nesrazmerno nepovoljan položaj“ za slučaj da se usvojenje ne zasnuje, što je pravni standard koji mora počivati na najboljem interesu deteta.[21]
Istovremeno, na ovaj način mogu se ograničavati i prava samog deteta, kao posebna kategorija ljudskih prava, poput prava na mišljenje deteta ispod određenog uzrasta propisanog nacionalnim zakonodavstvom. Iz tog razloga, sudska ili praksa drugih nadležnih organa često traži načine da "prokrijumčari" interese drugih lica unutar koncepcije prema kojoj interesu deteta sleduje apsolutno prvenstvo.[22]
Vrhunski značaj koji se daje najboljem interesu usvojenika, odnosno deteta podobnog za usvajanje, znači da se prava i interesi svih drugih učesnika u postupku usvojenja mogu posmatrati i prepoznavati jedino i isključivo u okviru prava i interesa deteta, bez obzira što oni mogu biti zajednički. Na primer, prema EKU (2008), postupak za usvojenje privremeno će se obustaviti ukoliko su za vreme njegovog trajanja muškarac koji tvrdi da je biološki otac ili žena koja tvrdi da je majka deteta pokrenuli odgovarajuće paternitetske ili maternitetske parnice u kojima nadležni organi moraju postupati sa hitnošću.[23] Na ovaj način najbolji interes deteta štiti se tako što se pod okriljem prava deteta na identitet, ali i detetovog prava na razvoj, štite i interesi bioloških roditelja deteta, kao i interesi potencijalnih usvojitelja kojima je potrebna pravna sigurnost prilikom uspostavljanja roditeljskopravnog odnosa.
III DOMETI EVROPSKE KONVENCIJE O USVOJENJU SA STANOVIŠTA NAJBOLJEG INTERESA DETETA
Svakako da je usvajanje EKU (2008) pored osavremenjavanja starog teksta imalo za cilj i nastavak procesa organizovane harmonizacije nacionalnih pravila o usvojenju na evropskom pravnom prostoru, u smislu nacionalnih porodičnih zakonodavstava država članica Saveta Evrope.[24] Ipak, uprkos nastojanju tvoraca Konvencije da ostvare što veći kompromis između različitih, ponekad i suprostavljenih rešenja evropskih država u oblasti usvojenja, revidirana EKU (2008) nije naišla na očekivan prijem. Srbija, iako potpisnica, do današnjeg dana nije ratifikovala revidiranu EKU (2008), što je do sada učinilo svega deset država članica.[25]
U tekstu revidirane Konvencije uočljiv je uticaj KPD i prihvatanje apsolutnog prvenstva najboljeg interesa deteta, kojem se daje vrhunski značaj.[26] Takođe, ukinuta je diskriminacija oca deteta rođenog van braka, na način da će se za zasnivanje usvojenja tražiti saglasnost oba roditelja ukoliko su živi i poznati i vrše roditeljsko pravo, bez obzira na način utvrđivanja očinstva.[27]
Sa stanovišta najboljeg interesa deteta, zanimljiva je formulacija EKU (2008) prema kojoj će za usvojenje biti nužna i saglasnost deteta „sposobnog za rasuđivanje“(„having sufficient understanding“), pri čemu se u nacionalnim zakonodavstvima granica uzrasta u kojem će se dete smatrati sposobnim za rasuđivanje u smislu davanja saglasnosti za usvojenje, ne može postaviti iznad 14 godina života.[28] Drugim rečima, detetu se priznaje pravo na samoodređenje po pitanju zasnivanja usvojenja pod uslovom da je određenog uzrasta i sposobno za rasuđivanje, a EKU (2008) postavlja prilično širok okvir u kojem se imaju kretati nacionalna zakonodavastva kada je reč o donjoj starosnoj granici deteta potrebnoj za davanje saglasnosti za usvojenje. Ipak, kao što je rečeno, pored minimalnog uzrasta, potrebna je i procena detetove sposobnosti za rasuđivanje.
Sposobnost za rasuđivanje kao uslov davanja saglasnosti deteta za usvojenje preuzet je iz Evropske konvencije o ostvarivanju prava dece iz 1996. godine, gde prestavlja opšti uslov ostvarivanja prava deteta na mišljenje.[29] Ovaj uslov inkorporisan je i u PZ Srbije, ali ne kod opšte formulacije prava deteta na mišljenje,[30] već kao zajednički uslov za priznavanje prava deteta na samoodređenje u različitim situacijama i povodom različitih porodičnih odnosa, koje uključuju i davanje saglasnosti deteta za usvojenje. Drugim rečima, u svim slučajevima gde se volji deteta određenog uzrasta daje odlučujući značaj, traži se istovremeno da je dete sposobno za rasuđivanje.[31] Na ovom mestu treba napomenuti kako Srbija nije ratifikovala Evropsku konvenciju o ostvarivanju prava dece, ali je brojna njena pravila inkorporisala u tekst PZ.
Koncept „sposobnosti deteta za rasuđivanje“ kao uslov davanja saglasnosti za usvojenje kritikovan je u delu naučne i stručne javnosti, kao uslov kojim se sužava domašaj prava deteta na mišljenje iz KPD.[32] Naime, KPD vršenje prava deteta na mišljenje ne vezuje za sposobnost deteta za rasuđivanje, nego za detetovu sposobnost da mišljenje formira („capacity to form views“).[33] Usvajanjem ovog koncepta iz Evropske konvencije o ostvarivanju prava dece, nacionalni evropski zakonodavci navode se na određivanje donje starosne granice, odnosno fiksnog uzrasta u kojoj bi se dete smatralo sposobnim za rasuđivanje,[34] dok je sposobnost formiranja mišljenja znatno elastičniji i slojevitiji pojam, koji može u odgovarajućoj meri uključivati i neverbalno iskazane stavove sasvim male dece.
Međutim, sposobnost za rasuđivanje koristi se kao uslov za ostvarivanje prava deteta na samoodređenje, odnosno davanje odlučujućeg značaja mišljenju deteta u domenu usvojenja. Sa druge strane, sposobnost za formiranje mišljenja vezuje se primenu prava deteta na mišljenje uopšte, odnosno uzimanje u obzir mišljenja deteta, čiji domašaj se određuje u skladu sa uzrastom i zrelošću deteta. Shodno tome, EKU (2008) predviđa obavezu država da konsultuju dete, odnosno uzmu u obzir mišljenje deteta, koje ne ispunjava zakonske uslove da daje pristanak na usvojenje (nema dovoljan uzrast ili nije sposobno za rasuđivanje), što deluje sasvim saglasno KPD.[35] Dakle, sposobnost za rasuđivanje posmatra se kao poseban stepen sposobnosti da se mišljenje formira, kao kvalitet koji detetovoj volji daje odlučujući značaj prilikom zasnivanja usvojenja. U takvoj sitiaciji najbolji interes deteta se u oblasti usvojenja u potpunosti izjednačava sa pravom deteta na mišljenje.
Sa stanovišta najboljeg interesa deteta, posebno važno pravilo iz EKU (2008) tiče se prava na poništenje usvojenja, prema kojem države moraju odrediti vremenski okvir u kojem bi se imalo pravo zahtevati poništenje, bez obzira na razloge ništavosti.[36] Ovakvo rešenje svakako je u najboljem interesu deteta i doprinosi adekvatnijoj primeni ovog principa u oblasti usvojenja, omogućavajući detetu trajnost i sigurnost u očuvanju uspostavljenih emotivnih i socijalnih veza sa roditeljskim figurama. Takođe, može poslužiti kao veoma koristan putokaz za izmenu domaćeg PZ, koji institut poništenja usvojenja nije profilisao prema najboljem interesu deteta, već se držao „ustaljene koncepcije kod poništenja bilo kog pravnog akta“.[37]
Kada je reč o pravu usvojenog deteta da zna svoje poreklo u smislu informacija o biološkim roditeljima, EKU (2008) ostavlja širok prostor državama ugovornicama. Naime, usvojeniku se priznaje pravo na pristup informacijama koje o njegovom poreklu imaju nadležni organi konkretne države. Međutim, zakonodavstvima država ugovornica ostavlja se da odrede hoće li se detetu omogućiti da sazna identitet bioloških roditelja.[38] Minimum informacija o poreklu koji bi svaka država trebala obezbediti jesu datum i mesto rođenja deteta. Može se konstatovati kako EKU (2008) postavlja krajnje široke okvire za ostvarivanje prava usvojenog deteta da zna svoje poreklo, prepuštajući državama da urede konkretnu primenu ovog prava deteta iz KPD. Otuda, primena principa najboljeg interesa deteta ostavlja se državama ugovornicama na način na koji one posmatraju pravo deteteta na identitet iz KPD.
IV ZAKLJUČAK
Potpuno usvojenje kao način zasnivanja roditeljskopravnog odnosa, neraskidiva pravna veza i oblik trajnog zbrinjavanja deteta bez roditeljskog staranja svakako mora počivati na pravilima o vrhunskom značaju najboljeg interesa deteta, kako je u Konvenciji UN o pravima deteta i proklamovano. Posebno naglašen značaj principa najboljeg interesa deteta u oblasti usvojenja svakako je izraz promenjenih ciljeva institucije usvojenja, razvijenih kao rezultat ideje o pravima deteta i evolucije porodičnih odnosa.
U tom kontekstu, pod okriljem Saveta Evrope izvršena je 2008. godine obimna revizija starije Evropske konvencije o usvojenju iz 1967. Trebalo je udahnuti novi život jednom međunarodnom ugovoru koji više nije mogao uhvatiti korak sa razvojem ideje o pravima deteta i ljudskim pravima u domenu usvojenja.
Suprotno očekivanom, revidirana Evropska konvencija o usvojenju iz 2008. nije značajnije doprinela harmonizaciji pravila o usvojenju među evropskim državama, delom zbog isuviše širokih i kompromisno postavljenih okvira za pravila usvojenju. Takvim pristupom očito se želeo obezbediti veći broj ratifikacija, što je, ipak, u značajnijoj meri izostalo. Vredno hvale svakako je ukidanje diskriminacije između bračnih i vanbračnih očeva dece kod davanja saglasnosti za usvojenje, odnosno proširenje mogućnosti usvojenja na vanbračne partnere kao moguće usvojitelje. Veoma je važno i pomenuti rešenje prema kojem treba vremenski ograničiti pravo na poništenje usvojenja bez obzira narazloge ništavosti, što svakako predstavlja značajan iskorak u primeni principa najboljeg interesa deteta.
Veljko Vlašković*
THE SCOPE OF THE BEST INTERESTS OF THE CHILD IN THE REVISED EUROPEAN CONVENTION ON THE ADOPTION OF CHILDREN
Summary
Full adoption as a way of establishing a parental legal relationship, an unbreakable legal bond and a form of permanent care of a child without parental care must certainly be based on the rules on the paramount importance of the best interests of the child, as proclaimed in the UN Convention on the Rights of the Child. The particularly emphasized importance of the principle of the best interests of the child in the area of adoption is certainly an expression of the changed goals of the institution of adoption, developed as a result of the idea of the rights of the child and the evolution of family relations.
In this context, under the auspices of the Council of Europe, an extensive revision of the older European Convention on Adoption from 1967 was carried out in 2008. It was necessary to breathe new life into an international treaty that could no longer keep up with the development of the idea of children's rights and human rights in the field of adoption.
Contrary to expectations, the revised European Convention on Adoption did not significantly contribute to the harmonization of adoption rules among European countries, partly due to overly broad and compromised frameworks for adoption rules. With such an approach, it was clearly intended to ensure a greater number of ratifications, which, however, was not fulfilled to a significant extent. Worthy of praise is the abolition of discrimination between married and non-marital fathers of children when giving consent for adoption, i.e. expanding the possibility of adoption to cohabitants as possible adopters. It is also very important to mention the decision according to which the right to cancel the adoption should be time-limited regardless of the grounds of nullity, which certainly represents a significant step forward in the application of the principle of the best interests of the child.
Key words: adoption, revision, child rights, best interests of the child, paramount importance.
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, vvlaskovic@jura.kg.ac.rs.
* Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2024. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije.
[1] Čl. 3. st. 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Konvenciju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija rezolucijom 44/25 od 20. novembra 1989. godine. UN General Assembly, Convention on the Rights of the Child, 20 November 1989, United Nations, Treaty Series, vol. 1577, p. 3. Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, br. 15/90 i Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97. U daljem tekstu: KPD.
[2] Vid. M. Freeman, A Commentary on the United Nations Convention on the Right of the Child: Article 3. The Best Interests of the Child", Martinus Nijhoff Publications, Leiden 2007, 5.
[3] Čl. 3. st. 2. KPD.
[4] V. Vlašković, Načelo najboljeg interesa deteta u porodičnom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet u Kragujevcu, 2014, 55.
[5] Na takav zaključak upućuje i jezičko tumačenje formulacije "najboljeg interesa deteta" na engleskom jeziku kao opšteg pravnog principa iz KPD. Naime, tvorci Konvencije su upotrebili neodređeni član "a" ispred izraza "primary consideration", umesto određenog člana "the", kojim bi se značenje navedenog izraza pojačalo. Vid. P. Alston, The Best Interests Principle: Towards a Reconciliation of Culture and Human Rights, International Journal of Law and Family 8/1994, 12. Međutim, važno je istaći kako se u prevodu na srpski jezik navedena razlika ne može osetiti.
[6] Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je doneta pod okriljem Saveta Evrope u Rimu 4. novembra 1950. godine. Naša država je ratifikovala Konvenciju 2003. godine. Vid. Službeni list SCG - Međunarodni ugovori, br. 9/2003 - EKLJP.
[7] Čl. 21. st. 1. KPD.
[8] Vid. S. Vité and H. Boéchat, A Commentary on the United Nations Convention on the Right of the Child: Article 21: Adoption, Martinus Nijhoff Publications, Leiden 2008, 24.
[9] Ibid.
[10] U tom smislu, vid. čl. 1741. st. 1. tač. 1. Nemačkog građanskog zakonika; čl. 2. Zakona o usvojenju Norveške; čl. 180a st. 1. Građanskog zakonika Austrije; čl. 176. st. 1. Građanskog zakonika Španije. Naš PZ takođe sledi koncepciju "vrhunskog značaja" najboljeg interesa deteta u oblasti usvojenja. Vid. čl. 89. Porodičnog zakona Srbije (PZ), Službeni glasnik RS, br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015.
[11] Vid. poslednji pasus preambule revidirane Evropske konvencija o usvojenju, donete 27. novembra 2008. godine pod okriljem Saveta Evrope - EKU (2008). Naša zemlja je 18. juna 2009. godine potpisala, ali još uvek nije ratifikovala EKU (2008). Vid.
http://www.conventions.coe.int/Treaty/Commun/QueVoulezVous.asp?NT=202&CM=8&DF=18/09/2012&CL=ENG, datum posete: 12. 12. 2024.
[12] Starija Evropska konvencija o usvojenju dece usvojena je unutar Saveta Evrope 24. aprila 1967. godine - EKU (1967).
[13] Vid. para. 29. Obrazloženja za, EKU (2008), Explanatory Report to the European Convention on the Adoption of Children (Revised), Strasbourg, 27.11.2008.
[14] Vid. čl. 5 st. 1. tač. a. i čl. 20. EKU (1967).
[15] Vid. čl. 6. st .1. EKU (1967).
[16] Vid. poslednji pasus preambule i čl. 8. st. 1. EKU (1967).
[17] V. Vlašković, op. cit., 59.
[18] U tom smislu: S. Choudhry and J. Herring, European Human Rights and Family Law, Hart Publishing, Oxford - Portland 2010, 103.
[19] Vid. S. Choudhry, Clashing Rights and Welfare: A Return to a Rights Discourse in Family Law in UK?, What is Right for Children: The Competing Paradigms of Religion and Human Rights (eds. M. Fineman and K. Worthington), Ashgate Publishing Company, Burlington USA 2009, 270.
[20] Takvu mogućnost predviđala je i EKU (1967) u čl. 5. st. 2. tač. b.
[21] Vid. par. 1748(1) Nemačkog građanskog zakonika
[22] Najčešće se prava i interesi drugih lica ostvaruju tako što se najbolji interes deteta tumači u korist individualnih interesa određenih pravnih subjekata, a pre svih roditelja deteta. O tome detaljno: J. Herring, The Welfare Principle and the Rights of Parents, What is a Parent?: A Socio-Legal Analysis (eds. S. Day Scatler, A. Bainham, M. Richards), Hart Publishing, Oxford - Portland 1999, 95.
[23] Vid. čl. 16. EKU (2008)
[24] O procesima i rezultatima spontane i organizovane harmonizacije prava vid. S. Miladinović, Procesi harmonizacije i unifikacije prava kao etape na putu ostvarivanja Kantove ideje „kosmopolitskog prava“, Glasnik prava, 1/2012, 7-8.
[25] U pitanju su: Belgija, Danska, Finska, Nemačka, Malta, Holandija, Norveška, Rumunija, Španija i Ukrajina.
https://www.coe.int/en/web/conventions/full-list?module=signatures-by-treaty&treatynum=202, datum posete: 15.12. 2024.
[26] Vid. poslednji pasus preambule EKU (2008).
[27] Vid. čl. 5. st. 1. tač. a. EKU (2008).
[28] Vid. čl. 5. st. 1. tač. b. EKU (2008).
[29] Evropska konvencija o ostvarivanju prava dece usvojena je 25. januara 1996. pod okriljem Saveta Evrope. Vid. čl. 3. pomenute Konvencije.
[30] Domaći zakonodavac se potpuno ispravno, prilikom formulisanja opšteg prava deteta na mišljenje, držao formulacije iz KPD, koja umesto „sposobnosti za rasuđivanje“, predviđa „sposobnost deteta da mišljenje formira“. Vid. čl. 65. st. 1. PZ.
[31] Uz uslov sposobnosti za rasuđivanje, dete koje je navršilo 15. godinu života može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti ako oni žive odvojeno (čl. 60. st. 4. PZ), o načinu na koji će sa njim održavati lične odnose (čl. 61. st. 4. PZ), može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata (čl. 62. st. 2. PZ) ili odlučiti koju će školu pohađati (čl. 63. st. 2. PZ). Takođe, dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje daje saglasnost za zasnivanje hraniteljstva (čl. 116. PZ).
[32] J. Fortin, Children’s Rights and the Developing Law, Cambridge University Press, Cambridge, 2009, 237.
[33] Vid. čl. 12. KPD.
[34] Ibid.
[35] Vid. čl. 6. EKU (2008).
[36] Vid. čl. 14. st. 3. EKU (2008).
[37] Z. Ponjavić, Principi evropskog porodičnog prava o uspostavljanju pravne veze između deteta i roditelja i naše porodično pravo, Pravni sistem Srbije i standardi Evropske unije i Saveta Evrope, (ur. S. Bejatović), knj. 1, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac, 2006, 268.
[38] Vid. čl. 22. st. 3. EKU (2008)
* Associate Professor, University of Kragujevac Faculty of Law.