Emilija Kostić Pantelić*

Pregledni naučni članak

UDK: 347.672

doi: 10.46793/GP.1601.061KP

REGULATIVA VANREDNIH ZAVEŠTAJNIH FORMI U SRPSKOM PRAVU SA OSVRTOM NA UPOREDNOPRAVNA REŠENJA**

Rad primljen: 11. 09. 2025.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 23. 09. 2025.

Predmet istraživanja je normativni okvir vanrednih zaveštajnih formi u srpskom pravu, uz osvrt na uporednopravne modele. Polazeći od određivanja pojma i osnovnih karakteristika vanrednih zaveštanja, autor analizira i kritički razmatra vojno i brodsko zaveštanje kao jedine normirane vanredne zaveštajne oblike u domaćem pravu, ukazujući na njihove brojne nedostatke. Uporedna analiza pojedinih evropskih zakonodavstava omogućava sagledavanje različitih pristupa regulisanju istih formi, kao i identifikaciju drugih vanrednih oblika koji nisu poznati srpskom pravu. Na osnovu tih uvida, autor u zaključku formuliše predloge za unapređenje domaćeg zakonodavstva, sa ciljem da se obezbedi veća dostupnost, efikasnost i pravna sigurnost prilikom testiranja u vanrednim okolnostima.

Ključne reči: zaveštanje, vanredne zaveštajne forme, vanredne okolnosti, vojno zaveštanje, brodsko zaveštanje.

I UVOD

Testament, kao jednostrani, formalan i strogo ličan pravni posao, predstavlja jedan od ključnih instituta naslednog prava. Njegova formalnost služi kao garancija ozbiljnosti i promišljenosti zaveštaočeve poslednje volje. Usled raznovrsnih okolnosti u kojima zaveštalac može izraziti svoju volju, pravni sistemi širom sveta razvili su više oblika zaveštanja. Pored redovnih, posebno mesto zauzimaju vanredne zaveštajne forme, koje predstavljaju nužan odgovor na specifične i često nepredvidive situacije u kojima se zaveštalac može naći. Ove forme stoje na sredini između redovnih i izuzetnih zaveštanja, jer spajaju njihove pojedine elemente.

Iako pojedini autori građanskopravnog usmerenja[1] ističu da je zbog retke primene u praksi opravdanost njihovog postojanja u pozitivnom pravu upitna, takav stav nije u potpunosti održiv. Naime, i drugi oblici zaveštanja beleže neznatnu praktičnu primenu, ali se njihovo normiranje ne dovodi u pitanje. Ipak, nesporno je da Zakon o nasleđivanju, kao i Prednacrt Građanskog Zakonika Republike Srbije, koji na gotovo identičan način uređuje vanredne zaveštajne forme, sadrže brojne propuste i nedoumice, što ukazuje na potrebu njihovog kritičkog preispitivanja.

Shodno navedenom, ovaj rukopis je posvećen analizi normativnog okvira vanrednih zaveštajnih formi u srpskom pravu, uz uporednopravni osvrt koji omogućava sagledavanje različitih rešenja i pristupa. Posebna pažnja biće usmerena na uslove i postupak njihovog sačinjavanja, krug lica ovlašćenih za sačinjavanje zaveštanja, krug lica koja se mogu naći u ulozi zaveštaoca, te na pitanje vremenskog važenja, kao i čuvanja ovih zaveštanja. Uporedna analiza omogućiće ne samo identifikaciju zajedničkih karakteristika, već i uočavanje prednosti koje pojedini strani pravni sistemi nude u odnosu na domaće pravo. Na kraju, na osnovu iznete analize, biće formulisani konkretni predlozi za poboljšanje srpskog zakonodavnog okvira, kako bi se osigurala veća pravna sigurnost i praktična primenljivost vanrednih zaveštajnih formi.

II POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE VANREDNIH ZAVEŠTAJNIH FORMI

Savremeni pravni sistemi prepoznaju različite forme zaveštanja. One su rezultat pravne tradicije, potreba društva, ekonomskog razvoja i stvarnopravnih kretanja. Zbog toga postoje razlike, ali i sličnosti u vrstama testamenata koje pravni sistemi priznaju. Ono što je zajedničko svim pravnim sistemima jeste da se u pogledu mogućih i dopuštenih zaveštajnih formi primenjuje princip numerus clausus. Na osnovu tipiziranih kriterijuma vrši se istovetna klasifikacija zaveštajnih formi.[2] Tako se razlikuju: pisana i usmena zaveštanja[3]; javna i privatna zaveštanja[4]; redovna, vanredna i izuzetna zaveštanja.[5]

U fokusu ovog poglavlja nalaze se upravo vanredne zaveštajne forme, koje predstavljaju specifičnu kategoriju unutar treće navedene klasifikacije. Valja istaći da prema shvatanju dela doktrine, pored redovnih, postoje i dve vrste privilegovanih zaveštanja: usmeno, kao pravo privilegovano zaveštanje i vojno, odnosno brodsko zaveštanje (kao i eventualno ostala zaveštanja u pogledu kojih postoje odstupanja u pogledu organa pred kojima se sačinjavaju), kao neprava privilegovana zaveštanja.[6] Pretežni deo domaće civilistike, međutim, poslednje spomenuta zaveštanja definiše kao vanredne oblike, upravo uzimajući u obzir specifičnost da prilikom njihovog sastavljanja učestvuje organ, odnosno lice kome to ne predstavlja redovno ovlašćenje. U tom smislu, u njoj je kao osnovna, prihvaćena podela oblika zaveštanja na redovne i izuzetne, koji predstavljaju dve suprotnosti u klasifikaciji, na čijoj se sredini nalaze vanredni oblici zaveštanja.[7]

Redovni oblici zaveštanja se mogu sačinjavati uvek, bez obzira na okolnosti u kojima se zaveštalac nalazi, zahtevi forme su strogi i važe neograničeno vreme.[8] Izuzetni oblici zaveštanja se mogu sačinjavati samo u izuzetnim okolnostima, i njih karakterišu blaži uslovi forme u odnosu na redovne zaveštajne oblike i vremenski su oročeni.[9] Vanredni oblici zaveštanja se, kako je pomenuto, nalaze između ovih krajnosti. Oni se mogu sačinjavati samo u određenim okolnostima (ratni sukobi, plovidba brodom, let avionom), za njih su predviđeni isti uslovi forme kao i za sačinjavanje redovnih oblika zaveštanja, i oni su ograničenog roka važenja.[10] Tako, u pogledu uslova forme odgovaraju redovnim oblicima zaveštanja i ograničenog su roka trajanja što odgovara izuzetnom zaveštanju. Međutim, ono što je posebno karakteristično za vanredna zaveštanja jeste da ih sačinjava ovlašćeno lice kome sastavljanje zaveštanja ne predstavlja redovno službeno poslovanje, već samo vanredno.[11] Što se tiče vanrednih i izuzetnih zaveštajnih formi, savremeni pravni sistemi poznaju makar jednu privilegovanu vrstu. U većini prava zastupljena su vojna zaveštanja, kao i druga specijalna zaveštanja koja su sačinjena na brodu, u avionu, u hitnim slučajevima (za vreme vremenskih nepogoda, nesreća, epidemija itd.).[12]

III REGULATIVA VANREDNIH ZAVEŠTAJNIH FORMI U SRPSKOM PRAVNOM SISTEMU

Zakonom o nasleđivanju[13] normirane su dve vanredne zaveštajne forme: vojno i brodsko. Identična rešenja predviđena su i u Prednacrtu Građanskog Zakonika Republike Srbije[14], što ukazuje na kontinuitet u normativnom pristupu. U nastavku rada ćemo kritički razmotriti važeću regulativu u pogledu ovih formi, uz nastojanje da osvetlimo brojne nedostatke koji ih prate i probleme koje otvaraju u praksi.

A. Vojno zaveštanje

Vojno zaveštanje predstavlja pismeni, javni i vanredni oblik zaveštanja.[15] Prema slovu zakona, za vreme mobilizacije[16] ili rata, zaveštanje onom ko je na vojnoj dužnosti može sačiniti komandir čete i drugi starešina njegovog ili višeg ranga, ili neko drugi u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda, a po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog zaveštanja.[17] Specifičnosti koje razlikuju vojni od sudskog testamenta odnose se na: okolnosti u kojima se može sačiniti, svojstvo zaveštaoca, ovlašćeno lice i ograničeno važenje.[18]

Mogućnost sačinjavanja testamenta ce, ipak, ne može ograničiti samo na mobilizaciju preduzetu y cilju ratnih dejstava. Probna mobilizacija često simulira ratna dejstva, angažuje opasna, a nekada i ogromna materijalno-tehnička sredstva. Stoga se slažemo sa pojedinim autorima koji smatraju da bi izraz ’’mobilizacija” trebalo tumačiti ekstenzivno i dozvoliti sačinjavanje vojnog testamenta pripadniku jedinice koja je probno mobilizovana radi održavanja većih vojnih vežbi, vežbi koje traju duže vreme (više sedmica ili meseci), ili na prostorima udaljenim od najbližeg sedišta suda, ili kada učesnik vežbe nije y mogućnosti da ce posluži redovnom formom testamenta (vežba ce održava na posebnom terenu y gradu koga pripadnici jedinice ne mogu napuštati i sl.).[19] Premda su u pravnoj doktrini izneti stavovi da se vojno zaveštanje može sačinjavati od trenutka proglašenja ratnog stanja[20], čini se prihvatljivijim mišljenje onih autora koji smatraju da pitanje rata ne treba ceniti samo u smislu proglašenja ratnog stanja, nego i u smislu faktičkog rata, kada su oružane borbe prisutne bez formalno-pravnog objavljivanja rata.[21] Pojedini pravni pisci sa čijim mišljenjem se slažemo, smatraju da bi zbog učešća naših vojnika u mirovnim misijama u inostranim državama trebalo omogućiti sačinjavanje vojnog zavještanja i u ovim prilikama.[22]

U ulozi zaveštaoca se, pored stalnih pripadnika vojske, rezervista, pripadnika vojske koji obavljaju vojnu dužnost bez oružja, mogu naći i civili koji obavljaju poslove za oružane snage (npr. lekari u vojnim bolnicama), kao i ratni zarobljenici.[23] Rod i vid vojske kojem pripada lice na vojnoj dužnosti potpuno je nebitan.[24] Vojno zaveštanje mogu sačinjavati i dobrovoljci u Vojsci Republike Srbije.[25]

Kompleksnosti ovog oblika zaveštanja svakako doprinosi činjenica da u njegovom sastavljanju mogu učestvovati samo: komandir čete ili drugi starešina njegovog ili višeg ranga, starešina višeg ranga, kao i svaki starešina odvojenog odreda,[26] te u vezi sa tim i činjenica da se ova vanredna zaveštajna forma sačinjava po proceduri za sačinjavanje sudskog zaveštanja,[27] umesto da, s obzirom na prilike u kojima se ovo zaveštanje sačinjava budu maksimalno pojednostavljeni zahtevi forme.[28] Ne sme se, naime, zanemariti činjenica da vojni starešina, po pretpostavci, ne poznaje pravila za sačinjavanje sudskog zaveštanja, usled čega postoji opasnost od neispunjenja nekog od predviđenih uslova za njegovo sačinjavanje, a time i njegove nepunovažnosti.[29] Osim toga u vreme rata ili mobilizacije pobrojana lica imaju i važnijih dužnosti.[30] S tim u vezi, valja imati na umu da je za vreme oružanih sukoba, kada je u toku borba za „goli život“, veoma teško ispuniti sve uslove punovažnosti koji se redovno ispunjavaju prilikom sačinjavanja sudskog zaveštanja. Tako se često u literaturi opravdano ističu zahtevi za jednostavnijom formom sačinjavanja vojnog zaveštanja.[31] Kod sačinjavanja ovog oblika zaveštanja specifično je i to da samo sastavljanje po kazivanju zaveštaoca ne mora vršiti određeni starešina, nego i drugo lice, ali uvek u prisustvu starešine određenog ranga.[32] Međutim, iako zakon nalaže da vojno zaveštanje mora biti sastavljeno u prisustvu vojnog starešine, postavlja se pitanje šta se dešava u ratnim uslovima kada ranjeni ili bolesni vojnici ne mogu da dođu do njega. Zbog toga se u delu doktrine predlaže da se u takvim situacijama izuzetno dozvoli da vojno zaveštanje sačini i vojni lekar odgovarajućeg čina ili glavni doktor, bez obzira na čin.[33] Premda ima i onih autora koji smaraju da za proširenjem kruga lica pred kojima bi se moglo sačiniti vojno zaveštanje u našem pravu nema preke potrebe,[34] ipak se priklanjamo stavu onih koji podržavaju ovakvu mogućnost, jer bi to doprinelo većoj pristupačnosti navedene forme zaveštanja uzevši u obzir okolnosti pod kojima se sačinjava.

Kada je u pitanju vreme važenja ove testamentarne forme, zakonom je predviđeno da prestaje da važi po isteku šezdeset dana od dana završetka rata, a ako je zaveštalac ranije ili docnije demobilisan - po isteku trideset dana od dana demobilisanja.[35] U pravnoj doktrini predmet razmatranja bilo je i pitanje šta bi bilo sa važenjem vojnog zaveštanja ukoliko bi zaveštalac nakon demobilizacije bio ponovo mobilisan u toku trajanja roka od šezdeset, odnosno trideset dana, pošto ovaj slučaj nije izričito regulisan našim zakonom. Tako, stav većine autora, kojem se i mi priklanjamo, je da bi u toj situaciji već sačinjeno zaveštanje trebalo da važi sve vreme nove mobilizacije zaveštaoca, kao i po proteku novih šezdeset odnosno trideset dana po ponovnoj demobilizaciji zaveštaoca.[36]

Uočljivo je, međutim, da zakonodavac nije predvideo posebna pravila koja bi uredila čuvanje vojnog testamenta, što se može oceniti kao značajan propust u važećem normativnom okviru. U tom kontekstu, ignorisanje specifičnosti ove zaveštajne forme otvara prostor za pravnu nesigurnost i dovodi u sumnju pouzdanost izvršenja poslednje volje. Stoga je nužno pristupiti dopuni postojećih zakonskih odredaba.

B. Brodsko zaveštanje

Brodski testament je vanredni, javni i pismeni oblik testamenta koji zaveštaocu, koji se nalazi na srpskom brodu, sastavlja zapovednik broda po pravilima za sastavljanje sudskog testamenta.[37] Kako se i ovo zaveštanje, poput vojnog, sastavlja po pravilima koja važe za sudsko zaveštanje, postavlja se pitanje šta je njegova differentia specifica u odnosu na sudski testament?[38] Specifičnost se odnosi na lice ovlašćeno za sačinjavanje ove zaveštajne forme, kao i na vremenski ograničenu važnost.[39]

Brodsko zaveštanje se može sačiniti samo na domaćem brodu, pri čemu nije od značaja da li se radi o brodu unutrašnje ili spoljne plovidbe, niti o kom brodu (pomorskom, rečnom, jezerskom), odnosno, o kojoj vrsti broda se radi (carinski, turistički, trgovački, brod za naučna ispitivanja).[40] Ovo zaveštanje sačinjava se samo dok brod plovi, ili dok je usidren u stranoj luci ili pristaništu. Takođe, ovaj oblik zaveštanja može se sačiniti ako se brod nalazi u domaćoj luci ili pristaništu, ali je spreman za isplovljavanje.[41]

Lice ovlašćeno za sačinjavanje brodskog zaveštanja je zapovednik srpskog broda.[42] Navedeno lice ima svojstvo ovlašćenog lica samo onda kada je prekinuta fizička veza između broda i kopna.[43] Brodsko zaveštanje testatoru može da sačini zapovednik samo onog broda na kome on obavlja ovu svoju dužnost, ali ne i zapovednik nekog drugog broda, koji bi npr. u svojstvu putnika plovio na brodu na kome jedno lice želi da sačini testament.[44] U pravnoj doktrini, međutim, ne postoji jedinstven stav o mogućnosti zamene zapovednika broda njegovim punomoćnikom. Pojedini autori smatraju da iz stilizacije teksta Zakona o nasleđivanju tako nešto nije dopušteno,[45] dok drugi autori, sa čijim se mišljenjem slažemo, smatraju da bi javno ovlašćenje za sačinjavanje brodskog zaveštanja trebalo dati i zameniku odn. pomoćniku zapovednika broda, tj. najstarijem oficiru palube, posebno u slučajevima kada je zapovednik broda zauzet obavljanjem drugih, prevashodno svojih redovnih dužnosti na brodu.[46] S tim u vezi, interesantno je pomenuti da Zakon o nasleđivanju ne reguliše direktno situaciju kada i sam zapovednik broda želi da sačini brodski testament, ali, čini se da ima osnova za tumačenje da bi u tom slučaju ovlašćenje prešlo na najstarijeg oficira palube. Ovo proizlazi iz pozitivnopravnih propisa koji jasno definišu da u slučaju "smrti, sprečenosti ili odsutnosti, zapovednika broda, zamenjuje, sa svim njegovim ovlašćenjima, najstariji oficir palube."[47][48] Ovo je ujedno i argument koji govori u prilog pređašnjoj polemici.

Kako je već pomenuto, ovlašćeno lice sačinjava brodsko zaveštanje prema pravilima za sačinjavanje sudskog zaveštanja. Valja primetiti da stroga formalna pravila za brodsko zaveštanje često zanemaruju specifične okolnosti na brodu. Jedan od glavnih problema je nedovoljno poznavanje prava od strane zapovednika broda, koji je ovlašćen za sačinjavanje testamenta. Zbog toga, on ne može uvek adekvatno da pomogne ostaviocu da sačini punovažan testament. Ovakav pristup zapravo ugrožava pravnu sigurnost i slobodu zaveštajnih raspolaganja, umesto da ih obezbedi.[49] Stoga bi i kod ovog oblika zaveštanja trebalo predvideti blaže formalne uslove.[50]

Kada je u pitanju lice koje u ovom slučaju može imati svojstvo zaveštaoca, formu brodskog zaveštanja mogu da koriste sva lica koja se nađu na brodu, pod uslovom da imaju aktivnu zaveštajnu sposobnost. Nije od značaja da li je reč o putnicima ili posadi broda, domaćim ili stranim državljanima, ili čak slepom putniku, kome će zapovednik broda takođe sačiniti testament ako može da utvrdi njegov identitet.[51]

Naše zakonodavstvo, kako je pomenuto, ne predviđa bliže postupanje sa vojnim zaveštanjem, slično je i sa brodskim zaveštanjem. Međutim, Zakon o pomorskoj plovidbi Srbije predviđa obavezu zapovednika broda da primi izjavu poslednje volje, kao i da je unese u brodsku knjigu, i da navede vreme kada je izjavu primio. Pored toga, zapovednik broda dužan je da sačini i brodsku ispravu, kao i da istu dostavi najbližem diplomatskom, odnosno konzularnom predstavništvu Republike Srbije.[52]

Posebne okolnosti u kojima zaveštalac sačinjava ovo zaveštanje, diktiraju i vremensko ograničenje njegove važnosti na period od trideset dana od povratka zaveštaoca u zemlju.[53] Međutim, srpski zakonodavac uopše ne normira kada ovaj rok počinje da teče ako zaveštalac uopšte nije napustio granice naše zemlje. U pravnoj teoriji postoje shvatanja da u ovim slučajevima rok od trideset dana počinje da teče od dana kada se zaveštalac iskrcao sa broda, odnosno od dana završetka zaveštaočevog putovanja brodom,[54] što ujedno predstavlja jedini logičan zaključak u pogledu navedenog pitanja.

IV PREGLED REGULATIVE VANREDNIH ZAVEŠTAJNIH FORMI U UPOREDNOM PRAVU

Prihvatanjem pluralizma oblika zaveštanja, mnogi evropski pravni sistemi, uključujući i većinu bivših jugoslovenskih republika, dopuštaju sačinjavanje vanrednih oblika zaveštanja.[55] U zakonodavnoj analizi zemalja koje su bile predmet istraživanja, utvrđeno je da su vanredni oblici zaveštanja regulisani u: Francuskoj, Italiji, Holandiji, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori i Federaciji BiH. Budući da je regulativa vanrednih zaveštajnih formi u većini zemalja nastalih na prostoru bivše SFRJ[56] gotovo identična domaćem pravu, njihova zakonodavstva neće biti detaljnije analizirana.

A. Francusko pravo

U francuskom zakonodavstvu normirane su sledeće vanredne zaveštajne forme: vojno zaveštanje, pomorsko zaveštanje, zaveštanje sačinjeno na izolovanom mestu usled epidemija, kao i na ostrvu.[57] Sam postupak sačinjavanja spomenutih vanrednih oblika zaveštanja odgovara načinu na koji se sačinjava i javnobeležničko, kao redovna forma zaveštanja, predstavljajući zapravo njegovu prilagođenu verziju.[58] U tom smislu, zakonodavac predviđa da se o izjavljenoj poslednjoj volji sačinjava pismena isprava koju zaveštalac potpisuje nakon što mu bude pročitana, zajedno sa ovlašćenim licem i svedocima. Ukoliko zaveštalac ne može da se potpiše, to se posebno napominje u testamentu uz navođenje razloga zbog kojeg je bio sprečen. Takođe, ukoliko je za sačinjavanje zaveštanja potrebno prisustvo dva svedoka, dozvoljeno je da se samo jedan od njih potpiše u zaveštanju, uz navođenje razloga zbog kojeg drugi svedok to nije mogao da učini.[59]

1. Vojno zaveštanje

Vojni testament, prema Građanskom zakoniku Francuske, može se sačiniti u slučaju rata, tokom operacija održavanja reda i pacifikacije, ali i prilikom stacioniranja francuskih trupa na inostranoj teritoriji usled okupacije ili u skladu sa međunarodnim sporazumom. U navedenim situacijama, ovo zaveštanje mogu sačiniti vojnici, pripadnici državne mornarice, kao i lica angažovana u vojsci.[60] Pravo testiranja odnosi se i na ratne zarobljenike.[61] Vojno zaveštanje sačinjava se pred nadređenim oficirom ili pred vojnim lekarom određenog čina i to u prisustvu dva zaveštajna svedoka. Ono se može sačiniti i pred dva intendantska činovnika ili oficira komesarijata ili pred jednim intendantskim činovnikom ili oficirom komesarijata u prisustvu dva zaveštajna svedoka. Ukoliko se radi o odvojenom odredu, a niko od prethodno spomenutih ovlašćenih lica nije prisutan, zaveštanje se može sačiniti pred komandujućim oficirom odreda, takođe u prisustvu dva zaveštajna svedoka.[62] Zakonikom je predviđeno i da testament oficira koji komanduje izolovanim odredom može primiti oficir koji dolazi posle njega po redu službe.[63] Takođe, francuski zakonodavac predviđa da u situaciji kada je zaveštalac bolestan ili povređen, vojni testament se može primiti u bolnicama ili sanitetima, kako je definisano vojnim propisima, od strane glavnog lekara, bez obzira na njegov čin, u prisustvu rukovodećeg administrativnog oficira, a u slučaju njegovog odsustva, biće neophodno prisustvo dva svedoka.[64]

Kod normiranja ovog vanrednog zaveštajnog oblika primetni su napori zakonodavca da, s obzirom na brojne specifičnosti ovog zaveštajnog oblika, detaljno reguliše moguće situacije koje mogu da iskrsnu u ratnim uslovima. U tom smislu zakodavac jasno precizira slučajeve u kojima se može sačiniti zaveštanje, te predviđa širok krug lica koja ga mogu sačiniti, a posebno širok krug lica pred kojima se može sačiniti, što smatramo jednim sveobuhvatnim rešenjem koje bi trebalo da bude pravac u kojem bi domaći zakonodavac trebalo da se kreće de lege ferenda u pogledu normiranja ovog zaveštajnog oblika.

Naročitu pažnju privlači i činjenica da je u pravu Francuske, za razliku od domaćeg zakonodavstva, regulisano jedno veoma značajno pitanje, koje se ogleda u brizi da sačinjeno zaveštanje bude sačuvano. Tako je predviđeno da se testament sastavlja u dva primerka. Ukoliko to zdravstveno stanje zaveštaoca ne dozvoljava, pravi se prepis originalnog primerka. Čim se steknu uslovi, oba primerka (original ili original i prepiska) se odvojeno i različitim kuririma, u zatvorenim i zapečaćenim kovertama, dostavljaju nadležnom Ministarstvu. Ono potom prosleđuje notaru koga je zaveštalac naveo, a ako to nije predviđeno, onda predsedniku notarske komore u mestu poslednjeg prebivališta zaveštaoca.[65]

U pogledu vremenskog važenja ovog zaveštajnog oblika, predviđeno je da ono prestaje da važi istekom roka od šest meseci od trenutka kada se zaveštalac nađe u mestu gde može sačiniti neku od redovnih zaveštajnih formi, osim ukoliko se, pre isteka ovog perioda, ponovo nađe u nekoj od situacija predviđenih članom 93, u kom slučaju bi navedeno zaveštanje važilo tokom trajanja novonastale situacije i šest meseci nakon njenog prestanka.[66] Navedeno znači da se vojno zaveštanje može sačiniti samo ukoliko nije moguće poslednju volju izraziti u nekom od redovnih oblika zaveštanja.[67]

2. Zaveštanje sačinjeno na izolovanom mestu usled epidemija i na ostrvu

Zaveštanje sačinjeno na izolovanom mestu usled epidemija se može sačiniti na mestima sa kojima je komunikacija prekinuta zbog zarazne bolesti. Ovaj testament mogu da sačine lica koja boluju od te bolesti ili se nalaze na zaraženom području. Sačinjava se pred sudijom ili pred opštinskim službenikom. Takođe, obavezno je prisustvo dva svedoka prilikom sastavljanja testamenta.[68] Sačinjavanje zaveštanja pred spomenutim ovlašćenim licima, moguće je i na ostrvu koje pripada francuskoj teritoriji gde nema javnog beležnika, niti mogućnosti komunikacije sa kontinentalnim delom. Nemogućnost komunikacije potvrđuje u dokumentu sudija ili opštinski službenik koji prima testament.[69] Navedena zaveštanja prestaju da važe istekom roka od šest meseci nakon što se komunikacija ponovo uspostavi u mestu gde se testator nalazi, ili šest meseci nakon zaveštaočevog odlaska u mesto gde se ona neće prekidati.[70] Ovaj vanredni zaveštajni oblik jasno pokazuje kako pravo nastoji da obezbedi kontinuitet u raspolaganju imovinom i u najtežim okolnostima, poput epidemijske izolacije ili prekinute komunikacije. Posebno je zanimljivo rešenje koje omogućava primenu ovog oblika i na udaljenim ostrvima, poput francuskih teritorija bez javnog beležnika i redovne veze sa kopnom, što pokazuje svest zakonodavca o specifičnostima geografske i društvene izolovanosti.

3. Pomorsko zaveštanje

Pomorski testament, odnosno testament sačinjen na brodu, može se sačiniti tokom plovidbe ili prilikom zaustavljanja u luci kada nema mogućnosti za komunikaciju s kopnom. Takođe, može se sačiniti i kada se brod nalazi u stranoj luci gde nema diplomatsko-konzularnog predstavnika koji obavlja dužnosti javnog beležnika. Kada je reč o državnim brodovima, lice koje želi da sačini testament može svoju poslednju volju izjaviti pred administrativnim oficirom ili u njegom odsustvu pred komandantom, odnosno nekim drugim licem koje vrši njegove dužnosti i to u prisustvu dva zaveštajna svedoka. Na ostalim brodovima, testament se sastavlja pred kapetanom ili mornarima koji imaju određena ovlašćenja. U njihovom odsustvu, to može učiniti drugo ovlašćeno lice koje vrši njihove dužnosti.[71]

Poput vojnog zaveštanja, Zakonikom je normirano postupanje sa sačinjenim brodskim zaveštanjem. U tom smislu, propisano je da ona moraju biti sačinjena u dva primerka, te da se, ukoliko zdravstveno stanje zaveštaoca to onemogućava, mora sačiniti prepis originalnog primerka zaveštanja.[72] Prilikom prvog zaustavljanja broda u stranoj luci u kojoj postoji diplomatsko-konzularno predstavništvo Francuske, jedan primerak originala zaveštanja ili prepis, u zatvorenoj ili zapečećenoj koverti mora biti dostavljen diplomatsko-konzularnom predstavniku, koje će ga proslediti Ministarstvu pomorstva. Po dolasku broda u francusku luku, oba primerka originala zaveštanja ili original i prepis, u zatvorenoj i zapečaćenoj koverti, odvojeno i preko različitih kurira, moraju biti dostavljeni Ministarstvu pomorstva. U oba slučaja, ono ih dalje prosleđuje javnom beležniku kojeg je naveo zaveštalac, a ako on to nije učinio, predsedniku javnobeležničke komore prema mestu poslednjeg prebivališta zaveštaoca.[73]

U pogledu vremenskog važenja, Zakonikom je predviđeno da testament sačinjen tokom pomorskog putovanja, biće važeći samo ako zaveštalac umre na brodu ili u roku od šest meseci nakon iskrcavanja na mestu gde može sačiniti testament u redovnoj zaveštajnoj formi. Međutim, ako zaveštalac preduzme novo pomorsko putovanje pre isteka ovog roka, testament će važiti za vreme trajanja ovog putovanja i još šest meseci nakon što se zaveštalac ponovo iskrca.[74]

B. Italijansko pravo

U pravu Italije, kao vanredni zaveštajni oblici, normirani su: zaveštanje koje se sačinjava u slučaju zaraznih bolesti, javnih nepogoda ili nesreća, zaveštanje koje se sačinjava u avionu i na brodu, kao i vojno zaveštanje.[75]

1. Zaveštanje koje se sačinjava u slučaju zaraznih bolesti, javnih nepogoda ili nesreća

Navedeno zaveštanje, prema italijanskom građanskom zakoniku, može se sačiniti u situaciji kada neko lice ne može da sačini neku od redovnih zaveštajnih formi, zbog izbijanja zarazne bolesti, javne nesreće ili nesrećnog slučaja. Zaveštalac svoju poslednju volju može izjaviti pred notarom, sudijom, gradonačelnikom ili njegovom zamenikom, ili pred ministrom, u prisustvu dva svedoka starija od šesnaest godina. Testament sastavlja i potpisuje lice koje ga sačinjava, uz to, potpisuju se zaveštalac i svedoci. Ukoliko zaveštalac i svedoci ne mogu da se potpišu, mora se navesti razlog za to.[76] Iz navedenog proizlazi da je u pitanju pojednostavljena verzija javnog zaveštanja, jer ga može primiti lice koje nije notar, zaveštalac i svedoci mogu biti oslobođeni obaveze potpisivanja, a svedoci mogu biti i maloletni, što je rešenje koje podržavamo, s obzirom na okolnosti u kojima se sačinjava.[77] Ovo zaveštanje prestaje da važi istekom roka od tri meseca od prestanka razloga koji je zaveštaoca sprečio da koristi neku od redovnih zaveštajnih formi.[78]

2. Zaveštanje na brodu ili u avionu

Zakonik ne ograničava zaveštanje na brodu ili avionu samo na slučajeve kada redovni oblici nisu dostupni, ali većina pravnih stručnjaka smatra da je za korišćenje ove vrste zaveštanja potrebno da sastavljanje redovnih oblika zaveštanja bude otežano ili nemoguće.[79] Lica koja se nalaze na brodu ili u avionu, poslednju volju mogu izjaviti pred komandantom broda, odnosno aviona, koji prima izjavu poslednje volje u prisustvu dva svedoka, a kod testamenta koji se sačinjava u avionu i pred jednim svedokom.[80] Zaveštanje se mora sastaviti u dva originalna primerka, potpisuju ga zaveštalac, lice koje ga sačinjava i svedoci, a ukoliko zaveštalac i svedoci ne mogu da da se potpišu, mora se navesti razlog koji je sprečio potpisivanje.[81] Italijanski zakonodavac, za razliku od domaćeg, normira situaciju kada sam komandant broda, odnosno aviona želi da sačini zaveštanje, u kom slučaju je za sačinjavanje zaveštanja ovlašćen onaj ko ga neposredno sledi po redu službe.[82] Građanski zakonik Italije sadrži i posebna pravila kojima je regulisan način postupanja sa sastavljenim brodskim, odnosno zaveštanjem sačinjenim u avionu. U tom smislu, njime je propisano da se brodsko zaveštanje zadržava među dokumentima broda, pri čemu se o njemu stavlja zabeleška u dnevniku broda ili knjizi moreplovstva, kao i među listom posade, dok se u pogledu zaveštanja sačinjenog u avionu stavlja zabeleška u dnevniku putovanja.[83][84] Brodsko, kao i zaveštanje sačinjeno u avionu, prestaju da važe istekom roka od tri meseca, koji u ovom slučaju počinje da teče od momenta kada se zaveštalac nađe u mestu u kojem može da sačini neki od redovnih oblika zaveštanja.[85]

3. Vojno zaveštanje

U pogledu lica ovlašćenog za sačinjavanje ove vanredne zaveštajne forme, italijanski Zakonik propisuje da se u ovoj ulozi mogu naći: vojni zvaničnik, sveštenik ili službenik Crvenog krsta.[86] Italijanski građanski zakonik nudi zanimljivo normativno rešenje za vojno zaveštanje, koje se odlikuje širokim spektrom ovlašćenih lica - od vojnih zvaničnika do sveštenika i službenika Crvenog krsta. Ova institucionalna raznolikost ukazuje na pragmatičan pristup, u kojem se poverenje pruža ne samo formalnim pravnim akterima, već i predstavnicima humanitarnih i duhovnih struktura, što može biti predmet posebne etičko-pravne analize.

 Vojno zaveštanje mogu sačiniti pripadnici vojnih snaga koji učestvuju u ratu, nalaze se u ratnoj zoni ili su zarobljeni, te kada su raspoređeni izvan svoje zemlje ili u mestu gde je prekinuta komunikacija.[87] Izjava poslednje volje se daje u prisustvu dva svedoka. Zaveštanje moraju potpisati zaveštalac, lice koje ga sačinjava i svedoci. Ako zaveštalac ili svedoci ne mogu da potpišu, mora se navesti razlog koji je sprečio potpisivanje.[88] Iako to nije izričito navedeno u italijanskom Zakoniku, neophodno je da se zaveštalac nalazi u okolnostima koje ga onemogućavaju da sačini redovno zaveštanje.[89]

Građanski zakonik Italije takođe sadrži pravila o načinu postupanja sa sastavljenim vojnim zaveštanjem. S tim u vezi, propisano je da se zaveštanje što je pre moguće, prosleđuje nadležnom Ministarstvu, koje će naložiti njegovo deponovanje u notarski arhiv u mestu poslednjeg prebivališta ili boravišta zaveštaoca.[90] Ovo zaveštanje je ograničenog vremenskog trajanja, stoga prestaje da važi istekom roka od tri meseca, koji počinje da teče od momenta kada se zaveštalac nađe u mestu u kojem može da sačini neki od redovnih oblika zaveštanja.[91]

V. Holandsko pravo

U pravu Holandije uređene su tri vanredne zaveštajne forme: vojno zaveštanje, zaveštanje sačinjeno u avionu ili usled plovidbe (tzv. Titanik zaveštanje), kao i zaveštanje sačinjeno za vreme katastrofa.[92] U svim navedenim slučajevima, formalnosti se ublažavaju tako što se notar zamenjuje drugim ovlašćenim licem (npr. oficirom, kapetanom, gradonačelnikom...). To lice nije obavezno da se pridržava pravila Zakona o notarima – dovoljno je da testament bude pravilno napisan i potpisan od strane zaveštaoca, svedoka i lica u čijem je prisustvu sačinjen. Prisustvo dva svedoka je obavezno za sve navedene testamente, čime se delimično nadoknađuje nedostatak drugih formalnosti.[93] U pogledu načina postupanja sa sačinjenim testamentima predviđeno je da lice koje u svom posedu ima ispravu koja sadrži nečiji poslednji testament ili koja sadrži izjavu da je takav testament dat na čuvanje ili da je opozvan, mora ovu ispravu poslati što je pre moguće u zatvorenoj koverti Centralnom registru za poslednje testamente u Hagu. Izuzev kada se radi o ispravama koje su sačinjene od strane ili pred notarom ili konzularnim službenikom, nadležnim za to prema standardnim pravnim pravilima, niti za privatne isprave koje oni drže na čuvanju.[94] Svi navedeni vanredni (hitni) testamenti prestaju da važe nakon šest meseci od prestanka "hitne situacije". Zaveštalac bi trebalo da bude svestan posebne prirode svog testamenta i da ga stoga – ako je moguće – zameni redovnim testamentom u razumnom roku.[95]

1. Vojno zaveštanje

Vojnici i druga lica u oružanim snagama mogu u slučaju rata ili građanskog rata sastaviti testament pred oficirom. Navedena lica mogu na isti način sačiniti zaveštanje i u drugim situacijama osim u slučaju rata ili građanskog rata, pod uslovom da pripadaju delu oružanih snaga koji je određen: da učestvuju u vojnoj ekspediciji, da se bore protiv neprijateljske vojske, da štite neutralnost države, da deluju u samoodbrani ili u očuvanju međunarodnog poretka i bezbednosti, postupaju po naređenju u slučaju nereda ili pobuna. [96] Zakonodavac ovde pokazuje visok stepen situacione fleksibilnosti, u kontekstu proširenja primene i na slučajeve vojnih ekspedicija, delovanja u očuvanju međunarodnog poretka, kao i reagovanja na unutrašnje nerede.

U slučaju ratnog zarobljeništva, oficira može zameniti podoficir. Oficiri i podoficiri mogu sačiniti testament samo ako zaveštalac ne može doći do notara ili konzula. Nepoštovanje ovog uslova ne utiče na valjanost testamenta.[97]

2. Zaveštanje sačinjeno u avionu i usled plovidbe

Ovu vrstu zaveštanja mogu sačiniti lica koja, tokom putovanja, borave na brodu koji plovi morem ili u avionu. Poslednju volju mogu izjaviti pred kapetanom ili pilotom, ili pred prvim oficirom, ili, kada takvo lice nije prisutno, pred licem koje ga zamenjuje.[98] Navedeni krug ovlašćenih lica svedoči o fleksibilnosti pravnog sistema u suočavanju sa prostornim i logističkim ograničenjima.

3. Zaveštanje sačinjeno za vreme katastrofa

Ukoliko je na određenim područjima nemoguće stupiti u kontakt sa notarom ili nadležnim konzularnim službenikom - bilo zbog zabrane, katastrofa, kriza, ratnih dejstava, epidemija ili drugih vanrednih okolnosti - testament može biti sačinjen pred holandskim konzularnim službenikom, čak i ako on inače ne bi bio nadležan po standardnim pravnim pravilima ili pred gradonačelnikom, sekretarom ili odbornikom opštine, pred mlađim notarom, advokatom, oficirom oružanih snaga ili opštinskog ili regionalnog vatrogasnog odeljenja, kao i pred državnim službenikom koga je Ministarstvo pravde proglasilo nadležnim za to.[99] Širenje kruga ovlašćenih lica, od konzularnih službenika do lokalnih i vojnih zvaničnika, omogućava praktičnu dostupnost zaveštanja i u uslovima potpunog kolapsa. Njegova osnovna vrednost je u tome što garantuje da testator ni u najtežim prilikama ne ostane bez mogućnosti da izrazi svoju poslednju volju.

V ZAKLJUČAK

Vanredne zaveštajne forme predstavljaju važan instrument za ostvarivanje prava na testiranje u specifičnim životnim okolnostima. Njihova suštinska uloga ogleda se u mogućnosti da zaveštalac, uprkos vanrednim uslovima, izrazi svoju poslednju volju na pravno valjan način. Međutim, da bi ove forme u potpunosti ispunile svoju funkciju, neophodno je da njihovo normativno uređenje bude usklađeno sa realnim uslovima u kojima se sačinjavaju.

Analizom srpskog zakonodavnog okvira uočene su brojne slabosti: od pravnih praznina i nepraktičnih formalnosti, do ograničenja koja mogu ugroziti pravnu sigurnost i valjanost zaveštanja. Iako Zakon o nasleđivanju i Prednacrt Građanskog Zakonika Republike Srbije prepoznaju vojno i brodsko zaveštanje, način na koji su ove forme regulisane ne odgovara u potpunosti potrebama savremenog društva, niti specifičnostima situacija u kojima se primenjuju. Istraživanje pokazuje da, dok srpski zakon nudi osnovnu regulativu, uporedna rešenja idu korak dalje, nudeći preciznija pravila o krugu ovlašćenih lica, proceduri čuvanja i preciznijim rokovima važenja.

Na osnovu sprovedene kritičke analize i uporednopravnih uvida, jasno se nameće potreba za unapređenjem postojeće regulative. Pre svega, potrebno je pojednostaviti formalne zahteve, kako bi vanredna zaveštanja bila prilagodljivija vanrednim i nestandardnim okolnostima, umesto da se oslanjaju na stroga pravila sudskog zaveštanja. Dalje, potrebno je i proširenje kruga ovlašćenih lica - uključujući vojne lekare, zamenike zapovednika broda i druga relevantna lica, što bi doprinelo doprinelo većoj dostupnosti i efikasnosti ovih formi. Posebnu pažnju treba posvetiti i preciznom uređenju postupka čuvanja sačinjenih testamenata. Uporednopravna rešenja pokazuju da je regulisanje čuvanja ovakvih testamenata ne samo moguće, već i neophodno. Stoga bi srpski zakon hitno trebalo dopuniti u tom pravcu. Na kraju, potrebno je jasno definisanje rokova njihovog važenja, uzimajući u obzir situacije poput ponovne mobilizacije kod vojnog ili situacije kada zaveštalac uopšte nije napustio granice naše zemlje kod brodskog zaveštanja. Usvajanjem ovih predloga, srpsko zakonodavstvo bi značajno unapredilo pravnu sigurnost i funkcionalnost vanrednih zaveštajnih formi, obezbeđujući da poslednja volja zaveštaoca bude poštovana i zaštićena čak i u najnepovoljnijim okolnostima.

Pored već navedenog, očigledno je da postojeći normativni okvir ne obuhvata sve oblike vanrednih situacija koje savremeno društvo podrazumeva. Stoga se nameće potreba za proširenjem spektra vanrednih zaveštajnih formi. Kao dobar primer može poslužiti italijansko pravo, koje, čini se, nudi efikasno rešenje u ovoj oblasti. U tom smislu, pored već postojećih vojnih i brodskih zaveštanja, valjalo bi razmotriti i uvođenje zaveštanja sačinjenog u avionu, kao i zaveštanja koje se sačinjava u slučaju zaraznih bolesti, javnih nepogoda ili nesreća.

Emilija Kostić Pantelić*

REGULATION OF EXTRAORDINARY TESTAMENTARY FORMS IN SERBIAN LAW WITH REFERENCE TO COMPARATIVE LEGAL SOLUTIONS

Summary

The subject of this research is the normative framework of extraordinary testamentary forms in Serbian law, with reference to comparative legal models. Starting from the definition and basic characteristics of extraordinary wills, the author analyzes and critically evaluates the military and maritime will as the only regulated extraordinary testamentary forms in domestic law, highlighting their numerous shortcomings. A comparative analysis of selected European legislations enables an overview of different approaches to the regulation of these forms, as well as the identification of other extraordinary forms not recognized in Serbian law. Based on these findings, the author formulates proposals in the conclusion for improving domestic legislation, with the aim of ensuring greater accessibility, efficiency, and legal certainty in will-making under extraordinary circumstances.

Keywords: will, extraordinary testamentary forms, extraordinary circumstances, military will, maritime will.