Dušan Ilić*
Prikaz
DOI: https://doi.org/10.46793/GP.1602.181I
Dr Novak M. Krstić: UGOVOR O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, Centar za publikacije, Niš, 2021, 203 strane.
Rad primljen: 14. 02. 2025.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2025.
Ne bi bilo preterano reći da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavlja jedan od najznačajnijih obligacionih ugovora sa naslednopravnim dejstvima. Iako ovakav zaključak nikako ne bismo mogli da izvedemo na osnovu podataka o njegovoj zastupljenosti u pravnom prometu, ono što opravdava ovakvu kvalifikaciju jeste činjenica da je reč o ugovoru koji uvažava interese obe ugovorne strane – pretka i njegovih potomaka – čime doprinosi preveniranju potencijalnih sukoba koji mogu nastati među naslednicima. Međutim, i pored nesumnjivog značaja koji ima, ne možemo a da ne primetimo da istraživanju ovog ugovora nije posvećena naročita naučna pažnja. U novijoj pravnoj literaturi može se naići na naučne radove koji obrađuju pojedine segmente ovog ugovora, ali je mali broj onih koji materiju ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života analiziraju na jedan celovit i sistematičan način. Ova, usudićemo se reći, neopravdana zapostavljenost ovog ugovora u naučnim radovima novijeg datuma bila je jedna od činjenica kojima je dr Novak Krstić - tada docent, a u vreme pisanja ovog prikaza vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu - bio motivisan prilikom sprovođenja istraživanja i njegovog materijalizovanja u vidu stručne monografije koja nosi naziv „Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života“, a koja je u izdanju Centra za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu objavljena 2021. godine. Ovakav naš zaključak proističe već iz prvih redova predgovora ovog dela, u kojima autor navodi da ovom monografijom nastoji ispraviti „tu „nepravdu“ prema ugovoru o ustupanju i raspodeli imovine za života.“
Interesovanje dr Novaka Krstića za ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života postojalo je i pre publikovanja ove monografije. Objavljivanjem naučnih napisa koji se na direktan ili posredan način odnose na pojedina pitanja ovog ugovora, prof. Krstić je učinjenu „nepravdu“ pokušavao da ublaži i u godinama koje su prethodile ovom delu. Međutim, stručnom monografijom koja je predmet ovog prikaza otišlo se korak dalje. Reč je o naučnoj studiji koja predstavlja celovitu analizu ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, kako sa teorijskog, tako i sa praktičnog aspekta, usled čega se može smatrati veoma važnim doprinosom prof. Novaka Krstića onom delu pravne teorije koji se odnosi na ugovore od naročitog značaja za nasledno pravo.
Primenom pozitivnopravnog metoda, detaljno i sitematično su analizirana i izložena sva pitanja koja su od značaja za ovaj ugovor – polazeći od pojmovnog određenja ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, preko uslova njegovog punovažnog nastanka, najznačajnijih karakteristika i dejstava, pa sve do prestanka ugovora. Pri tome, autor se u izvesnoj meri koristi i istorijskopravnim metodom, te pojedina pitanja analizira ukazujući na značajne pojedinosti koje su odlikovale ovaj pravni institut u vremenu koje je proteklo od njegovog uvođenja u naš pravni sistem, pa do danas. Istraživanje zadate teme upotpunjeno je i primenom uporednopravnog metoda. Međutim, upotreba ovog metoda je ograničena na zakonodavstva sa prostora bivše Jugoslavije. Izuzetak od toga predstavlja osvrt na institut patto di famiglia, koji je karakterističan za italijansko pravo.
Analizirajući pojedina pitanja, prof. Krstić izlaže postojeće, neretko suprotstavljene doktrinarne stavove istaknutih pravnih mislilaca sa prostora bivše Jugoslavije. Međutim, ne zaustavljajući se na tome, uz adekvatnu pravnu argumentaciju i obrazloženje, on iznosi i sopstvene stavove u pogledu spornih pitanja koja se tiču pojedinih aspekata ovog ugovora, čime ih kandiduje za ocenu naučne i stručne javnosti. Na taj način autor daje određene predloge za koje smatra da bi, de lege ferenda, doprineli adekvatnijem normiranju ovog ugovora. Pri tome, celokupno izlaganje karakterišu naučni stil i izražavanje koje je jasno, koncizno i logično, što sveukupno doprinosi lakoći čitanja i razumevanja izložene materije. Takođe, boljem uočavanju i shvatanju pojedinih pravnih problema - koji se mogu javiti prilikom zaključenja ili izvršenja ovog ugovora - u znatnoj meri doprinosi i veliki broj primera, koje autor navodi na svim onim mestima koje ostavljaju prostora za to.
Dodatni kvalitet ovom delu svakako daje i istraživanje koje je prof. Krstić sproveo, a u okviru kog je analizirao ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za živote potvrđene (solemnizovane) od strane pojedinih javnih beležnika imenovanih za područje osnovnih sudova u Nišu, Lebanu i Aleksincu. Analizom dostupnih ugovora, autor daje odgovore na određena pitanja koja se tiču primene ovog instituta u praksi. Uz to, prilog ovoj monografiji čine različiti modeli ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, za koje smatramo da pravnicima praktičarima mogu poslužiti kao adekvatan vodič u postupku pravnog uobličavanja ovih ugovora u praksi.
Pored nesumnjivog naučnog doprinosa, jedna od osnovnih karakteristika ove monografije jeste i njena sistematičnost. Nakon detaljnog i jasno koncipiranog sadržaja, koga slede predgovor i spisak skraćenica najčešće korišćenih zakonskih tekstova, celokupna materija je sistematizovana u okviru osam celina – glava, koje su dalje raščlanjene na uža tematska poglavlja. Nakon toga slede prilozi u vidu različitih primera ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, kao i popis literature, pravnih propisa i drugih izvora kojima se autor koristio prilikom stvaranja ovog dela. Na samom kraju nalaze se biografski podaci autora.
U okviru prve glave[1] autor ukazuje na činjenicu da otvaranje nasleđa iza smrti jednog lica neretko dovodi do narušavanja odnosa među naslednicima, usled čega izlaže celokupnu lepezu pravnih instrumenata koji omogućavaju jednom licu da naslednopravne posledice svoje smrti uredi za života, te da na taj način predupredi sve potencijalne sukobe do kojih može doći nakon njegove smrti. Analizirajući pravna dejstva zaveštanja, ugovora o nasleđivanju, ugovora o poklonu i ugovora o doživotnom izdržavanju, prof. Krstić ukazuje na nedostatke svakog od njih, te dolazi do zaključka da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavlja pravni posao kojim imovinski odnosi između pretka i potomaka bivaju uređeni na način koji mogućnost sukoba naslednika u pogledu imovine preminulog pretka svodi na minimalnu meru.
U drugoj glavi koja je naslovljena kao „Uvođenje ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života u naše pravo. Pojam i značaj“ autor čitaoce upoznaje sa društvenim okolnostima koje su tadašnjeg zakonodavca opredelile da saveznim Zakonom o nasleđivanju iz 1955. godine po prvi put reguliše institut ustupanja i raspodele imovine za života. Nakon toga se daje pojmovno određenje ovog ugovora, dok je centralni deo ove glave posvećen značaju i opravdanosti zakonskog regulisanja ovog instituta. Prezentujući i obrazlažući sve praktične benefite koje zaključenje i realizacija ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života nosi sa sobom, prof. Novak Krstić zauzima stav da je u pitanju „najbolji i najpodobniji pravni posao za uređenje imovinskih odnosa među članovima porodice“, te na taj način oponira argumentima uvaženih pravnih teoretičara iz druge polovine prošlog veka, koji o uvođenju ovog ugovora u naš pravni sistem nisu govorili u afirmativnom smislu. Na kraju ove glave autor čitaoce u kratkim crtama upoznaje sa karakteristikama i ciljevima istraživanja koje je sprovedeno u kooperaciji sa nekolicinom Javnih beležnika, dok prezentovanje konkretnih rezultata koje je istraživanje iznedrilo ostavlja za one delove teksta na koje se i odnose.
Treća glava nosi naslov „Uslovi za punovažnost ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života“. Prvi deo ove glave odnosi se na subjekte ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Autor daje odgovore na sledeća pitanja: koja se sve lica mogu javiti kao ugovorne strane kod ovog ugovora; saglasnost kojih lica je neophodna da bi zaključeni ugovor mogao proizvoditi pravna dejstva ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života; koje pravne posledice nastupaju u slučaju da saglasnost pojedinih lica izostane. Pored toga, autor analizira i pitanje u pogledu kog ne postoji jedinstven stav među teoretičarima naslednog prava, a koje se tiče trenutka merodavnog za ocenu punovažnosti ugovora. Oslanjajući se na važeća zakonska rešenja, prof. Krstić iznosi mišljenje da ispunjenost uslova punovažnosti ovog ugovora koji se tiče saglasnosti potomaka ustupiočevih ne treba ceniti prema trenutku njegovog zaključenja, već prema stanju koje postoji u momentu delacije ustupioca (pretka).
U delu koji sledi, autor se bavi predmetom ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Kroz analizu obaveze ustupioca koja se sastoji u ustupanju i raspodeli imovine potomcima, ukazuje se na to da se u ulozi predmeta njegove prestacije može naći kako nepokretna, tako i pokretna imovina, pa čak i preduzetnička delatnost koju ustupilac obavlja. Pri tome, prof. Krstić izražava sumnju u podobnost ovog pravnog posla da posluži kao adekvatan pravni osnov za prenos preduzetničke delatnosti sa pretka na potomke, te istovremeno označava i sve propuste koji su, po njegovom mišljenju, učinjeni prilikom formulisanja merodavnih članova Zakona o privrednim društvima. Pored obaveze ustupioca, pažnja je poklonjena i onim obavezama koje zaključenjem ugovora mogu nastati za drugu ugovornu stranu – potomke, kao što su trpljenje prava (plodo)uživanja, obaveza doživotnog izdržavanja, obaveza isplate doživotne rente i obaveza isplate dugova ustupioca.
Poslednji deo treće glave tiče se forme koja mora biti ispoštovana da bi ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života mogao punovažno nastati. Pri tome, pitanje formalne punovažnosti ugovora nije posmatrano isključivo sa stanovišta važećih zakonskih rešenja. U nameri da čitaocima predstavi način na koji su pravila koja se tiču forme ovog ugovora evoluirala kroz vreme, autor polazi od zakonskog teksta kojim je ovaj pravni institut uveden u naš pravni sistem - saveznog Zakona o nasleđivanju iz 1955. godine, da bi preko republičkog Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine i Zakona o nasleđivanju Republike Srbije iz 1995. godine došao do formalnih uslova koji su danas neophodni za punovažnost ovog ugovora, a koji su sadržani u Zakonu o nasleđivanju i Zakonu o javnim beležništvu. Na taj način autor komparira dve vrste solemnizacije (nekadašnju - sudsku i sada važeću - javnobeležničku solemnizaciju), ukazujući pritom na sve njihove specifičnosti, aktivnu ulogu i dužnosti lica nadležnog za potvrđivanje isprave (sudije, odnosno javnog beležnika), kao i na posledice koje nastupaju u slučaju zanemarivanja nekog od uslova formalne punovažnosti.
Četvrta glava je naslovljena kao „Mesto ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života u regulativi“. Shodno tome, u okviru ove celine autor, najpre, konstatuje da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života nije naslednopravni ugovor, već da spada u kategoriju obligacionih ugovora koji su od posebnog značaja za nasleđivanje. Međutim, pozivajući se na osnovne karakteristike ovog ugovora, a naročito specifičnost koja se ogleda u krugu lica koja se mnogu javiti kao ugovorne strane, autor podržava odluku zakonodavca da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života uredi normama Zakona o nasleđivanju, umesto pravilima Zakona o obligacionim odnosima, kakvi primeri su nam dostupni u našem neposrednom okruženju.
Peta glava nosi naslov „Karakteristike ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života“. Uz konstatacije da je u pitanju imenovani, formalan i konsensualan ugovor kod koga je osnov vidljiv (kauzalan ugovor) i koji svoja pravda dejstva proizvodi za života ustupioca (ugovor inter vivos), centralni deo ovog dela monografije zauzima razmatranje o tome da li ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života čijim zaključenjem za potomke ustupioca nastaju određene obaveze pripada kategoriji dobročinih ili teretnih ugovora. Nakon izlaganja suprotstavljenih stavova koje su različiti pravni teoretičari zauzimali povodom ovog pitanja, analizom zakonskih odredaba koje se odnose na ovaj ugovor prof. Krstić dolazi do zaključka da je „dominantna karakteristika ovog ugovora da je on dobročin pravni posao“, da kod ovog ugovora „uvek postoji animus donandi na strani ustupioca“, te da zbog toga ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života uvek treba smatrati dobročinim ugovorom, a bez obzira na činjenicu da li njegovim zaključenjem za potomke nastaju određene obaveze ili ne.
Šesta glava monografije – „Dejstva ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života“ sistematizovana je u skladu sa opažanjem autora da je ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života obligacioni ugovor koji proizvodi i jako značajna naslednopravna dejstva. Tako, najpre su u kratkim crtama izložena najznačajnija obligacionopravna dejstva ovog ugovora, koja se ogledaju u činjenici da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavlja pravni osnov (iustus titulus) za sticanje imovinskih prava koja ustupilac prenosi na sticaoce, kao i za konstituisanje pojedinih prava u korist ustupioca, njegovog bračnog druga, ili, pak, u korist nekog trećeg lica. Nakon toga, značajno veća pažnja je posvećena naslednopravnim dejstvima ovog ugovora. Polazeći od najupečatljivijeg naslednopravnog dejstva koje podrazumeva da imovina obuhvaćena ugovorom ne ulazi u sastav zaostavštine, te da se iz nje ne mogu namiriti nužni naslednici, autor ukazuje na to u kojim situacijama i pod kojim uslovima se od ovog pravila može odstupiti, kao i do kojih pravnih posledica dovodi prethodna smrt ustupiočevog potomka koji je na sebe preuzeo obavezu doživotnog izdržavanja ustupioca. Poslednji deo ove glave tiče se posebnih dejstava ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. S obzirom na to da sticaoci (potomci i eventualno supružnik) nisu ustupiočevi univerzalni sukcesori, pravilo je da oni ne odgovaraju za dugove ustupioca. Međutim, istovremeno se izlažu i situacije koje predstavljaju izuzetak od ovog pravila. Pri tome, prof. Krstić na jasan način pravi nužnu distinkciju između preuzimanja duga, pristupanja tuđem dugu i preuzimanja ispunjenja - na prvi pogled sličnih, ali zapravo jako različitih instituta obligacionog prava. U okviru posebnih dejstava ovog ugovora, autor izlaže i pravila koja se tiču mogućnosti pobijanja ugovora od strane ustupiočevih poverilaca, kao i obavezu jemčenja za pravne i materijalne nedostatke stvari, odnosno za postojanje i naplativost potraživanja koji su predmet ustupiočeve prestacije.
U okviru sedme glave prof. Krstić obrađuje pitanja koja se tiču raskida i opoziva ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Uvodna izlaganja su posvećena opštim pitanjima koja se tiču raskida i opoziva ugovora, njihovom pojmovnom određenju i diferenciranju. Tako, konstatuje se da opoziv predstavlja vid jednostranog raskida ugovora, koji je karakterističan za dobročine pravne poslove i koji dolazi u obzir samo u situacijama kada je ugovor već izvršen. Nakon toga, u centralnom delu ove glave, do detalja su izložene činjenice koje predstavljaju razloge za opoziv ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, a pažnja je posvećena i sporazumnom raskidu, sa posebnim osvrtom na formu samog sporazuma. Usled nedovoljnog broja zakonskih normi koje za predmet svog regulisanja imaju raskid ovog ugovora, prilikom davanja odgovora na pojedina sporna pitanja autor povlači paralelu između ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovora o poklonu, s jedne strane, i ugovora o doživotnom izdržavanju, s druge strane. Na taj način se ispituje mogućnost da određena zakonska rešenja koja se primarno odnose na ove ugovore budu primenjena i na ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života. U tom smislu, kroz analizu pravila ugovora o poklonu koja su sadržana u Srpskom građanskom zakoniku, Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima i Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije, prof. Krstić ukazuje na to da bi u budućnosti Zakon o nasleđivanju trebalo upotpuniti time što bi osiromašenje ustupioca bilo predviđeno kao jedan od osnova za raskid ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Poslednji redovi ove glave posvećeni su pravnim posledicama koje nastupaju prestankom ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, odnosno pravima i obavezama koje karakterišu položaj ugovorne strane u odnosu na koju je ukinuto dejstvo konkretnog ugovora. Na taj način su zaokružena razmatranja koja se tiču ovog ugovora u našem pravnom sistemu.
Poslednja, osma glava ove monografije posvećena je komparativnoj analizi pojedinih aspekata ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Pri tome, autor se ograničava na istraživanje ovog ugovora u legislaturi nekadašnjih jugoslovenskih republika,[2] čiji su važeći naslednopravni propisi ponikli na osnovama koje su postavljene saveznim Zakonom o nasleđivanju iz 1955. godine. I pored činjenice da je reč o pravnim sistemima koji su u prošlosti činili jednu celinu, uočavaju se brojne različitosti koje u ovim državama postoje kada je u pitanju pravno normiranje ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Uvažavajući zahteve sistematičnosti, prof. Krstić najpre ukazuje na činjenicu da u analiziranim pravnim sistemima postoje razlike u pogledu propisa kojima je ovaj ugovor normiran – dok pojedini zakonodavci nastavljaju tradiciju uređivanja ovog ugovora normama sadržanim u naslednopravnim propisima, dotle drugi odredbe koje se tiču ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života smeštaju u zakonske tekstove kojima se uređuju obligacioni odnosi. Kako to nisu jedine razlike, u nastavku se ukazuje na različita zakonska rešenja koja postoje u pogledu uslova punovažnosti ugovora, forme koja mora biti ispoštovana i organa nadležnog za njegovo sačinjavanje ili potvrđivanje, predmeta ugovora, njegovih dejstava i opoziva. Iako je ova glava u potpunosti posvećena komparativnoj analizi, primena uporednopravnog metoda je prisutna i u delu koji se odnosi na predmet ugovora (glava treća). Prezentujući osnovne karakteristike porodičnog sporazuma karakterističnog za italijansko pravo, a čije se suština ogleda u prenosu udela u privrednom društvu sa vlasnika na njegove potomke (patto di famiglia), autor ukazuje na pozitivne efekte do kojih primena ovakvog ugovora u praksi dovodi, te predlaže uvođenje takvog ili sličnog instituta i u naše pravo.
Pored nesumnjivog naučnog doprinosa koji karakteriše ovu monografiju, mišljenja smo da će njen uticaj biti značajan i na polju praktične primene prava. Naime, detaljnom obradom svih pojedinosti koje se tiču ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, autor ukazuje na prednosti koje ovaj ugovor ispoljava u poređenju sa drugim pravnim poslovima kojima se u praksi češće pribegava u situacijama kada jedno lice želi da za života uredi naslednopravne posledice svoje smrti. Na taj način su preduzeti značajni koraci na putu afirmacije ovog ugovora, što bi u godinama koje slede moglo da rezultira i njegovom većom zastupljenošću u pravnom prometu. Usled toga, predmetno delo dr Novaka Krstića smatramo izuzetno značajnim za širok krug čitalaca. Pre svega, ono će biti od koristi svim pravnim poslenicima u čiju sferu interesovanja ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života bude dospeo, bez obzira na to da li ovom pitanju pristupaju sa naučnog asprekta, ili kao pravnici pozvani da pravo neposredno primenjuju u praksi. Takođe, jasnoća i konciznost izražavanja, upotpunjeni sadržajnim i razumljivim primerima kojima autor nastoji da pojedina kompleksna pitanja čitaocu dodatno približi i učini razumljivijim, ovu monografiju, kao relevantno i korisno štivo, preporučuju i onom mlađem krugu čitalaca - pravnom podmlatku koji na različitim nivoima studija nastoji da ovlada znanjima iz ove naučne oblasti.
* Asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, dilic@jura.kg.ac.rs
[1] Prva glava nosi naslov „Uvodna razmatranja – o pravnim instrumentima za raspolaganje imovinskim pravima od strane predaka i njihovoj svrsishodnosti“.
[2] U skladu sa tim, ova glava monografije nosi naslov „Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života u državama sa prostora nekadašnje SFRJ“.