Pregledni naučni članak
UDK: 339.3(497.11)
doi: https://doi.org/10.46793/GP.1602.079M
NAJVAŽNIJE NOVINE U OKVIRU PREDSTOJEĆE REFORME SRPSKOG POTROŠAČKOG PRAVA**
Rad primljen: 12. 12. 2025.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2025.
Nakon nepune četiri godine primene Zakona o zaštite potrošača iz 2021. godine, započeta je nova reforma srpskog potrošačkog prava, usmerena prvenstveno na jačanje zaštite potrošača na digitalnim tržištima i dalje usklađivanje sa evropskim standardima u ovoj oblasti. Osnovni predmet ovog rada čini analiza najvažnijih promena koje ta reforma donosi, odnosno najvažnijih odredaba sadržanih u tekstu Nacrta Zakona o zaštiti potrošača, koji je Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine objavilo avgusta 2025. godine. U uvodnom delu rada autor daje opšti osvrt na stanje zaštite potrošača u Srbiji i opštu ocenu nivoa ostvarivanja prava potrošača. Potom se bavi analizom ključnih rešenja i novina koje donosi Nacrt Zakona o zaštiti potrošača. Po oceni autora, naročitu pažnju zavređuju pitanja područja primene zakona i digitalizacije potrošačkog prava, kao i promene u potrošačkom ugovornom pravu. U poslednjem delu rada autor ukazuje na novi pokušaj unapređenja sprovođenja propisa o zaštiti potrošača kroz otklanjanje uočenih praktičnih nedostataka mehanizma za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.
Ključne reči: Nacrt Zakona o zaštiti potrošača, prava potrošača na digitalnim tržištima, područje primene propisa potrošačkog prava, potrošačko ugovorno pravo, vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.
I UVOD
Učestale promene potrošačkog zakonodavstva u Srbiji jedna su od važnijih odrednica razvoja srpskog potrošačkog prava u poslednje dve decenije. Posle nepune četiri godine primene Zakona o zaštiti potrošača iz 2021. godine (u daljem tekstu: ZZP),[1] tokom 2025. godine Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, kao resorno ministarstvo za oblast ostvarivanja i zaštite prava potrošača, najavilo je rad na donošenju novog zakona, čiji nacrt je objavljen avgusta 2025. godine. Uzimajući 2002. godinu, godinu donošenja prvog Zakona o zaštiti potrošača tada postojeće Savezne Republike Jugoslavije, kao početnu tačku razvoja savremenog srpskog potrošačkog prava, zakon koji je još uvek u postupku usvajanja biće sedmi zakon o zaštiti potrošača, donet u cilju podizanja nivoa zaštite potrošača u Srbiji. Ocene stvarnih efekata prethodnih šest zakona na pravni položaj potrošača u Srbiji već dugo su oprečne, pa stoga ni očekivanja od novog, sedmog zakona uglavnom nisu prevelika. Opšta ocena je da se novi zakon u najvećoj meri bavi pitanjima relevantnim za zaštitu potrošača u digitalnom svetu, što je u skladu sa trendovima razvoja potrošačkog zakonodavstva u pravu Evropske unije, ali i tržišnim kretanjima i činjenicom da savremeni potrošač sve češće kupuje robu i koristi usluge putem interneta i drugih savremenih tehnologija. Iako je opisani pristup srpskog zakonodavca načelno opravdan i razumljiv, ne sme se zanemariti ni činjenica da se najveći broj pritužbi srpskih potrošača i dalje odnosi na nezadovoljstvo kvalitetom kupljene obuće i druge robe široke potrošnje,[2] što može ukazivati na nesklad između stvarnih, životnih problema srpskog potrošača i ciljeva regulative koja je u pripremi.
Osnovni razlog donošenja novog, kao i svih prethodnih zakona o zaštiti potrošača, načelno je isti. To je potreba za daljim usklađivanjem srpskog zakonodavstva sa propisima EU.[3] Ovog puta u centru pažnje su tri potrošačke direktive EU donete 2019. godine: Direktiva EU br. 2019/2161 o boljoj primeni i modernizaciji pravila EU o zaštiti potrošača (tzv. Omnibus Direktiva),[4] Direktiva EU br. 2019/770 o određenim aspektima ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga (u daljem tekstu: Direktiva o digitalnom sadržaju)[5] i Direktiva EU br. 2019/771 o određenim aspektima ugovora o prodaji robe (u daljem tekstu: Direktiva o prodaji robe).[6] Pored niza pravila koje donose ove direktive, a kojima se uvode nova prava potrošača i regulišu brojne praktične situacije koje do sada nisu bile predmet regulisanja, one donose i smanjenje prava potrošača u pogledu hijerarhije pravnih sredstava zaštite u slučaju povrede ugovora o prodaji od strane trgovca. Ovo smanjenje posledica je potrebe za ostvarivanjem ciljeva održivog razvoja.[7] Ono, pak, nije nevažno, naročito imajući u vidu prirodu i predmet pritužbi srpskih potrošača, kao i činjenicu da svoja prava prema trgovcima domaći potrošači ni do sada, u prisustvu regulative koja je povoljnija po potrošače, često nisu uspevali da ostvare ili su to uspevali, ali uz brojne praktične prepreke i teškoće.
Pored ciljeva harmonizacije sa pravom EU i bolje zaštite potrošača u digitalnom okruženju, očigledna je i težnja resornog ministarstva za unapređenjem mehanizma za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Suštinska reforma ovog mehanizma predstavlja najznačajnije obeležje još uvek važećeg ZZP-a, kojim je uvedena obaveza trgovaca da učestvuju u vansudskom rešavanju sporova na zahtev potrošača.[8] Međutim, praktični efekti sprovedene reforme veoma su ograničeni, a mehanizam vansudskog rešavanja sporova nije puno doprineo efikasnijem sprovođenju propisa o zaštiti potrošača. Novim zakonom čini se još jedan pokušaj poboljšanja opisanog mehanizma, a predložene odredbe zakona koje se odnose na vansudsko rešavanje sporova odraz su uočenih praktičnih problema i neefikasnosti koju pokazuju tela za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.
Osnovni predmet ovog rada je analiza pojedinih, ključnih rešenja i novina koje donosi Nacrt Zakona o zaštiti potrošača (u daljem tekstu: Nacrt ZZP-a). Čini se da četiri pitanja zavređuju posebnu pažnju: područje primene zakona, digitalizacija srpskog potrošačkog prava, reforma potrošačkog ugovornog prava i odredbe o sprovođenju zakona sa posebnim osvrtom na vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Navedena pitanja biće predmet analize u nastavku rada.
II PODRUČJE PRIMENE PREDLOŽENOG ZAKONSKOG OKVIRA ZAŠTITE POTROŠAČA
Uvodnim odredbama Nacrta ZZP-a određuje se personalno i materijalno područje primene zakona. I dok određenje personalnog područja primene ne donosi bilo kakve izmene u definicijama subjekata potrošačkog prava (trgovca i potrošača),[9] odredbe o materijalnom području primene zakona izazivaju izvesne nedoumice, ali i ozbiljne kritike pojedinih udruženja potrošača i stručne javnosti. One, takođe, donose i značajne novine, a po ugledu na potrošačko pravo EU, kojima se vrši značajan uticaj na neke od principa ugovornog prava. Dva pitanja zavređuju posebnu pažnju: A) odnos zakona o zaštiti potrošača sa drugim propisima u pravnom sistemu i B) proširenje domena primene propisa potrošačkog ugovornog prava na ugovore u kojima potrošač ne plaća cenu.
A. Odnos zakona o zaštiti potrošača sa drugim propisima
Kritike odredaba Nacrta ZZP-a o materijalnom području primene zakona prvenstveno se vezuju za pitanje odnosa zakona o zaštiti potrošača sa drugim propisima u domaćem pravnom sistemu. Te kritike svakako zaslužuju posebnu analizu, a naročito imajući u vidu činjenicu da se i u prethodnim godinama primene različitih zakona o zaštiti potrošača možda i najčešća prepreka na koju su srpski potrošači nailazili u postupku ostvarivanja svojih prava vezivala za sporno određenje odnosa zakona o zaštiti potrošača sa drugim propisima.
U ranijim godinama razvoja potrošačkog prava, nedoumice je izazivao odnos sa pojedinim odredbama Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO),[10] a ni danas nisu retki praktični slučajevi potrošačkih sporova u kojima sudovi prioritet daju ZOO, uprkos postojanju jasne odredbe ZZP-a, koja je zadržana i u Nacrtu ZZP-a, a prema kojoj se ZOO primenjuje isključivo na odnose između trgovaca i potrošača koji nisu uređeni odredbama ZZP-a ili odredbama posebnog zakona.[11] O razlozima davanja prvenstva ZOO u odnosu na ZZP u pojedinim situacijama, usled nedostatka bilo kakvih empirijskih dokaza, ne možemo donositi jasne i utemeljene zaključke, ali možemo pretpostaviti da oni proizilaze iz nedovoljnog poznavanja propisa o zaštiti potrošača u srpskoj praksi, kao i duboke ukorenjenosti principa i pravila ZOO, koji su, u određenoj meri i u određenim situacijama, derogirani odredbama posebnog zakona o zaštiti potrošača. Opisana tendencija uočljiva je i u drugim zemljama centralne i istočne Evrope, u kojima je proces upoznavanja sudske prakse sa osobenostima potrošačkog prava bio spor i dugotrajan.
Poslednjih godina potrošačima se sve češće uskraćuje i posebna zaštita u oblasti usluga od opšteg ekonomskog interesa. Kada su ove usluge u pitanju, domaći sudovi neretko primenjuju odredbe Zakona o energetici,[12] Zakona o komunalnim delatnostima,[13] kao i odluke organa jedinica lokalne samouprave kojima se regulišu uslovi vršenja pojedinih usluga od opšteg ekonomskog interesa. Važno je naglasiti da prema postojećoj regulativi ne postoji bilo kakav pravni osnov koji opravdava odsustvo primene ZZP-a u oblasti usluga od opšteg ekonomskog interesa. Najvažniji razlog je činjenica da su ove usluge predmet posebnog poglavlja ZZP-a,[14] što jasno ukazuje na nameru zakonodavca da se posebna pravila o zaštiti slabije ugovorne strane primenjuju i u ovoj oblasti. Takođe, prema odredbama još uvek važećeg ZZP-a, posebni propisi kojima se uređuju odnosi između trgovaca i potrošača mogu se primenjivati samo ukoliko se tim propisima potrošačima dodeljuje veći stepen prava.[15] Međutim, navedene zakonske odredbe nisu puno pomogle potrošačima u brojnim sporovima koje su imali sa pružaocima usluga isporuke vode, gasa, električne energije i sl. Sudovi su im uskraćivali zaštitu predviđenu ZZP-om i u većini situacija primenjivali posebne, tzv. sektorske propise, koji, po pravilu, dodeljuju potrošačima niži stepen prava u odnosu na ZZP.
Polazeći od trenutne prakse srpskih sudova i opisanog stanja ostvarivanja i zaštite prava potrošača ne treba da čudi oštra reakcija pojedinih potrošačkih udruženja na tekst Nacrta ZZP-a, koji donosi značajnu novinu u pogledu određenja materijalne primene zakona. Prema čl. 4 st. 1. Nacrta ZZP-a, odredbe zakona primenjuju se na odnose potrošača i trgovaca, koji su predmet tog zakona, osim u slučaju postojanja posebnih propisa koji sadrže odredbe koje imaju isti cilj i uređuju predmetne odnose, a kada se primenjuju ti posebni propisi. Moguća su dva tumačenja citirane odredbe Nacrta ZZP-a. Prema prvom, izostavljanje dela odredbe važećeg ZZP-a kojim se primena posebnih propisa uslovljava postojanjem većeg nivoa zaštite potrošača nije slučajno, već naprotiv, ono postoji u cilju snižavanja stepena zaštite potrošača. Prihvatanje ovog tumačenja navelo je pojedina udruženja potrošača da govore o „kraju“ i „ukidanju“ zakona o zaštiti potrošača u Srbiji.[16] U skladu sa istim tumačenjem, ističe se da predlagač zakona svesno govori o „posebnim propisima“, a ne o „posebnim zakonima“, u nameri da potvrdi mogućnost primene odluka organa jedinica lokalne samouprave u oblasti pružanja usluga od opšteg ekonomskog interesa. Međutim, moguće je i drugačije tumačenje analizirane odredbe Nacrta ZZP-a. Prema ovom, drugom tumačenju, svrha izmene čl. 4 st. 1 Nacrta ZZP-a je implementacija odredbe Direktive br. 2011/83 o pravima potrošača,[17] kojom se dodeljuje prioritet posebnim sektorskim propisima EU u slučaju njihovog odstupanja u odnosu na pravila propisana Direktivom.[18] Na ovo tumačenje može da upućuje i činjenica da se prvenstvo daje isključivo posebnim propisima koji imaju isti cilj. To bi, na primer, mogle da budu odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama,[19] kojim se reguliše zaštita korisnika elektronskih komunikacionih usluga[20] ili odredbe Zakona o osiguranju,[21] kojima se definišu posebna pravila o predugovornom informisanju osiguranika, ugovarača osiguranja i korisnika usluga osiguranja.[22]
Ipak, i sama mogućnost postojanja različitih tumačenja po pitanju koje stvara praktične teškoće potrošačima i u periodu primene aktuelnog ZZP-a, koji sadrži vrlo jasnu i preciznu odredbu koja ne ostavlja prostor za različita tumačenja, može stvoriti nove prepreke u ostvarivanju prava potrošača. Zato bi najcelishodnije bilo pojašnjenje, preciziranje analizirane odredbe u budućem predlogu zakona, koje možemo očekivati nakon odgovora resornog ministarstva na komentare i sugestije zainteresovanih strana u vezi sa tekstom Nacrta ZZP-a.[23] U pomenutom odgovoru vidljiva je najava izmene čl. 4 st. 1 Nacrta ZZP-a. Prema novoj zakonskoj formulaciji, odredbe zakona o zaštiti potrošača primenjivale bi se na odnose između potrošača i trgovca, osim ako je posebnim zakonom koji je usklađen sa pravnom tekovinom Evropske unije, drugačije propisano.[24] Ova formulacija jasno upućuje na gore analizirano drugo tumačenje, te ukazuje da je cilj predmetne norme implementacija Direktive o pravima potrošača i njene odredbe o materijalnom području primene potrošačkog prava i odnosu sa sektorskim propisima.
B. Primena zakona na ugovore u kojima potrošač ne plaća cenu
Sve veće prisustvo poslovnih modela u kojima trgovci isporučuju potrošačima digitalni sadržaj ili im pružaju digitalne usluge, a potrošači zauzvrat ne plaćaju cenu, već omogućavaju trgovcu pristup svojim podacima o ličnosti,[25] navelo je evropskog zakonodavca da i te poslovne modele podvede pod okrilje ugovornog prava. Drugim rečima, nakon usvajanja i implementacije Direktive o digitalnom sadržaju u pravu EU ne pravi se više razlika, u pogledu mogućnosti realizacije osnovnih prava potrošača, između ugovora u kojima potrošač plaća cenu u novcu i ugovora u kojima potrošač trgovcu daje pristup podacima o ličnosti.[26] Osnovni razlog za proširenje područja primene i na ugovore u kojima potrošač ne plaća cenu u novcu je kako to što su poslovni modeli zasnovani na „besplatnom“ digitalnom sadržaju ili digitalnim uslugama sveprisutni, tako i težnja da se izbegne stvaranje ekonomskih podsticaja trgovcima da stvaraju „besplatne“ poslovne modele radi izbegavanja primene prava EU.[27]
Po uzoru na Direktivu o digitalnom sadržaju, resorno ministarstvo koje je izradilo Nacrt ZZP-a predviđa proširenje primene pravila potrošačkog ugovornog prava i na situacije u kojima „potrošač dostavlja ili se obavezuje da dostavi lične podatke trgovcu“.[28] Praktični efekti uključivanja „besplatnih“ poslovnih modela nisu beznačajni, pa tako potrošači dobijaju mogućnost korišćenja pravnih sredstava u slučaju povreda ugovora, kao i prava na pravnu zaštitu (ako trgovac onemogućava realizaciju pravnih sredstava na koja su potrošači ovlašćeni).[29] Primera radi, eventualna povreda prava potrošača prouzrokovana upotrebom društvenih ili poslovnih prava (Instagram, LinkedIn i sl.), čije korišćenje potrošači ne plaćaju novcem, može biti predmet posebne zaštite na osnovu odredaba budućeg potrošačkog zakonodavstva.
Kako opisano proširenje područja primene ne bi bilo preterano široko, a opet po uzoru na evropskog zakonodavca,[30] Nacrtom ZZP-a predviđena su dva slučaja u kojima „plaćanje“ podacima neće rezultirati nastankom ugovora koji potrošaču garantuje posebnu zaštitu: 1) ako lične podatke koje dostavi potrošač trgovac obrađuje isključivo u svrhu isporuke digitalnog sadržaja ili digitalne usluge (npr. podaci koje Google Maps ili drugi navigacioni sistemi prikupljaju o lokaciji potrošača) ili 2) ako trgovac ima obavezu pribavljanja ličnih podataka propisanu drugim propisima, a ne obrađuje ih u druge svrhe (npr. podaci o ličnosti koje trgovac prikuplja kako bi se uskladio sa propisima o pranju novca ili koji su mu neophodni radi identifikacije potrošača).[31]
III DIGITALIZACIJA SRPSKOG POTROŠAČKOG PRAVA
Već je rečeno da je osnovni cilj predlaganja novog zakona o zaštiti potrošača prilagođavanje zakonskog okvira novim potrebama potrošača koje su posledica sve učestalije primene digitalnih tehnologija u tržišnim odnosima između trgovaca i potrošača. Zato možemo govoriti o pojavi digitalizacije potrošačkog prava, kao pojavi karakterističnoj i za mnoge druge oblasti prava poslednjih godina. Ova pojava vidljiva je u brojnim odredbama Nacrta ZZP-a, koje imaju dvojaku ulogu. Sa jedne strane, svrha ovih odredaba je korišćenje digitalnih tehnologija u cilju podizanja nivoa zaštite potrošača i boljeg i efikasnijeg ostvarivanja njihovih osnovnih prava. Sa druge strane, te odredbe odraz su neophodnosti regulisanja novih praktičnih pitanja i problema na koje potrošači nailaze u odnosima sa trgovcima, a usled primene digitalnih tehnologija.
Očigledni primeri odredaba koje služe ostvarivanju svrhe korišćenja digitalnih tehnologija radi bolje informisanosti potrošača su novine u pogledu isticanja cene uvedene Nacrtom ZZP-a. Tako je trgovac dužan da na svojoj internet stranici, posebno za svaki prodajni objekat, objavi cenovnik u digitalnom obliku pogodnom za automatsku obradu.[32] Slično tome, predlagač zakona prepoznaje praksu koju ugostiteljski objekti već primenjuju, pa tako cene u ugostiteljskim objektima mogu biti dostupne i posredstvom interneta (QR kod i sl.).[33] Pored obaveze objavljivanja digitalnog cenovnika, Nacrtom ZZP-a uvedena je obaveza trgovaca da omoguće upotrebu softverskih alata i automatizovanih programa koji putem interneta mogu prikupljati podatke o cenama putem različitih tehničkih rešenja koja omogućavaju poređenje prethodno objavljenih cena i cena objavljenih u realnom vremenu.[34] Korišćenje pomenutih softverskih alata i specijalizovanih programa može služiti kako internet sajtovima specijalizovanim za poređenje cena različitih trgovaca, tako i kreiranju posebnih platformi na kojima bi potrošači mogli da se informišu o promenama, kretanju cena robe i usluga istih trgovaca u određenom periodu. I jedna i druga moguća primena softverskih alata i specijalizovanih programa o cenama nesporno doprinosi ostvarivanju prava potrošača na obaveštenost i većoj transparentnosti u pogledu poslovnih praksi trgovaca u vezi sa formiranjem i promenom cena na tržištu (što može imati poseban značaj u vezi sa cenama prehrambenih proizvoda). Konačno, još jednom promenom koja za cilj ima bolje informisanje potrošača korišćenjem digitalnih tehnologija jeste proširenje subjekata obaveze obaveštavanja potrošača i na pružaoce onlajn tržišta (pružaoce usluga onlajn platformi).[35]
A kada je reč o novim pitanjima i problemima sa kojima se potrošači susreću na digitalnim tržištima, a koji zahtevaju posebnu pravnu regulativu, po značaju se izdvajaju dva pitanja: A) recenzije potrošača, koje postaju sve važniji oblik posrednog informisanja potrošača i B) rangiranje proizvoda i usluga koje vrše onlajn tržišta i onlajn pretraživači nakon upita potrošača o određenoj vrsti robe ili usluge. Konačno, i pravna regulativa ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga nesporno spada u pitanja koja su rezultat novih mogućnosti, koje donose digitalna tržišta. Ova regulativa zbog njenog neposrednog uticaja na potrošačko ugovorno pravo biće predmet analize u IV odeljku ovog rada.
A. Recenzije potrošača
Recenzije potrošača vrše sve veći uticaj na ukupan poslovni imidž privrednih subjekata i na obim i uspešnost poslovanja. Ova uloga nije vezana isključivo za digitalno poslovanje, već dobija sve veći značaj i prilikom donošenja ekonomskih odluka potrošača pre posete fizičkim prodavnicama ili korišćenja različitih vrsta usluga (naročito važi u oblasti ugostiteljskih usluga).[36] One, takođe, predstavljaju dodatni vid predugovornog informisanja potrošača, koji može da predstavlja alternativu dominantnom, zakonskom modelu obaveznog informisanja, čija efikasnost postaje sve spornija.[37]
Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine prepoznaje opisani značaj recenzija za ostvarivanje prava na potrošača na izbor i obaveštavanje i predlaže implementaciju odgovarajućih odredaba Direktive o nepoštenim poslovnim praksama.[38] Nacrtom ZZP-a najpre se vrši proširenje liste informacija koje se smatraju bitnim, u smislu odredaba o obmanjujućim propuštanjima, odnosno liste informacija koje mora da sadrži poziv na ponudu i obaveštenje o osobinama i ceni. Bitnim informacijama smatraju se informacije o tome: i) da li trgovac obezbeđuje da objavljene recenzije potiču od potrošača koji su proizvod zaista koristili ili kupili i ii) na koji način trgovac to čini.[39] Citirana odredba primenjuje se na trgovce koji pružaju pristup potrošačkim recenzijama proizvoda. Pod uslovom ispunjenosti ostalih zahteva iz klauzule o obmanjujućim propuštanjima sadržanim u čl. 19 Nacrta ZZP-a, propust trgovca da obavesti potrošače o tome da li recenzije potiču od stvarnih korisnika predstavlja obmanjujuću poslovnu praksu. U slučaju da u svojoj poslovnoj praksi trgovac navodi da su recenzije proizvoda dali potrošači koji su zaista koristili ili kupili proizvod, on ima obavezu da preduzme razumne i proporcionalne korake u cilju provere da li te recenzije zaista potiču od takvih potrošača.[40] U suprotnom, ta poslovna praksa postaje obuhvaćena tzv. crnom listom obmanjujuće poslovne prakse. Nacrt ZZP-a, po ugledu na Direktivu o nepoštenim poslovnim praksama, sadrži još jedan oblik per se obmanjujuće poslovne prakse: podnošenje lažnih potrošačkih recenzija ili preporuka, ili naručivanje od drugog pravnog ili fizičkog lica da ih podnese, ili pogrešno predstavljanje potrošačkih recenzija ili preporuka radi promocije proizvoda.[41] Na kraju, treba istaći da opisana regulativa potrošačkih recenzija nailazi na značajne kritike u savremenoj pravnoj literaturi. Kako se ona svodi na direktnu ili indirektnu obavezu informisanja potrošača, praćenu veoma ograničenim pozitivnim obavezama trgovaca usmerenih ka podizanju pouzdanosti recenzija, u pravnoj teoriji zauzet je stav da postojeća pravila „.. mogu jednostavno da se zaobiđu informisanjem potrošača o tome koliko su (ne)pouzdani mehanizmi recenzija“.[42]
B. Rangiranje proizvoda
Za pravilno funkcionisanje elektronske trgovine (posebno putem internet platformi), ali i za potpunu realizaciju prava potrošača na izbor i obaveštenost, poseban značaj ima pitanje redosleda, odnosno rangiranja različitih trgovaca i njihovih proizvoda i usluga na internet platformi.[43] Do rangiranja najčešće dolazi nakon unošenja ključnih reči za pretraživanje od strane potrošača ili nakon izbora vrste robe ili usluge za koju je potrošač zainteresovan na internet stranici platforme. [44] Rangiranje proizvoda i usluga nedavno je postalo predmet neposrednog regulisanja od strane evropskog zakonodavca, a naročito nakon objavljivanja rezultata empirijskih istraživanja, koja pokazuju uticaj redosleda proizvoda i usluga na donošenje ekonomskih odluka potrošača. Odredbe tzv. Omnibus direktive sastavni su deo Nacrta ZZP-a, a pravno regulisanje rangiranja proizvoda svakako predstavlja jednu od najznačajnijih novina koje donosi predstojeća reforma srpskog potrošačkog prava.
Prema Nacrtu ZZP-a, rangiranje je relativna važnost koja se daje proizvodima, onako kako su predstavljeni, organizovani ili saopšteni od strane trgovca, bez obzira na tehnološka sredstva koja se koriste za takvu prezentaciju, organizaciju ili komunikaciju.[45] Prema istom aktu, opšte informacije o najvažnijim parametrima kojima se određuje rangiranje proizvoda prikazanih potrošaču kao rezultat upita i o relativnoj važnosti tih parametara u odnosu na druge parametre, koji su dostupni u posebnom delu internet stranice na kojoj se prikazani rezultat zahteva, smatraju se bitnim informacijama, te njihovo izostavljanje, ako su ispunjeni svi drugi uslovi propisani zakonom, predstavlja obmanjujuće propuštanje (koje je oblik zabranjene obmanjujuće poslovne prakse).[46] Konačno, pitanje rangiranja proizvoda regulisano je i u okviru gore pomenute obaveze predugovornog obaveštavanja pružalaca onlajn tržišta. On je dužan da pre zaključenja ugovora na daljinu potrošača na jasan i razumljiv način, primereno sredstvu komunikacije na daljinu, obavesti o najvažnijim parametrima kojima se određuje rangiranje ponuda u posebnom delu internet stranice koja je lako dostupna sa stranice na kojoj su prikazane ponude koje se potrošaču prikazuju u obliku rezultata pretrage korišćenjem ključne reči, izraza ili drugog unosa i o relativnoj važnosti tih parametara u odnosu na druge parametre.[47]
IV PROMENE U POTROŠAČKOM UGOVORNOM PRAVU
Opšta je ocena da savremene društvene okolnosti, a naročito proces digitalizacije i potreba ostvarivanja ciljeva održivog razvoja, imaju suštinski uticaj na potrošačko ugovorno pravo. Stepen i jačina tog uticaja razlikuju se u zavisnosti od konkretnih pitanja i instituta ugovornog prava, ali i od mere u kojoj je zakonodavac spreman da izvrši promene pojedinih opšte prihvaćenih postavki ugovornog prava. U svakom slučaju, savremene okolnosti čine da se ugovorno pravo u celosti, pa i potrošačko ugovorno pravo, kao njegov važan deo, nalaze u postupku dugotrajne reforme. Opisane promene nisu zaobišle ni srpsko potrošačko pravo, pa tako i Nacrt ZZP-a donosi nekoliko značajnih novina u pogledu pravnog regulisanja potrošačkih ugovora. Te novine se odnose na: A) definisanje uslova saobraznosti, B) ostvarivanje prava potrošača na pravnu zaštitu i V) potpuno novu pravnu regulativu ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga.
A. Definisanje uslova saobraznosti
Nacrt ZZP-a, po uzoru na Direktivu o prodaji robe, donosi nekoliko novina u pogledu definisanja uslova saobraznosti robe. Izdvajamo tri glavna obeležja novih pravila. Prvo, promenjen je koncept, način definisanja uslova saobraznosti. Drugo, nova pravila su značajno detaljnija, iscrpnija. Treće, nova pravila su prilagođena i robi sa digitalnim elementima.
Promena načina definisanja uslova saobraznosti vidljiva je u striktnom razdvajanju subjektivnih i objektivnih zahteva saobraznosti.[48] Najznačajnija pravna posledica tog razdvajanja je da objektivni zahtevi saobraznosti sada predstavljaju zakonski minimum kvaliteta robe i ispunjenja ugovora.[49] Odstupanje od tog minimuma je moguće, ali samo uz postojanje jasne i izričite saglasnosti potrošača. U slučaju odstupanja subjektivnih zahteva od zakonskog minimuma (objektivni zahtevi saobraznosti), u smislu snižavanja zahteva, prodavac i dalje odgovara za sve objektivne zahteve saobraznosti. Ako je, pak, ugovorom došlo do proširenja zahteva, prodavčeva obaveza isporuke saobrazne robe ispunjena je samo ako su ispunjeni svi subjektivni zahtevi saobraznosti.
Direktiva o prodaji robe sadrži detaljnija, preciznija pravila o zahtevima saobraznosti. Njima je definisan niz posebnih obeležja robe, koja predstavljaju uslove saobraznosti.[50] Iako propisivanje ovih obeležja doprinosi pravnoj sigurnosti i boljoj zaštiti potrošača, ono neće doneti suštinske promene u budućem srpskom pravu, a zbog činjenice da se propisana obeležja, osobine robe i sada mogu smatrati uslovom saobraznosti na osnovu široko formulisanih odredaba ZZP-a.
Konačno, Nacrt ZZP-a u zahteve saobraznosti ubraja nekoliko karakteristika primenjivih isključivo na robu sa digitalnim elementima. Tako je saobraznost robe u subjektivnom smislu uslovljena redovnim ažuriranjem digitalnog sadržaja ili digitalnih usluga u skladu sa ugovorom, kao i kompatibilnošću i interoperabilnošću na način definisan ugovorom.[51]
B. Pravna zaštita potrošača za slučaj povrede ugovora o prodaji
Na pravnu zaštitu potrošača za slučaj povrede ugovora o prodaji neposredno utiču tri pitanja koja su izmenjena u odnosu na važeću zakonsku regulativu. Reč je o zakonskoj garanciji, hijerarhiji pravnih sredstava zaštite potrošača za slučaj povrede ugovora od strane kupca i regulisanju roka za obaveštavanje trgovca o nesaobraznosti od strane potrošača.
Dužina trajanja zakonske garancije ostaje nepromenjena i u Nacrtu ZZP-a, pa tako trgovac ostaje odgovoran za nesaobraznost robe ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača.[52] Međutim, do značajnog proširenja prava potrošača dolazi u pogledu tereta dokazivanja saobraznosti, odnosno trajanja tzv. zakonske pretpostavke nesaobraznosti robe u trenutku prelaska rizika, ustanovljene u korist potrošača. Naime, ta pretpostavka prema Nacrtu ZZP-a, umesto dosadašnjih šest meseci,[53] važi tokom celokupnog perioda važenja tzv. zakonske garancije, odnosno pretpostavka nesaobraznosti važi ako nesaobraznost nastane u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača,[54] osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robe i prirodom određene nesaobraznosti.[55]
I dok je po pitanju trajanja tzv. zakonske pretpostavke nesaobraznosti došlo do proširenja prava potrošača, promene u pogledu hijerarhije pravnih sredstava zaštite potrošača donose umanjenje prava potrošača. Ovo umanjenje posledica je usklađivanja sa pravom EU, a uslovljeno je potrebom ostvarivanja ciljeva održivog razvoja, koja, kao što je već rečeno, vrši značajan uticaj na ugovorno pravo. Prema Nacrtu ZZP-a, period nakon trenutka prelaska rizika u kojem potrošač može da vrši izbor između sva četiri dobro poznata sredstva zaštite kupca (raskid ugovora, zamena, opravka, sniženje cene) skraćen je sa šest meseci na 30 dana.[56]
Konačno, Nacrtom ZZP-a uveden je rok u kojem je trgovac dužan da obavesti potrošača o nesaobraznosti robe. ZZP ne reguliše pitanje obaveze potrošača da obavesti trgovca o nesaobraznosti u određenom roku, što može dovesti do dva različita tumačenja. Prema jednom, odsustvo propisivanja roka odraz je namere zakonodavca da oslobodi potrošača obaveze obaveštavanja u određenom roku. Prema drugom, na ovo pitanje mogu da se primene opšta pravila obligacionog prava, prema kojima je rok za obaveštavanje kratak (osam dana od dana prelaska rizika, odnosno od dana uočavanja nedostatka, u zavisnosti da li je reč o vidljivom ili skrivenom nedostatku).[57] Nacrt ZZP-a otklanja nedoumice u pogledu ispravnosti prvog ili drugog tumačenja, izričito propisujući da je potrošač dužan da obavesti trgovca o nesaobraznosti u roku od dva meseca od trenutka saznanja za nesaobraznost (subjektivan rok), a najkasnije u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača (objektivan rok).[58]
V. Pravno regulisanje ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga
Možda i najvažniji razlog za donošenje novog zakona o zaštiti potrošača proizilazi iz potrebe implementacije Direktive o digitalnom sadržaju i celovitog regulisanja ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga kao posebnog imenovanog ugovora. Detaljna analiza odredaba Nacrta ZZP-a prevazilazi okvire ovog rada, pa ćemo u daljem tekstu ukazati prvenstveno na specifičnosti pravnog uređenja ovog ugovora u pravu EU i budućem srpskom pravu.
Nacrt ZZP-a, sledeći primer evropskog zakonodavca, stvara poseban pravni režim za posebnu vrstu „digitalnih proizvoda“, što se u pravnoj teoriji smatra inovativnim i netipičnim pristupom.[59] Naime, postojanje posebnih imenovanih ugovora vezuje se za tipičan predmet prestacije (isporuka robe, pružanje usluge, zakup stvari itd.), a ne za posebne vrste proizvoda, kao što je slučaj kod ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga. Važno je naglasiti da postojanje ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga kao posebnog imenovanog ugovora ne otklanja, ili barem to ne čini u potpunosti, potrebu njegove kvalifikacije. Specifičnost pravnog uređenja ovog ugovora u pravu EU, koje će biti preuzeto i u domaćem zakonodavstvu, je primena dva posebna pravna režima na ugovore o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga. Prvi će biti pravni režim propisan budućim zakonom o zaštiti potrošača. Ovim režimom načelno su obuhvaćena pitanja isporuke digitalnog sadržaja i digitalnih usluga, njihove saobraznosti i pravnih sredstava koja potrošač ima za slučaj povrede ugovora.[60] Za ovaj pravni režim pitanje kvalifikacije ugovora nije važno jer se na konkretan ugovor primenjuju posebna pravila nacionalnog prava koja su rezultat implementacije Direktive o digitalnom sadržaju. Drugi pravni režim važi za sva pitanja koja nisu regulisana budućim zakonom (npr. zaključenje ugovora, punovažnost, ništavost itd.). Za ovaj pravni režim ostaće važno pitanje kvalifikacije ugovora jer se tako utvrđuje poreklo pravila koja se shodno primenjuju na ugovor o digitalnom sadržaju ili digitalnim uslugama.[61]
V SPROVOĐENJE PROPISA O ZAŠTITI POTROŠAČA PUTEM VANSUDSKOG REŠAVANJA SPOROVA
Uprkos sve kvalitetnijem i sveobuhvatnijem zakonskom okviru zaštite potrošača u Srbiji i stalnom proširenju obima i sadržine propisanih prava potrošača, ostvarivanje i realizacija tih prava, odnosno sprovođenje propisa o zaštiti potrošača nije dostiglo odgovarajući nivo koji bi doprineo suštinskom poboljšanju pravnog i ekonomskog položaja potrošača u Srbiji. Srpski zakonodavac u prethodnim godinama učinio je nekoliko važnih koraka u cilju podizanja nivoa sprovođenja potrošačkog prava (detaljnije regulisanje postupka zaštite kolektivnog interesa potrošača, regulisanje posebnog parničnog postupka u potrošačkim sporovima, oslobađanje potrošača obaveze plaćanja sudske takse u sporovima čija vrednost ne prelazi 500 000 dinara i sl.). Možda i najvažniji korak preduzet u cilju bolje i efikasnije pravne zaštite potrošača u prethodnim reformama potrošačkog prava jeste suštinska promena mehanizma vansudskog rešavanja potrošačkih sporova, uvođenje obaveznog rešavanja sporova vansudskim putem za trgovce onda kada potrošač pokrene taj postupak.[62] Ni ta promena, sprovedena pri donošenju važećeg ZZP-a iz 2021. godine nije, pak, donela značajnije praktične rezultate. Uprkos tome, Nacrt ZZP-a i dalje prepoznaje mehanizam vansudskog rešavanja potrošačkih sporova kao važno sredstvo zaštite prava potrošača. Vidljiva je težnja ministarstva za poboljšanjem analiziranog mehanizma i otklanjanjem praktičnih problema koji su doveli do njegove neefikasnosti u prethodnim godinama primene, a sve u cilju korišćenja brojnih prednosti koje ima vansudsko rešavanje potrošačkih sporova (brzina, efikasnost, niži troškovi, podsticanje rešavanja sporova mirnim putem, smanjenje opterećenja sudova itd.).[63]
Nacrtom ZZP-a se proširuju dodatne obaveze resornog ministarstva u pogledu vršenja nadzora nad telima za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, kao i slučajevi u kojima dolazi do brisanja tela sa liste tela za vansudsko rešavanje potrošačkih sporov. Tako npr. do brisanja tela sa liste dolazi ako ono ne okonča spor u zakonskim rokovima (90 dana, odnosno 180 dana u izuzetnim slučajevima uslovljenim složenošću spora), ako ne uzme u rad dostavljeni predlog za pokretanje postupka vansudskog rešavanja potrošačkog spora u roku od sedam dana od dana prijema istog ili ako ne unese sve dostavljene predloge za pokretanje vansudskog rešavanja potrošačkog spora u informacioni sistem kojem se pristupa preko stranice Ministarstva u roku i na način propisan zakonom.[64] Nacrtom ZZP-a posebno se ističe obaveza transparentnosti rada tela za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, koja se postiže obavezom dostavljanja izveštaja o radu resornom ministarstvu i objavljivanja istog na internet stranici tela, ukoliko telo ima svoju internet stranicu. Izveštaj sadrži podatke o broju primljenih predloga za pokretanje spora, pokrenutih, okončanih sporova i ishodu okončanih sporova (broj obustavljenih postupaka, donetih preporuka i zaključenih sporazuma o rešavanju spora), vrsti spora, prosečnoj dužini trajanja spora, stopi izvršenih odluka tela i uočenim značajnim problemima koji se često ponavljaju i dovode do sporova između potrošača i trgovaca, uz eventualne preporuke kako ih izbeći ili rešiti.[65]
VI ZAKLJUČAK
Pogled na istorijski razvoj srpskog potrošačkog prava jasno pokazuje da ni ova reforma neće predstavljati kraj, već samo početak novog ciklusa unapređenja prava potrošača. Analizirana reforma ukazuje na jasnu orijentaciju ka potrebama savremenog digitalnog tržišta i digitalizaciji sistema zaštite potrošača. Na taj način, ova reforma ne samo da unapređuje stepen zaštite u virtuelnom prostoru, već stvara i preduslove za razvoj bezbednijeg i pouzdanijeg digitalnog tržišta, što je posebno značajno u kontekstu sve većeg broja potrošačkih ugovora čije se zaključenje i/ili ispunjenje vrši u digitalnom prostoru. Praktični efekti reforme biće vidljivi u narednim godinama, a na njihovu efikasnost presudno će uticati sposobnost i spremnost resornog ministarstva, inspekcijskih organa, ali i sudova, da primenjuju nova zakonska rešenja i utiču na spremnost trgovaca da usklade svoje poslovanje sa novim obavezama.
Borko Mihajlović, LL.D.*
THE MOST IMPORTANT NOVELTIES IN THE UPCOMING REFORM OF SERBIAN CONSUMER LAW
Summary
After less than four years of applying the 2021 Consumer Protection Act, a new reform of Serbian consumer law has begun, aimed primarily at strengthening consumer protection in digital markets and further aligning it with European standards in this field. The main focus of this paper is the analysis of the most significant changes introduced by this reform, that is, the key provisions contained in the Draft Consumer Protection Act published by the Ministry of Internal and External Trade in August 2025. In the introductory section, the author provides a general overview of the state of consumer protection in Serbia and an overall assessment of the level of realization of consumer rights. The paper then examines the key solutions and innovations introduced by the Draft Consumer Protection Act. In the author’s assessment, special attention should be devoted to questions concerning the scope of application of the law and the digitalization of consumer law, as well as the changes in consumer contract law. In the final section, the author highlights the new attempt to improve the enforcement of consumer protection regulations by addressing practical shortcomings observed in the mechanism for alternative dispute resolution in consumer matters.
Key words: Draft Consumer Protection Act, consumer rights in digital markets, scope of consumer law, consumer contract law, alternative dispute resolution.
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, bmihajlovic@jura.kg.ac.rs
** Rad je rezultat istraživanja na projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu: „Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije”, koji se finansira iz sredstava Fakulteta.
[1] Zakon o zaštiti potrošača (ZZP), Službeni glasnik RS, br. 88/2021.
[2] Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine Republike Srbije – Sektor za zaštitu potrošača, Izveštaj o radu Nacionalnog registra potrošačkih prigovora za 2023. godinu, Beograd, 2024, 8.
[3] D. Vujisić, Zaštita potrošača u pravu Evropske unije i pravu Srbije, Pravo i privreda br.7-9, 2011, 202.
[4] Directive (EU) 2019/2161 of the European Parliament and of the Council of 27 November 2019 amending Council Directive 93/13/EEC and Directives 98/6/EC, 2005/29/EC and 2011/83/EU of the European Parliament and of the Council as regards the better enforcement and modernisation of Union consumer protection rules, Official Journal of the European Union, L 328/7, 18. 12. 2019.
[5] Directive (EU) 2019/770 of the European Parliament and of the Council of 20 May 2019 on certain aspects concerning contracts for the supply of digital content and digital services, Official Journal of the European Union, L 136/1, 22. 5. 2019.
[6] Directive (EU) 2019/771 of the European Parliament and of the Council of 20 May 2019 on certain aspects concerning contracts for the sale of goods, amending Regulation (EU) 2017/2394 and Directive 2009/22/EC, and repealing Directive 1999/44/EC, Official Journal of the European Union, L 136/28, 22. 5. 2019.
[8] D. Vujisić, B. Mihajlović, Podizanje nivoa zaštite potrošača kroz vansudsko rešavanje sporova, Pravo i privreda br. 2, 2020, 78-80.
[9] Nacrt ZZP-a, čl. 5, tač. 1 i 2
[10] Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ, br. 31/93, Sl. list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja i Sl. glasnik RS, br. 18/2020.
[11] ZZP, čl. 3 st. 7; Nacrt ZZP-a, čl. 3 st. 7
[12] Zakon o energetici, Sl. glasnik RS, br. 145/2014, 95/2018 – dr. zakon, 40/2021, 35/2023-dr. zakon, 62/2023 i 94/2024.
[13] Zakon o komunalnim delatnostima, Sl. glasnik RS, br. 88/2011, 104/2016, 95/2018 i 94/2024.
[14] Vid. ZZP, čl. 82-92
[15] ZZP, čl. 4 st. 1
[16] Informacija dostupna na: https://n1info.rs/biznis/efektiva-ministarstvo-trgovine-pokusava-da-ugasi-zakon-o-zastiti-potrosaca/, datum posete: 25. 11. 2025.
[17] Directive 2011/83/EU of the European Parliament and of the Council of 25 October 2011 on consumer rights, amending Council Directive 93/13/EEC and Directive 1999/44/EC of the European Parliament and of the Council and repealing Council Directive 85/577/EEC and Directive 97/7/EC of the European Parliament and of the Council, Official Journal of the European Union, L 304/64, 22. 11. 2011.
[18] Direktiva o pravima potrošača, čl. 3 st. 2
[19] Zakon o elektronskim komunikacijama, Sl. glasnik RS, br. 35/2023.
[20] Zakon o elektronskim komunikacijama, čl. 125-156
[21] Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 139/2014 i 44/2021.
[22] Zakon o osiguranju, čl. 82-84
[23] Odgovor Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine dostupan na: https://must.gov.rs/extfile/sr/15321/tabela%20izvestaja%20sa%20javne%20rasprave.pdf, datum posete: 01. 12. 2025.
[24] Ibid.
[25] O komercijalizaciji podataka iz ugla potrošačkog prava vid. M. Durovic, F. Lech, A Consumer Law Perspective on the Commercialization of Data, European Review of Private Law br. 5, 2021, 701 i dalje.
[26] Vid. Direktiva o digitalnom sadržaju, čl. 3 st. 1
[27] Recital 13 Preambule Direktive o digitalnom sadržaju
[28] Nacrt ZZP-a, čl. 4 st. 10
[29] B. Mihajlović, Promena potrošačkog prava u digitalno doba, Kragujevac, 2023, 225.
[30] Direktiva o digitalnom sadržaju, čl. 3 st. 1
[31] Nacrt ZZP-a, čl. 4 st. 10
[32] Nacrt ZZP-a, čl. 6 st. 2
[33] Nacrt ZZP-a, čl. 10 st. 2
[34] Nacrt ZZP-a, čl. 6 st. 5
[35] Nacrt ZZP-a, čl. 28
[36] B. Mihajlović, op. cit., 128.
[37] Ibid., 129.
[38] Vid. Direktiva o nepoštenim poslovnim praksama, čl. 7 st. 6
[39] Nacrt ZZP-a, čl. 19 st. 2. tač. 8
[40] Nacrt ZZP-a, čl. 20 tač. 26
[41] Nacrt ZZP-a, čl. 20 tač. 27
[42] M. Narciso, The Regulation of Online Reviews in European Consumer Law, European Review of Private Law br. 3, 2019, 580.
[43] B. Mihajlović, op. cit., 76.
[44] Ibid.
[45] Nacrt ZZP-a, čl. 5 tač. 55
[46] Nacrt ZZP-a, čl. 19 st. 2 tač. 7
[47] Nacrt ZZP-a, čl. 28 st. 1 tač. 1
[48] Vid. Nacrt ZZP-a, čl. 53 st. 1, 2 i 3
[49] B. Mihajlović, op. cit., 190.
[50] Vid. Nacrt ZZP-a, čl. 53 st. 2 i 3
[51] Nacrt ZZP-a, čl. 53 st. 2 i 3
[52] Nacrt ZZP-a, čl. 59 st. 1
[53] ZZP, čl. 52 st. 2
[54] Iz odgovora resornog ministarstva na komentare i sugestije zainteresovanih strana u vezi sa tekstom Nacrta ZZP-a proizilazi da će u predlogu zakona ovaj rok biti skraćen na godinu dana (Odgovor Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine dostupan na: https://must.gov.rs/extfile/sr/15321/tabela%20izvestaja%20sa%20javne% 20rasprave.pdf, datum posete: 01. 12. 2025).
[55] Nacrt ZZP-a, čl. 59 st. 3
[56] Nacrt ZZP-a, čl. 56 st. 7. Iz odgovora resornog ministarstva na komentare i sugestije zainteresovanih strana u vezi sa tekstom Nacrta ZZP-a proizilazi da u predlogu zakona, ipak, neće doći do implementacije Direktive o ugovoru o prodaji po ovom pitanju, te da će period u kojem potrošač može da vrši neograničeno pravo izbora između sva četiri pravna sredstva zaštite ostati šest meseci (Odgovor Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine dostupan na: https://must.gov.rs/extfile/sr/ 15321/tabela%20izvestaja%20sa%20javne%20rasprave.pdf, datum posete: 01. 12. 2025).
[57] B. Mihajlović, op. cit., 194.
[58] Nacrt ZZP-a, čl. 59 st. 6
[59] K. Sein, G. Spindler, The new Directive on contracts for the supply of digital content and digital services – scope of application and trader’s obligation to supply – part 1, European Review of Private Law br. 3, 2019, 260.
[60] O kvalifikaciji ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga vid. R. Schulze, Supply of digital content: a new challenge for European contract law, u: European Contract Law and the Digital Single Market (ur. A. Di Franceschi), Intersentia, Antwerpen 2016, 142; P. Giliker, Adopting a smart approach to EU legislation: why it has proven so difficult to introduce a Directive on Contracts for the supply of digital content?, u: EU Internet Law in the Digital Era (ur. T. Synodinou et al.), Springer, Cham 2019, 301-302.
[61] B. Mihajlović, op. cit., 219-220.
[62] D. Vujisić, B. Mihajlović, op. cit., 61.
[63] P. Cortes, A new regulatory framework for extra-judicial consumer redress: where we are and how to move forward, Legal Studies br. 1, 2015, 114–116; G. Rühl, Alternative and Online Dispute Resolution for cross-border consumer contracts: a critical evaluation of the European legislature’s recent efforts to boost competitiveness and growth in the internal market, Journal of Consumer Policy br. 4, 2015, 432–433.
[64] Nacrt ZZP-a, čl. 172 st. 6
[65] Nacrt ZZP-a, čl. 172 st. 5
* Associate Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.