Ana Timčić*

Pregledni naučni članak

UDK: 331.2:004:34(497.11)

doi: 10.46793/GP.1601.081T

MOGUĆNOST ISPLATE ZARADE U KRIPTOVALUTAMA U REPUBLICI SRBIJI

Rad primljen: 06. 09. 2024.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 18. 12. 2024.

 

Socioekonomske prilike oduvek su uticale na evoluciju prava, bilo u smislu prepoznavanja potrebe za donošenjem novih pravnih propisa, bilo kao mera nedovoljne adekvatnosti i efikasnosti postojećih regula u „oblikovanju“ pomenutih prilika i u tom smislu iniciranja neophodnih izmena. Navedena međuzavisnost društvenih okolnosti i na nacionalnom i nadnacionalnom nivou de lege lata, naročito se aktuelizovala u vreme globalizacije poslovanja i ekspanzije informaciono – komunikacionih tehnologija. Tako se pod uticajem informaciono – komunikacionih tehnologija rad „digitalizovao“, a pravnu misao su zaokupile nove teme. Najpre se „nametnulo“ pitanje uvođenja pojedinih elemenata iz digitalne sfere među tradicionalne elemente ugovora o radu, a potom je trebalo razmotriti i tzv. „fleksibilne forme rada“ kao alternative poznatom konceptu rada, radnog odnosa i ugovora o radu. Upravo kao integralni deo razmatranja o novinama u sadržini ugovora o radu, autor u radu analizira mogućnost, odnosno dozvoljenost i potencijalne posledice isplate zarade u kriptovalutama u Republici Srbiji u odnosu na odredbe Zakona o radu, Zakona o digitalnoj imovini i druge relevantne pravne propise.

Ključne reči: ugovor o radu, zarada, kriptovalute, poslodavac, zaposleni.

I UVODNE NAPOMENE

Tokom prošlog veka u većini pravnih sistema prihvaćena je koncepcija „bipolarnog radnog odnosa“ kao dvostranog pravnog odnosa koji se reguliše ugovorom o radu[1] čiju formu i minimalnu sadržinu određuje zakonodavac. Dakle, na premisi ograničene autonomije volja u ugovornom odnosu, a u cilju određivanja minimalnog „korpusa“ prava i obaveza ugovornih strana stvorene su normativne pretpostavke za uspostavljanje stabilnosti radnog odnosa. Navedena stabilnost radnog odnosa u Republici Srbiji podrazumevala je stalnost radnog odnosa kao pravilo, pisanu formu ugovora o radu, obavezne elemente istog, imperativne odredbe kojima su garantovana brojna prava i predviđene obaveze za ugovorne strane. Osim pobrojanog, zakonodavac je predvideo i „pravnu fikciju“ pisane forme ugovora o radu pod uslovima: usmenog dogovora sa poslodavcem o početku rada, kontinuitetom u dolasku na rad i radom od strane zaposlenog, poslodavčevoj dozvoli za obavljanje rada i direktnom ili indirektnom upućivanju naloga za pojedina činjenja ili nečinjenja od strane poslodavca i/ili preko ovlašćenih lica.

Stipulisanje prava na rad kao ustavnopravne kategorije[2] i sve prethodno navedeno činili su osnov domaćeg radnog prava na početku XXI veka. Ali, radno zakonodavstvo u to vreme trebalo je prilagoditi potrebama razvoja nedavno uspostavljene tržišne privrede i potrebama zaštite pojedinih kategorija angažovanih lica. Međutim, delom pod uticajem trajanja i kompleksnosti procesa tranzicije iz socijalističkog načina privređivanja koji samo što je okončan, delom pod uticajem svetske ekonomske krize koja je usledila, značajnija reakcija zakonodavca u smislu modernizacije radnopravnih propisa u Republici Srbiji dogodila se tek 2014. godine.[3] Takve radnopravne postavke uz neznatne modifikacije na snazi su još uvek danas.[4]

ZOR–om nije određen pojam ugovora o radu, ali je istim izričito predviđeno da se ugovorom o radu zasniva radni odnos, ko su subjekti radnog odnosa, momenat zaključivanja, obaveznost pisane forme, sadržina i obavezni elementi, ali i imperativno pravilo o obaveznoj usklađenosti sadržine ugovora o radu sa zakonskim odredbama.[5] Razloge za odsustvo zakonske definicije bazičnog radnopravnog instituta verovatno bi trebalo tražiti u činjenici da je u pitanju opštepoznati pravni institut i toliko učestao pravni posao, pa se regulisanje „specijalnijih“ pitanja u odnosu na ovo opšte zakonodavcu učinilo kao neophodnije. Takođe, zakonodavac je, čini se, uspostavio „znak jednakosti“ između ugovora o radu i radnog odnosa, pa nije definisao ni pojam radnog odnosa. Ali, iako zakonodavac nije definisao pojam ugovora o radu i pojam radnog odnosa, iz zakonskih odredaba može se zaključiti da je ugovor o radu imenovan, dvostrano obavezujući, intuitu personae, formalni, teretan (onerozan), komutativan pravni posao, realni ugovor sa odložnim uslovom stupanja na rad, kauzalni i da nije ugovor po pristupu.[6]

Za razliku od zakonodavca, domaća pravna teorija se uvek bavila definisanjem pojma ugovora o radu i određivanjem pravne prirode ovog ugovora. Tako su pravni pisci prilikom razmatranja teorija o radnom odnosu najčešće razmatrali i pravnu prirodu ugovora o radu i karakteristike ugovora o radu. Od shvatanja da je ugovor o radu ugovor o kupoprodaji radne snage, koje nije opstalo zbog nemogućnosti prihvatanja ideje o prodaji radne snage kao dela tela čoveka, zatim shvatanja da je ugovor o radu – ugovor o najmu radne snage, koje je napušteno zbog neprihvatljivosti najma „živog rada“ kao najma stvari ili prava na upotrebu, održalo se stanovište o ugovoru o radu kao ugovoru sui generis.[7] Među teoretskim stavovima o ovom ugovoru trebalo bi ukazati na sledeće stavove. Nikola Tintić smatra da je ugovor o radu „centralna kategorija radnog prava, forma reguliranja radnih odnosa, sredstvo za raspored radne snage, osnovno sredstvo, sredstvo uređivanja mjere rada i usklađivanja interesa svakog radnika s društvenim interesima, kao i kolektivnim interesima....“. Za bitne elemente ovog ugovora navodi dobrovoljnost i konsensualnost, a za ostale elemente oneroznost, bilateralnost i razmenu. Takođe, ističe da je pod uticajem savremenog društva ovaj ugovor postao adhezioni.[8] Najdetaljnija definicija ugovora o radu je definicija Borivoja Šunderića koji određuje ugovor o radu kao dobrovoljan i slobodan sporazum između dva lica od kojih se jedno lice (fizičko lice) obavezuje da će lično vršiti određene poslove u zavisnom radu (u svojstvu radnika, zaposlenog ili službenika) kod drugog ili u korist drugog lica (fizičkog ili pravnog), a ovo drugo lice (poslodavac) se obavezuje da za ugovoreni i završni rad isplaćuje određenu zaradu. Kao bitne – konstitutivne elemente izdvaja element rada, element zarade i element subordinacije, a ugovor o radu uopšteno kvalifikuje kao formalni, imenovan, dvostranoobavezujući, teretan, komutativan, sa trajnim izvršenjem obaveza, ugovor intuitu personae.[9] Prema Radoju Brkoviću i Bojanu Urdareviću bitni elementi ugovora o radu su prestacija rada, nagrada i vezanost za pravnu subordinaciju, a za obeležja ovog radnopravnog instituta u današnjem srpskom pravu navode da je dvostrano obavezan ugovor, imenovan, samostalan pravni posao, pravni posao inuitu personae i inter vivos, neformalan, ugovor sa odložnim uslovom, kauzalni, teretni i komutativni pravni posao, ali ne i adhezioni pravni posao, iako između ugovornih strana postoji ekonomska nejednakost.[10]

Na osnovu prethodno pobrojanih određenja obeležja ugovora o radu, primećuje se da između novijih stavova pravnih teoretičara i normativnih odrednica sadržanih u ZOR–u postoji pretežna podudarnost. Takva podudarnost odnosi se i na obeležje oneroznosti (element zarade) koje će u nastavku biti analizirano u kontekstu upotrebe digitalnih tehnologija, kriptovaluta i relevantnih pravnih propisa.

II ZARADA KAO ELEMENT UGOVORA O RADU U PRAVU REPUBLIKE SRBIJE

Ugovor o radu je teretan pravni posao. Poslodavac iz rada zaposlenog ostvaruje izvesnu korist i saglasno komutativnosti ovog ugovora duguje protivčinidbu u vidu isplate zarade. Zarada se smatra ekvivalentom obavljenom radu.

Odredbe ZOR–a kojima je normirana zarada kao element ugovora o radu su odraz pravne subordinacije zakonodavca sadržane u ovom pravnom institutu uz minimalno mogućnosti za primenu autonomije volje. Tako je ZOR–om izričito predviđeno da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu,[11] a pod zaradom zakonodavac podrazumeva zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i druga primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu,[12] kao i da se iskazuje sa uključenim porezima i doprinosima.[13] Zatim, zakonodavac definiše da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Takođe, predviđeno je da je novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu obavezni element istog, dok su elementi za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog uslovno obavezni elementi, odnosno da obaveza integralnosti u ugovor o radu ne postoji ukoliko su pobrojani elementi predviđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom.[14] Dovoljno je da se poslodavac u ugovoru o radu u momentu zaključenja samo pozove – uputi na pomenute akte. U saglasnosti sa prethodnim, svaka naknadna izmena ovih akata ne proizvodi obavezu izmene ugovora o radu. Navedeno ima opravdanje u URS – om[15] predviđenoj obavezi objavljivanja opštih akata i usled toga mogućnosti da se zainteresovani pravni subjekti upoznaju sa sadržinom akata kojima su regulisana njihova prava i obaveze.[16]

Osim gorepobrojanih elementarnih odrednica o zaradi, za razmatranje mogućnosti isplate zarade u kriptovalutama u Republici Srbiji značajne su i sledeće odredbe ZOR–a kojima je regulisan oblik, minimalni iznos i proklamovan princip „ista zarada za isti rad kod istog poslodavca“. Imperativnom odredbom je predviđeno da se zarada isplaćuje samo u novcu.[17] Od navedenog pravila normiran je samo jedan izuzetak koji se odnosi na radni odnos sa kućnim pomoćnim osobljem. U ovom slučaju dozvoljeno je da se ugovori i deo zarade u naturi čija se vrednost mora izraziti u novcu i može isključivo da se odnosi na obezbeđivanje stanovanja i ishrane. Pritom, deo zarade koji se obračunava i isplaćuje u novcu ne može biti niži od 50% zarade zaposlenog, a naknada ukupne zarade se isključivo obračunava i isplaćuje u novcu.[18] Zatim, u saglasnosti sa aktima Međunarodne organizacije rada – Konvencijom broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica[19], ZOR–om je garantovana isplata minimalne zarade zaposlenom.[20] Takođe, zakonodavac je zaposlenima garantovao jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, a rad jednake vrednosti definisao kao rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost. Kao neposrednu posledicu odluke poslodavca i sporazuma sa zaposlenim koji je u suprotnosti sa definisanim pravilom o jednakosti, zakonodavac je predvideo ništavost.[21]

Upravo prethodno pobrojana imperativna pravila ne bi trebalo tumačiti kao potrebu za „preteranom kontrolom i rigidnošću“, već kao nameru zakonodavca da minimalizuje mogućnost zloupotreba i da „ispravi“ početnu ekonomsku nejednakost između ugovornih strana. Konačno, istaknuti teleološki kontekst svih normiranih ograničenja ne može se zanemariti u akademskoj diskusiji o inovativnim načinima određivanja zarade.

III ISPLATA ZARADE U KRIPTOVALUTAMA U REPUBLICI SRBIJI

Usvajanjem Zakona o digitalnoj imovini[22] Republika Srbija se pridružila malobrojnoj grupi zemalja koje su sveobuhvatno regulisale kriptoimovinu. Nesporno je da je inicijalno normiranje ove oblasti bilo inspirisano razvojnom potrebom tržišta digitalne imovine, podsticajnim delovanjem na tržišta kapitala, ali i prednostima finansiranja upotrebom investicionih tokena. Takođe, osnaživanjem legislativnih okvira istovremeno je trebalo sprečiti potencijalne zloupotrebe u kriminalne svrhe, odnosno sprečiti moguće pranje novca i finansiranje terorizma.[23] Ali, kompletna ocena novousvojenih normativnih rešenja, osim procene ostvarenja početno postavljenih ciljeva, uključuje i ocenu kompatibilnosti novodonetih pravnih propisa sa prihvaćenim shvatanjima i konkretnim pravnim institutima svih grana prava. Jedno od pitanja pomenute sekundarne imlikacije primene pravnih propisa je i pitanje dozvoljenosti i eventualnih pravnih i „životnih“ posledica isplate zarade u kriptovalutama u Republici Srbiji. U vezi sa postavljenim pitanjem, trebalo bi naglasiti da isplata zarade u kriptovaluti uporednopravno posmatrano nije novina i da je na Novom Zelandu ova mogućnost dozvoljena još od 01. 09. 2019. godine.[24]

Uopšteno analizirano kriptovalute priznate su kao svojevrsno sredstvo razmene za dobra i usluge[25] i u tom smislu mogu biti protivvrednost za rad zaposlenog. Ali, pitanje mogućnosti isplate zarade u kriptovalutama u direktnoj je korelaciji sa prihvaćenim stanovištem o pravnoj prirodi kriptovaluta i dozvoljenim oblicima ugovaranja i isplate zarade kriptovalutama u jednom pravnom sistemu. Tako je srpska pravna misao veoma detaljno uporednopravno analizirala pravnu prirodu kriptovaluta uz isticanje podudarnosti sa poznatim pravnim institutima: klasičnim novcem, elektronskim novcem,[26] hartijama od vrednosti,[27] stvari kao građanskopravnim institutom, čak i u odnosu na bestelesnu imovinu poznatu anglosaksonskom pravu[28] i pri tome nije se opredelila za bilo koje od pobrojanih shvatanja kao najprihvatljivije. Sledeći stavove pravnih teoretičara, ali i činjenicu da se promet u kome učestvuju kriptovalute odvija bez obzira na legislativu, zakonodavac određuje kriptovalutu kao vrstu digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski.[29] Uzimajući u obzir ovakvo pojmovno određenje kriptovaluta sadržano u ZDI–u i relevantne imperativne odredbe ZOR–a koje su u radu bile prethodno taksativno citirane, može se zaključiti da poslodavcima u Republici Srbiji načelno nije zabranjeno da ugovore zaradu u kriptovaluti. Čak, ima i pravnih pisaca koji su se već afirmativno izjasnili da za poslodavce u Republici Srbiji ne postoji zabrana da isplaćuju zaradu u kriptovalutama.[30]

Saglasno navedenom, ugovaranje zarade u kriptovaluti je obuhvaćeno domenom ograničene slobode ugovaranja i realizacija istog podleže prethodnom ispunjenju nekoliko uslova. Najpre je potrebno da postoji intencija poslodavca da ugovori zaradu u kriptovaluti, kao i da se zaposleni sa ovom namerom poslodavca saglasi. Kako bi ova ugovorna odredba bila u saglasnosti sa ZOR–om, potrebno je da na dan zaključenja ugovora u ugovoru o radu bude iskazan novčani iznos osnovne zarade. Ali, zbog opštepoznatih oscilacija u vrednosti kriptovaluta, za poslodavca naknadno mogu da nastanu otežavajuće okolnosti u vreme obračuna i isplate zarade. Zatim, problemu u određivanju osnovne zarade pridružuju se i teškoće u određivanju i obračunavanju zarade po osnovu radnog učinka i uvećane zarade. Opisani problemi mogu poslodavca da odvrate od inicijalne namere, a kod zaposlenog da prouzrokuju sumnju u suštinske razloge poslodavca za ugovaranje zarade u kriptovaluti u situaciji kada je poslodavac zadržao nameru i pored svesti o mogućim neprijatnostima.

Imajući u vidu zakonsku imovinsku kvalifikaciju kriptovaluta, može se postaviti pitanje - da li je jedini izuzetak isplate zarade u naturi moguće iskazati u kriptovaluti. Kako su i u ovom slučaju rigidna normativna ograničenja u srpskom pravu koja se odnose na isključivo obezbeđivanje smeštaja i ishrane, gotovo je nemoguće hipotetički zamisliti situaciju u kojoj bi se navedeno ostvarilo.

Takođe, poslodavac je „opterećen“ garancijom minimalne zarade[31] i garancijom „ista zarada za isti rad kod istog poslodavca“. U vezi sa prvonavedenom, ukoliko su u pitanju opštepoznate kriptovalute i kretanja vrednosti kriptovaluta na tržištu[32], teško bi bilo zamisliti situaciju u kojoj bi se pravilo o minimalnoj zaradi „aktiviralo“. Ali, ukoliko bi se ugovarala zarada u nekoj nedovoljno poznatoj i nestabilnoj kriptovaluti pitanje minimalne zarade bi moglo biti postavljeno.

Zatim, obavezna primena pravila „ista zarada za isti rad kod istog poslodavca“ mogla bi za poslodavca da prouzrokuje izvesne negativne pravne posledice. Naime, ukoliko bi trebalo obezbediti u odnosu na dva zaposlena istu zaradu za isti rad, od kojih je sa jednim poslodavac ugovorio zaradu ili neki sastavni deo zarade u kriptovaluti, a sa drugim to nije bio slučaj, opravdano bi se „nametnulo“ pitanje ostvarivanja jednakosti zarade u odnosu na dva poredbena zaposlena usled oscilacija vrednosti kriptovaluta na tržištu, a samim tim i pitanje ništavosti inicijalnog sporazuma sa poslodavcem. U vezi sa isticanjem ništavosti, trebalo bi naglasiti da bi potencijalno aktivnu legitimaciju za isticanje ništavosti mogli imati, u zavisnosti od „kretanja“ vrednosti kriptovaluta, i zaposleni koji nije ugovorio zaradu u kriptovaluti i zaposleni koji je pristao na ovakav inovativni pristup u ugovaranju, što može biti dvostruki rizik za poslodavca. Podrazumeva se da poslodavac ovaj rizik može otkloniti tako što neće stvoriti uslove za primenu pravila o jednakosti zarade.

Veoma je bitno ukazati da usled promenljive vrednosti kriptovaluta, poslodovac koji je sa zaposlenim ugovorio „kriptovalutnu“ zaradu može da pretrpi finansijske gubitke jer se obavezao da isplati ugovorenu zaradu. Takve situacije kod poslodavaca bi mogle da iniciraju da uputi ponudu zaposlenom za izmenu ugovorenih uslova rada, odnosno da zaposlenom ponudi aneks ugovora o radu. Ali, vrlo je upitno da li ovakva situacija može da ispuni sve uslove da se podvede pod ZOR–om propisani razlog za ponudu ugovorenih uslova rada koji se odnose na promenu elemenata za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog koji su sadržani u ugovoru o radu.[33] Osim gorepomenutog, teorija ističe da je i momenat oporezivosti zarade u kriptovaluti upitan, kao i osnovice za obračun pripadajućih poreza i doprinosa.[34]

„Kriptovalutna“ zarada je u neposrednoj vezi sa izvesnim rizicima i sa aspekta zaposlenog. Tako zaposleni usled rasta vrednosti kriptovalute može postati obveznik poreza na kapitalni dobitak po stopi od 15% u slučaju naknadne prodaje kriptovalute na tržištu digitalne imovine nakon isplate zarade, pri čemu se osnovicom smatra razlika između nabavne i prodajne cene kriptovalute.[35] Ipak, ova potencijalna oporezivost zbog ostvarivanja koristi može biti i primamljiva zaposlenom. Takođe, u situaciji ugovaranja zarade u kriptovalutama, zaposleni su naročito zainteresovani za stav banaka prilikom procene kreditne sposobnosti. Zabrana posedovanja digitalne imovine i pružanja usluga povezanih s digitalnom imovinom,[36] kao i „obazriv“ stav Narodne banke Srbije,[37] mogli bi da utiču na formiranje takvih stavova komercijalnih banaka i odvrate ih od razvoja i upotrebe sopstvenih kapaciteta u svrhe procene kreditne sposobnosti klijenata koji su ugovorili zarade u kriptovalutama.

Pravni praktičari još ukazuju i na iznos provizija kao pitanje koje ne bi trebalo zanemariti. Tako ističu da ne postoji jedinstveni sistem naplate provizija prilikom vršenja transakcija. Kako svaki blok nosi naknadu koja se razlikuje u zavisnosti od mrežnog saobraćaja, iznos provizije zavisi od bloka na kome je zabeležena transakcija.[38]

Imajući u vidu sve analizirano, zbog brojnih reperkusija, poslodavci u Republici Srbiji ne ugovaraju zaradu u kriptovalutama. Eventualno, zbog poznatosti funkcionisanja i uz postojeća zaštitno i preventivno „orijentisana“ pravna pravila, načelna mogućnost „kriptovalutne“ zarade mogla bi da bude razmatrana i prihvatljiva samo poslodavcima i zaposlenima u oblasti digitalnih tehnologija.

IV ZAKLJUČAK

Činjenice da su kriptovalute takav globalni fenomen koji se razvijao nezavisno od regulatornog okvira, od malobrojnosti država koje su izvršile celovitu unilateralnu regulaciju, kao i od neizvesnosti da li će i kada biti postignut međunarodni konsenzus u vezi sa njima, ukazuju na kompleksnost problematike, brojnost „otvorenih“ pitanja i potencijalne negativne implikacije koje se odnose na kriptovalute sa aspekta gledišta pravnika. Međutim, pomenuti izazovi zahtevaju hitno angažovanje pravne misli kako bi se predupredilo da pretežni pravni vakuum proizvede negaciju vladavine prava i pravne sigurnosti. Upravo u opisanom smislu trebalo bi veoma pozitivno uvažiti napore domaćeg zakonodavca da celovito uredi oblast kriptovaluta i digitalne imovine usvajanjem ZDI–a i tako uspostavi pretpostavke da se u regulatornim okvirima razvija na tehnološkim inovacijama zasnovana privredna aktivnost.

Kako je opšta privredna aktivnost neposredno uslovljena i radnim angažovanjem, neminovno su se izdvojila pitanja mogućnosti uvođenja „tehnološkog napretka“ i u relaciju rad – zarada i pitanje kompatibilnosti odredaba ZDI–a i ZOR–a, ali i drugih relevantnih pravnih propisa u Republici Srbiji. Nakon izvršene analize, može se konstatovati da poredbene odredbe nisu nekompatibilne, ali da je ipak u segmentu isplate zarade u kriptovalutama potrebno izvršiti modernizaciju postojećih radnopravnih propisa iznalaženjem odgovarajuće mere pravne subordinacije, a kako bi se načelno normirana mogućnost realizovala i u praksi. Kada se takvo noveliranje i dogodi, isto će verovatno inicirati i formiranje svesti kod poslodavaca da češće koriste ovaj alternativni način isplate zarade, a kod zaposlenih svesti o postojanju pravne sigurnosti i otklanjanju sumnje u suštinske razloge poslodavčevog izbora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Timčić *

POSSIBILITY OF PAYING EARNINGS IN CRYPTOCURRENCIES IN THE REPUBLIC OF SERBIA

Summary

Socio-economic conditions have always influenced the evolution of law, either in terms of recognizing the need for the adoption of new legal regulations, or as a measure of insufficient adequacy and efficiency of existing regulations in "shaping" the mentioned conditions and in that sense initiating the necessary changes. The above-mentioned interdependence of social circumstances both at the national and supranational level de lege lata, especially became actualized during the globalization of business and the expansion of information and communication technologies. Thus, under the influence of information and communication technologies, work became "digitalized", and legal thought was occupied by new topics. First, the issue of introducing certain elements from the digital sphere among the traditional elements of the employment contract "imposed" itself, and then it was necessary to consider the so-called "flexible forms of work" as an alternative to the well-known concept of work, employment relationship and employment contract. Precisely as an integral part of the consideration of the innovations in the content of the employment contract, the author analyzes in the paper the possibility, i.e. the permissibility and potential consequences of the payment of earnings in cryptocurrencies in the Republic of Serbia in relation to the stipulations of the Labor Law, the Law on Digital Assets and other relevant legal regulations.

Keywords: employment contract, earnings, cryptocurrencies, employer, employee.