Pregledni naučni članak
UDK: 340.137:341.9(497.11)
doi: https://doi.org/10.46793/GP.1602.059P
USTANOVA JAVNOG PORETKA U MATERIJI PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA IZ UGLA SRPSKOG MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA**
Rad primljen: 26. 10. 2025.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2025.
Mehanizam priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka je izuzetno važan za ostvarivanje međunarodnog pravnog saobraćaja i saradnje između država, međunarodne harmonije odlučivanja, ali i za ispunjenje legitimnih očekivanja stranaka. Prema pravilima srpskog međunarodnog privatnog prava, strana sudska odluka se u Srbiji priznaje ako tome ne stoje na putu smetnje iz Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (ZRSZ). Jedna od njih je suprotnost strane sudske odluke sa domaćim javnim poretkom, tj. sa Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja (čl. 91. ZRSZ). Ukoliko se tako nešto utvrdi, priznanje se može uskratiti. U tom smislu, autor ovog rada posebnu pažnju posvećuje ustanovi javnog poretka i pitanjima kada i pod kojim uslovima bi bilo opravdano primeniti klauzulu javnog poretka u delibacionom postupku.
Ključne reči: priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, čl. 91. ZRSZ, procesnopravni i materijalnopravni aspekt javnog poretka države priznanja, ustanova javnog poretka, evropski javni poredak, sistem ograničene kontrole, delibacioni postupak.
I UVOD
Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka u građanskoj materiji je važan koncept međunarodnog privatnog prava i ima za cilj da se takva odluka upodobi u domaći pravni sistem,[1] ali i obrnuto, da domaća sudska odluka proizvede dejstva van nacionalnih granica. Taj koncept predstavlja i izraz kompromisa između različitih unutrašnjih i međunarodnih interesa, koji se vrlo često sučeljavaju. Sa jedne strane, interesi zaštite suverenosti domaće države govore u prilog tome da ne bi imalo mnogo smisla automatski priznati svaku stranu sudsku odluku.[2] Sa druge strane, prisutni su interesi međunarodne saradnje, međunarodnog pravnog saobraćaja i interesi za efikasnim okončavanjem parnice, koji se ogledaju u tome da se sudskim odlukama prizna dejstvo i van države čiji su ih sudovi doneli.[3] Tome bismo mogli dodati i interese stranaka u predmetu koji je presuđen u jednoj državi, budući da oni mogu razumno očekivati da pravno dejstvo donete odluke „zaživi“ i u drugoj državi.[4]
Strana sudska odluka koja pretenduje da proizvede pravna dejstva u državi priznanja, može steći dejstvo pravnosnažnosti i izvršnosti jedino ukoliko je prizna nadležni organ te države, ispitujući da li takva odluka ispunjava pretpostavke da joj se priznaju svojstva koja se priznaju i domaćoj sudskoj odluci i da se dozvoli njeno prinudno izvršenje.[5] Kada je reč o srpskom pravnom sistemu, priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka zastupljeno je u obliku tzv. sistema ograničene kontrole. Kao što i sama reč kaže, taj sistem podrazumeva izvesnu kontrolu strane sudske odluke i pretpostavlja „listu“ smetnji priznanju (uglavnom procesnog značaja), čije se postojanje ispituje u delibacionom postupku pred našim sudom, ali je data mogućnost da se ispita i kompatibilnost strane sudske odluke sa domaćim javnim poretkom.[6] Fokus u ovom radu stavljen je na potonju smetnju, tj. eventualnu upotrebu klauzule javnog poretka iz čl. 91. ZRSZ, koja se može primeniti ako se utvrdi da je strana sudska odluka „u suprotnosti sa Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja“.[7]
Određivanje korpusa normi koje spadaju u opseg domaćeg javnog poretka neiscrpan je zadatak kako pravne doktrine, tako i sudske prakse. Sa druge strane, imajući u vidu večne razlike koje postoje u pravnim sistemima na globalnom nivou, izazvane socijalnim, istorijskim, političkim, ekonomskim i drugim razlozima, strana pravna rešenja nekada mogu biti neuobičajena za srpskog pravnika, ali to ne mora nužno značiti povredu domaćeg javnog poretka. Kada različiti građanskopravni slučajevi (npr. prestanak braka, naknada štete, usvojenje) budu predmet postupka pred stranim organom i rezultiraju (stranim) pravnim aktom, onda se razlike između domaćeg i stranog prava mogu prihvatiti samo do one mere u kojoj takav akt nije nespojiv sa temeljnim načelima domaćeg pravnog poretka. Imajući u vidu navedene postavke, ovim radom je načinjen pokušaj da se odgovori na pitanja - kada i pod kojim uslovima bi eventualno bilo opravdano primeniti klauzulu javnog poretka iz čl. 91. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja[8] (ZRSZ), u postupku egzekvature stranih sudskih odluka. Gde god to bude bilo moguće, izlaganja će biti dopunjena stavovima domaće sudske prakse. Rad je strukturiran tako da se prvo pravi osvrt na ključne pravne izvore za oblast priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka u pravnom poretku Srbije (II). Nakon izlaganja o karakteristikama ustanove javnog poretka (III), težište se prebacuje na centralni deo rada, a to je podrobnija analiza instituta javnog poretka u materiji priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka (IV), nakon čega sledi zaključak (V).
II KLJUČNI PRAVNI IZVORI ZA PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANIH SUDSKIH ODLUKA U PRAVNOM PORETKU SRBIJE
Pravni izvori srpskog pravnog sistema koji se tiču priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka su relevantni multilateralni i bilateralni ugovori koje je stara Jugoslavija, a kasnije Srbija, zaključila sa stranim državama, kao i ZRSZ. Međutim, radi svake preciznosti, Srbija nije potpisnica nijednog multilateralnog ugovora koji se odnosi na priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka u celini, već je to pitanje fragmentarno regulisano postojećim (multilateralnim) ugovorima[9]/[10]. Primera radi, mi ćemo pomenuti Hašku konvenciju o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja iz 1993 godine[11] (u daljem tekstu: Konvencija iz 1993. godine), koja propisuje minimum standarda za međunarodno usvojenje, koje sve države ugovornice treba da poštuju. Konvencija sadrži i odredbe o priznanju i izvršenju stranih odluka o usvojenju i upravno-sudskoj saradnji između država ugovornica.[12] Vredna je pomena i Haška konvencija o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja i drugih članova porodice (u daljem tekstu: Konvencija iz 2007. godine),[13] koja uređuje, osim nekih drugih pitanja,[14] i problematiku priznanja i izvršenja odluka o izdržavanju u državama ugovornicama. Oba ova pravna izvora sadrže odredbe o ustanovi javnog poretka, koja predstavlja osnov za odbijanje priznanja i izvršenja odluka u odgovarajućoj materiji između država ugovornica.[15]
Kada je reč o bilateralnim ugovorima koji obavezuju Srbiju, kao ugovorima o pravnoj pomoći ili uzajamnom pravnom saobraćaju, oni takođe sadrže norme o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka. Dok neki od njih na generalni način uređuju pitanje priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, drugi tangiraju pitanja međusobnog priznanja sudskih odluka u alimentacionim zahtevima, a treći se ograničavaju na priznanje odluka sudova o sudskim troškovima.[16] Najzad, u slučaju da nema mesta primeni nekog od međunarodnih izvora, primenjuju se „opšta“ pravila o priznanju i izvršenju iz ZRSZ[17], koja se odnose kako na uslove, tj. pretpostavke (smetnje) za priznanje, tako i na postupak priznanja (odredbe čl. 86-96.[18] i 101. ZRSZ).
Kao što je rečeno, mehanizam priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka načelno predstavlja izraz pomirenja interesa (obzira) međunarodne saradnje i zaštite domaće države, tako da se država priznanja, a u zavisnosti od toga koji interes želi staviti u prvi plan, može podvesti pod odgovarajući sistem. Imajući u vidu sistem ograničene kontrole (controle limite) u srpskom pravnom sistemu, strana sudska odluka se u postupku priznanja ne prihvata bezuslovno, već se ona mora preispitati sa aspekta nekoliko taksativno nabrojanih pitanja, uglavnom procesnopravne prirode. Ukoliko strana sudska odluka prođe kroz „filtere“ propisane u pomenutim odredbama čl. 86-96. ZRSZ biće priznata, dok u suprotnom neće. To znači da se strana sudska odluka kod nas može samo priznati ili ne priznati, ali se ne može ukinuti ili preinačiti.[19] Domaći sud, dakle, ne vrši reviziju strane sudske odluke, već se ona proverava samo sa formalne strane. Kako je to u sudskoj praksi istaknuto: „u postupku priznanja strane sudske odluke ne ispituje se pravilnost meritornog rešavanja spornog odnosa“.[20] Međutim, domaćem sudu data je ograničena mogućnost da „zaviri“ u meritum strane odluke, radi provere da u odluci nije sadržano rešenje kojim se vređaju osnovne vrednosti i načela domaćeg društva obuhvaćeni javnim poretkom.[21] Takva mogućnost je domaćem sudiji pružena odredbom čl. 91. ZRSZ. Pre nego što se upustimo u detaljnije raščlanjavanje i proučavanje te odredbe, osvrnućemo se na opšta izlaganja o institutu javnog poretka u međunarodnom privatnom pravu.
III USTANOVA JAVNOG PORETKA (U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU)
Kada se pomene javni poredak, kao institucija međunarodnog privatnog prava, jedna od asocijacija za pravnog naučnika ili praktičara može biti tzv. skok u mrak (Sprung ins Dunke).[22] Naime, imajući u vidu dihotomiju kolizione-materijalnopravne norme, njihova polja primene podvrgnuta su međunarodnoprivatnopravnoj, odnosno materijalopravnoj pravičnosti.[23] Otuda intencija međunarodnog privatnog prava nije da kolizionopravnim rešenjima ostvari materijalnopravnu pravičnost.[24] To znači da je kolizionopravni mehanizam međunarodnog privatnog prava, po pravilu, „slep“ na materijalnopravne razlike između država i kao takav, vrši „skok u mrak“.[25] Međutim, (materijalnopravne) razlike između pravnih sistema danas su, ali i ranije bile neminovne. Ukoliko rešenje iz stranog prava, naročito ako je slučaj u bliskoj vezi sa našim pravom (a domaća koliziona norma je uputila na to strano pravo kao „još bliže slučaju“), predviđa rešenje koje snažno vređa temelje našeg pravnog sistema, tj. ukoliko su razlike između materijalnopravnih rešenja pravnih poredaka toliko velike da se ne mogu tolerisati, „na scenu“ može stupiti institut međunarodnog privatnog prava - javni poredak.[26]
Klauzula javnog poretka je u srpskom ZRSZ formulisana u dve svrhe. Prva je odbiti primenu prava strane države onda kada bi „njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja“.[27] Druga svrha klauzule javnog poretka ispunjava se posredstvom primene čl. 91. ZRSZ, o čemu će kasnije biti više reči.
Odrediti sadržinu domaćeg javnog poretka nije ni malo jednostavno, jer je reč o određenim vrednostima sopstvenog pravnog poretka koji se ni po koju cenu ne mogu žrtvovati,[28] odnosno takvim osnovnim vrednostima koje čine „jezgro“ domaćeg pravnog poretka[29] u međunarodnom pravnom saobraćaju. Međutim, ne može se reći da je javni poredak regulisan isključivo Ustavom,[30] već u njegov sadržaj mogu spadati i one kogentne norme domaćeg prava kojima se mora pripisati značaj srpskog javnog poretka.[31] Imajući u vidu da to mogu biti pravna pravila iz ustavnog prava, zakona, pravna načela (i sl.), određivanje lepeze normi koje oblikuju domaći javni poredak nije uvek zahvalan zadatak jer zavisi od senzitiviteta pravnog pitanja i svrsishodnosti zaštite konkretne domaće pravne norme. U literaturi se, pored pomenutih apstraktnih pokušaja definisanja javnog poretka, neretko pristupa bar nekom vidu nabrajanja očitih pravnih normi i principa na kojima počiva jedna društvena zajednica. Primera radi, to su odredbe (Ustava) kojima se štite osnovna prava i slobode čoveka, kao što su zabrana svake diskriminacije, pravo na tužbu, pravo svojine i nasleđivanja, posebna zaštita porodice i deteta i sl.[32] Tome treba dodati i da je danas gotovo nesporno da su temeljni osnovi domaćeg prava pod snažnim uticajem Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP). Prilikom konkretizacije nacionalnog javnog poretka, sudovi država potpisnica EKLJP sve više uzimaju u obzir pravila iz konvencije, naročito pod uticajem prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), koja permanentno doprinosi doslednosti u poštovanju zagarantovanih ljudskih prava.[33] Takvo preoblikovanje nacionalnih zakonodavstava vodi do obrazovanja tzv. evropskog javnog poretka, kao tvorevine koja bi obuhvatila pravne principe jednake u većini evropskih država.[34] U procesu „transformacije“ (evropeizacije) instituta javnog poretka, ljudska prava iz EKLJP ulaze u korpus javnog poretka država ugovornica. To za posledicu može imati da se neće primeniti strano merodavno pravo, ukoliko bi njegova primena bila protivna odredbama EKLJP, pri čemu bi isto važilo i kod priznanja strane odluke.[35]
Kako upotreba klauzule javnog poretka u međunarodnom privatnom pravu predstavlja izuzetak (od primene merodavnog prava),[36] za njenu primenu je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi. Prvim uslovom se pretpostavlja da mora nastati takav rezultat primene stranog prava koji u konkretnom sporu, a ne apstraktno posmatrano,[37] dovodi do povrede domaćeg javnog poretka, tj. da meritorno dejstvo stranih pravnih odredbi vređa domaći javni poredak.[38] Drugi uslov podrazumeva da mora postojati dovoljno snažna unutrašnja veza između slučaja i države (tzv. bliska veza,[39] tangiranost, nem: Inlandsbeziehung), koja se najčešće manifestuje kroz državljanstvo, prebivalište ili redovno boravište osobe.[40] Naime, što je niži stepen tangiranosti pravnog poretka domaće države, onda značajnija povreda mora biti naneta primenom stranog materijalnog merodavnog prava (tzv. relativitet javnog poretka).[41] Treći uslov, ili je bolje reći posledica, nastupa nakon procene da treba odbiti primenu stranog merodavnog prava. Ukoliko se to dogodi, od te primene će se odstupiti samo u meri koliko je to nužno. Drugim rečima, ako konkretna odredba vodi rešenju koje jeste nespojivo sa domaćim javnim poretkom, to ne znači da će se odstupiti od ostalih normi stranog merodavnog prava.[42]
IV ISPITIVANJE POVREDE DOMAĆEG JAVNOG PORETKA U OBLASTI PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANE SUDSKE ODLUKE
A. Formulacija čl. 91. ZRSZ
Odredba čl. 91. ZRSZ precizirana je tako da se strana sudska odluka neće priznati „ako je u suprotnosti sa Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja“, pri čemu je o sadržaju domaćeg javnog poretka bilo reči u prethodnim izlaganjima. Takvo zakonsko regulisanje je u maniru ZRSZ, u kojem su skoro svi uslovi priznanja normirani u formi smetnji priznanja.[43] Odredba čl. 91. ZRSZ predstavlja tzv. opštu klauzulu javnog poretka, koja je istovremeno i „elastična“, da protekom vremena može biti podložna preoblikovanju, posebno ako se uzmu u obzir različite pravne promene koje mogu nastupiti u državi priznanja. Otuda se uvek uzima u obzir sadržaj onog javnog poretka koji postoji u trenutku donošenja odluke o priznanju, tj. irelevantne su naknadne ili prethodne izmene sadržine javnog poretka.[44] U svakom slučaju, domaći sud po službenoj dužnosti (ex offo) vodi računa o povredi javnog poretka, kao smetnji za priznanje strane sudske odluke.
Po našem mišljenju, odredbi čl. 91. ZRSZ nedostaje izvesno pojašnjenje, tako što bi bilo reči o „…očiglednoj suprotnosti“ Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja. I u domaćoj literaturi je predlagano da se klauzula javnog poretka dopuni pomenutom rečju „očigledno“.[45] Sa aspekta savremenog međunarodnog privatnog prava, epitet strane sudske odluke kao „očigledno suprotne“ domaćem javnom poretku, nije neuobičajen u uporednim nacionalnim zakonodavstvima,[46] propisima međunarodnog privatnog prava EU[47] ili određenim Haškim konvencijama.[48] Prema tome, bez obzira na nedostatak detaljnije formulacije u čl. 91. ZRSZ, treba, po pravilu, imati u vidu da povreda domaćeg javnog poretka treba biti očigledna. Valja napomenuti i da je u Nacrt novog ZMPP[49] umetnuta „kvalitativno“ preciznija formulacija javnog poretka kao smetnje priznanju strane sudske odluke (čl. 185. st. 1. tač. g). Reč je ne samo o tome da strana sudska odluka treba da bude očigledno suprotna javnom poretku Republike Srbije, već se naročito u obzir uzima intenzitet povezanosti odnosa sa pravnim poretkom Republike Srbije i značaj posledica do kojih bi dovelo priznanje strane sudske odluke.[50] Ovu odredbu zaista treba pohvaliti kao sadržajniju i precizniju u odnosu na postojeću odredbu čl. 91. ZRSZ, budući da više odgovara elementima ustanove javnog poretka u oblasti priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, kako se oni shvataju u doktrini.
Nadalje, odredba čl. 91. ZRSZ je u domaćoj literaturi bila podložna dilemi: da li se u poduhvatu ispitivanja strane sudske odluke sa stanovišta njene saglasnosti sa domaćim javnim poretkom, domaći organ može ograničiti samo na pitanje saglasnosti meritornog rezultata sa javnim poretkom ili se pod pomenutu smetnju priznanju mogu podvesti i nepoželjne neregularnosti u proceduri (izvesno preispitivanje procedure), i kao takve, ne prihvatiti? Trebalo bi uvažiti šire tumačenje ove odredbe, budući da se u okviru nje očito ne govori o meritornom dejstvu strane sudske odluke, već (samo) o suprotnosti same odluke Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja.[51] Prema tome, kroz ustanovu javnog poretka iz čl. 91. ZRSZ ispituje se kako meritorni rezultat strane sudske odluke, tako i procedura njenog donošenja.[52] Kako je to u domaćoj sudskoj praksi istaknuto: „širokim tumačenjem javnog poretka može se konstatovati da je priznanje strane odluke uslovljeno saglasnošću meritornog efekta strane norme sa javnim poretkom naše zemlje, ali i odsustvo procesno-pravnih povreda, ugrožavanjem načela koje čine procesnopravni aspekt javnog poretka“.[53] U nastavku ćemo izložiti procesnopravni i materijalnopravni aspekt javnog poretka u postupku egzekvature.[54]
B. Procesnopravni aspekt javnog poretka
Možemo reći da u korpus procesnopravnog aspekta domaćeg javnog poretka spadaju procesna načela, kao što su načelo saslušanja stranaka, načelo nezavisnosti i nepristrasnosti suda, načelo zabrane donošenja odluka na prevaran način, načelo prava na žalbu i drugostepenu zaštitu, načelo upotrebe sopstvenog jezika itd.[55] Međutim, mora biti reči o težim proceduralnim nepravilnostima načinjenim pred inostranom instancom.[56] Stoga se procesnopravni aspekt javnog poretka pojavljuje kao kontrola strane sudske odluke sa aspekta poštovanja fundamentalnih principa procesnog prava, koji su na snazi u našoj državi, pri čemu minimum procesnih garancija predstavljaju procesni principi iz čl. 32. st. 1. Ustava RS[57] i čl. 6. st. 1. EKLJP (pravo na pravično suđenje).[58] Otuda ne treba zaboraviti je ESLJP, svojom jurisprudencijom, razvio čitav niz principa procesnog prava, koji su „pronašli put“ do nacionalnih prava država potpisnica EKLJP, ulazeći na taj način u sadržaj njihovog javnog poretka.[59]
Prilikom ispitivanja povrede (procesnog aspekta) javnog poretka, mora se imati u vidu konkretan postupak koji je sproveden pred stranim sudom i čiji je rezultat odluka koja se treba priznati u domaćoj državi. Drugim rečima, predmet ispitivanja treba da bude uvek konkretan postupak, a ne strano procesno pravo kao takvo.[60] Ovo stoga što se procesna pravila razlikuju od države do države, tako da se ne može očekivati da strani sud primenjuje pravila koja bi bila identična (ili slična) procesnom pravu Republike Srbije, već se institut javnog poretka može koristiti za odbijanje priznanja strane sudske odluke onda kada strano procesno pravo odstupa od fundamentalnih principa pravilnog postupka koji predstavlja osnov pravne države i vladavine prava.[61]
Postavlja se pitanje koja je razlika između (procesnopravnog aspekta) javnog poretka iz čl. 91. ZRSZ i još jedne smetnje priznanju strane sudske odluke – povreda prava odbrane iz čl. 88. ZRSZ. Za razliku od odredbe čl. 91. ZRSZ, kroz koju se na jedan uopšten način određuje ustanova javnog poretka, zakonskom formulacijom iz čl. 88. ZRSZ, koja je, može se reći, konkretnija, pruženi su bar nagoveštaji šta bi mogla predstavljati povreda prava na odbranu. Naime, odredbom čl. 88. st. 1. ZRSZ propisuje se da će se priznanje strane sudske odluke odbiti, ukoliko se utvrdi da povodom prigovora lica protiv koga je ta odluka donesena, to lice nije moglo učestvovati u postupku zbog nepravilnosti u postupku. Tvorac ZRSZ je nadalje posebno podvukao da se pod onemogućavanjem učestvovanja u postupku smatraju situacije u kojima dokument kojim se započinje postupak (poziv, tužba ili rešenje) osobi nisu lično dostavljeni, odnosno situacije u kojima uopšte nije ni pokušano lično dostavljanje.[62] Osim neurednog dostavljanja, pod povredu prava na odbranu mogu se podvesti i procesno-pravna postupanja inostranog organa koja su dovela do toga da nesposobna stranka nije imala zakonskog zastupnika, zatim ukoliko su stranci ostavljeni isuviše kratki rokovi za izjašnjavanje o navodima druge stranke itd.[63] Sa tim u vezi, u domaćoj pravnoj teoriji je svojevremeno (kako pre, tako i nakon donošenja ZRSZ) isticano da princip poštovanja prava odbrane predstavlja samo element javnog poretka i da se taj princip može štititi primenom normi o javnom poretku.[64] Drugim rečima, moglo bi se reći da uslov koji opisuje čl. 88. ZRSZ, po svojoj sadržini, predstavlja konkretizaciju javnog poretka u jednom užem domenu, kao procesni aspekt javnog poretka kroz maksimu audiatur et altera pars.[65] Međutim, za razliku od svih ostalih smetnji priznanju iz ZRSZ koje se ispituju po službenoj dužnosti (ex officio),[66] povreda prava na odbranu se ispituje samo po prigovoru stranke, a razumno je očekivati da će stranka, kojoj je uskraćeno pravo na odbranu, na tu okolnost ukazati u postupku priznanja. Prigovor lica je neophodan, da bi sud priznanja uopšte ispitivao da li su nepravilnosti u inostranom postupku bile takve da zbog njih to lice nije moglo u njemu učestvovati.[67] Prema tome, ove dve smetnje (iz čl. 91. i 88. ZRSZ) se razlikuju, ali samo sa aspekta načina na koji ih sud priznanja ispituje i utvrđuje.
V. Materijalnopravni aspekt javnog poretka
Kada kažemo da ispitujemo stranu sudsku odluku sa materijalnopravnog aspekta javnog poretka lex fori, to znači da se vrši provera usaglašenosti materijalnopravnog rezultata[68] te odluke sa fundamentalnim osnovama domaćeg pravnog poretka. Naime, možemo razumeti da se strani pravni sistemi na globalnom nivou razlikuju, tako da izvesna doza tolerancije između socijalnih, kulturnih, političkih, ekonomskih razlika može postojati. To znači da meritorno rešenje strane sudske odluke može biti drugačije od onog koje nudi naše materijalno pravo, ali se tolerancija napušta onda kada je strana odluka suprotna našem javnom poretku, zbog čega treba odbiti njeno priznanje i izvršenje.[69] U sličnom smislu je apostrofirano i u rešenju Višeg trgovinskog suda: „Sudovi u Republici Srbiji priznaće stranu odluku, iako je njeno meritorno rešenje drugačije od onog koji nudi naše materijalno pravo; ali ako je strana odluka suprotna našem javnom poretku, priznanje i izvršenje strane sudske odluke će biti odbijeno“.[70] Kao što je ranije napomenuto, domaći sud priznanja se ne postavlja u poziciju višeg suda u odnosu na sud zemlje porekla odluke, tako da je za očekivati da domaći sud „u postupku priznanja strane sudske odluke ne ispituje…pravilnost meritornog rešavanja spornog odnosa“.[71] Sasvim je druga stvar ukoliko meritorno rešenje spornog odnosa, inkorporirano u stranu sudsku odluku vređa temeljne postulate domaćeg pravnog poretka, zbog čega je potrebno intervenisati klauzulom javnog poretka iz čl. 91. ZRSZ.
O pretpostavkama za primenu klauzule javnog poretka je već bilo govora u prethodnim izlaganjima. U skladu sa tim, prilikom ocene suda da li treba odbiti stranu sudsku odluku zbog povrede javnog poretka, treba voditi računa o uslovu bliske/unutrašnje veze između konkretnog pravnog odnosa, na koji se odluka odnosi, i domaćeg poretka, kojom bi se opravdala zainteresovanost domaće države da uskrati priznanje.[72] Ukoliko je većina elemenata inostranosti vezana za teritorijalni ili personalni suverenitet domaće države, može se zaključiti da je pravni poredak lex fori visoko tangiran, pri čemu takav zaključak zavisi i od prirode građanskopravnog odnosa koji je u pitanju (npr. da li je reč o stvarnim pravima na stvari ili razvodu i sl.).[73]
U našoj sudskoj praksi se mogu pronaći primeri u kojima je uskraćeno priznanje strane sudske presude Okružnog suda Sjedinjenih Američkih Država, kojom je protivnik predlagača obavezan na isplatu zakupnine za zakup poslovnog prostora, koji nije koristio zbog prinudnog iseljenja po nalogu predsednika SAD-a. Rešenjem domaćeg Višeg trgovinskog suda Pž. 1321/04 od 15. 03. 2004. godine, sud je bio stava da je tom presudom narušen jedan od osnovnih principa našeg pravnog sistema, a to je princip ekvivalentnosti međusobnih davanja ugovornih strana, pa je ista suprotna osnovama društvenog uređenja naše države.[74] Možemo reći da je to eklatantna situacija koja je za domaći sud predstavljala „signal“ da su (meritorna) pravna rešenja iz strane odluke u suprotnosti sa esencijalnim principima domaćeg prava. Takođe, u praksi naših sudova se često, pozivanjem na ustanovu javnog poretka, odbija priznanje stranih sudskih odluka s obzirom na imperativne propise o zateznoj kamati po domaćem zakonodavstvu (npr. ukoliko je dosuđena kamata veća od one dozvoljene našim propisima).[75]
Posebno plodno tle za primenu klauzule javnog poretka prilikom priznanja strane odluke su oblasti porodičnog prava, imajući u vidu još uvek prisutne globalne uporednopravne razlike kada je reč o, primera radi, usvojenju dece,[76] regulisanju istopolnih zajednica života[77] i sl. Ilustrativni primeri su i strane (vansudske) odluke o prestanku braka koje su svojstvene državama sa jakom verskom tradicijom. Primer za to su talak (talaq) i get (geht), koje naš pravni sistem ne poznaje. Kod takvih načina prestanka braka, tradicionalno je mužu, po pravilu, pruženo više prava nego na ženi.[78] Međutim, iz razloga poboljšanja položaja žene, postupci kako talaka (talaq - otpust), tako i geta (geht) su se u pojedinim državama izmenili, te se neretko zahtevalo učešće odgovarajuće vrste nadležnog organa, zavisno od zemlje do zemlje.[79]
Kada je reč o prestanku braka u obliku repudacije (talaq - otpust), koji postoji prema šerijatskom pravu u islamskim državama, muž može „otpustiti“ (proterati) ženu pred verskim službenikom u ritualnoj formi, na osnovu čega redovni sud izdaje ispravu koja ima samo deklaratoran karakter.[80] Sa druge strane, prema jevrejskom pravu, suprug ima pravo da, pred rabinom, dostavi supruzi pismo o razvodu – tzv. get (geht), pri čemu žena nema pravo da brak razvede na isti način kao suprug.[81] U svojoj prvobitnoj formi, ovaj način prestanka braka podrazumevao je samo predaju pisma, bez učešća Suda rabina, ali je vremenom, da bi se sprečila samovolja muškarca, a žena zaštitila, predviđena obavezna kontrola geta (geht) od strane Suda rabina i izričita saglasnost žene sa „razvodom“.[82] Priznanje takvih „razvoda“ braka[83] u našoj državi, a posebno sa aspekta povrede domaćeg javnog poretka (i primene čl. 91. ZRSZ), otvara dileme, imajući pre svega u vidu da su takve odluke donete u postupcima u kojima nije ispoštovan princip ravnopravnosti polova. Na ovo pitanje se ipak ne može jednoznačno odgovoriti, budući da je potrebno ceniti više okolnosti. Ukoliko se stranim merodavnim pravom (koje je primenjeno), samo mužu dopušta da „otpusti“ ženu kroz talak (talaq), onda bi se to smatralo protivnim našem javnog poretku,[84] budući da takav prestanak braka evidentno nije u skladu sa principom Ustavnog ranga o ravnopravnosti muškarca i žene.[85] Međutim, ako je žena pristala na repudaciju, onda takav način prestanka braka ne bi bio suprotan domaćem javnom poretku jer i pravo države priznanja poznaje razvod braka po predlogu supružnika za sporazumni razvod.[86] Drugo, i stepen tangiranosti pravnog poretka lex fori ima odlučujući značaj,[87] o čemu je već bilo govora u prethodnim izlaganjima. Sve napred navedeno bi moglo važiti i za get (geht). Na žalost, domaća sudska praksa po ovom pitanju nije dostupna autoru. Otuda se možemo osvrnuti i na doktrinarne stavove, kojima je navedeno da, kada je reč o odlukama o prestanku braka, a kod kojih dolazi samo do deklaratornog učešća odgovarajućeg stranog organa (primera radi, registracija odluke pred nadležnim organom),[88] onda bi se talaq i geht načelno mogli priznati, ali pod uslovom da bračni partneri nemaju domicil u domaćoj državi, da pravo države čiji su državljani (ili bar države čiji je državljanin muž) poznaje taj način razvoda braka i da žena pristaje na razvod, ili u slučaju da ne pristane, da je imala mogućnost da učestvuje u postupku (tj. da je zadovoljeno načelo obostranog saslušanja stranaka).[89] Ovakvo shvatanje bi se moglo uvažiti i za srpsko međunarodno privatno pravo, prilikom ispitivanja mogućnosti priznanja takvih „razvoda“.
Izloženi su samo neki primeri iz sudske prakse i pravne doktrine, ali oni mogu predstavljati korisne „orijentire“ za razumevanje i ispravnu primenu odredbe čl. 91. ZRSZ. U svakom slučaju, slobodni smo reći da ne bi imalo mnogo smisla preširoko postaviti domašaj ustanove javnog poretka u materiji priznanja i izvršenja stranih odluka, budući da bi to vodilo nepriznavanju većine odluka različitih jurisdikcija. Time bi se nadalje dovelo u pitanje uspostavljanje međunarodne pravne saradnje i pravnog saobraćaja među državama, kao nekih od najvažnijih zadataka međunarodnog privatnog prava.[90]
G. Ispitivanje smetnji priznanju kod stranih sudskih odluka o ličnom stanju (čl. 93-95. ZRSZ)
Najzad, u ZRSZ su propisane i tri zasebne odredbe (čl. 93-95. ZRSZ) koje se tiču priznanja stranih sudskih odluka u materiji statusa, ali je njihova primena skopčana sa okolnošću čije državljanstvo ima lice čiju stranu odluku o statusu treba priznati. Tako, kada je reč o priznanju strane sudske odluke o ličnom stanju srpskog državljanina i ukoliko je pri odlučivanju o njegovom statusu u postupku pred stranim organom trebalo (prema pravilima ZRSZ) primeniti pravo Srbije, strana sudska odluka priznaće se i kad je primenjeno strano pravo, ako ta odluka bitno ne odstupa od prava Srbije koje se primenjuje na takav odnos.[91] To znači da se strana odluka može priznati i ako je pri njenom donošenju primenjeno strano (a ne srpsko) pravo, pod uslovom da materijalnopravno rešenje iz te odluke bitno ne odstupa od rešenja do kojeg bi se došlo po osnovu srpskog materijalnog prava.[92] Ovaj zahtev u pogledu nepostojanja nepodudarnosti trebalo bi ograničiti samo na kogentne norme domaćeg prava.[93]
Nadalje, shodno čl. 94. st. 1. ZRSZ, ukoliko je lice državljanin države čija se odluka priznaje kod nas, krug smetnji priznanju iz ZRSZ se smanjuje, tj. ne ispituju se one propisane čl. 89. i 92. ZRSZ, niti uslov kompatibilnosti sa javnim poretkom (iz čl. 91. ZRSZ).[94] Drugim rečima, ustanova javnog poretka u tom slučaju neće imati ulogu. Najzad, ostaje situacija iz čl. 95. ZRSZ, kada se u delibacionom postupku odlučuje o priznanju strane sudske odluke koja se odnosi na lično stanje (status) stranaca koji nisu državljani države koja je donela odluku. Domaća teorija je podeljena po pitanju da li je za egzekvaturu takve odluke u Srbiji dovoljno ispunjenje uslova za priznanje (samo) prema pravu države čiji su državljani odnosna lica. Dok neki autori zastupaju pozitivan odgovor na to pitanje,[95] drugi smatraju da pomenuta odluka treba da (kumulativno) ispunjava uslove za priznanje koje postavlja treća država uz uslove koje postavlja ZRSZ.[96] Treći autori smatraju da ta kumulacija treba da bude „ublažena“, tj. da se (pored uslova iz prava države čiji je državljanin dotično lice) ispituju samo smetnje propisane čl. 87, 88. i 90. ZRSZ.[97] Bez obzira što je domaća teorija očito podeljena po ovom pitanju, po našem mišljenju, kao najprihvatljivije treba uzeti treće shvatanje, budući da bi se na taj način, sa aspekta zainteresovanosti pravnog poretka Srbije da „kontroliše“ strane odluke u statusnim stvarima stranaca, uspostavila ravnoteža između onih odluka pomenutih u odredbi čl. 95. ZRSZ i onih iz odredbe čl. 94. st. 1. ZRSZ.[98] Prema tome, kod pomenutog „tipa“ odluka (iz čl. 95. ZRSZ), javni poredak iz čl. 91. ZRSZ ne bi trebalo da predstavlja smetnju priznanju. U svakom slučaju, očekujemo i odgovor sudske prakse po ovom pitanju.
V ZAKLJUČAK
Imajući u vidu sistem controle limite u našem pravnom poretku, domaći organ nadležan za priznanje strane sudske odluke ne postavlja se u poziciju „svetonadzora“ stranog pravnog poretka. To nije njegov zadatak, budući da zadržava odgovarajuću dozu tolerancije prema pravnim rešenjima iz stranih pravnih poredaka, koji ne moraju nužno biti suprotni domaćem javnom poretku. Međutim, ukoliko se u delibacionom postupku pred srpskim nadležnim organom utvrdi da meritorno rešenje (meritorni rezultat) strane sudske odluke „nepodnošljivo“ vređa osnovne postulate domaćeg pravnog poretka, koji čine okvir domaćeg javnog poretka, njeno priznanje će se uskratiti pozivanjem na klauzulu javnog poretka iz čl. 91. ZRSZ. Isto tako, priznanje se može uskratiti i u slučaju da nisu ispoštovani odgovarajući procesni standardi u postupku koji je prethodio stranoj sudskoj odluci. Minimalni nivo procesnopravne zaštite, koja treba da bude pružena stranci u postupku pred stranim organom donošenja odluke, na liniji je osnovnih ustavnih garancija u našoj državi i prava na pristup sudu iz čl. 6. st. 1. EKLJP.
U radu su prikazani samo neki primeri vezani za ispitivanje povrede domaćeg javnog poretka u materiji priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka i zato predstavljaju korisne putokaze za odgovor na pitanje kada i pod kojim uslovima bi bilo opravdano primeniti ustanovu javnog poretka. Ipak, to će zavisiti i od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Time se posebno misli na ispitivanje da li postoji bliska veza između naše države i stranog pravnog odnosa (instituta, pravne radnje) koja bi opravdala zainteresovanost naše države da ne prizna stranu sudsku odluku, onemogućujući na taj način da takva odluka proizvede odgovarajuća dejstva u Srbiji. Sudska praksa ima značajnu i kreativnu ulogu u čitavom ovom poduhvatu, pri čemu bi najidealnija bila stalna korelacija između pravne doktrine i sudske prakse, da bi se na najjasniji način moglo utvrditi kada je to ugrožen procesnopravni aspekt domaćeg javnog poretka, ali i kakvo meritorno rešenje sadržano u stranoj sudskoj odluci mora biti da bi vređalo osnovne vrednosti i načela domaćeg pravnog poretka. Međutim, uvek se mora imati u vidu da je ostvarenje međunarodne harmonije odlučivanja važan cilj koncepcije priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, tako da domašaj klauzule javnog poretka, u ovoj oblasti međunarodnog privatnog prava, ne bi trebalo postaviti preširoko. Najzad, tome treba dodati i da javni poredak nije nepromenjiva kategorija. Naprotiv, njegov sadržaj se protokom vremena može promeniti i redefinisati, paralelno sa permanentnim razvojem celokupnog pravnog sistema, naročito pod uticajem EKLJP i sudske prakse ESLJP.
Mina Pavlović LL.D. *
PUBLIC POLICY INSTITUTION IN THE MATTER OF RECOGNITION AND ENFORCEMENT OF FOREIGN COURT DECISIONS FROM THE ASPECT OF SERBIAN PRIVATE INTERNATIONAL LAW
Summary
The mechanism of recognition and enforcement of foreign court decisions is extremely important for the realization of international legal traffic and the cooperation between countries, international decision making harmony, but for the fulfillment of legitimate expectations of the parties. According to the rules of Serbian Private International Law, a foreign court decision is recognized in Serbia if there are no obstacles to it from the Law on Resolution of Conflict of Laws with Regulations of Other Countries (Serbian PIL Act). One of them is the contrast between foreign court decision and domestic public policy, i.e. the foundations of social structure established by the Constitution (article 91 of Serbian PIL Act). If such thing is established, the recognition can be denied. In this sense, the author of this paper dedicates special attention to the Public policy institution and the questions when and under which conditions it would be justified to apply the clause of public policy in delibation procedure.
Key words: recognition and enforcement of foreign court decisions, article 91 of Serbian PIL Act, procedural and substantial legal aspect of public policy of the country of recognition; public policy institution; European public policy; the system of limited control; delibation procedure.
* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, mstancic@jura.kg.ac.rs
** Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2025. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije.
[1] Načelno su u literaturi prisutna tri shvatanja o tome po kom pravu se prosuđuju dejstva stranih sudskih odluka na domaćoj teritoriji, a u našem pravu zastupljena je tzv. teorija upodobljavanja. Vid. više T. Varadi et al., Međunarodno privatno pravo, Beograd, 2018, 541-542.
[2] Ibid., 533-534.
[3] Ibid.
[4] Danas se van dileme smatra da iz prava na tužbu iz čl. 6 (1) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP) proizilazi transnacionalno priznanje i izvršenje stranih sudskih judikata, tj. stranka koja je uspela u parnici ima pravo da zahteva izvršenje sudske odluke bilo u državi čiji je organ doneo izvršnu ispravu, bilo u nekoj drugoj državi članici EKLJP. Vid. detaljnije kod A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo, Beograd, 2016, 109.
[5] Više kod: S. Triva, V. Belajac, M. Dika, Građansko parnično procesno pravo, Zagreb, 1986, 85.
[6] T. Varadi et al., op. cit., 534.
[7] Vid. čl. 91. ZRSZ. Međutim, ovu odredbu treba, do odgovarajuće izmene zakona, tumačiti kao da se poziva na osnove društvenog uređenja Republike Srbije. Vid. M. Stanivuković, M. Živković, Međunarodno privatno pravo – opšti deo, 2023, 461.
[8] Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, Službeni list SFRJ, br. 43/82 i 72/82 – ispr., Službeni list SRJ, br. 46/96 i Službeni glasnik RS, br. 46/2006 - dr. zakon.
[9] Vid. o tome i o određenim multilateralnim ugovorima: J. Belović, Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu br. 80, godina LVII, 2018, 282. Međutim, izlaganje o svim konvencijama bi prevazišlo opseg ovog rada.
[10] Novija Haška konvencija koja to pitanje reguliše u širem obimu je Konvencija o priznanju i izvršenju stranih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima iz 2019. godine (HCCH Judgment Convention), ali uvidom u status država na sajtu Haške Konferencije, Srbija nije njena potpisnica. Vid. https://www.hcch.net/en/instruments/ conventions/status-table/?cid=137, datum posete: 27. 09. 2025.
[11] Konvencija je u Srbiji ratifikovana Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori, broj 12/13 od 31. 10. 2013. godine. Zakon o ratifikaciji je stupio na snagu 08. 11. 2013. godine.
[12] Vid. više: M. Pavlović, Haška konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja iz 1993. godine: pregled najvažnijih odredbi, u: Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima EU (ur. M. Mićović), knj. 7, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac 2019, 347, 351. i dalje.
[13] Stupila je na snagu u Srbiji 1. februara 2021. godine, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 4/2020.
[14] Vid. više: P. Đundić, Priznanje i izvršenje odluka o izdržavanju na osnovu Haške konvencije o izdržavanju (2007): povodom početka primene novog izvora međunarodnog privatnog prava Srbije, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu br. 4, 2021, 1139. i dalje.
[15] Odredbom čl. 23. st. 1. Konvencije iz 1993. godine predviđen je sistem automatskog („po sili zakona“) priznanja odluka o usvojenju u svim državama ugovornicama. Uslov je da nije očigledno povređen javni poredak države ugovornice, uzimajući u obzir „najbolji interes deteteta“ (čl. 24. Konvencije). Sa druge strane, odredbom čl. 22. Konvencije iz 2007. godine propisano je nekoliko osnova za odbijanje priznanja i izvršenja odluka o izdržavanju između država ugovornica. Jedan od njih je čl. 22 st. 1. (a), kojim je propisano da se priznanje odluke može odbiti ukoliko je „priznanje i izvršenje odluke očigledno nespojivo sa javnim poretkom zamoljene države“.
[16] A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 341. Tako i: J. Belović, op. cit., 282.
[17] Arg. iz čl. 3. ZRSZ. O hijerarhiji pravnih izvora u međunarodnom privatnom pravu vid. S. Đorđević, Z. Meškić, Međunarodno privatno pravo I – opšti deo, Kragujevac, 2016, 30. Napominjemo i da je jednim drugim domaćim pravnim izvorom predviđeno priznanje stranog stečajnog postupka, tj. strane odluke o pokretanju stečajnog postupka. Vid. čl. 174. i dalje, čl. 182. i dalje Zakona o stečaju Srbije, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012 - odluka US, 83/2014, 113/2017, 44/2018, 95/2018 i 44/2025 – odluka US.
[18] Reč je o odredbama čl. 87. ZRSZ (pravnosnažnost odluke), čl. 88. ZRSZ (poštovanje prava odbrane), čl. 89. ZRSZ (međunarodna nadležnost suda koji je doneo odluku), čl. 90. ZRSZ (odsustvo pravnosnažne domaće odluke u istoj stvari i odsustvo ranije započetog postupka pred srpskim organom u istoj stvari), čl. 91. ZRSZ (poštovanje javnog poretka), čl. 92. ZRSZ (uzajamnost). Za izvršenje strane sudske odluke potrebno je da takođe budu ispunjeni pomenuti uslovi (čl. 87-92. ZRSZ), ali i da je odluka izvršna prema pravu države u kojoj je donesena (vid. čl. 96. ZRSZ). O odredbama čl. 93-95. ZRSZ vid. deo IV G. ovog rada.
[19] T. Varadi et al., op. cit., 534.
[20] Tako, vid. sentencu Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5591/2004 od 15. 07. 2004., izvor pravna baza Paragraf Lex.
[21] M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 461.
[22] Upućivanje na strano pravo je „ein Sprung ins Dunke“ po Rapeu, L. Raape, F. Sturm, Internationales Privatrecht, Band I: Allgemeine Lehren, München, 1977, 199; Tako i: B. Von Hoffmann, K. Thorn, Internationales Privatrecht, München, 2007, 267. Tako i: S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 127.
[23] Tako: A. Jakšić, Pravna sigurnost u međunarodnom privatnom pravu i problem prilagođavanja, Pravni život br. 11-12, 1994, 2034.
[24] Ibid., 2034-2035.
[25] S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 127.
[26] Ibid.
[27] Vid. čl. 4. ZRSZ
[28] M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, Komentar zakona o međunarodnom privatnom i procesnom pravu, Beograd, 1991, 15; Tako i: A. Jakšić, Međunarodno privatno pravo – opšta teorija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2017, 623.
[29] M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 14.
[30] Vid. više kod: S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 129.
[31] Strano pravo se ne bi moglo primeniti, ne samo za slučaj njegove suprotnosti sa Ustavom, već i u slučajevima u kojima su povređene prisilne norme srpskog prava, bile one pisane ili nepisane, ali je bitno da su kogentne norme kojima se, u konkretnom slučaju mora pripisati značaj domaćeg javnog poretka. Vid. više: M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 16. Međutim, javni poredak je uža kategorija od zbira imperativnih normi i obuhvata samo one domaće norme koje štite najosnovnije vrednosti našeg poretka. Vid. T. Varadi et al., op. cit., 157.
[32] Tako, vid. više kod: A. Jakšić, Međunarodno privatno pravo – opšta..., op. cit., 667. i dalje. U korpus domaćeg javnog poretka, primera radi, možemo uvrstiti i sledeće pravne norme: pravo oba roditelja na vršenje roditeljskog prava (čl. 7. PZ), pravo na izdržavanje (čl. 8. PZ), propis o zabrani zaključivanja zelenaških ugovora (čl. 141. ZOO). Više kod: M. Stančić, Nasledna prava supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu i javni poredak, Glasnik prava br. 1-2, 2015, 56-57, fn. 37.
[33] A. Duraković, Institut „javni poredak“ u konvencijskom međunarodnom privatnom pravu i komunitarnom pravu Europske Unije, u: Zbornik radova „Aktualnosti građanskog i trgovačkog zakonodavstva i pravne prakse“, br. 6, Mostar 2008, 512.
[34] Ibid., 512-513. O tzv. javnom poretku Saveta Evrope vid. detaljnije: A. Jakšić, Međunarodno privatno pravo – opšta…, op. cit., 644. i dalje.
[35] A. Duraković, Institut „javni poredak“…, op. cit., 505, 512.
[36] U tom smislu vid. više kod: S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 128-129.
[37] Tj. nije apstraktna kontrola norme. Vid. A. Junker, Internationales Privatrecht, München, 2017, 214.
[38] Vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 131-132; T. Varadi, et al., op. cit., 158-159. U smislu krajnjeg rezultata primene strane norme vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 17. U smislu dejstva u konkretnom slučaju vid. B. Von Hoffmann, K. Thorn, op. cit., 273. U sličnom smislu: G. Kegel, K. Schurig, Internationales Privatrecht, München, 2004, 526. Tako i: M. Pavlović, Istopolne zajednice života u međunarodnom privatnom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, 2021, 101.
[39] Vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 19 – mora postojati određena minimalna veza između konkretnog odnosa i države foruma. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 132; T. Varadi, et al., op. cit., 157; G. Kegel, K. Schurig, op. cit., 527. U sličnom smislu i: L. Kiestra, The Impact of the European Convention on Human Rights on Private International Law, Springer, 2014, 71.
[40] O pokazateljima postojanja bliske veze vid. više u: A. Spickhoff, Der ordre public im internationalen Privatrecht, Frankfurt, 1989, 98.
[41] J. Kropholler, Internationales Privatrecht, Mohr Siebek, 2006, 246. Vid. i: A. Spickhoff, op. cit., 97. Tako i: M. Pavlović, Istopolne zajednice života…, op. cit., 101.
[42] Vid. više o tome: S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit.,133.
[43] T. Varadi et al., op. cit., 542.
[44] M. Krvavac, Ustanova javnog poretka – u susret novoj kodifikaciji Međunarodnog privatnog prava Republike Srbije, Pravo i privreda br. 7-9, 2012, 63. Tako i za nemačko pravo vid. H. Linke, W. Hau, Internationales Zivilverfahrensrecht, Köln, 2015, 294. U domaćoj sudskoj praksi je istaknuto da se kompatibilnost strane sudske odluke ispituje shodno „pravilima našeg javnog poretka (čl. 91. ZRSZ) aktuelnog u vreme priznanja strane odluke na šta sud pazi po službenoj dužnosti“, iz obrazloženja Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 4919/13 od 09. 01. 2014. godine, izvor pravna baza Intermex.
[45] U tom smislu za potrebne izmene kod klauzule javnog poretka iz čl. 4. ZRSZ, čijom upotrebom se odbija primena stranog merodavnog prava vid. M. Živković, Opšte ustanove međunarodnog privatnog prava i ZRSZ: pogled dvadeset godina kasnije i de lege ferenda, u: Dvadeset godina Zakona o međunarodnom privatnom pravu (ur. M. Živković), Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, 2004, 27.
[46] Vid. § 328 st. 1. tač. 4. nemačkog ZPO. Vid. čl. 71. hrvatskog Zakona o međunarodnom privatnom pravu, Narodne novine, br. 101/17, 67/23.
[47] Vid. npr. čl. 37 (a) Uredbe EU 1104/2016 i čl. 38 (a) Uredbe EU 1111/2019.
[48] Vid. fn 15. ovog rada.
[49] Konačna verzija Nacrta dostupna na https://www.mpravde.gov.rs/obavestenje/6274/ konacna, datum posete: 14. 10. 2025.
[50] Vid. čl. 185. st. 1. tač. g. Nacrta novog ZMPP
[51] Vid. detaljnije kod T. Varadi et al., op. cit., 553-554.
[52] U širem smislu je u domaćoj literaturi istaknuto da se kontrola strane sudske odluke (u pogledu kompatibilnosti sa domaćim javnim poretkom) načelno može postaviti sa čak tri aspekta: procesnog, materijalnopravnog i činjeničnog. Vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 302. Tako i J. Belović, op. cit., 286; T. Varadi et al., op. cit., 554. Up. M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 460-461, koji navode da za sud priznanja nije relevantno koju je kolizionu normu strani sud primenio, niti da li je pravilno primenio materijalne odredbe merodavnog prava; sud se ne upušta ni u ocenu da li je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno.
[53] Sentenca iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pvž. 227/2207 od 10. 04. 2007. godine, Sudska praksa trgovinskih sudova, 2/2007, izvor pravna baza ParagrafLex.
[54] Tako, o materijalnopravnom i procesnopravnom aspektu javnog poretka kod priznanja strane sudske odluke vid. A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 366-373. O ovim aspektima tako i: M. Pavlović, Istopolne zajednice života…, op. cit., 203-206.
[55] Vid. T. Varadi et al., op. cit., 554.
[56] Ibid.
[57] Član 32. st. 1. Ustava Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/2006 i 115/2021 (Ustav Republike Srbije) glasi: „Svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega“.
[58] Vid. A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 366. Tako i: M. Pavlović, Istopolne zajednice života…, op. cit., 203.
[59] A. Duraković, Institut „javni poredak“…, op. cit., 512. Tako, ESLJP je nizom odluka utvrdio da pravo na pravično suđenje povlači i princip kontradiktornosti zajedno sa principom jednakosti stranaka u postupku. Nadalje, pravo na pristup sudu može biti povređeno i zbog izuzetno visokih troškova postupka koji postoje u nekim državama (npr. u predmetu Pordea, francuski sud je odbio priznati englesku odluku koja se odnosila na troškove postupka jer je došlo do povrede čl. 6. st. 1. EKLJP, pozivajući se pritom na institut javnog poretka). Vid. Ibid., 512-513.
[60] U tom smislu za § 328 I Nr. 4 nemačkog ZPO (Zivilprozessordnung) vid. B. Von Hoffmann, K. Thorn, op. cit., 114.
[61] A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 366.
[62] Vid. čl. 88. st. 2. ZRSZ. Međutim, neuredno dostavljanje pred inostranim sudom, tj. u inostranom postupku ne može biti osnov za pozivanje prava na odbranu u smislu navedene odredbe, ukoliko se lice na bilo koji način upustilo u raspravljanje o glavnoj stvari u prvostepenom postupku (vid. čl. 88. st. 2. ZRSZ).
[63] Vid. više o tome: M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 458-459.
[64] T. Varadi et al., op. cit., 547., sa daljim upućivanjem na literaturu.
[65] Vid. više u: T. Varadi et al., op. cit., 547.
[66] Tako, za obavezu suda da se, po službenoj dužnosti, upusti u pitanje da li je povređen procesni aspekt javnog poretka (u smislu čl. 91. ZRSZ), vid. iz obrazloženja Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 4039/2004 od 15.09.2004. godine, izvor pravna baza ParagrafLex.
[67] M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 458.
[68] Tako, A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo…,op. cit., 368.
[69] T. Varadi et al., op. cit., 553. Strana odluka bi se ispitivala sa svrhom da se utvrdi da li bi njeno priznanje dovelo do posledica koje bi iz ugla države priznanja bile nepodnošljive. Vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 301-302.
[70] Sentenca iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pvž. 391/2008 od 05. 05. 2008. godine – Sudska praksa trgovinskih sudova – Bilten 4/2008, izvor pravna baza ParagrafLex.
[71] Tako, vid. sentencu Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5591/2004 od 15. 07. 2004., izvor pravna baza Paragraf Lex.
[72] Vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 301. U sličnom smislu i: A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., 364. Tako i: M. Pavlović, Istopolne zajednice života…, op. cit., 204.
[73] Tako, vid. A. Jakšić, Međunarodno privatno pravo – opšta…, op. cit., 636 – 637, sa primerima. Međutim, kada je reč o povredi tzv. međunarodnog javnog poretka (u koji spadaju norme koje čine ius cogens međunarodnog prava) i onih normi koje spadaju u tzv. evropski javni poredak, strana sudska odluka ne može da se prizna u Srbiji, čak i kada ne postoji nikakav stepen tangiranosti pravnog poretka Srbije. Vid. A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo…, op. cit., 365, sa daljim upućivanjem na literaturu.
[74] Iz Sudskog glasnika Trgovinskog suda u Beogradu, 4/2008, Intermex, Beograd, autor Nana Jovanović, izvor pravna baza Intermex.
[75] Ibid.
[76] O ispitivanju primene ustanove javnog poretka kod međunarodnog usvojenja u smislu hrvatskog međunarodnog privatnog prava vid. T. Hoško, Posvojenje u međunarodnom privatnom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2016, 330. i dalje.
[77] O ispitivanju primene klauzule javnog poretka shodno čl. 91. ZRSZ kod stranih sudskih odluka koje za podlogu imaju istopolne zajednice života vid. M. Pavlović, Istopolne zajednice života…, op. cit., 202. i dalje.
[78] Tako, prema klasičnom šerijatskom pravu, talak je podrazumevao da muž ima pravo na razvod braka, tako što tri puta kaže: „Razvodim se od tebe“, bez navođenja razloga, niti je nužno prisustvo žene. Talak se u svojoj prvobitnoj formi koristi u veoma malom broju država. Vid. više o tome u: A. Duraković, Strane vansudske odluke i mogućnost njihovog priznanja u Bosni i Hercegovini, u: Zbornik radova „Aktualnosti građanskog i trgovačkog zakonodavstva i pravne prakse“, br. 10, Mostar 2012, 392-393.
[79] Kod talaka se počelo uvoditi učešće bilo koje vrste državnih organa, dok je kod geta (geht) uvedena obavezna kontrola predaje pisma (geht) od strane Suda rabina i obavezna saglasnost žene sa razvodom. Vid. za uporednopravni pregled: Ibid., 392-393.
[80] Vid. A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 369.
[81] Ibid., 370. sa daljim upućivanjem na literaturu.
[82] A. Duraković, Strane vansudske odluke…, op. cit., 393.
[83] Ipak, pitanje pre svih pitanja na ovom mestu je da li odluke o opisanim prestancima braka zaista čine „sudsku“ odluku koja je podobna za priznanje? Shodno čl. 86. ZRSZ za postupak priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka u Srbiji podobne su odluke stranog suda (čl. 86. st. 1. ZRSZ) ali i odluke drugih nesudskih organa (npr. upravnih), pod uslovom da su po svom statusu i dejstvima izjednačene sa sudskom odlukom (prema pravu države u čije ime su donete) i ukoliko se njima regulišu odnosi iz čl. 1. ZRSZ (argument iz čl. 86. st. 3. ZRSZ). Smatra se da je merodavno pravo za kvalifikaciju odluke kao sudske, odnosno sa njom izjednačene – pravo zemlje porekla odluke, više o tome T. Varadi et al., op. cit., 537. Sa tim u vezi, ako je privatni akt o raskidu (prestanku) braka, prema pravu države u kojoj je donesen, izjednačen u dejstvima sa sudskom odlukom u toj državi, a posebno ukoliko bi za pravna dejstva takvih akata u državi u kojoj su donesena bila potrebna i registracija u matičnim knjigama (ili sudska overa), moglo bi se smatrati da su vansudski razvodi podobni za preispitivanje po odredbama čl. 87-95. ZRSZ, što i dalje ne isključuje ispitivanje povrede domaćeg javnog poretka shodno čl. 91. ZRSZ. Vid. više u: B. Bordaš, Porodičnopravni odnosi u međunarodnom privatnom pravu, Novi Sad, 2002, 117.
[84] A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 369-370.
[85] Vid. čl. 62. Ustava Republike Srbije.
[86] Vid. više u: A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo..., op. cit., 370, sa daljim upućivanjem na stranu sudsku praksu.
[87] Vid. detaljnije kod Ibid., 370. sa daljim upućivanjem na literaturu.
[88] Vid. fn. 83. Primera radi, prvobitna forma talaka (talaq) se protekom vremena izmenila, tako da je, npr. u Gambiji potrebna registracija razvoda u matičnim knjigama. Vid. više: A. Duraković, Strane vansudske odluke…, op. cit., 392-393.
[89] U tom smislu za pravo BiH vid. Ibid., 398. Nasuprot tome, čini se da se „čisto“ privatni razvodi ne bi mogli priznati. Ibid.
[90] M. Krvavac., op. cit., 73-74.
[91] Vid. čl. 93. ZRSZ
[92] Pri tome se ne traži potpuna saglasnost sa domaćim materijalnim pravom, vid. T. Varadi et al., op. cit., 555-556.
[93] M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 313.
[94] Vid. čl. 94. st. 1. ZRSZ. Up. sa situacijom iz čl. 94. st. 2. ZRSZ.
[95] U tom smislu za priznanje odluka o usvojenju (kao statusnih odluka) prema čl. 95. ranijeg hrvatskog Zakona o rješavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, Narodne novine, br. 53/91, 88/01, koja odredba je bila iste sadržine kao i čl. 95. ZRSZ. Vid. više T. Hoško, op. cit., 312-313.
[96] Vid. A. Jakšić, Međunarodno građansko procesno pravo…, op. cit., 378-379. Slično i T. Varadi et al., op. cit., 556-557.
[97] To bi bile smetnje/pretpostavke iz ugla čl. 87 (potvrda o pravnosnažnosti), 88 (pravo na odbranu) i 90. ZRSZ (međunarodna litispendencija i prigovor presuđene stvari), te iz ugla zahteva za priznanje što ih postavlja pravo države čiji je državljanin odnosno lice, vid. M. Dika, G. Knežević, S. Stojanović, op. cit., 316.
[98] Ibid.
*Assistant Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac