Dr Tijana Kovačević*

Pregledni naučni članak

UDK: 342.7:004

doi: 10.46793/GP.1601.021K

PRAVNI IZAZOVI ZAŠTITE PODATAKA O LIČNOSTI PLATFORMSKIH RADNIKA – BALANSIRANJE IZMEĐU INOVACIJA I ZAŠTITE PRIVATNOSTI**

Rad primljen: 03. 06. 2025.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 23. 09. 2025.

Digitalna transformacija je jedan od najvažnijih trendova koji oblikuje poslovni svet današnjice. Pored toga, digitalizacija otvara nove mogućnosti za organizaciju rada. Otuda, digitalna transformacija nije samo tehnološki izazov, već i organizacioni, jer povlači promene u načinu donošenja odluka i upravljanja. Naime, umesto ljudi, algoritmi obradom velike količine podataka i primenom određenih parametara odlučuju o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa. Nedostatak ljudske intervencije može dovesti do nepravičnih ishoda zbog čega se na evropskom nivou predviđa kontrola odluka koja je podržana algoritmom od strane obučenih i kompetentnih lica. U radu se nude rešenja sadržana u Direktivi o poboljšanju uslova rada na platformi, sa ciljem da se detaljno rasvetli pitanje zaštite podataka o ličnosti platformskih radnika.

Ključne reči: zaštita ličnih podataka, platformski rad, algoritam, radna prava, privatnost.

Privatnost se može žrtvovati,

ali jednom izgubljena privatnost

se nikada ne može povratiti.[1]

I UVOD

Inovacije i nove digitalne strukture u poslovanju uvek zakonomerno izazivaju promene i u drugim oblastima ljudskog delovanja. I ne samo to, kako zaključuje Andonović, digitalna transformacija koja se odvija u savremenom društvu povratno donosi promene unutar samog društva i njenih članova.[2] Informaciono-komunikaciona tehnologija je ogledalo i izraz društva u okviru kojeg je nastala i u kojoj se razvija, s tim da ona u sebi nosi klicu promene i preobražaja tog društva koji pod njenim uticajem gradi drugačiju paradigmu, u kojoj duh i telo u njihovoj odvojenosti izgrađuju sadašnjost. To je ustvari, novi svet koji uzmiče stvarnosti – tzv. virtuelni svet.[3] Kao rezultat i posledica toga je promena načina apstrahovanja misli i donošenja odluka. Promene, dakle, zadiru mnogo dublje u ljudsku svest, te menjaju način razmišljanja i delovanja, istovremeno utičući na pravno okruženje u kojem se ti procesi odvijaju.

Zapravo, „stvaranje virtuelnih svetova ne predstavlja samo slikanje lepih pejzaža koji nas pozivaju ka ostvarenju svih želja i snova, već je to prostor u kome nastaju nove iluzije koje nas ponovo mogu voditi dalje od istine,“[4] jer digitalnu budućnost prati neizvesnost, zbog čega Faustova nagodba u kojoj se duša razmenjuje za neograničeno znanje može biti pogubna.[5] Imajući to u vidu, umesto da se razvija društvo u kojem veštačka inteligencija uzima primat postaje lišeno vlastitog duhovnog potencijala. Naime, kada čovek zaboravi duhovnu matricu gubi smisao života i postaje lišen sloboda i prava. Upravo na okosnici tog razmišljanja, temelji Gutenbergove galaksije se ljuljaju, kao brod na pučini kojeg vetrovi nose.[6]

Na fragmentaciju vremena i prostora osvrnuo se i Birkec u svojim radovima koji je ukazao na njenu značajnu posledicu, a to je ukidanje privatnosti.[7] Iz toga sledi da je opasnost od narušavanja privatnosti usled prikupljanja i analitike velikog obima podataka eksponencijalno porasla i da se u tom pogledu moraju preduzeti određeni koraci. Na prvom mestu, važno je ojačati pravo na privatnost i osigurati da prednost tehnološkog napretka ne ide na štetu ljudskih prava, pre svega, prava na rad. Kao najveći izazov zaštite prava na rad kao ljudskog prava u digitalnom dobu pojavljuje se upravo pronalaženje balansa između inovacija i zaštite ličnih podataka radnika.[8] Premda se problemi vezani za zaštitu ličnih podataka javljaju i u tradicionalnim radnim okruženjima, mi ćemo se u daljim redovima pozabaviti radom koji se organizuje i izvršava na nestandardan način iz razloga aktuelnosti, budući da se u poslednjoj dekadi sreće porast novih formi rada, među kojima posebno mesto zauzima, platformski rad. Pre nego što se osvrnemo na osnovne karakteristike platformskog rada, valja ukazati na korene iz kojih je nastala pravna zaštita ličnih podataka, a naročito njene osobene veze sa pojmom privatnosti.

II PRAVO NA PRIVATNOST

Pravo na privatnost, kao pravni koncept, datira još iz članka objavljenog 1890. godine, u kojem je pravo na privatnost opisano kao pravo koje oličava „nepovredivost ličnosti“ u smislu da postavlja granice publicitetu koji će se dati ličnim informacijama.[9] Dakle, pravo na privatnost u tom konceptualnom određenju znači da svaki pojedinac ima pravo da izabere da li će da deli ili ne sa drugima informacije o svom „privatnom životu, navikama, postupcima i odnosima.“[10] Ovo iz razloga što kada se informacija o privatnom životu pojedinca stave na raspolaganje drugima, one po automatizmu teže da povrede samu srž ličnosti pojedinca odnosno „njegovu procenu samog sebe,“ zbog čega se pojedincu mora dati mogućnost da vrši kontrolu informacija dostupnih trećim licima.[11] U svetlu toga, potrebno je razlikovati pravo na privatnost od privatnosti koja se javlja kao preduslov za konstituisanje prava, a koja, zapravo, označava mogućnost pojedinaca da kontroliše način na koji se njegova ličnost reflektuje ili doživljava u umovima drugih ljudi.

Pored toga, prve ideje o pravu na privatnost kao subjektivnom pravu podstakle su shvatanja o doživljaju privatnosti kao negativne slobode to jest „prava da se bude ostavljen na miru“,[12] dok je širenje interneta i razvoj tehnika vođenih podacima doveo do podsticaja da se privatnost drugačije sagledava, kao pozitivno pravo.[13] Otuda se privatnost definiše na osnovu tri različita prava: pravo pojedinca da odluči koje informacije želi da podeli sa drugima, pravo da zna koji su podaci o njemu prikupljeni i pravo na pristup podacima radi održavanja društvenog poretka i države.        

Istorijski posmatrano, srednji vek nije poznavao funkcionalno i prostorno razdvajanje privatne i profesionalne sfere, te je ideja privatnosti nastala sa ekonomskim i društvenim usponom buržoazije, premda se privatnost kako je danas koncipiramo razvila nešto kasnije, tačnije, paralelno sa prosvetiteljstvom, koje je počelo da smešta pojedinca i njegov interes u prvi plan.[14] Kraj 19. veka i prelazak u industrijsko društvo dao je impuls za razvoj privatne sfere i društvene podele rada. To je dovelo da razdvajanja slobodnog vremena od vremena koje pojedinac provodi na radu. Štaviše, pokretačke snage društvene nejednakosti u kapitalističkom klasnom društvu se nalaze, pre svega, u društvenoj podeli rada, ali i u stepenu tehnološkog razvoja koji determiniše odnos između privatne i javne sfere.[15] S tim u vezi, razvoj digitalne tehnologije i inovacije u sferi rada ponovo su stavile u prvi plan pitanje odnosa snaga moći između poslodavaca i radnika. Ovo iz razloga što se u procesu rapidnog razvoja modernih tehnologija ekonomski nadmoćni subjekti više oslanjaju na njihovu upotrebu ostvarujući na taj način prednost u odnosu na korisnike njihovih usluga i druge subjekte. Sledstveno tome, privatnost i zaštita podataka su društveni koncepti koji prenose ideju da ljudi imaju pravo na autonomiju, kako u životu, tako i na radu.[16]

Nakon definisanja pojma privatnosti i prava na privatnost može se razumeti šta zaštita ličnih podataka u stvari predstavlja naročito ako se uzme u obzir činjenica da se ranije zaštita ličnih podataka tumačila kao jedan od mnogih aspekata prava na privatnost, te da u svom samostalnom značenju nije bila poznata niti prihvaćena. Zbog toga se u delu literature polazi od toga da je privatnost neartikulisani koncept čije značenje nije jasno određeno.[17] Sadržinski privatnost obuhvata, između ostalog, slobodu misli, kontrolu nad ličnim podacima, zaštitu ugleda itd. Ne zalazeći dublje u unitarnu ili multisadržajnu strukturu privatnosti,[18] nesporno je da je njeno postojanje kolorisano opšteprihvaćenim vrednostima ljudskog dostojanstva i dostojanstva na radu koji postaju uzdrmani razvojem tehnologije i pojavom novih formi rada koje intenziviraju nadzorna ovlašćenja poslodavca i šire granice njegove upravljačke vlasti.[19]

III KARAKTERISTIKE RADA NA DIGITALNIM PLATFORMAMA

Sa razvojem inovacija digitalne platforme su postale nezaobilazan deo savremenog poslovanja i društvenog života. Pojava digitalnih platformi praćena je digitalnom transformacijom koja omogućava integraciju digitalnih tehnologija u sve aspekte poslovanja, što rezultira fundamentalnim promenama u načinu rada. Štaviše, sve veći broj organizacija prelazi sa tradicionalnih modela poslovanja na nove modele rada koji koriste naprednu tehnologiju koja omogućuje veću produktivnost. To otvara pitanje da li budućnost rada leži u novim formama rada?[20]

Digitalne platforme su onlajn okruženja koja povezuju korisnike (potrošače, prodavce, uslužne kompanije) radi razmene informacija, resursa ili usluga. U osnovi, digitalna platforma je softver koji spaja davaoce i korisnike usluga i omogućava prenos novčanih sredstava. Naknade koja platforma ostvaruje mogu biti osmišljene po modelu registracije na platformu ili po modelu provizije za uslugu posredništva koje pruža platforma.[21] Isto tako, naknada se može naplaćivati po modelu preplate za pruženu uslugu u smislu kontinuiranog plaćanja tokom vremenskog perioda u kojem se platforma koristi. Prema istraživanju koje je sprovela Međunarodna organizacija rada, naknade koje se naplaćuju razlikuju se u zavisnosti od toga ko je korisnik usluge, fizičko lice koje je u ugovornom odnosu sa platformom ili klijent.[22]

Novina platformskog rada ne potiče od drugačijeg sadržaja radnih naloga, već od povećane efikasnosti do koje dolazi iskorišćavanjem tehničkih mogućnosti u pružanju usluga koje u osnovu leže na konvencionalnoj vrsti rada. Pritom, važno je istaći da je za funkcionisanje digitalne platforme neophodno postojanje algoritma.[23] Odlika algoritma je sposobnost preduzimanja različitih aktivnosti koje su svojstvene ljudskoj inteligenciji. U tom smislu, Andonović veštačku inteligenciju analizira sa funkcionalnog aspekta, kao sredstvo rada koje je dovelo do modifikacije načina rada u smislu da pojedine funkcije koje je tradicionalno vršio poslodavac sada obavlja algoritam.[24] Početna konceptualna promišljanja na temu inovacija navode na zaključak da tradicionalno sagledavanje tehnologije kao pasivnog subjekta postaje zamenjeno novom ulogom koju tehnologija zauzima u organizaciji radnih procesa. Ovo iz razloga što je veštačkoj inteligenciji dodeljena uloga aktera sposobnog da deluje, te da autonomno donosi odluke koje utiču na prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.[25]

Međutim, da bi organizacija koja koristi usluge platformi upotrebila određene podatke o radniku u postupku donošenja odluka, podaci o tom radniku prethodno moraju biti prikupljeni u formatu koji može da čita i razume algoritam. To pretpostavlja transformaciju ljudskog rada koji mora biti mašinski čitljiv što može dovesti do pojednostavljenja procesa odlučivanja i redukovanja informacija na osnovu kojih se odluke donose.[26] To znači da se odluke donose u odnosu na selektivno prikupljene informacije, tačnije, na osnovu onoga što je, figurativno rečeno, algoritamsko oko uspelo da zapazi. Ovo je posebno zabrinjavajuće u situacijama kada platforme koriste algoritme za praćenje i procenu radnih rezultata s obzirom na to da problem leži i u nedostatku jasnoće o tome kako je sistem programiran da ispuni zadati cilj, zbog čega je potrebno pronaći adekvatno rešenje i izaći iz „crne kutije“ koja pritešnjuje sve koji se u njoj nalaze.[27] S tim u vezi se s pravom primećuje da izvor moći digitalnih platforme ne leži u podacima i algoritmima koji ih obrađuju nego u ljudima (radnicima) koji proizvode vrednost.[28]

Udeo platformske ekonomije u ukupnoj ekonomije sve više raste, a nagli porast se beleži u periodu koji je za nama. Tako, u Evropskoj uniji prihod platformske ekonomije petostruko je uvećan, dok će prema procenama broj ljudi koji radi na digitalnim platformama u 2025. godini dostići 43 miliona.[29] U poređenju sa sadašnjih 28 miliona ljudi to je nesumnjivo ogroman rast platformskih radnika u radnoj populaciji. Razlozi za to se nalaze u događajima koji su obeležili prethodne godine, pre svega, pojava virusa Kovid 19 i rastuća potreba za obradom ličnih podataka.[30]

Digitalna ekonomija ima specifične karakteristike, a to su korišćenje velikih baza podataka na digitalnim platformama povezanim u mrežni sistem koji funkcioniše u dislociranom prostoru. U toj konstelaciji središnu tačku zauzima informacija, premda postoje mišljenja da prava vrednost interneta i veštačke inteligencije manje leži u informacijama koje se razmenjuju i podacima koje sadrže inovativni softverski programi, a više u ljudskoj zajednici.[31] Time se zanemaruje činjenica da se povezivanje ljudi upravo i vrši razmenom informacija.[32] Digitalno društvo je zajednica u kojoj se sva polja čovekovog života i rada i celokupno okruženje organizuju uz pomoć digitalnih informacija.[33]

Otuda se i pojam digitalizacije vezuje za upotrebu digitalnih podataka, pri čemu podatak sam po sebi nema vrednost. Naime, „kada podatak dobije kontekstualno značenje od strane čoveka ili automatizovanog sistema tek tada on postaje informacija i dobija svoju vrednost“.[34] Podaci su okarakterisani kao „nova nafta“ koja pokreće digitalno poslovanje.[35] Štaviše, korišćenje velike količine podataka je neretko preduslov za nastanak novih poslovnih modela kao što je platformski rad. Uz to, upotreba velike količine podataka se vidi kao sredstvo za rešavanje društvenih problema, mada skepticizam po tom pitanju ne jenjava, pa se „proliferacija podatka“ kritikuje, jer se time neopravdano zadire u pravo na privatnost.[36]

IV PRAVNO UREĐENJE ALGORITAMSKOG UPRAVLJANJA RADOM ZAPOSLENIH

Zaštita radnika na digitalnim platformama nije spadala u grupu važnih pitanja i prioritetnih politika Evropske unije imajući u vidu liberalni pristup te zajednice država orijentisan prvenstveno ka tržišnim slobodama. Do promene dolazi sa napretkom u oblasti veštačke inteligencije koji je pružio regulatorni podsticaj da se digitalna budućnost konstruiše uz uvažavanje socijalnih vrednosti i standarda.[37] Prekretnicu ka putu izgradnje socijalne Evrope svakako predstavlja Direktiva o poboljšanju uslova rada na platformi. Pritom, Direktiva predstavlja samo deo „paketa“ zakona koji uređuju digitalnu ekonomiju, zajedno sa Zakonom o digitalnim tržištima,[38] Zakonom o digitalnim uslugama[39] i Zakonom o veštačkoj inteligenciji.[40]

Komisija je predstavila nacrt Direktive o poboljšanju uslova rada na platformama (dalje u tekstu Direktiva) u decembru 2021. godine koji nije naišao na direktan prihvat, nego je prošao trnovit put zbog nesaglasja unutar država članica o tome kako da se na najbolji način reguliše platformni rad.[41] Nakon nekoliko pokušaja, kompromis je postignut 8. februara 2024. godine tako da je utvrđeno postojanje neophodne većine u Komitetu stalnih predstavnika Saveta EU. Usledilo je formalno usvajanje Nacrta od strane Saveta i Parlamenta. Direktiva je objavljena u Službenom listu EU 11. novembra 2024. i konačno je stupila na snagu 1. decembra 2024. godine.[42]

Savet je predložio da se inovativni poslovni model smatra digitalnom radnom platformom ako ispunjava dodatni kriterijum koji se odnosi na korišćenje automatizovanih sistema za praćenje ili donošenje odluka.[43] Nejasna je namena amandmana koji je nažalost prihvaćen, imajući u vidu da je predloženi član suvišan i potencijalno kontraproduktivan, jer implicira da se mora a priori utvrditi postojanje algoritamskog sistema upravljanja radom zaposlenih kako bi se digitalna radna platforma podvela pod delokrug primene Direktive. Dakle, Direktiva o poboljšanju uslova rada na platformama postavlja nekoliko uslova za kvalifikaciju digitalne radne platforme koji se odnose na to da se platforma koristi za organizaciju rada koja pretpostavlja makar delimično učešće elektronskih sredstava za komunikaciju (npr. veb sajt ili mobilna aplikacija), pri čemu se komercijalna usluga pruža onlajn ili na određenoj lokaciji na zahtev korisnika ili pružaoca usluge.[44] Drugim rečima, ono što predstavlja ključan parametar u oceni postojanja platforme je mogućnost da se putem automatizovanog sistema kontroliše rad koji se obavlja na platformi ili posredstvom platforme. Ako to nije tako, kao što je slučaj sa portalima za zapošljavanje ili prodajnim platformama, pravila sadržana u Direktivi se neće primenjivati.

Jedan od glavnih izazova u zaštiti podataka o ličnosti na digitalnim platformama je balans između potrebe za obradom podataka i prava na privatnost. Mnoge platforme zavise od obrade podataka za poboljšanje korisničkog iskustva i optimizaciju usluga. Platforme koriste složene algoritme koji analiziraju podatke korisnika kako bi kreirale personalizovane oglase i na taj način bolje ponudile svoje usluge. Kao što se s pravom primećuje, „algoritmi su besmislene mašine sve dok se ne upare sa bazama podataka na osnovu kojih funkcionišu.“[45] Međutim, ovaj proces ponekad može dovesti do prekomernog profilisanja i stvaranja digitalnih „balona“, u kojima korisnici dobijaju samo informacije koje potvrđuju njihova uverenja, što može ograničiti slobodu izbora i raznolikost informacija koje se pružaju. U skladu sa tim, deklarisani cilj zaštite podataka o ličnosti je informaciono opredeljenje korisnika interneta odnosno u ovom slučaju učesnika na digitalnoj platformi.[46]

Evropska unija je usvojila Opštu uredbu o zaštiti podataka koja se odnosi na sve privredne subjekte koji obrađuju lične podatke stanovnika evropske zajednice odnosno radnika koji rade na teritoriji Evropske unije.[47] Ova uredba zahteva od platformi da obezbede transparentnost u pogledu načina na koji se podaci obrađuju, kao i da omoguće radnicima da imaju kontrolu nad ličnim podacima, uključujući pravo na zaborav i brisanje podataka. S druge strane, u mnogim zemljama, posebno van Evropske unije, nedostaje striktno zakonodavstvo koje bi osiguralo adekvatnu zaštitu podataka o ličnosti platformskih radnika.[48] To čini radnike izloženim riziku zloupotrebe podataka, pogotovo što radnici neretko ne znaju kako da zaštite podatke koje se odnose ili utiču na njihovu privatnost.[49]

Opšta uredba o zaštiti podataka postavlja striktne zahteve za obradu podataka o ličnosti, uključujući obavezu dobijanja pristanka od korisnika pre prikupljanja podataka, pravo na zaborav, kao i transparentnost u pogledu načina obrade podataka. Podaci koji se prenose između korisnika i platformi mogu biti šifrovani kako bi se sprečila njihova neovlašćena obrada ili prisluškivanje. Za pristup osetljivim podacima može se koristiti posebna autentifikacija, koja osigurava da samo ovlašćeni korisnici mogu pristupiti tim podacima. Međutim, Opšta uredba o zaštiti podataka, ne pravi razliku između potrošača i drugih korisnika usluga i radnika, već se svi oni podvode pod krovnu oznaku nosioci ili subjekti prava na zaštitu (data subjects), koji kao pojedinci imaju pravo da budu informisani o načinu upotrebe podataka koje su pružili platformi prilikom registracije ili u kasnijoj fazi. Uz to, uočavaju se brojne slabosti Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti u odnosu na zaštitu podataka zaposlenih uopšte, a posebno u platformskoj ekonomiji. Glavni problem, po mišljenju nekih autora, leži u tome što se režim zaštite podataka uglavnom zasniva na pravu na privatnost.[50]

Podaci o ličnosti su svi podaci koji se mogu koristiti za identifikaciju pojedinca. U digitalnom kontekstu, to su podaci koji se prikupljaju prilikom registracije na platformama, ali i podaci koji su nastali tokom korišćenja platforme, kao što su podaci o lokaciji, istorija pretrage, podaci koji se odnose na usluge koje su korišćene i druge aktivnosti.[51] Pritom, navedeni podaci imaju veliku nematerijalnu vrednost koja zadobija monetarni karakter, kada se ti podaci koriste za profilisanje, ciljanu reklamu ili se prodaju trećim licima. Dakle, u praksi digitalne platforme prikupljaju podatke za potrebe marketinga ili profilisanja radnika zbog čega je zaštita ovih podataka ključna za očuvanje privatnosti korisnika usluga koje nudi platforma.[52]

Vredan pomena je nedavni slučaj koji trasira put za rešavanje negativnih posledica intenzivnog praćenja radnika i evaluacije njihovog rada od strane platforme „vođene“ veštačkom inteligencijom. Italijanska podružnica španske kompanije za dostavu hrane Glovo koja posluje pod imenom Foodinho kažnjena je od strane italijanske službe za zaštitu podataka zbog zloupotrebe ličnih podataka radnika.[53] Pored novčane kazne u iznosu od pet miliona evra, aplikaciji je naloženo da preduzme i korektivne mere. Izgleda da Frankovo obećanje nije mnogo vredelo. Frank je naziv algoritma koji je koristila pomenuta digitalna platforma da upravlja i organizuje rad zaposlenih, a koji je „umesto da bude istinski prijatelj“ postao „ljutiti i nepravedni šef“ koji je prekomerno upotrebljavao uređaje za nadzor i delio lične podatke radnika do kojih je dolazio „invazivniom metodom“ sa trećim licima.[54] U tom smislu, osvetljeno je da se pod naizled „neutralnim plaštom“ nastoji podmuklo prikriti stvarnost funkcionisanja algoritma koji takvim delovanjem narušava privatnost radnika.

Zaštita podataka o ličnosti platformskih radnika do sada je bila usmerena na delotvorniju zaštitu privatnosti na radnom mestu, što je logika ukorenjena i u Opštoj uredbi o zaštiti podataka.[55] Međutim, težište problema ne leži u neovlašćenom prikupljanju podataka, već u odlukama koje algoritmi donose na osnovu legitimno dobijenih podataka, a koje se neposredno tiču samih uslova rada.[56] U tom smislu, glavno dostignuće predložene Direktive je preoblikovanje postojećih normi o automatizovanom donošenju odluka na način da se pažnja preusmerava sa podataka koji se prikupljaju na uslove rada na digitalnoj platformi. Iako se konkretne odredbe ne razlikuju mnogo od rešenja sadržanog u Opštoj uredbi o zaštiti podataka, one su preformulisane kako bi se podcrtalo da se pred digitalne platforme postavlja zahtev da transparentno i pravično postupaju prilikom donošenja odluka koje se oslanjaju na algoritamske sisteme. U svetlu toga se uočava da nova Direktiva predstavlja ambiciozni poduhvat evropskog zakonodavca koji može biti „okidač“ i za druge zakonodavne intervencije u oblasti digitalnih tehnologija kako bi se obezbedila sveobuhvatna zaštita prava radnika.[57] To je ujedno i prvi Zakon na nivou Unije koji reguliše upotrebu veštačke inteligencije na radnom mestu.          

Rad u gig ekonomiji se smatra „kolevkom“ algoritamskog upravljanja radom zaposlenih.[58] Zaista, algoritamsko upravljanje je inherentna karakteristika digitalnih platformi i njeno osnovno obeležje koje garantuje platformi kontrolu nad organizacijom procesa rada koji se odvija na platformi ili posredstvom platforme. U tom smislu automatsko upravljanje radom zaposlenih se može definisati kao složen proces koji pretpostavlja automatsko dodeljivanje radnih zadatka i davanje uputstava i smernica za rad i generisanje podataka koji se tiču radne produktivnosti.[59]

Naime, važnost rada na platformama proizilazi ne samo iz snažnog rasta platformske ekonomije, već i iz njenih „revolucionarnih“ karakteristika, među kojima se posebno izdvaja algoritamsko upravljanje radom zaposlenih.[60] Algoritamsko upravljanje je krovni termin koji se koristi za označavanje elektronskih sredstva putem kojih se radnici nadgledaju i ocenjuju za postignuti rezultat i ostvareni radni učinak. Na taj način se utiče na prihod koji zaposleni ostvaruju, na mogućnost napredovanja i pristup novim zadacima.[61] Za radnike koji su privremeno isključeni iz algoritamskog „pogleda“ zbog otkazivanja pametnog telefona ili gubitka internet veze, ponovno uspostavljanje sopstvene vidljivosti na mreži je glavni prioritet. Iz svega navedenog sledi da upotreba algoritamskog sistema upravljanja radom zaposlenih ima neposredni i sveobuhvatni uticaj na uslove rada na platformi (zaštita na radu, radno vreme, zarade, zaštita od diskriminacije itd.).[62]

Radnici na platformi često nemaju pristup informacijama o tome kako funkcionišu automatizovani sistemi za donošenje odluka, koji se lični podaci zapravo obrađuju i kako njihovo ponašanje utiče na odluke algoritma. Štaviše, oni su neretko lišeni mogućnosti da zatraže objašnjenje automatizovane odluke, da osporavaju njenu sadržinu i ocenjuju valjanost, te da zahtevaju ispravku odluke ako uoče propust ili grešku.[63] U tom smislu, potrebno je uspostaviti balans između radnika i digitalne platforme koji je narušen usled informacione asimetrije. Otuda se kao dva osnova cilja donošenja Direktive ističu: poboljšanje uslova rada i zaštita ličnih podataka. Direktiva sadrži posebne odredbe o transparentnosti i zaštiti ličnih podataka u slučaju automatizovanog odlučivanja. Za razliku od pravila koja se tiču pretpostavke radnog statusa,[64] odredbe o algoritamskom upravljanju važe za sve radnike na platformi, uključujući i samozaposlena lica.[65]

Ipak, algoritamsko upravljanje nije zauzimalo centralno mesto od samog početka, da bi se postepeno zaključilo da se uzrok loših uslova rada može naći u automatskom donošenju odluka. Otuda je algoritam koji platforme koriste za odlučivanje identifikovan kao jedan od ključnih internih pokretača loših uslova rada sa kojima se suočavaju radnici na platformi. Pritom, time se poboljšava psihološko zdravlje radnika koji u najvećem broju slučajeva kao izvor nezadovoljstva navode nemogućnost osporavanja odluka koje su nepravedne. Dakle, suština je da se prepoznaje postojanje uzročne veze između algoritamskog upravljanja i odlučivanja i (nepovoljnih) uslova rada.[66] S tim u vezi, osnova regulative koja se tiče zaštite podataka leži u ograničavanju prava na prikupljanje i obradu određenih podataka ili izgradnji uslova pod kojima se to može činiti, dok je svrha Direktive da zaposlene informiše o razlogu i/ili osnovu konkretne odluke.

Kada sprovode Direktivu, države članice moraju da obezbede da radnici platforme imaju pravo da dobiju od platforme bez odlaganja usmeno ili pismeno objašnjenje za svaku odluku donetu od strane automatizovanog sistema za donošenje odluka. Takođe, platforma je u obavezi da omogući pristup osobi za kontakt sa kojom radnici mogu da razgovaraju o razlozima koji su doveli do određene odluke. Dodatno, u vezi sa odlukama koje utiču na ključne aspekte radnog ili drugog ugovornog odnosa, kao što je ukidanje naloga radnika platforme ili odbijanje plaćanja, platforma će odmah pružiti subjektu zaštite pismeno obrazloženje za svaku odluku donetu ili podržanu od strane automatizovanog sistema za donošenje odluka.[67]

Umesto zabrane automatizovanog odlučivanja, u cilju postizanja pravičnosti i transparentnosti uvodi se sistem koji uključuje ljudsku intervenciju.[68] Ovo rešenje je nastalo kao rezultat uočavanja problema koji postoje, a koji se odnose na asimetriju informacija i narušavanje privatnosti. Asimetrija informacija pogoršava postojeće stanje jer se oslanja na asimetriju pregovaračke moći koja je uvek prisutna u ugovoru o radu.[69] Štaviše, ne treba gubiti iz vida da ako su radnici upoznati sa metrikama koje se koriste za organizovanje rada i evaluaciju radnih performansi, oni mogu biti podstaknuti da se ponašaju na način koji optimizuje njihov radni učinak. To, dakle, znači da algoritam mora biti pažljivo dizajniran, jer u suprotnom može doći do zloupotrebe pravila ili nepoštovanja pravila koji se tiču bezbednosti i zdravlja na radu i potkopavanja profesionalnih i etičkih standarda.[70]

Prvo, pre otpočinjanja sa radom svakom radniku mora biti dostavljen pisani dokument koji pojašnjava koje kategorije radnji se pretvaraju iz analognog u digitalni oblik i koji parametri se koriste za donošenje automatizovanih odluka. Drugo, u slučaju da su „značajne odluke“ (npr. izmena iznosa naknade za rad) donete automatski, radnik ima pravo da ih preispita i ospori. Treće, ako platforma planira da izvrši promene u algoritamskom upravljanju, radnici i njihovi predstavnici mogu zahtevati da budu obavešteni i konsultovani o nameravanim promenama.[71] Pored pružanja mogućnosti da radnici saznaju više o tome šta odnosno ko utiče na njihove uslove rada, Direktiva postavlja važna ograničenja u pogledu vrste podataka koji se mogu automatski obraditi, a uzimajući u obzir prirodu posla. Naime, platformama je zabranjeno da koriste podatke o emocionalnom ili psihičkom stanju radnika, privatne razgovore (uključujući razmenu prepiske sa predstavnicima radnika) i podatke koji su prikupljeni van radnog vremena.[72]

Dodatno, Direktiva nastoji da suzi pravni osnov za upotrebu algoritma u procesu rada u smislu da legitiman interes i javni interes ne mogu biti validni razlozi, s tim da se ni pristanak zaposlenih ne može smatrati dovoljnim osnovom, jer zaposleni zbog ekonomske zavisnosti od poslodavca nisu u poziciji da slobodno daju, uskrate ili opozovu saglasnost za obradu ličnih podataka.[73] Da bi saglasnost proizvela pravni učinak ona mora biti utemeljena na nekoliko činjenica koje su vezane za potpunu informisanost zaposlenih i razumevanje obima prikupljanja podataka, jer u suprotnom postoji rizik da zaposleni izraze svoju saglasnost, a da suštinski ne znaju na šta su pristali, te kakve su posledice odluka o slobodnom prikupljanju ličnih podataka od strane platforme. Nemogućnost korišćenja pristanka zaposlenih na obradu podataka nema svoje uporište u odredbama Opšte uredbe o zaštiti ličnih podataka, uprkos uočavanju njenih nedostataka, kao i okolnost da je konstrukcija „legitimnog interesa” previše fleksibilna, te da otvora prostor za različita tumačenja što uzeto skupa može uticati na pravnu izvesnost.[74] U principu, poslodavci imaju legitimni interes za neometano odvijanje poslovnih aktivnosti što može biti izgovor za povredu lične autonomije radnika i drugih prava, a pre svega, prava na privatnost.

V ZAKLJUČAK

Jedno od prava koje je suočeno se brojnim izazovima modernog doba je pravo na privatnost. Privatnost je pravo pojedinca da kontroliše lične podatke i da ih deli pod uslovima koje sam postavi. S druge strane, digitalne radne platforme postale su ključni element savremenog radnog okruženja. Ovo iz razloga što platforme omogućavaju komunikaciju i razmenu informacija, a i obezbeđivanje usluga postaje jednostavnije. Digitalne platforme su koncipirane na ideji brzog i lakog povezivanja ljudi kojima je posao potreban sa ljudima koji slobodne poslove nude, s tim da centralnom mesto u organizaciji rada platforme zauzima algoritam. Algoritam prikuplja informacije sa ciljem nadgledanja i kontrole ponašanja radnika, pri čemu se te informacije koriste i kao podrška za odluke koje se donose, a koje neposredno ili posredno utiču na uslove rada (slobodan pristup poslu, radno vreme, bezbednost i zdravlje na radu, ugovorni status, vođenje disciplinskog postupka, raskid ugovora, mogućnost napredovanja i sl.). U suštini, digitalne platforme upotrebljavaju digitalne sisteme ocenjivanja, jer se nakon završetka porudžbine, po pravilu, traži od kupaca da ocene kvalitet pružene usluge.

Iz toga sledi da su platformski radnici izloženi obradi ličnih podataka od strane platformi koje ih radno angažuju. Ti podaci uključuju osnovne informacije kao što su ime, adresa, broj telefona, ali i osetljive podatke kao što su podaci o lokaciji, istorija plaćanja, radne navike i sl. Postoji opasnost da se informacije sadržane na profilima korisnika prodaju trećim licima zarad ostvarivanja materijalnih i drugih koristi, ali i da se informacije koriste u procesu odlučivanja sa nepravičnim ishodom. Otuda, automatizovane i polu-automatizovane odluke, digitalno praćenje i obrada ličnih podataka predstavljaju izazov za obezbeđivanje radnih prava. U tom smislu se kao ključno javlja davanje odgovora na pitanje kako podstaći inovacije i očuvati uspostavljeni nivo zaštite radnih prava. Stoga, pohvalno je rešenje da se automatizovano donošenje odluka podvrgava ljudskom nadzoru i evaluaciji, te da lice koje to vrši ima na raspolaganju neophodne resurse kako bi moglo da se edukuje i proceni odluku koju je donela mašina.

Tijana Kovačević, LLD*

LEGAL CHALLENGES OF PERSONAL DATA PROTECTION OF PLATFORM WORKERS – BALANCING BETWEEN INNOVATION AND PRIVACY

Summary

Digital transformation is one of the most significant trends shaping today’s business landscape. Beyond technological advancements, it also offers new ways to organize work, fundamentally changing the nature of labor. Digitalization is not just a technological challenge, it also represents an organizational shift, redefining decision-making processes and management practices. In this new paradigm, algorithms, instead of people, process vast amounts of data and apply specific parameters to determine the rights, obligations, and responsibilities within the employment relationship. The absence of human oversight can lead to biased or unfair outcomes, which is why legal regulation calls for trained and competent individuals to oversee algorithm-driven decisions. This paper examines the solutions outlined in the Directive on improving working conditions in platform work, focusing specifically on the protection of platform workers' personal data and exploring the balance between innovation and privacy in the digital workplace.

Keywords: personal data protection, platform work, algorithms, labor rights, privacy.