Dr Nebojša M. Petković*

Pregledni naučni članak

UDK: 004:336

doi: https://doi.org/10.46793/GP.1701.063P

DIGITALNI IDENTITET, DIGITALNI NOVČANIK, DIGITALNA VALUTA CENTRALNE BANKE I SISTEMI PRAĆENJA KARBONSKOG OTISKA – KORISNA TEHNOLOGIJA ILI INFRASTRUKTURA ZA KONTROLU I NADZOR?

Rad primljen: 11. 08. 2026.

Rad ispravljen: 24. 08. 2026.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 09. 2026.

Tehnologije digitalnog identiteta, digitalnog novčanika, digitalne valute centralne banke i sistemi praćenja karbonskog otiska predstavljaju ključne stubove digitalne infrastrukture koja menja, do sada ljudskoj civilizaciji poznate, finansijske, socijalne i ekološke odnose. Cilj rada je da se, na bazi sistematizacije i analize normativne regulative i relevantnih izvora literature, ispita da li ova četiri stuba digitalne infrastrukture predstavljaju korisnu tehnologiju koja promoviše uključivanje građana u digitalni finansijski sistem, povećava efikasnost javne uprave i podstiče ekološku održivost ili infrastrukturu koja omogućava državnu i korporativnu kontrolu, masovni nadzor i ograničavanje ponašanja. Rad teži da, uz komparativnu analizu nacionalnih studija slučaja i normativnih okvira, ponudi uravnoteženu procenu koristi i rizika primene umreženih digitalnih tehnologija, ukaže na pravne i etičke dileme i identifikuje modele zaštite građana u tehnološki integrisanim sistemima.

Ključne reči: digitalni identitet (DI), digitalni novčanik (DW), digitalna valuta centralne banke (CBDC), sistemi praćenja karbonskog otiska (CFTS), sistem socijalnog kredita (SCS), digitalni nadzor (DS).[1]

I UVOD

Ubrzani razvoj digitalnih tehnologija poslednjih decenija postavlja pred savremena društva kompleksna pitanja u oblasti ekonomije, identiteta, bezbednosti i slobode izbora. Četiri koncepta: DI, DW, CBDC i CFTS, u sve većoj meri se prepliću i integrišu u digitalnu infrastrukturu koja menja način na koji građani učestvuju u društvenim procesima. Uspon umreženog društva predstavlja prekretnicu u načinu na koji se proizvode, skladište i razmenjuju informacije, a samim tim i u načinu na koji funkcionišu institucije i građani.[2]

Razvoj digitalne infrastrukture predstavlja deo šireg procesa tehnološke integracije javne uprave, finansijskog sistema i svakodnevnog života građana i, iako je projektovana da omogući veću efikasnost, transparentnost i ekološku održivost, otvara i nove mogućnosti za nadzor, biopolitičko upravljanje i koncentraciju moći.[3] U ekološkom domenu, digitalne tehnologije su prvobitno razvijane kao alat za merenje emisija industrijskih zagađenja i optimizaciju proizvodnih procesa. Sa evolucijom okvira Ekološkog, društvenog i korporativnog upravljanja (Environmental, Social and Governance – ESG)[4] i globalnih klimatskih politika, sistemi praćenja karbonskog otiska šire se, ne samo na korporativne i urbanističke nivoe, već i na individualne.

Predmet ovog rada je analiza odnosa između DI, DW, CBDC i CFTS, kao ključnih komponenti savremene digitalne infrastrukture, i njihove konvergencije u jedinstven digitalni ekosistem. Cilj rada je da se, kroz komparativnu analizu nacionalnih studija slučaja i relevantnih normativnih okvira, kritički ispita ravnoteža između korisnih efekata i potencijalnih opasnosti ovih tehnologija, kao i da se ukaže na pravne i etičke dileme i identifikuju modeli zaštite građana od zloupotrebe. Analiza uključuje iskustva na razvoju digitalnih sistema u Kini, Indiji i EU, sa osvrtom na potencijal tehnologija za minimizaciju rizika i obezbeđivanje većeg stepena kontrole nad ličnim podacima i finansijskim resursima, kao što su: decentralizovani identifikator (Decentralized Identifier – DID), samostalni digitalni identitet (Self-Sovereign Identity – SSI), decentralizovane finansije (Decentralized Finance – DeFi), tehnologije dokaza bez otkrivanja podataka (Zero-Knowledge Proofs – ZKP).[5]

Metodološki, rad se zasniva na komparativnoj, normativnoj i deskriptivno-analitičkoj metodi i polazi od pretpostavke da integracija DI, DW, CBDC i CFTS značajno povećava potencijal za institucionalni nadzor i centralizovano upravljanje društvenim ponašanjem, ukoliko nije praćena snažnim pravnim ograničenjima, transparentnim mehanizmima upravljanja i nezavisnim institucijama kontrole. Istovremeno, rad polazi i od stava da navedene tehnologije mogu imati značajne pozitivne efekte u oblasti finansijske inkluzije, administrativne efikasnosti i održivog razvoja, ukoliko se primenjuju u okviru sistema koji garantuje zaštitu osnovnih prava i sloboda građana. Rad je strukturno koncipiran tako da se nakon uvodnih razmatranja analizira uticaj digitalne tehnologije na društvo, nastavlja analizom četiri stuba digitalne infrastrukture, komparativnom analizom nacionalnih studija slučaja, pravnim i etičkim dilemama, modelima zaštite građana i na kraju formulišu zaključci rada.

II DIGITALNA TEHNOLOGIJA I DRUŠTVO

Strateške osnove ekonomske i političke moći u industrijskoj eri činili su prirodni resursi i energetski izvori, kapital, radna snaga i industrijski proizvodni kapaciteti, dok su preduzetništvo, tehnologija i organizacione sposobnosti omogućavali njihovo efikasno kombinovanje i pretvaranje u ekonomsku vrednost. Sa ubrzanom digitalizacijom društva, podaci postaju novi resurs ekonomske i političke moći. Digitalni svet, koji nastaje i razvija se nezamislivom brzinom, udaljava nas od sveta koji poznajemo. Savremeni oblici moći sve više zavise od prikupljanja, obrade i analize velikih količina podataka. Kontrola podataka, digitalne infrastrukture i informacionih tokova postaje centralno pitanje suvereniteta novog doba. Model teritorijalnih granica i totalitarne moći se kroz digitalnu tehnologiju transformiše u model algoritamske moći. Multinacionalne tehnološke korporacije nezaustavljivo rastu i oduzimaju suverenitet ne samo pojedincu, već i tradicionalnoj državi.[6] Iako država stvara institucionalnu klimu za razvoj digitalnog društva, po prirodi razvoja moći digitalnih platformi, prepušta kontrolu podataka privatnim korporacijama, čime postepeno gubi digitalni suverenitet i de facto i politički suverenitet.[7] Tehnološke korporacije prestaju da budu samo ekonomski akteri i sve više preuzimaju funkcije koje su tradicionalno pripadale državama – upravljaju identitetom korisnika, posreduju u finansijskim transakcijama, kontrolišu protok informacija i oblikuju javni prostor. U tom kontekstu, digitalni suverenitet ne podrazumeva samo kontrolu države nad podacima, već i sposobnost društva da spreči prekomernu koncentraciju moći u privatnim tehnološkim platformama.[8] Za razliku od tradicionalnih pravnih sistema, koji se oslanjaju na zakonodavne i sudske institucije, ove platforme regulišu ponašanje korisnika putem algoritama, često kroz privatna pravila i automatizovane mehanizme odlučivanja, stvarajući novi oblik regulacije u kome tehnološka infrastruktura postaje sredstvo upravljanja društvenim ponašanjem.[9]

Digitalna tehnologija postaje faktor koji aktivno učestvuje u oblikovanju institucija, procedura i društvenih odnosa. Ona menja prirodu institucionalnog pritiska na pojedinca. Tradicionalni nadzor je bio povremen, upadljiv i zahtevao ljudsku prisutnost.[10] Novi oblici digitalnog nadzora (DS) se ne koriste za kažnjavanje društveno nepoželjnog ponašanja, već za socijalno sortiranje gde se sistematskim i rutinskim prikupljanjem podataka stanovništvo klasifikuje u kategorije rizičnih i podobnih. Algoritmi su ugrađeni u samu tehničku arhitekturu svakodnevnog života[11] gde tehnička nemogućnost da zaobiđe digitalni sistem primorava pojedinca na konformnost. Kroz imperativ efikasnosti, transparentnosti i praktičnosti, pojedinac sam dobrovoljno učestvuje u sopstvenom nadzoru, modifikujući sopstveno ponašanje kako bi ostao u poželjnoj kategoriji i time zadržao pristup društvenim i ekonomskim privilegijama.[12]

Po pitanju odnosa tehnologije i društva postoje dva suprotstavljena pristupa – tehnološki determinizam i pristup demokratskog upravljanja tehnologijom. Prvi polazi od pretpostavke da tehnološke inovacije predstavljaju glavni pokretač društvenih promena i da njihov razvoj sledi sopstvenu unutrašnju logiku, nezavisno od političkih i društvenih okolnosti.[13] Pristalice drugog pristupa polaze od pretpostavke da tehnološki sistemi nisu neutralni, već da odražavaju vrednosti, interese i odnose moći prisutne u društvu i da tehnologija nije nezavisna od politike, već upravo suprotno – nju dizajniraju, finansiraju i oblikuju konkretne društvene grupe, klase i institucije, kako bi zaštitile svoje interese, učvrstile moć ili reprodukovale vladajuće vrednosti.[14]

III ČETIRI STUBA DIGITALNE INFRASTRUKTURE

A. Digitalni identitet

Tradicionalni oblici identifikacije se oslanjaju na fizička dokumenta i neposrednu proveru identiteta. Kao skup podataka i digitalnih atributa, DI omogućava identifikaciju pojedinca u elektronskom okruženju. On predstavlja prvi konstitutivni stub u digitalnoj arhitekturi kroz koji analogni pojedinac postaje vidljiv za sistem.[15] Za Svetsku banku (World Bank – WB) [16] i Ujedinjene nacije (United Nations – UN) , [17] DI je važan instrument za povećanje finansijske inkluzije, pristup javnim uslugama i efikasnije funkcionisanje institucija. WB posmatra DI kao bazu finansijske i društvene integracije, fundamentalni javni interes i prvi stub za izgradnju modernih državnih aparata. Bez univerzalnog DI nemoguće je izgraditi drugi stub – digitalna plaćanja, niti efikasno pratiti distribuciju resursa.[18] Svetski ekonomski forum (World Economic Forum – WEF) opisuje kako DI prožima svaki aspekt ljudskog života i pozicionira ga, u kontekstu Četvrte industrijske revolucije, kao prvi i najvažniji stub, [19] a Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements – BIS) u svojim studijama o uvođenju digitalnog novca navodi da uspešna implementacija CBDC zahteva unapred postavljenu infrastrukturu DI[20] jer on predstavlja osnovni arhitektonski stub sigurnosti, sprečavanja anonimnosti i praćenja tokova kapitala.

Razvoj nacionalnih sistema DI u velikoj meri se oslanja na upotrebu biometrijskih podataka – jedinstvenih fizičkih ili fizioloških karakteristika pojedinca radi njegove identifikacije. Najčešće korišćeni biometrijski parametri su otisci prstiju, skeniranje očiju, prepoznavanje lica i glasa, DNK identifikacija. Biometrijski sistemi se karakterišu visokim stepenom pouzdanosti i smanjenjem mogućnosti zloupotrebe identiteta, ali su istovremeno biometrijski podaci veoma osetljiva kategorija informacija trajno povezana sa fizičkim identitetom pojedinca.

Sistemi za upravljanje identitetom mogu da budu zasnovani na centralizovanim i decentralizovanim modelima. U centralizovanom modelu država upravlja jedinstvenom bazom podataka koja sadrži identitetske informacije svih građana. Ovaj model omogućava visok stepen administrativne efikasnosti i lakšu integraciju javnih usluga, ali istovremeno povećava rizik od zloupotrebe podataka i sajber napada. U decentralizovanom modelu podaci se čuvaju u više međusobno povezanih sistema. Takav pristup može doprineti većoj zaštiti privatnosti, ali često podrazumeva složeniju tehničku infrastrukturu i veću cenu implementacije.[21] Bez obzira na arhitekturu sistema, zajednička karakteristika savremenih digitalnih identifikacionih modela je težnja ka integraciji različitih javnih i privatnih usluga u okviru jedinstvenog digitalnog ekosistema.

Osim brojnih prednosti, sistemi digitalne identifikacije nose i niz značajnih rizika: masovno prikupljanje podataka – integracija različitih institucionalnih baza podataka omogućava stvaranje detaljnih profila građana koji mogu obuhvatati finansijske, zdravstvene, obrazovne i druge informacije[22]; algoritamska kategorizacija stanovništva – povezivanjem podataka iz različitih izvora moguće je kreirati složene profile koji utiču na pristup uslugama, kreditima, osiguranju ili drugim resursima;[23] neovlašćeni pristup podacima – što je veća koncentracija podataka u okviru jednog sistema, to su potencijalne posledice uspešnog sajber napada ozbiljnije;[24]mogućnost digitalnog isključenja – građani koji nemaju pristup internetu, adekvatnu digitalnu pismenost ili se suočavaju sa tehničkim problemima mogu biti ograničeni u pristupu uslugama koje postaju dostupne isključivo kroz digitalne kanale.[25]

B. Digitalni novčanik

DW predstavlja finalnu materijalizaciju digitalne javne infrastrukture (Digital Public Infrastructure – DPI) u svakodnevnom životu građana, softversko okruženje[26] koje omogućava bezbedno skladištenje, upravljanje i korišćenje različitih digitalnih akreditiva, dokumenata i instrumenata plaćanja. Savremeni univerzalni DW nije samo aplikacija za plaćanje, već centralno korisničko čvorište u kojem se, kroz pametne ugovore, na zajedničkoj digitalnoj platformi, spajaju novac, imovina i informacije.[27] Ova konvergencija čini DW najosetljivijom komponentom integrisane digitalne infrastrukture. U njemu se čuvaju identitet, službena dokumenta, diplome i sertifikati, profesionalne licence, zdravstveno osiguranje, instrumenti plaćanja, elektronski potpisi. DW omogućava građaninu da ostvaruje svoja prava u realnom vremenu bilo gde unutar jedinstvenog ekonomskog prostora, eliminišući birokratsko kašnjenje, korupciju i papirologiju. Umesto korišćenja više fizičkih dokumenata i različitih digitalnih naloga, korisnik dobija centralizovanu pristupnu tačku za veliki broj usluga.

Povezujući identitetske, finansijske i administrativne funkcije u jedinstven sistem,[28] DW postaje kontrolni stub digitalne infrastrukture. Podaci više nisu razdvojeni po mestima evidentiranja – oni se sekundarno ukrštaju kroz metapodatke transakcija. To omogućava uvođenje sistema socijalnog kredita, gde se pristup određenim funkcijama DW automatski uslovljava usklađenošću građanina sa trenutnim kriterijumima koje definišu vlasti.[29] Upravo zbog toga značaj DW prevazilazi domen plaćanja i postaje relevantan za pitanja privatnosti, suvereniteta podataka i društvenog upravljanja. Posebna karakteristika evropskog pristupa je naglašavanje principa kontrole korisnika nad podacima, a regulatorni okvir nastoji da obezbedi da građani sami odlučuju koje podatke dele i sa kim ih dele.[30]

Evropska komisija, WEF i vodeći tehnološki instituti kao argumente uvođenja DW navode: povećanje efikasnosti javne administracije, omogućavanje prekograničnih plaćanja, interoperabilnost, korisničku suverenost, unapređenje privatnosti i minimalizaciju podataka. Međunarodne organizacije za digitalna prava: Fondacija za elektronske granice (Electronic Frontier Foundation – EFF) [31] i Evropska digitalna prava (European Digital Rights – EDRi)[32] predvode kritičku struju koja u DW vidi kraj lične privatnosti i stvaranje savršenog alata za administrativno isključenje pojedinca. Kao argumente navode arhitekturu jedinstvene tačke prekida, totalnu vidljivost i pasivnu prisilu. Ističu da DW predstavlja eliminaciju analognog utočišta i pretvaranje prava u uslovljeni pristup i sinhronizaciju podataka u realnom vremenu. Iako se DW formalno uvodi kao opcioni instrument, kroz eliminaciju fizičkih alternativa, de facto postaje pasivna prisila. Kada se sva prava građana lociraju unutar jedne softverske aplikacije, država i korporacije dobijaju moć digitalne ekskomunikacije. Tehnička arhitektura u kojoj ista aplikacija upravlja monetarnim transakcijama i državnim akreditivima, omogućava državi, kroz jedinstvenu knjigu, totalnu vidljivost građanina u realnom vremenu.

Najuticajniji modeli DW: Apple Wallet i Google Wallet predstavljaju primer platformske integracije u kojoj privatne tehnološke multinacionalne korporacije postaju posrednici između korisnika, finansijskih institucija i državnih organa. One doprinose širenju digitalnih usluga i inovacija, ali i koncentrišu značajnu količinu podataka u ruke ograničenog broja korporacija, što otvara pitanja konkurencije, suvereniteta i zaštite privatnosti.[33] Primer najrazvijenijeg super-app ekosistema imamo u Kini gde su razvijene platforme WeChat i Alipay. Ove platforme integrišu komunikaciju, plaćanja, elektronsku trgovinu, javne usluge, zdravstvene sertifikate, svakodnevne usluge, različite oblike identifikacije, poslovni sektor i funkcionišu kao sveobuhvatna digitalna infrastruktura svakodnevnog života, neuporedivo izmenjenog.

V. Digitalna valuta centralne banke

Kao neki od razloga za pojačani državni interes uvođenja CBDC, kao digitalnog oblika novca centralne banke, [34] i time uspostavljanja kontrole nad osetljivom oblašću digitalnih finansija koja se ubrzano razvija, navode se spontani razvoj privatnih digitalnih finansijskih instrumenata,[35] rastuća kapitalizacija kriptovaluta[36] i sve veća deglobalizacija međunarodnih odnosa.[37] Centralne banke, Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund – IMF) i BIS, kao vodeći zagovornici uvođenja CBDC, posmatraju digitalni novac kao suvereni odgovor na uspon neregulisanih kriptovaluta i kao alat za modernizaciju monetarnog sistema, a kao primarni argument navode očuvanje monetarnog suvereniteta i suzbijanje finansijskog kriminala.[38] Budući da je svaka jedinica CBDC digitalno potpisana od strane centralne banke, sistem dramatično smanjuje mogućnost pranja novca, utaje poreza i finansiranja nelegalnih aktivnosti. Transakcije su brže, jeftinije i otpornije na sistemske rizike privatnih platformskih monopola Visa ili Mastercard. Drugi argument je postizanje efikasnosti prekograničnih plaćanja i finansijska inkluzija.[39] Postojeći međunarodni bankarski sistem SWIFT postaje spor i skup za prekogranična plaćanja zbog mnoštva posredničkih banaka. CBDC omogućava instant poravnanja između različitih država po (trenutno) zanemarljivim nadoknadama i omogućava građanima, koji nemaju tradicionalne bankarske račune, direktan pristup suverenom digitalnom novcu preko pametnih telefona.

Kritičari vide uvođenje CBDC kao najmoćniji alat za ukidanje ekonomske autonomije pojedinca, a kao primarni argument navode krizu finansijske privatnosti i državni nadzor u realnom vremenu.[40] Za razliku od fizičkog novca koji obezbeđuje prirodnu anonimnost u transakcijama, CBDC ukida privatni prostor razmene. Svaka transakcija postaje trajno zabeležena u centralnom državnom registru. Ovo omogućava potpunu vidljivost transakcija građana, stvarajući rizik od politički motivisanog zamrzavanja sredstava[41] bez tradicionalnih sudskih naloga. Drugi argument ističe programabilnost novca kao sredstva socijalnog inženjeringa[42] koja je opasnija dimenzija CBDC od samog nadzora. Ako novac ima namenu koju određuje država, može biti deaktiviran, vremenski ograničen i uslovljen ponašanjem po ESG protokolima, čime prestaje da bude puna svojina, već uslovno, reverzibilno, administrativno pravo korišćenja.[43]

U velikom broju zemalja, kako razvijenim, tako i zemljama u razvoju, pokrenut je ili je u pripremi projekat na razvoju CBDC. Bahami su prva država na svetu koja je u potpunosti i zvanično lansirala svoju digitalnu valutu Sand Dollar oktobra 2020. godine,[44] s ciljem unapređenja finansijskih usluga za nedovoljno uslužene zajednice i socio-ekonomske grupe, smanjenja troškova i povećanja transakcione efikasnosti, širom Bahama. Projekat e-krone u Švedskoj, koja je globalni predvodnik u eliminaciji fizičkog novca iz opticaja,[45] od 2017. godine vodi Sveriges Riksbank,[46] kao tehnokratski odgovor na činjenicu da privatne kompanije i komercijalne banke preuzimaju potpunu kontrolu nad platnim prometom. Primarni cilj je osigurati široj javnosti direktan pristup državnom novcu u sve više bezgotovinskom društvu. Služila bi kao bezbedna, likvidna i univerzalno dostupna alternativa depozitima komercijalnih banaka. Pokrenuta 2021. godine i podržana suverenitetom države, eNaira[47] je prva državna digitalna valuta u Africi koju, kao zakonsko sredstvo plaćanja, emituje Central Bank of Nigeria. Čuva se u eNaira novčaniku, koristi kao gotovina i predstavlja digitalni oblik zvanične valute Naire – obračunsku jedinicu, sredstvo čuvanja vrednosti i sredstvo razmene.

Evropska centralna banka (European Central Bank – ECB) promoviše digitalni evro[48] kao: konvertibilnu digitalnu valutu čije izdavanje kontroliše Evrosistem; široko dostupnu pod jednakim uslovima u svim zemljama evrozone; tržišno neutralnu, pouzdanu i od poverenja krajnjih korisnika. U saopštenju za javnost od 30. oktobra 2025. godine ECB navodi: pripremna faza započeta u novembru 2023. godine je uspešno završena; cilj nove faze je tehnička spremnost za prvo izdavanje; ako tokom 2026. godine bude obezbeđena potrebna zakonodavna osnova, probne aktivnosti bi mogle početi 2027. godine, a prvo izdavanje digitalnog evra moguće tokom 2029. godine.[49] Sistem federalnih rezervi (Federal Reserve System – FRS) oprezno pristupa pitanju digitalne valute koju generalno definiše kao obavezu FRS, najbezbedniju digitalnu imovinu dostupnu široj javnosti bez povezanog kreditnog ili likvidnog rizika. Dokument Odbora FRS [50] ispituje prednosti i nedostatke potencijalne U.S. CBDC i navodi potencijalne koristi, ali istovremeno identifikuje i potencijalne rizike[51] uvođenja CBDC.

G. Sistemi praćenja karbonskog otiska

CFTS predstavljaju operativne algoritme koji kroz DW, kao integrisan sistem sa DI i CBDC, omogućavaju kvantifikaciju ekološkog uticaja svake pojedinačne ekonomske odluke u realnom vremenu. U prilog implementaciji mikro praćenja emisija ugljen dioksida, zagovornici tvrde da bez precizne fiskalne i potrošačke algoritamske metrike nije moguće sprečiti klimatski kolaps. Jedan od najvažnijih pilot projekata, koji koriste kao dokaz efikasnosti, sproveo je The Carbon Trust u saradnji sa globalnim korporacijama.[52] U njemu je pokazano kako lične dozvole za ugljenik mogu pomoći potrošačima da razumeju kako se karbonski otisak određenih proizvoda i usluga odnosi na ukupnu dnevnu dozvolu i kako se podiže svest o održivosti.[53]

Napredak u oblasti sveprisutne algoritamske infrastrukture čini lične karbonske kvote (Personal Carbon Allowances – PCA)[54] tehnički ostvarivim mehanizmom za kontrolu društvene potrošnje. Procenjuje se da bi primarni model ovih kvota obuhvatio oko 40% emisija ugljenika povezanih sa potrošnjom energije u zemljama sa visokim dohotkom, i to kroz direktnu kontrolu pojedinačnog transporta, kućnog grejanja i potrošnje električne energije, čime bi se pojedinac pozicionirao kao nezaobilazna karika za postizanje ciljeva neto nulte emisije ugljenika. Smatra se da je sistem PCA daleko socijalno pravedniji od karbonskih poreza (Carbon Taxes – CT). Kod PCA sistema svi građani dobijaju istu početnu besplatnu kvotu pa siromašniji slojevi, koji po pravilu troše znatno manje energije, mogu višak karbonskih jedinica prodati bogatima.[55] Kod CT bogati mogu da plate višu cenu i nastave da zagađuju, dok siromašni upadaju u energetsko siromaštvo.

Kritičari vide CFTS kao infrastrukturu za, do sada, najintenzivniji oblik socijalnog inženjeringa i potpunu promenu ljudskog ponašanja prelaskom sa discipline na kontrolu i nadzor. Spoj CFTS sa DW predstavlja vrhunac moći države da upravlja svakodnevnim navikama građana. U ovom konceptu država više ne kontroliše građane retroaktivnim kaznama, već algoritmima preventivno usmerava njihove vitalne potrebe, pa tako karbonski otisak postaje valuta preživljavanja.[56] Osnovna građanska prava, poput slobode kretanja ili privatnost, bivaju degradirana na nivo algoritamski uslovljenog pristupa, čime se uspostavlja novi oblik socijalne stratifikacije u društvu tehno feudalizma.[57] Zahvaljujući tehnokratskim modelima, koji predviđaju mogućnost trgovine karbonskim kvotama, stvaraju se novi karbonski feudalizam i socijalna stratifikacija, gde ekonomski superiorni pojedinci mogu kupiti karbonske kredite od siromašnih. Time CFTS u praksi reprodukuje i produbljuje klasnu nejednakost – elita zadržava neograničenu fizičku slobodu i konzumeristički stil života plaćanjem ekoloških penala, dok niži društveni slojevi bivaju zaključani unutar digitalno kontrolisanog materijalnog minimalizma.[58]

IV KOMPARATIVNA ANALIZA NACIONALNIH STUDIJA SLUČAJA

Analiza nacionalnih studija slučaja obuhvata tri modela: kineski, indijski i model EU. Kineski SCS model infrastrukture državnog nadzora[59] dizajniran je tako da funkcioniše kroz ukrštanje velike količine podataka iz privatne i javne sfere – od istorije transakcija u DW do svakodnevnog ponašanja u digitalnom prostoru. To je veoma komplikovan sistem, prvenstveno fokusiran na finansijske i komercijalne aktivnosti. Daljim razvojem sistem otvara mogućnosti za inovacije u oblasti velike količine podataka koji postaju novi dragoceni resurs. Cilj izgradnje SCS je centralizovanje platforme velike količine podataka u infrastrukturu nadzora, kako bi se pratilo, predviđalo i upravljalo ponašanje građana, korporacija, organizacija i državne administracije u Kini. Sistem kažnjavanja/nagrađivanja, zasnovan na kreditnim rezultatima, određuje da li građani i organizacije mogu da pristupe javnim uslugama i sistemskoj infrastrukturi. Time je uspostavljena digitalna arhitektura u kojoj pravo na fizičku mobilnost i potrošnju više nije podrazumevan građanski izbor, već državno uslovljena privilegija koja se automatski administrira kroz sistem tehnokratske kontrole. Iako bi bilo za očekivati da društveno napredniji i informisaniji građani budu najviše zabrinuti zbog posledica SCS po privatnost, oni lakše prihvataju SCS dajući im prednost, kroz okvire stvaranja koristi i promovisanja poštenog poslovanja u društvu i ekonomiji, u odnosu na kršenje privatnosti.[60]

Model centralizovane tehnokratske efikasnosti kroz biometrijski sistem Aadhaar, putem otisaka prstiju i skeniranja zenice, pokrenut je u Indiji 2009. godine pod progresivnim tehnokratskim narativom stvaranja inkluzivnijeg i efikasnijeg sistema socijalne pomoći (posebno za stanovništvo koje nije posedovalo formalne identifikacione dokumente), modernizacije javne uprave i administrativne transparentnosti. Međutim, u praksi je demonstrirao drugu dimenziju algoritamske kontrole – tranziciju sa državnog disciplinovanja na egzistencijalno uslovljavanje.[61] Iako se, sa stanovišta javne politike, Aadhaar često navodi kao primer uspešne primene digitalnog identiteta u cilju uključivanja velikog broja građana u formalne ekonomske tokove, sistem je istovremeno postao predmet brojnih kritika. Ukazivalo se na rizike povezane sa centralizacijom biometrijskih podataka, potencijalnim narušavanjem privatnosti i mogućim isključenjima korisnika usled infrastrukturnih defekata u procesu identifikacije.[62] Izvan ove digitalne arhitekture nema socijalne sigurnosti niti ekonomske egzistencije. Sistemska greška u algoritmu ili očitavanju podataka ne predstavlja samo privremenu tehničku smetnju, već proizvodi realno izopštenje iz društvenog i biološkog života.[63]

Za razliku od prethodna dva modela – otvorenog državnog disciplinovanja u Kini ili sirovog egzistencijalnog uslovljavanja u Indiji, model EU karakteriše specifična tehnokratska sofisticirana arhitektura dobrovoljne konvergencije zasnovane na javno–privatnom partnerstvu. Evropski novčanik za DI – EUDI Wallet se ne predstavlja kao otvorena državna direktiva, već kao progresivna platforma za administrativno olakšavanje života građana kroz narativ o praktičnosti, modernizaciji, bezbednosti i neutralnim ekološkim ciljevima.[64] Kritička analiza digitalne arhitekture uočava kako se kroz nju stvara prefinjeni ambijent u kojem se neprihvatanje DW ili neodgovorno ekološko ponašanje pojedinca ne kažnjava fizički, već ga vodi u postepeno ekonomsko i funkcionalno isključenje iz društvenih tokova. Istovremeno, elita, kroz tržišne mehanizme, zadržava svoju konzumerističku slobodu. Spajanjem zvaničnih državnih dokumenata, finansijskih transakcija i privatnih tehnoloških čvorišta stvara se struktura suptilnog uslovljavanja. Problem zaštite privatnosti se može rešiti u procesu dizajniranja sistema – kao što se tehnologija može koristiti za narušavanje privatnosti pojedinca, može se koristiti i za njegovu zaštitu.[65]

Uporedni pregled kineskog, indijskog i modela EU otkriva da, uprkos fundamentalnim razlikama u političkim ideologijama i institucionalnim narativima, sva tri sistema dele zajedničku funkcionalnu suštinu – upotrebu digitalne arhitekture za upravljanje stanovništvom. Ova tri modela ne predstavljaju izolovane fenomene, već tri različita tehnokratska odgovora na kompleksne izazove bezbednosti, ekonomije i upravljanje resursima u XXI veku. U sva tri sistema prisutna je transformacija legitimiteta i moći kroz različite mehanizme: kineski model otvoreno koristi državni suverenitet i legitimizuje se kroz narativ o društvenoj harmoniji, indijski model svoj legitimitet crpi iz obećanja o socijalnoj inkluziji i efikasnosti, model EU nastupa pod narativom zaštite građanskih prava i zaštite privatnosti. Ono što ih povezuje je sužavanje prostora za izbor pojedinca. Bez obzira da li je mehanizam izražen kroz eksplicitne državne dekrete, zakonsku obavezu biometrijske identifikacije ili kroz pravno–tehničke standarde, rezultat na institucionalnom nivou je isti – uspostavljanje centralizovanih ili decentralizovanih digitalnih sistema koji posreduju između čoveka i njegovih prava.

V PRAVNI I ETIČKI OKVIR DIGITALNE INFRASTRUKTURE

Savremeni pravni i etički okvir digitalnog društva razvija se kao odgovor na izazov: Kako omogućiti tehnološke inovacije bez stvaranja infrastrukture koja bi mogla ugroziti osnovna ljudska prava i slobode? Pravo na privatnost predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava[66] priznatih u brojnim međunarodnim dokumentima. Pravo na privatnost je tradicionalno bilo povezano sa zaštitom privatnog života od neovlašćenog mešanja države. U digitalnom okruženju njegov značaj je proširen na pitanja prikupljanja, obrade, skladištenja i deljenja podataka. Savremeni sistemi DI, DW i CBDC infrastrukture generišu velike količine podataka o ponašanju građana, zbog čega pravo na privatnost postaje jedan od centralnih mehanizama zaštite građana u digitalnom društvu.[67] Opšta uredba o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation – GDPR)[68] predstavlja najznačajniji normativni okvir za zaštitu ličnih podataka u EU. Zasniva se na nekoliko ključnih principa: zakonitost obrade, ograničenje svrhe, minimizacija podataka, tačnost podataka, ograničenje perioda čuvanja, integritet i poverljivost, odgovornost rukovaoca podacima.

Poseban značaj za analizu digitalne infrastrukture ima princip minimizacije podataka. On polazi od pretpostavke da se rizici nadzora povećavaju srazmerno količini i raznovrsnosti prikupljenih podataka, te se mogu prikupljati samo oni podaci koji su neophodni za ostvarivanje konkretne i legitimne svrhe. U kontekstu DI i CBDC sistema to znači da tehnička mogućnost prikupljanja velikog broja podataka ne predstavlja sama po sebi pravni osnov za njihovu obradu, čime GDPR postavlja važnu granicu između tehnološke sposobnosti i pravne dozvoljenosti. U praksi to podrazumeva prikupljanje najmanje moguće količine podataka, oročavanje perioda čuvanja, decentralizovano skladištenje, selektivno deljenje informacija, anonimizaciju i pseudonimizaciju podataka.[69]

Pored tradicionalnih prava, poslednjih godina sve više se govori o konceptu digitalnih prava pod kojima se najčešće podrazumevaju pravo na zaštitu podataka, pravo na digitalnu privatnost, pravo na transparentnost algoritama, pravo na objašnjenje automatizovanih odluka, pravo na digitalnu inkluziju, pravo na sajber bezbednost, pravo na digitalnu autonomiju – pravo građana da zadrže kontrolu nad sopstvenim podacima i digitalnim identitetom.[70] Razvoj sistema veštačke inteligencije (Artificial Intelligence – AI) otvorio je nova pitanja u oblasti digitalnih prava, iz kojih razloga je EU usvojila AI Act[71], kao prvi sveobuhvatni regulatorni okvir za upotrebu sistema AI. Osnovna logika ovog akta zasniva se na proceni rizika. Sistemi se klasifikuju kao minimalno rizični, ograničeno rizični, visoko rizični i neprihvatljivo rizični. Posebno su značajne odredbe koje se odnose na biometrijsku identifikaciju, profilisanje građana, automatizovano donošenje odluka, sisteme socijalnog bodovanja. AI Act predstavlja pokušaj sprečavanja razvoja algoritamskih sistema koji bi mogli dovesti do diskriminacije ili prekomerne kontrole građana.

Iako se savremeni digitalni sistemi u velikoj meri oslanjaju na koncept pristanka korisnika, formalni pristanak često ne predstavlja stvarni izraz slobodnog izbora. Korisnici se u praksi suočavaju sa složenim uslovima korišćenja, nedostatkom razumljivih informacija, nesrazmerom moći između građana i institucija, nemogućnošću korišćenja usluge bez prihvatanja uslova. Zbog toga se sve više pažnje posvećuje konceptu saglasnosti koji se odnosi na način dizajniranja mehanizama pristanka.[72] Cilj ovog pristupa nije samo formalno pribavljanje saglasnosti, već obezbeđivanje stvarnog razumevanja i kontrole nad podacima. Najsloženije pitanje savremene digitalne transformacije odnosi se na granicu između legitimnog upravljanja i prekomerne kontrole. Iako države imaju legitiman interes da osiguraju bezbednost, spreče finansijski kriminal i poboljšaju javne usluge, istovremeno isti tehnički mehanizmi mogu biti upotrebljeni za masovno praćenje, profilisanje, diskriminaciju i političku zloupotrebu podataka.

VI MODELI ZAŠTITE GRAĐANA U DIGITALNOJ INFRASTRUKTURI

Dok pravni okviri GDPR i AI Act definišu norme ponašanja, savremena debata o digitalnim sistemima sve više se pomera ka pitanju arhitekture samih sistema jer zaštita građana se ne može zasnivati na naknadnoj pravnoj kontroli, već mora biti ugrađena u dizajn digitalne infrastrukture. Najznačajniji modeli zaštite su decentralizovani identifikator (DID) i samostalni digitalni identitet (SSI). U ovim modelima korisnik kontroliše svoje akreditive, podaci nisu centralizovano skladišteni, verifikacija se vrši kriptografskim putem, minimizuje se razmena ličnih podataka, omogućava se selektivno otkrivanje podataka. Ovaj pristup značajno smanjuje rizik od masovnog profilisanja jer ne zahteva centralizovane baze podataka kao u klasičnim modelima DI. [73] U kontekstu integrisane digitalne infrastrukture DI–DW–CBDC–CFTS, DID i SSI modeli predstavljaju ključni mehanizam razdvajanja identiteta od transakcionih podataka. Osnovni princip arhitekture sistema u konceptu dizajnirane privatnosti uključuje minimizaciju prikupljanja podataka, enkripciju po podrazumevanoj postavci, decentralizovano skladištenje, automatsku anonimizaciju, ograničenje pristupa podacima. Time dizajnirana privatnost pomera odgovornost sa korisnika na dizajnere sistema i institucije koje ih implementiraju.[74]

Sistemi decentralizovanih finansija (DeFi) zasnivaju se na blockchain arhitekturi i pametnim ugovorima, pri čemu bezbednost ne proizilazi iz poverenja u centralizovanog posrednika već iz kriptografskih mehanizama, distribuiranog konsenzusa i transparentnosti izvršavanja programskog koda. Osnovni mehanizmi zaštite obuhvataju kriptografsko potpisivanje transakcija, nepromenljivost zapisa u blockchain arhitekturi, decentralizovanu validaciju, formalnu verifikaciju pametnih ugovora i njihovu nezavisnu bezbednosnu reviziju.[75] Praksa pokazuje da najveći rizik ne predstavlja sama infrastruktura, već propusti u implementaciji pametnih ugovora, greške u dizajnu protokola i eksploatacija ekonomskih slabosti, zbog čega se bezbednost DeFi sistema sve više posmatra kao kombinacija kriptografske sigurnosti i pouzdanog softverskog inženjeringa.[76]

U savremenim DeFi sistemima, jedan od najznačajnijih mehanizama zaštite privatnosti predstavlja dokazivanje bez otkrivanja podataka (ZKP).[77] Najzastupljeniji protokoli zaštite privatnosti su zk-SNARK i zk-STARK.[78] Protokol zk-SNARK zahteva dugu inicijalnu proceduru uspostavljanja poverenja uz veoma male dokaze i brzu verifikaciju, dok zk-STARK eliminiše potrebu za ovakvom početnom fazom i nudi veću otpornost na napade po cenu većih dokaza i većih računarskih zahteva. Izbor konkretnog mehanizma zavisi od odnosa između nivoa privatnosti, skalabilnosti i računarske efikasnosti koji se želi postići u određenom sistemu.

Kada se radi o tehničkim mehanizmima očuvanja privatnosti, jedan od najznačajnijih je off-line funkcionalnost CBDC sistema. Njegove osnovne funkcije su da omogućava transakcije bez stalne konekcije, smanjuje trenutnu vidljivost transakcija centralnom sistemu, simulira funkcionalnost gotovine i povećava otpornost sistema u kriznim situacijama.[79] Iako off-line CBDC sistem ne obezbeđuje potpunu anonimnost niti trajno onemogućava analizu transakcija, njegova arhitektura uvodi vremenski i tehnički sloj razdvajanja između izvršenja transakcije i njene registracije u centralnom sistemu. [80] Pošto se transakcije sinhronizuju tek nakon ponovnog uspostavljanja mrežne veze, nadzor u realnom vremenu nije moguć, već se kontrola i analitička obrada podataka sprovode naknadno. Takav model značajno umanjuje mogućnost neposrednog praćenja ponašanja korisnika, iako ne isključuje ex post analizu radi ispunjavanja bezbednosnih i regulatornih zahteva.[81]

Za sprečavanje zloupotrebe digitalne infrastrukture izuzetno važan uslov je i postojanje nezavisnih regulatornih tela sa nadležnostima u oblasti zaštite podataka, nadzora algoritama, revizije CBDC sistema, kontrole interoperabilnosti podataka, sankcionisanja zloupotreba. Posebno je važno da ove institucije budu institucionalno nezavisne, finansijski stabilne, tehnički osposobljene i transparentne u radu. Evropski model, kroz tela poput Data Protection Authorities, predstavlja jedan od najrazvijenijih primera ovakvog pristupa.[82]

Pitanje programabilnosti novca[83] je jedna od najkontroverznijih tema vezana za CBDC. Iako programabilnost može imati legitimne primene poput ciljanih socijalnih transfera, postoji rizik da se koristi za ograničenje vrste potrošnje, vremenska ograničenja pristupa sredstvima, geografska ograničenja, uslovljavanje ponašanja. Zbog toga se nameće potreba normativne zabrane diskrecionog ograničenja potrošnje od strane države ili privatnih operatera. To bi podrazumevalo da novac mora zadržati zamenljivost, da sredstva ne mogu biti uslovljena ponašanjem korisnika, da sva ograničenja moraju biti eksplicitno zakonski definisana i sudski kontrolisana.

Sa širenjem algoritamskog odlučivanja u finansijskim i javnim sistemima, transparentnost postaje ključni zaštitni mehanizam. Osnovni elementi uključuju pravo korisnika da zna da li se koristi algoritam, pravo na objašnjenje odluke, mogućnost osporavanja automatizovanih odluka, reverzibilnost algoritama. Ovaj princip je direktno povezan sa odredbama GDPR o automatizovanom odlučivanju, kao i sa AI Act regulativom. U kontekstu integrisane digitalne infrastrukture, algoritamska transparentnost je ključna da spreči crne kutije upravljanja ponašanjem.

Pravo na nedigitalni pristup uslugama je jedan od najvažnijih, ali često zanemarenih aspekata digitalne transformacije. Ovo pravo podrazumeva da građani moraju imati mogućnost da pristupe osnovnim javnim uslugama bez digitalnog identiteta, koriste alternativne mehanizme plaćanja, izbegnu isključenje iz sistema zbog tehnoloških barijera, zadrže fizičke ili analogne forme komunikacije sa institucijama. Ovaj princip je ključan za sprečavanje digitalne diskriminacije i prinudne digitalizacije društva. U teorijskom smislu, pravo na analognu alternativu predstavlja jedan od poslednjih mehanizama očuvanja stvarne slobode izbora u digitalnom društvu.[84]

VII ZAKLJUČAK

Analiza četiri stuba digitalne infrastrukture – DI, DW, CBDC i CFTS i njihove integracije u jedinstven digitalni infrakstrukturni sistem pokazuje da se odvija transformacija nezamislivih razmera, koja ne predstavlja samo tehnološku inovaciju i korak napred u razvoju društva, već postaje platforma za duboke promene u svim sferama ljudske egzistencije.

DI postaje instrument definisanja građanskih prava, a ne samo sredstvo identifikacije. Kao preduslov za pristup javnim servisima, DI stvara novu formu zavisnosti građanina koji postaje vezan za tehnološku infrastrukturu, opredeljujuću za status unutar društvene zajednice. U drastično promenjenom konceptu suvereniteta, građanin prestaje da bude nosilac prava i postaje korisnik sistema čija se egzistencija neprestano odobrava i/ili uslovljava. Kada se centralizuje, DI se povezuje sa osetljivim bazama podataka, a ako izostanu jasni pravni okviri zaštite privatnosti, postaje instrument nadzora.

DW nije samo aplikacija za plaćanje, već centralno korisničko čvorište u kojem se prepliću identitet, novac, javna administracija, regulatorni okviri i nadzorne mogućnosti. Kroz pametne ugovore, DW na zajedničkoj digitalnoj platformi spaja novac, imovinu i informacije. Povezujući identitetske, finansijske i administrativne funkcije u jedinstven sistem, DW postaje kontrolni ali i najosetljiviji stub integrisane digitalne infrastrukture.

CBDC, kao najznačajniji strukturni element digitalne transformacije finansijskih sistema, predstavlja istovremeno najveću inovaciju i najveći izazov jer dobija dimenzije moći koju nijedan postojeći oblik novca nije omogućavao. Javnosti se CBDC predstavljaju kao valute koje donose efikasnije sisteme plaćanja, veću monetarnu stabilnost, suzbijanje nelegalnih finansijskih transakcija i lakša međunarodna plaćanja. Međutim, CBDC donose i mogućnost prevelikog državnog uvida u finansijski život građana. Prisutna je realna opasnost da novac postane programabilan po vremenu, nameni, uslovima isplate, automatskim radnjama, lokaciji ili individualnom profilu korisnika.

Podstaknuti globalnim ESG trendovima i klimatskom politikom, CFTS u početku deluju kao instrument odgovorne ekološke politike. Međutim, dublje posmatranje problema dovodi do zaključka da mogu postati osnova za uvođenje personalizovanih ekoloških kvota, klimatskih kredita i profilisanje građana. Ekološka politika, koja bi trebalo da bude transparentna i kontrolisana, prelazi na nivo tehnokratskog upravljanja u kojem, umesto čoveka, algoritmi procenjuju i sankcionišu ponašanje.

Ako se DI, DW, CBDC i CFTS integrišu u jedinstvenu digitalnu infrastrukturu, moguće je formiranje algoritamskog ekosistema koji povezuje lični identitet, finansijske tokove i ekološke norme u jednu sveobuhvatnu arhitekturu upravljanja. Opasnost nastaje kada se tehnologija razvija bez nadzora, transparentnosti i jasnih mehanizama zaštite prava građana. Ukoliko ne postoje čvrsti pravni okviri koji će obezbediti da digitalne tehnologije ostanu u službi društva, a ne njegova nadzorna instrumentalizacija, ne budu uspostavljene nezavisne institucije koje mogu kontrolisati kako državu tako i korporacije, i ne budu izgrađeni modeli zaštite privatnosti građana, digitalna infrastruktura se lako može pretvoriti u instrument moći i dominacije.

Nebojša M. Petković, PhD*

DIGITAL IDENTITY, DIGITAL WALLET, CENTRAL BANK DIGITAL CURRENCY AND CARBON FOOTPRINT TRACKING SYSTEMS – USEFUL TECHNOLOGY OR INFRASTRUCTURE FOR CONTROL AND SURVEILLANCE?

Summary

The subject of this paper is the analysis of the relationship between digital identity, digital wallet, central bank digital currency and carbon footprint tracking systems, as key components of a modern digital infrastructure and their convergence into a single digital infrastructure. Although these technologies are most often presented as a means of modernizing public administration, increasing financial inclusion and supporting sustainable development goals, their increasing integration raises significant questions related to privacy protection, concentration of power and the possibility of institutional oversight. Through a comparative analysis of national case studies and relevant normative frameworks, the author seeks to critically examine the balance between the beneficial effects and potential dangers of these four pillars of digital architecture, to point out legal and ethical dilemmas and to identify models for protecting citizens from abuse.

Digital identity, as a set of data and digital attributes that enable the identification of an individual in an electronic environment, constitutes the first constitutive pillar in the digital architecture through which the analog individual becomes visible to the system. As a prerequisite for access to public services, digital identity creates a new form of citizen dependence, which becomes tied to the technological infrastructure, determining the status within the social community. In a drastically changed concept of sovereignty, the citizen ceases to be a holder of rights and becomes a user of a system whose existence is constantly approved and/or conditioned. The digital wallet represents a central user hub that connects identity, financial and administrative functions into a single system. It is the most sensitive pillar of the integrated digital infrastructure and its control component. It enables access to public services and system infrastructure, and at the same time represents a potential source of risk due to data collection and the possibility of monitoring financial activities.

The central bank digital currency, as the most important structural element of the digital transformation of financial systems, represents both the greatest innovation and the greatest challenge, as it gains dimensions of power that no existing form of money has ever enabled. A common feature of all digital currency models, developed by central banks around the world, is the possibility of increasing surveillance over the individual, centralization of economic power, and potential manipulation of payment systems. Although initially carbon footprint tracking systems, driven by global trends and climate policy, act as an instrument of responsible environmental policy, they can become the basis for the introduction of personalized environmental quotas, climate credits, and citizen profiling.

If digital identity, digital wallet, central bank digital currency, and carbon footprint tracking systems are integrated into a single digital infrastructure, it is possible to form an algorithmic ecosystem that connects personal identity, financial flows, and environmental norms into a single comprehensive governance architecture. The danger arises when technology develops without oversight, transparency, and clear mechanisms to protect citizens' rights. Unless there are solid legal frameworks in place to ensure that digital technologies remain at the service of society, rather than its surveillance instrumentalization, unless independent institutions are established that can control both the state and corporations, and unless models for protecting citizens' privacy are built, then digital infrastructure can easily be turned into an instrument of power and domination.

Key words: Digital Identity, Digital Wallet, Central Bank Digital Currency, Carbon Footprint Tracking Systems, Social Credit System, Digital Surveillance.