Zoran Đorović*

Stručni članak

UDK: 004:347.44

doi: 10.46793/GP.1601.095DJ

PAMETNI UGOVORI I PRIMENA BLOCKCHAIN TEHNOLOGIJE

Rad primljen: 08. 05. 2024.

Rad ispravljen: 28.07.2025.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 31. 07. 2025.

 

U radu autor analizira pojam pametnih ugovora, njihov nastanak i primenu putem blockchain tehnologije kao koncepta decetralizovane sigurnosti i enkripcije. U paradigmi kriptovaluta blockhain se dominantno percepira kao informatički sistem za finansijske transakcije, međutim, njegova upotreba je mnogo šireg spektra, pri čemu se ističe domen pravnih poslova. Automatizovano izvršenje inkorporiranjem u softverski kod kao trajni blockchain zapis doprinosi pouzdanosti i neporecivosti ugovora bez učešća posrednika. Pravni okvir u kome se izvršavaju pametni ugovori još uvek predstavlja neregulisano okruženje sa pitanjem jurisdikcije i pravne sigurnosti. Autor analizira implementaciju pametnih ugovora putem Ethereum blokchain platforme, koja omogućava realizaciju pametnih ugovora. Zbog svoje trajne prirode i nepromenljivosti, pametni ugovori mogu dobiti veći stepen poverenja, ali su rigidniji na promene u odnosu na pisane, što predstavlja poseban izazov u smislu prilagodljivosti programskih jezika. Rad sadrži komparaciju „standardnih“ pametnih i rikardijanskih ugovora, jer postoji potreba za fleksibilnošću i razumevanjem u paraleli izvršnog programskog koda i standardnog teksta ugovora.

Ključne reči: blockchain, pametni ugovori, rikardijanski ugovori, ethereum.

I UVODNA RAZMATRANJA

Od pronalaska, blockchain tehnologija je bila predmet istraživanja od strane akademske i poslovne zajednice. Tehnologija koja stoji iza bitkoina u početku je bila u fokusu industrije kriptovaluta, da bi se dalje proširila u različitim domenima primene. Blockchain čini ne samo značajnu penetraciju u svet pravnih usluga, sa velikim kapacitetom da promeni trenutni način na koji se shvata izvršivost obaveza iz ugovornog sporazuma, već i u izvođenje aktivnosti kojima se unapređuju proizvodni i komercijalni procesi. Zbog otpornosti na manipulaciju ili hakovanje zbog strukture distribucije i potencijala prilikom zaključivanja, pametni ugovori postaju privlačni u mnogim scenarijima. Mnoge vladine i nevladine organizacije, kao i sektor poslovanja i usluga istražuju tehnološki dizajn blockchain-a kako bi poboljšale svoje aktivnosti, poslovne procese, bezbednost i pouzdanost transakcija i pravnih poslova.

Važno je prepoznati da upotreba blockchain-a predstavlja niz veoma relevantnih zakonskih izazova koji se moraju tretirati i analizirati, jer stvaraju polarizaciju oko pravnih mera koje se moraju usvojiti za upravljanje i implementaciju pametnih ugovora. Primena tehnologije nameće pravne probleme ili izazove, pored mnogih drugih, kako validirati da pametni ugovor zaista predstavlja ugovor, u odnosu na specifične implikacije koje ima na element volje i obaveza. Isto tako, javljaju se nedoumice u vezi sa regulativom u smislu verifikacije da li je on u sudskom postupku validan dokaz.

II BLOCKCHAIN

Prva studija koja je pominjala blockchain tehnologiju datira iz 1991. godine (Haber e Stornetta), međutim, tek sredinom 2008. Satoši Nakamoto je ovu tehnologiju pravilno konceptualizovao. Prema Nakamotovoj ideji „bio bi potreban sistem elektronskog plaćanja zasnovan na kriptografskom dokazu, a ne pukom poverenju, koji bi omogućio stranama koje su spremne da pregovaraju da se direktno povezuju jedna sa drugom, bez potrebe za trećom stranom od poverenja kao posrednikom“.[1] U ovom scenariju pojavila se tehnologija blockchain, koja se može konceptualizovati kao skup distribuiranih tehnologija koje formiraju kriptografsku mrežu, koja se obično koristi kao knjiga čija je glavna funkcija čuvanje informacija kodiranih unutar blokova. Blockchain je distribuirana baza podataka koja beleži sve transakcije koje su se ikada dogodile na blockchain mreži. Ova baza podataka se replicira i deli među učesnicima mreže. Glavna karakteristika blockchain je da omogućava nepoverljivim učesnicima da bezbedno komuniciraju i šalju transakcije jedni drugima, bez potrebe za trećom stranom od poverenja.[2]

“Blockchain” je složenica reči “Block” (blok) i “chain” (lanac). Radi se, dakle, o konceptu zasnovanom na korišćenju kriptografski zaštićenog lanca transakcionih blokova. Transakcije se pakuju u blokove, a blokovi se vezuju u lanac. Blokovi se vezuju kriptografski, kroz heš (e. “Hash”) funkciju: sadržaj bloka ne može da se promeni, a da se ne promeni sadržaj svih drugih blokova koji mu prethode. Dakle, blockchain je datoteka koja informacije skladišti u blokove. Svaki je blok vezan za sledeći blok, korišćenjem kriptografske signature. Ovo omogućava da budu korišćeni kao delovodna knjiga koja može da se deli (e. „share”) i potvrđuje od strane svakog sa odgovarajućom dozvolom da to čini.[3]

U osnovi, blockchain predstavlja distribuiranu repliciranu bazu podataka. Organizovana je u formi jednostruko spregnute liste (lanac), gde su čvorovi (računara u lancu) blokovi sa podacima o transakcijama, koji se posle grupisanja štite kriptografskim metodama. Zasnovana je na P2P (peer to peer) arhitekturi, gde čvorovi koji učestvuju u realizaciji servisa poseduju kopiju svih zapisa, te stalno međusobno komuniciraju i sinhronizuju zapise.[4] Praktično to znači da svaki blok sadrži informacije o određenom broju transakcija, odnosno referencu na prethodni blok u blockchain-u, kao i odgovor na složenu matematičku zagonetku, koja se koristi za validaciju podataka povezanih sa tim blokom. Pošto se blockhain uvek sinhronizuje, uvek postoji samo jedan istinski zapis o vlasništvu koji je neophodan da spreči bilo koga da pokuša da udvostruči svoju imovinu slanjem više strana u isto vreme. To znači da je nemoguće uređivati blockchain nakon što je pravilno ažuriran, budući da strane imaju matematički nametnuto uverenje da će evidencija o njihovom vlasništvu ostati i u budućnosti.

Blockchain ne samo da dozvoljava verifikaciju svake transakcije preko čvorova, već takođe, skladištenjem ugovora u „bloku“ i slanjem u svaki čvor, izvršavanje čini automatskim i, u principu, nepromenljivim. Stoga se tvrdi da dozvoljava „digitalizaciju poverenja kroz sigurnost izvršenja“ i stvaranje efikasnosti uklanjanjem posrednika i troškova koje oni donose u transakcije. Ove karakteristike su možda najveća privlačnost pametnih ugovora koji koriste blockchain tehnologiju.[5]

A. Vrste blockchain-a

Primena blockhain-a može da se posmatra iz više pristupa.

Osnovna podela je na dva tipa: javni i privatni. Javni blockhain je u potpunosti dostupan svima (e. open source, u smislu da su softverska rešenja potpuno pristupačna). Svako, bez bilo kakvog personalnog ili teritorijalnog ograničenja, može da instalira odgovarajući softver potreban za funkcionisanje javnog blockchain na svoj uređaj i da snimi u celini ili samo fragment datoteke, te da učini svoju kopiju raspoloživom drugim korisnicima. Funkcionisanje unutar javnog blockhain-a ne zahteva saglasnost centralizovanog upravljača blockhain-a.[6]

Privatni blockhain zahteva pozivnicu i mora biti potvrđen od strane autoriteta koji ga je pokrenuo ili skupa pravila koje postavlja autoritet. Preduzeća koja su postavila privatni blockhain, generalno će postaviti mrežu sa odobrenjem. Ovo postavlja ograničenja kome je dozvoljeno da učestvuje u mreži, i to samo u određenim transakcijama. Učesnici treba da dobiju pozivnicu ili dozvolu za pridruživanje. Mehanizam kontrole pristupa može varirati: postojeći učesnici mogu odlučiti o budućim učesnicima; regulatorni organ može izdati dozvole za učešće; ili bi konzorcijum mogao da donese odluke umesto toga. Jednom kada se entitet pridruži mreži, igraće ulogu u održavanju blockchain-a na decentralizovan način.[7]

III PAMETNI UGOVORI

A. Razvoj pametnih ugovora

Nick Szabo, američki kriptograf pojavio se sa idejom o evidentiranju ugovora u šifriranoj formi godine 1994., mnogo pre nastanka blockchain-a. Predstavio je unapred definisan ugovor sa skupom pravila koja se izvršavaju automatski ako su uslovi usklađeni, bez učešća bilo kog posrednika.

Kao način predstavljanja ideje o funkcionalnosti pametnih ugovora, Nick Szabo za primer koristi automate: osoba zainteresovana za kupovinu proizvoda iz automata ubacuje novčić u ukupnom iznosu. Ako je potrebno, nalog će biti automatski izvršen, a navedeni proizvod će biti uredno isporučen, bez potrebe za trećim posrednikom da reguliše ovaj odnos. Pritom, funkcionalnost ove mašine je automatska, kao i pametni ugovori, koji se takođe izvršavaju sami i ne zavise od poverenja treće strane za njihovo izvršenje.

B. Pojam pametnih ugovora

Pametni ugovori su programski kod koji se čuva na blockhain-u i automatski se izvršava kada se ispune unapred određeni i programirani uslovi i odredbe. Programirani ugovor je nepromenjen i uskladišten je u distribuiranoj bazi podataka koja se izvršava na blockchain-u. Sve transakcije pametnog ugovora se obrađuju u blockchain-u kada se uslovi u ugovoru poklapaju jer nema uključenog posrednika.[8] Prednosti pametnih ugovora su uglavnom potrebne za poslovne odnose gde se koriste kao sporazum između poslovnih strana kako bi se mogli osloniti na posledice bez posredništva.[9] Uklanjanjem potrebe za direktnim ljudskim učešćem nakon što je pametni ugovor raspoređen u distribuiranu knjigu, kompjuterski program bi mogao da učini ugovorni odnos efikasnijim i ekonomičnijim sa potencijalno manje mogućnosti za greške, nesporazume, odlaganja ili sporove.[10] Ukratko, privlačnost pametnog ugovora leži u (1) digitalizaciji poverenja kroz sigurnost izvršenja i (2) stvaranju efikasnosti uklanjanjem posrednika i troškova koje oni donose u transakcije.[11]

Upotreba kriptovaluta – jednostavan oblik pametnog ugovora pokrenuo je pitanje njihovog pravnog karaktera. Sa stanovišta građanskog prava, ispravno je predložiti da kriptovalute predstavljaju imovinska prava jer su prenosiva, isključiva i poseduju ekonomsku vrednost.[12] Pametni ugovor deli teorijske sličnosti sa tradicionalnim ugovorom, u smislu da su oba okvira za regulisanje interakcije između različitih entiteta, ali je važno primetiti gde te sličnosti počinju i gde se završavaju. U srcu pametnog ugovora je kompjuterski program - kodirana logika koja prima određene ulaze i izvršava skup instrukcija da bi se postigao jedan od mnogih unapred definisanih ishoda. Za kodiranu logiku nije relevantno da li između strana postoji razmatranje namera, kao i to da li su one bile namenjene ili zakonite. U suštini, pametni ugovor jednostavno garantuje izvršenje određene baze koda.[13]

Pametni ugovor je u osnovi ugovor „orijentisan na podatke“ i on je onaj u kome su strane izrazile jedan ili više uslova ili odredbi svog sporazuma na način dizajniran da ga može obraditi kompjuterski sistem. Drugim rečima, umesto da koriste prirodni jezik, pametni ugovori koriste podatke da bi olakšali kompjutersku analizu, automatizaciju ili komunikaciju svojih ugovornih obaveza. Ovo je zaista prva razlika između tradicionalnog ugovora i pametnog ugovora, oblika kojim se oni izražavaju. Međutim, reći da je ugovor „orijentisan na podatke“ ne znači da je svaki aspekt aranžmana predstavljen u kompjuterski obradivom obliku.[14] Oznaka orijentisana na podatke jednostavno sugeriše da su strane odlučile da će neki podskup ključnih termina imati koristi od toga da budu predstavljeni kao podaci koji se obrađuju računarom.

Tradicionalni ugovori su namenjeni da ih čitaju ljudi, ali za pametne ugovore, oni imaju dodatnu stranu, a to su kompjuterski sistemi. Razlika je i u tome što se pametni ugovori razlikuju po načinu na koji dobijaju suštinsko značenje. U tradicionalnom ugovoru, značenje proizilazi iz zajedničkog razumevanja jezika koji koriste strane, ali u pametnom ugovoru strane koriste eksplicitni proces da bi podacima dali suštinsko značenje. Time su pametni ugovori automatizovani kada su programirani kodom koji može:

(1) razumeti šta je obećano pod kojim uslovima; i

(2) uporediti ono što je obećano ugovorom sa onim što se (ili nije) dogodilo. [15]

V. Pravni osnov blockhain-a i pametnih ugovora

Pametni ugovori su neistražena teritorija. Mogućnosti koje stvara mogućnost da se praktično bilo koji ugovor izrazi kao kompjuterski kod znatno otežava opisivanje granica njihove zakonitosti.[16] Pametni ugovori funkcionišu bez pozivanja na bilo koji spoljni pravni okvir, pri čemu se izvršenje ili izvršavanje obaveza u pametnom ugovoru dešava nezavisno od okolnog pravnog okvira. Međutim, to ne sprečava da se taj pravni okvir primenjuje i utiče na širi ugovorni odnos između strana. Moguće je da zakon može da odredi ishod koji je drugačiji od onoga koji je programiran u pametnom ugovoru, na primer da bi se ispravilo pogrešno predstavljanje koje je sadržano u kodu pametnog ugovora.[17]

Drugim rečima, pametni ugovori ne postoje u vakuumu. Ostavljajući po strani nemogućnost pametnih ugovora da dokumentuju obaveze koje nisu algoritamski determinisane, oni koji žele da koriste ili uspostave pametne ugovore moraće da se pozabave pitanjima koja postoje dugi niz godina u „standardnom“ svetu. To su pitanja kao što su:[18] Šta ako baza kodova ne odražava ono što su strane shvatile kao njihov dogovor (npr. uobičajena greška u pravu ili činjenica)? Šta ako je efekat baze koda predstavljen od strane strane da se razlikuje od onoga što je zapravo bilo (npr. lažno predstavljanje)? Šta ako jedna strana nije imala poslovnu sposobnost da sklopi pametni ugovor (npr. maloletno lice)?

Cilj i principi strukture i sadržine ovih sistema trebalo bi da se baziraju na pravnim principima, ekonomskim teorijama i teoriji kredibilnog i sigurnog protokola pristupanja i korišćenja. Bazična ideja pametnog ugovora je da mnoge ugovorne klauzule (kao što su obezbeđenja, avans, specifikacija ovlašćenja itd.) mogu da se učitaju u hardver i softver na način da je cena kršenja ugovora za prekršioca visoka do mere da to kršenje čini malo verovatnim.[19]

Ugovor takođe ima i druga pitanja kao što su prinuda, prevara, falsifikovanje, nedostatak poslovne sposobnosti i nesavesnost. Tradicionalno, sud obezbeđuje pravne lekove oštećenim stranama ako do takvih scenarija dođe. Pametan ugovor koji ima za cilj da izbegne posrednika treće strane, kao što su sudovi, verovatno će imati ozbiljne posledice. Da bi pametni ugovor zamenio tradicionalni ugovor, on mora da pokaže onu očekivanu korist za ugovaranje ugovornim stranama koja premašuje očekivane troškove nerešavanja svih problema.[20]

Na primer, pametni ugovori predstavljaju izazovna pitanja nadležnosti: koji sudovi bi vodili bilo koji spor i čiji bi se zakoni primenili da bi se utvrdila zakonitost ugovora ili da bi se rešila bilo kakva pitanja tumačenja? U toku razmatranja ugovornog spora, da li bi stranka u postupku mogla da podnese blockhain kao poslovni zapis ili je to priča iz druge ruke? Kako bi stranke pokazale prihvatanje ugovornih uslova na način koji zadovoljava sudove?[21] Budući da mali broj pravnika ima veštine kodiranja za izradu sopstvenih pametnih ugovora, kompjuterski programeri bi igrali veću ulogu, stvarajući nova pitanja odgovornosti za pogrešne algoritme, pa čak i etička pitanja u vezi sa nadripisarstvom.[22]

Takođe, odnos između računarskog mehanizma koji obrađuje razmenu i ugovora na prirodnom jeziku koji čini sporazum nije uvek jasan. Pametni ugovori ovo dodatno komplikuju jer su sposobni za više od jednostavne obrade plaćanja. Tek će pokazati kako će ova složenost biti povezana sa pravnim sistemima. Dalje, ostaje nerešeno kako se pravni sistemi bave činjenicom da pametni ugovori hostovani na blok lancima ne mogu da se brišu ili uređuju izvan parametara njihovog koda.[23]

IV ETHEREUM BLOCKCHAIN PLATFORMA

Pametni ugovori zasnovani na blockchain-u prvi put su se pojavili na mreži Ethereum. Pokrenut 30. jula 2015. godine, Ethereum je najavio dolazak onoga što je sada poznato kao Blockchain 2.0. Za razliku od svog prethodnika Bitcoin-a, koji uglavnom funkcioniše kao peer-to-peer način plaćanja, Ethereum je platforma koja je dizajnirana da omogući drugima da grade decentralizovane aplikacije izgrađene na pametnim ugovorima.

U Beloj knjizi Ethereum-a[24] iskazana je namera da „ono što Ethereum namerava da obezbedi je blok lanac sa ugrađenim potpuno razvijenim programskim jezikom sa kompletnim Turingom-om[25] koji se može koristiti za kreiranje „ugovora“, a koji se mogu koristiti za kodiranje proizvoljnih funkcija prelaza stanja, omogućavajući korisnicima da kreiraju bilo koje sisteme prethodno opisane, kao i mnoge druge koje još nismo zamislili, jednostavnim pisanjem logike u nekoliko redova koda.”

Koristeći pametne ugovore, moguće je pokrenuti aplikacije na platformi Ethereum. One se zovu decentralizovane aplikacije ili DApps. DApps se mogu primeniti da funkcionišu u bilo kom kontekstu ili situaciji. Na primer, postoje DApps za igre, za trgovanje, za klađenje, između mnogih drugih.[26]

Da bi podržala svoj ekosistem zasnovan na blockhain-u, Ethereum mreža se sastoji od pet ključnih elemenata; pametni ugovori, Ethereum virtuelna mašina (Ethereum virtual machine - EVM), solidity, ether (ETH), Gas i konačno njegov mehanizam konsenzusa - dokaz rada (proof-of-work - PoW).

Pametni ugovori su delovi koda koji se sami izvršavaju. Ethereum virtuelna mašina se koristi za kodiranje Ethereum-a u blockchain i za održavanje pametnih ugovora u radu na vreme i njihovu koordinaciju sa ostatkom mreže. EVM stvara i pokreće okruženje za pametne ugovore. Takođe stvara bezbedno okruženje za testiranje i pokretanje novih i nekorišćenih pametnih ugovora. Sastoji se od svih čvorova povezanih na Ethereum mrežu i održava se pomoću njihove procesorske snage.[27]

Solidity je Ethereum-ov sopstveni programabilni jezik koji je inspirisan programima kao što su C++ i JavaScript. Kroz Solidity, programeri pišu programe (pametne ugovore) u Ethereum blockchain-u i osnažuju Ethereum virtuelnu mašinu[28]

Ether (ETH) je izvorna kriptovaluta Ethereum-a. Kada se šalje ETH ili se koristiti Ethereum aplikacija, plaća se mala naknada u ETH za korišćenje Ethereum mreže. Ova naknada je podsticaj za rudara da obradi i proveri šta korisnik pokušava da uradi. Rudari su kao zapisničari Ethereum-a, proveravaju i dokazuju da niko ne vara. Rudari koji rade ovaj posao takođe su nagrađeni malim količinama novoizdatih ETH. Rad rudara održava Ethereum bezbednim i bez centralizovane kontrole. Drugim rečima, ETH pokreće Ethereum, koji postaje još važniji sa ulaganjem. Ulaganjem ETH, pomaže se obezbeđenje Ethereum-a i zarađuju se nagrade. U ovom sistemu, pretnja gubitka ETH destimuliše napade.[29]

Gas se odnosi na jedinicu koja meri količinu računarskog napora potrebnog za izvršenje određenih operacija na Ethereum mreži. Pošto svaka Ethereum transakcija zahteva računarske resurse za izvršenje, svaka transakcija zahteva naknadu. Gas se odnosi na naknadu potrebnu za uspešno obavljanje transakcije na Ethereum -u.[30]

Proof-of-work (PoW) je protokol koji se koristi za postizanje konsenzusa o Ethereum-u kao decentralizovanoj mreži. Dokaz rada je računarski rad potreban za rešavanje složenih matematičkih zagonetki koje je lako proveriti, ali je suviše teško njima manipulisati. Rudari koji uspešno reše ove matematičke zagonetke stvaraju novi blok. U proseku svakih 15 sekundi, kreira se novi blok i za ovaj trud rudari su nagrađeni ETH. Tako se izdaje novi ETH.[31]

Ovaj proces kod pametnih ugovora je sledeći:[32] Korisnik prvo otkucava ugovor u jeziku kodiranja, nakon što je preuzeo Ethereum softver i postao deo njegove mreže. Zatim će „predložiti“ konkretan ugovor tako što će ga učiniti dostupnim u sistemu. Predloženi ugovor će imati svoj identifikacioni broj i „funkcioniše kao autonomni entitet u sistemu, donekle slično načinu na koji veb lokacija može da funkcioniše na internetu“. Drugi korisnik tada može „prihvatiti predloženi ugovor“ tako što će komunicirati. Na primer, on komunicira uplatom. Pošto decentralizovana platforma bez dozvole (što znači da svako sa pravim hardverom i softverom može da pristupi njoj) mora da izbegava neželjenu poštu, Ethereum će korisniku naplaćivati Gas kao naknadu za ugovore, koja će se povećavati u zavisnosti od složenosti ugovora. Ponekad, pametnom ugovoru će biti potrebne informacije iz spoljašnjeg sveta da bi mu se omogućilo da izvrši transakciju (primer bi bio da je pametni ugovor opcija akcija, moraće da zna cenu akcija). Blockchain-ovi nisu povezani na internet i stoga pametni ugovor ne može sam po sebi da proveri cene i potreban mu je spoljni izvor. Postoji servis kao npr. Provable[33], da premosti Ethereum i internet. On omogućava Blockchain aplikacijama da pristupe eksternim informacijama i da od njih dobiju informacije koje nisu nepromenljive. Omogućava više kompleksnosti za ugovore, ali u isto vreme može da podriva decentralizaciju. Štaviše, uvodi zahtev poverenja u treću stranu, koja informacije dobija od spoljnog izvora.

V RIKARDIJANSKI UGOVORI

Jedan od potencijalnih slučajeva upotrebe blockhain tehnologije koji najviše obećava je razvoj „živih“ ugovora koji su bezbedno uskladišteni unutar digitalne infrastrukture i koji su pravno valjani i potpuno zaštićeni od neovlašćenog pristupa, zahvaljujući kriptografskoj identifikaciji. Rikardijanski ugovori oživljavaju tu ideju i postali su najnovija blockchain senzacija koja je izazvala interesovanje kripto entuzijasta.[34]

U pitanju je stari koncept koji prethodi pronalasku blockchain tehnologije i to prilično malo. Prvi ga je predložio programer Ian Grigg 1996. godine kao deo Ricardo Payment sistema plaćanja. Koncept je opisao novu vrstu pravnog dokumenta koji mogu da čitaju i ljudi i mašine. Rikardijanski ugovor je napisan upotrebom kombinacije pravne proze – savršeno razumljive advokatima, pa čak i običnim ljudima – i jezika za označavanje koji omogućava da se definišući elementi sporazuma izraze u mašinski čitljivom formatu koji može da se izvrši pomoću računarskog programa. Pisani ugovor se zatim digitalno potpisuje od strane uključenih strana i kriptografski verifikuje.[35]

Rikardijanski ugovor ne automatizuje pretpostavljene elemente sporazuma kroz primenu programskog koda. Umesto toga, njegov je cilj da obezbedi fleksibilnost tekstualnih sporazuma uz kodiranje tamo gde je to moguće. Rezultat ovog procesa je da programski kod pre komplementira nego što zamenjuje sporazume u tekstualnoj formi (primena principa „više prava manje softvera“).[36]

Rikardijanski ugovor registruje pravno valjan i digitalno povezan dokument na određeni predmet ili vrednost. Njegove implementacije mogu varirati. Rikardijanski ugovor stavlja sve informacije iz pravnog dokumenta u format koji se može izvršiti pomoću softvera. Na ovaj način to je i pravni sporazum između strana i protokol koji integriše sporazum koji nudi visok nivo sigurnosti zbog kriptografske identifikacije.[37]

Glavne karakteristike rikardijanskih ugovora su[38]:

- humani i mašinski raščlanjivi;

- dokumenti za obe strane su štampani i fizički potpisani;

- svi oblici (prikazani, odštampani, raščlanjeni) su očigledno ekvivalentni;

- mogu se bezbedno identifikovati, gde bezbednost znači da su svi pokušaji da se promeni veza između reference i ugovora nepraktični.

Kada se kombinuju sa pametnim, rikardijanski ugovori bi mogli značajno da prošire opseg mogućih blockhain aplikacija, posebno kada se kombinuju. Oni mogu jasno da definišu namere dve strane, pravno ih obavezuju i izvršavaju radnje na osnovu dogovorenih uslova. Iako je koncept rikardijanskih ugovora sada star decenijama, stvarna upotreba tehnologije je još uvek prilično nova. Ako bude široko prihvaćen, mogao bi imati značajan uticaj na mnoge blockhain procese, posebno u trgovini i finansijama.[39]

U tabeli su prikazane glavne komparativne razlike i prednosti između pametnih i rikardijanskih ugovora:[40]

 

	Pametni ugovor	Rikardijanski ugovor	Tradicionalni ugovor[41]
Svrha	Izvršava uslove ugovora	Evidentira uslove ugovora kao pravni dokument	Pravni okvir obavezivanja strana da izvrše određene obaveze
Postupak	Automatizuje radnje na aplikacijama zasnovanim na blockchain-u	Takođe može da automatizuje operacije na aplikacijama zasnovanim na blockchain-u	Nema automatizovanih akcija
Punovažnost	Nije pravno obavezujući dokument	To je pravno obavezujući dokument ili sporazum	Ima pravno obavezujuću prirodu
Svestranost	Ne mogu biti Rikardijanski ugovori	Svaki Rikardijanski ugovor može biti i pametni ugovor	Podoban je za konverziju u Rikardijanski ugovor kroz dodatke pravnog teksta
Čitljivost	Pametni ugovori su mašinski čitljivi, ali ne nužno i čitljivi ljudima	Rikardijanski ugovori su i mašinski čitljivi i čitljivi ljudima	Čitljivi su samo za ljude

 

Kod primene obe vrste ugovora, pametnih i rikardijanskih, neizostavno se nameće pitanje jurisdikcije. U tom pogledu, može se istaći kao značajna CommonAccord inicijativa za stvaranje globalnih kodeksa pravnog poslovanja kodifikacijom i automatizacijom pravnih dokumenata, uključujući ugovore, dozvole, organizacione dokumente i saglasnosti. [42] Očekuje se da će postojati kodovi za svaku jurisdikciju, na svakom jeziku. Za međunarodno poslovanje i koordinaciju postojaće najmanje jedan „globalni“ kod. U globalnoj ekonomiji, ugovori često prelaze granice između različitih pravnih sistema. Čak i ključni pravni elementi neophodni za stvaranje ugovora variraju. Kritični deo modela objekta je lokalizacija za jurisdikciju. Izbor prava ugovora će uticati na njegovu suštinu, stil i jezik. U demonstracionim materijalima CommonAccord-a, nadležnost je izabrana kao osnova za organizovanje ugovora i drugih dokumenata.[43] Vizija CommonAccord-a kombinuje konvencionalne procese izrade ugovora, veb razvoj i automatizaciju poslovnih procesa, pretvarajući ugovore u kodifikovani tekst i slike, primerene potrebama različite publike. Cilj je javna saradnja otvorenog koda za kodifikovane ugovore koje lako mogu i ljudi i mašine razumeti, poboljšati i delovati na osnovu njih.[44]

VI ZAKLJUČAK

Da bi se stvorila veća pravna sigurnost i postiglo bolje prihvatanje i implementacija pametnih ugovora, neophodno je najširoj zajednici pružiti jasne i razumljive informacije o procedurama kroz koje će se razvijati automatsko izvršenje beneficija i njihov obim, kako bi se izbegle pogrešne predstave i predrasude. Potreban je širok razvoj dogmatskog istraživanja da bi se razumela ova pitanja koja mogu da obezbede pravnu sigurnost koju zahtevaju pametni ugovori kako bi njihova upotreba bila dobrodošla. Pravni sistem definitivno nije spreman da se suoči sa novom dinamikom razvoja pametnih ugovora. Proces u kome će zakonodavstvo reagovati na ove tehnološke napretke zahteva brze reforme, koje su zbog stihijskog razvoja tehnologije teške za sprovođenje, a treba da odgovore na neregulisana digitalna pravna pitanja u oblasti pametnih ugovora. Kriterijum funkcionalne ekvivalencije mora se imati u vidu nasuprot nediskriminacije ovih oblika dematerijalizacije ugovora i moraju se dati predlozi za odgovarajuće regulatorne okvire, uz ozbiljnost i tehničku rigoroznost. Pritom, preterana ili preuranjena primena rigidnih zakonskih obaveza može da uspori inovacije i razvoj pozitivnih efekata pametnih ugovora.

Akteri pravne zajednice u kojoj će se razvijati pametni ugovori, treba da doprinose izgradnji potpornih propisa sa idejom i implementacijom pametnih blockchain, odnosno pametnih elektronskih ugovora, kako bi se ostvarila prednost u smislu konkurentnosti za privlačnost novih inovativnih i edukativnih poslovnih modela. Neophodne su specijalizacije u smislu pravnog inženjeringa, jer je evidentno da je dvosmerni korpus znanja u u ovom trenutku nedovoljan da se sprovede adaptivna primena tehnologije u pravu i obrnuto.

Pametni ugovori i blockchain tehnologija imaju značajan potencijal zahvaljujući efikasnosti, brzini, uštedi, sledljivosti i sigurnosti transakcija. Realno je pitanje da li tipska automatizacija pametnih ugovora može da se primeni u svim oblastima, kao što to nije moguće ni u standardnom pravnom okruženju. Međutim, imajući u vidu koliko se brzo razvija veštačka inteligencija, očekivano je da će u budućnosti kombinacija sa pametnim ugovorima moći da značajno unapredi sadašnje manjkavosti predikcije manje i više kompleksnih pravnih situacija. Realno je i pretpostaviti da će pametni ugovori imati otpor od strane sadašnjih posrednika, jer njihovo omasovljavanje će smanjiti obim poslovanja iz tog sektora, ali će i stvoriti širi poslovni ambijent za koji će biti dovoljno vremena za adaptaciju.

 

 

 

Zoran Djorović*

SMART CONTRACTS AND THE APPLICATION OF BLOCKCHAIN TECHNOLOGY

Summary

The paper analyzes the concept of smart contracts, their origin, and application through blockchain technology as a concept of decentralized security and encryption. Within the cryptocurrency paradigm, blockchain is predominantly perceived as an information system for financial transactions; however, its use extends far beyond that, with legal transactions being a notable domain. Automated execution through incorporation into software code as a permanent blockchain record contributes to the reliability and non-repudiation of contracts without the involvement of intermediaries. The legal framework within which smart contracts operate remains largely unregulated, raising issues of jurisdiction and legal certainty. The author examines the implementation of smart contracts through the Ethereum blockchain platform, which enables their execution. Due to their permanent and immutable nature, smart contracts can achieve a higher degree of trust, yet they are more rigid to modifications compared to written contracts, posing a particular challenge in terms of the adaptability of programming languages. The paper includes a comparison between "standard" smart contracts and Ricardian contracts, driven by the need for flexibility and clarity in aligning executable code with the conventional language of contracts.

Keywords: blockchain, smart contracts, Ricardian contracts, Ethereum.